Шта крије бечки Рајхсархив
Иако је од пљачке наше архивске грађе протекло скоро седамдесет година, највећи број украдених докумената још није враћен у Србију. Садашње власти то и не траже оне само деле документацију како ону „потребну“ хашком трибуналу тако и ону потребну страним обавештајним службама – све у циљу добре сарадње са онима који су нас опет бомбардовали.
Војислав М. Јовановић – Марамбо
Војислав М. Јовановић – Марамбо пажљиво је забележио шта је све однето из наших архива и у којој количини током Другог светског рата. Педантно је записао колико грађе је експедовано бечком Рајхсархиву током октобра и децембра 1943. године из архива Баната, Петроварадина и Земуна, а колико је те исте грађе 31. октобра 1947. враћено у Србију. Према аутентичним аустријским документима, који приближно одговарају и проценама наше Реституционе делегације, у Беч је приспело око 214 до 255 тона, или најмање 21 до 25 вагона архивског материјала. Од тог обиља, У Србију је враћено 106 сандука, што је само један вагон или тек десети део отетог.
Ово су подаци из књиге др Војислава М. Јовановића „Потрага за украденом историјом”, коју је објавила Издавачка књижара „Југоисток” из Београда. Књигу је за штампу приредио Владимир Давидовић, а предговор написао академик Василије Крестић. Јовановићев извештај о пљачки српских архива за време нацистичке окупације појавио се први пут 1974. године (иако је написан још 1950) у „Зборнику за књижевност и језик” Матице Српске, под насловом: „Југословенске архиве у Другом светском рату – Београд и Србија”. Сада, шест деценија после настанка, Јовановићев рукопис појављује се први пут у целини у књизи „Потрага за украденом историјом”.
Иако је од пљачке протекло скоро седамдесет година, истиче Петар Ђурић, велики број украдених докумената још није враћен у Србију. Југословенске институције су, колико је познато, последњи пут 1973. године тражиле од Аустрије реституисање заплењених архива, поводом педесетогодишњице архивског споразума, склопљеног далеке 1923, потврђеног протоколом из 1958. У отвореном писму упућеном аустријској амбасади, највише југословенске научне установе захтевале су испуњење обавеза преузетих међународним правним споразумима. Ништа се, међутим, није догодило, захтев је нестао у бирократском натезању и потонуо у дипломатској мочвари.
Сви подаци су, ипак, сачувани захваљујући др Војиславу М. Јовановићу (1884–1968), историчару књижевности, познатом по псеудониму Марамбо. У Првом светском рату (1914–1915) радио је у Пресбироу српске врховне команде. Потом је био шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. По завршетку рата био је уредник „Српског књижевног гласника” (1920–1921), па сарадник „Политике” (1921–1922). Затим се запослио у Архиви и Историјском одељењу Министарства иностраних послова. Био је генерални конзул у Риму (1927), па саветник посланства у Бечу, Берну и Лондону, где је био и отправник послова. Дужност начелника Главне архиве Министарства иностраних послова обављао је од 1937. до избијања рата 1941. године.
Свестраног образовања, широког интелектуалног интересовања и поузданих знања, каже академик Василије Крестић, Јовановић се деценију и по бавио проблемима који се тичу архива и архивистичке делатности. Стручно и научно оспособљен за архивистичке послове, он је, као мало ко у нашој средини, познавао све значајније архивске фондове и збирке у читавој бившој Југославији, посебно у Србији. Стога, нимало случајно, он се прихватио задатка да напише подробну историју добро организоване и безобзирне пљачке наших архива од стране Аустријанаца и Немаца за време рата 1941–1945. године. Тог одговорног и мукотрпног посла није се подухватио из тренутних дневнополитичких потреба, није радио у журби да би задовољио било чије захтеве, већ стога што је сматрао да је нужно, ради историје, да буде забележено и упамћено како су се Аустријанци и Немци, као окупатори и као припадници цивилизованијих и културнијих народа Европе, показали као прворазредни вандали у односу на значајно културно добро једног народа и једне државе, какви су архиви.
Као одличан познавалац архива, Јовановић је био консултант Државне делегације ФНРЈ за реституцију архивске грађе опљачкане од Аустријанаца и Немаца у време Другог светског рата. Имао је увид у аустријску и немачку документацију која се тицала пљачке наших архива. Захваљујући томе, његова књига „Југословенске архиве у Другом светском рату” написана је, готово, искључиво на основу аустријских и немачких извора.
– Књига је, без сумње, поуздано сведочанство о једном ружном и тужном времену и о људима тог времена, којима су политика и идеологија помутили свест. Она је права драма заснована на чињеницама са трагичним исходима у којој су жртве архиви, архивски фондови и документи непроцењиве научне вредности. Основни мотив због којег су Аустријанци и Немци кренули у организовану пљачку српских архива био је политичке природе. Оптерећени одговорношћу за избијање Првог светског рата и за сва страдања до којих је дошло у том рату, веровали су да ће у српским архивима наћи документе којим ће Србију и Русију, као и њихове савезнике, учинити одговорним за рат и за све његове недаће, а да ће са себе скинути одговорност за силне људске жртве и материјална уништавања – објашњава Крестић.
Изглед Народне библиотеке пре бомбардовања
· Питамо академика Крестића у каквом је стању враћена архивска грађа?
– Премда су многи архиви који су доспели у руке аустријских и немачких архивиста приликом паковања, транспорта, распакивања и смештаја у разне депое бечких архива и других за то одређених зграда, најчешће били у нереду, а некада и у хаотичном стању, руководство аустријских архива, које је било задужено да врши реституцију, побринуло се да материјале одређене за повраћај додатно испретура и тек онда их испоручи Реституционој делегацији ФНРЈ – наглашава Крестић.
Иако је Јовановић књигу назвао „Југословенске архиве у Другом светском рату”, она се, највећим делом, односи на пљачку српских, а тек у незнатној мери на пљачку словеначких и хрватских архива. Можда се и зато издавач одлучио да првом засебном издању књиге сада да наслов „Потрага за украденом историјом”.
Ватра прогутала важне књиге
У бомбардовању Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу, 6. априла 1941. године, уништена је ризница драгоцене грађе за политичку, друштвену и културну историју српског народа. Нестали су многи уникати наших штампаних књига и јединствене збирке дневне штампе и часописа, важног извора за српску историју 19. века. Неповратно је изгубљено 1.390 рукописа, од којих су многи из средњег века.
Зоран Радисављевић
Извор: Српска политика
Иако је од пљачке наше архивске грађе протекло скоро седамдесет година, највећи број украдених докумената још није враћен у Србију. Садашње власти то и не траже оне само деле документацију како ону „потребну“ хашком трибуналу тако и ону потребну страним обавештајним службама – све у циљу добре сарадње са онима који су нас опет бомбардовали.
Војислав М. Јовановић – Марамбо пажљиво је забележио шта је све однето из наших архива и у којој количини током Другог светског рата. Педантно је записао колико грађе је експедовано бечком Рајхсархиву током октобра и децембра 1943. године из архива Баната, Петроварадина и Земуна, а колико је те исте грађе 31. октобра 1947. враћено у Србију. Према аутентичним аустријским документима, који приближно одговарају и проценама наше Реституционе делегације, у Беч је приспело око 214 до 255 тона, или најмање 21 до 25 вагона архивског материјала. Од тог обиља, У Србију је враћено 106 сандука, што је само један вагон или тек десети део отетог.
Ово су подаци из књиге др Војислава М. Јовановића „Потрага за украденом историјом”, коју је објавила Издавачка књижара „Југоисток” из Београда. Књигу је за штампу приредио Владимир Давидовић, а предговор написао академик Василије Крестић. Јовановићев извештај о пљачки српских архива за време нацистичке окупације појавио се први пут 1974. године (иако је написан још 1950) у „Зборнику за књижевност и језик” Матице Српске, под насловом: „Југословенске архиве у Другом светском рату – Београд и Србија”. Сада, шест деценија после настанка, Јовановићев рукопис појављује се први пут у целини у књизи „Потрага за украденом историјом”.
Иако је од пљачке протекло скоро седамдесет година, истиче Петар Ђурић, велики број украдених докумената још није враћен у Србију. Југословенске институције су, колико је познато, последњи пут 1973. године тражиле од Аустрије реституисање заплењених архива, поводом педесетогодишњице архивског споразума, склопљеног далеке 1923, потврђеног протоколом из 1958. У отвореном писму упућеном аустријској амбасади, највише југословенске научне установе захтевале су испуњење обавеза преузетих међународним правним споразумима. Ништа се, међутим, није догодило, захтев је нестао у бирократском натезању и потонуо у дипломатској мочвари.
Сви подаци су, ипак, сачувани захваљујући др Војиславу М. Јовановићу (1884–1968), историчару књижевности, познатом по псеудониму Марамбо. У Првом светском рату (1914–1915) радио је у Пресбироу српске врховне команде. Потом је био шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. По завршетку рата био је уредник „Српског књижевног гласника” (1920–1921), па сарадник „Политике” (1921–1922). Затим се запослио у Архиви и Историјском одељењу Министарства иностраних послова. Био је генерални конзул у Риму (1927), па саветник посланства у Бечу, Берну и Лондону, где је био и отправник послова. Дужност начелника Главне архиве Министарства иностраних послова обављао је од 1937. до избијања рата 1941. године.
Свестраног образовања, широког интелектуалног интересовања и поузданих знања, каже академик Василије Крестић, Јовановић се деценију и по бавио проблемима који се тичу архива и архивистичке делатности. Стручно и научно оспособљен за архивистичке послове, он је, као мало ко у нашој средини, познавао све значајније архивске фондове и збирке у читавој бившој Југославији, посебно у Србији. Стога, нимало случајно, он се прихватио задатка да напише подробну историју добро организоване и безобзирне пљачке наших архива од стране Аустријанаца и Немаца за време рата 1941–1945. године. Тог одговорног и мукотрпног посла није се подухватио из тренутних дневнополитичких потреба, није радио у журби да би задовољио било чије захтеве, већ стога што је сматрао да је нужно, ради историје, да буде забележено и упамћено како су се Аустријанци и Немци, као окупатори и као припадници цивилизованијих и културнијих народа Европе, показали као прворазредни вандали у односу на значајно културно добро једног народа и једне државе, какви су архиви.
Као одличан познавалац архива, Јовановић је био консултант Државне делегације ФНРЈ за реституцију архивске грађе опљачкане од Аустријанаца и Немаца у време Другог светског рата. Имао је увид у аустријску и немачку документацију која се тицала пљачке наших архива. Захваљујући томе, његова књига „Југословенске архиве у Другом светском рату” написана је, готово, искључиво на основу аустријских и немачких извора.
– Књига је, без сумње, поуздано сведочанство о једном ружном и тужном времену и о људима тог времена, којима су политика и идеологија помутили свест. Она је права драма заснована на чињеницама са трагичним исходима у којој су жртве архиви, архивски фондови и документи непроцењиве научне вредности. Основни мотив због којег су Аустријанци и Немци кренули у организовану пљачку српских архива био је политичке природе. Оптерећени одговорношћу за избијање Првог светског рата и за сва страдања до којих је дошло у том рату, веровали су да ће у српским архивима наћи документе којим ће Србију и Русију, као и њихове савезнике, учинити одговорним за рат и за све његове недаће, а да ће са себе скинути одговорност за силне људске жртве и материјална уништавања – објашњава Крестић.
· Питамо академика Крестића у каквом је стању враћена архивска грађа?
– Премда су многи архиви који су доспели у руке аустријских и немачких архивиста приликом паковања, транспорта, распакивања и смештаја у разне депое бечких архива и других за то одређених зграда, најчешће били у нереду, а некада и у хаотичном стању, руководство аустријских архива, које је било задужено да врши реституцију, побринуло се да материјале одређене за повраћај додатно испретура и тек онда их испоручи Реституционој делегацији ФНРЈ – наглашава Крестић.
Иако је Јовановић књигу назвао „Југословенске архиве у Другом светском рату”, она се, највећим делом, односи на пљачку српских, а тек у незнатној мери на пљачку словеначких и хрватских архива. Можда се и зато издавач одлучио да првом засебном издању књиге сада да наслов „Потрага за украденом историјом”.
Ватра прогутала важне књиге
У бомбардовању Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу, 6. априла 1941. године, уништена је ризница драгоцене грађе за политичку, друштвену и културну историју српског народа. Нестали су многи уникати наших штампаних књига и јединствене збирке дневне штампе и часописа, важног извора за српску историју 19. века. Неповратно је изгубљено 1.390 рукописа, од којих су многи из средњег века.
Зоран Радисављевић
Извор: Српска политика