Član
- Učlanjen(a)
- 30.11.2011
- Poruka
- 1.872
Šta kada nas uhvati panika
Među različitim vrstama osećanja straha, panika ima posebno mesto. Svi strahovi nastaju kao rezultat naše procene da je nešto jače od nas, čemu ne možemo da se suprotstavimo ili ugrožava nešto što nam je važno.
Upravo zbog tog shvatanja da nas ugrožava nešto što je jače od nas, strah nas motiviše na povlačenje, izbegavanje, bežanje iz ugrožavajuće situacije. U evolutivnom smislu, strah nas čuva pred opasnošću na koju ne možemo da utičemo.
Ali, važna je i naša procena da li možemo da pobegnemo. Ako verujemo da možemo, snažni strah prilagođava naš metabolizam da to učinimo što brže. Ako verujemo da ne možemo, pojavljuje se ona vrsta straha koju zovemo užas, a koja nas parališe, "okameni”. Treća vrsta procene je ona koja čini da se uspaničimo: nismo sigurni da li možemo ili ne možemo da izmaknemo opasnosti koja nas ugrožava.
Važna je i procena koliko vremena imamo da pronađemo rešenje: što je manje vremena, to je panika snažnija.
Gledano sa strane, uspaničeni ljudi se ponašaju haotično, ne razmišljajući. Ono što u stvari rade je da u to malo vremena koliko misle da imaju, probaju što više različitih ponašanja – po sistemu "pokušaj-greška” – kako bi možda otkrili ono određeno ponašanje koje će uspešno dovesti do toga da pobegnu ili se zaštite. Razumljivo je da ovakvo reagovanje retko dovodi do uspeha.
Ako je glavni razlog za paniku procena da osoba ne zna da li može da se zaštiti ili da pobegne, onda je znanje faktor koji najbolje sprečava paniku. Kada ljudi znaju kako treba da se ponašaju u prostoru kada je požar, poplava, zemljotres, otmica... to znanje smanjuje paniku. Isto važi i za urgentnu medicinsku situaciju kada je nekome potrebno pružiti prvu pomoć: znanje šta da se uradi smanjuje paniku.
Uspaničeni pojedinac uvek može aktivirati svoje razmišljanje tako što će sebi naglas postavljati pitanja.
Poseban problem je kolektivna panika zato što može da pokrene stampedo, koji može biti mnogo štetniji od razloga koji ga je pokrenuo. Poznati su slučajevi kada zbog požara svi nagrnu na vrata koja ljudska tela, pod pritiskom mase koja želi da izađe, potpuno začepe, tako da nastrada mnogo više ljudi.
Zato je u školama, na primer, važno izvršiti "protivpožarnu vežbu” kako bi svi znali šta treba da urade u slučaju katastrofe. Pogotovo zaposleni koji treba da usmeravaju "masu” kako bi sprečili stampedo.
Panika je dobila ime po grčkom Panu, za koga se smatralo da u šumama napada devojke i mladiće. Pretpostavljamo da kada bi u nekom žbunju nešto šušnulo, mladi bi uspaničeno bežali iz šume. Iako danas više ne smatramo da nam osećanja dolaze iz spoljašnjeg sveta, piše Zoran Milivojević za Politiku.
Izvor: S media
Među različitim vrstama osećanja straha, panika ima posebno mesto. Svi strahovi nastaju kao rezultat naše procene da je nešto jače od nas, čemu ne možemo da se suprotstavimo ili ugrožava nešto što nam je važno.
Upravo zbog tog shvatanja da nas ugrožava nešto što je jače od nas, strah nas motiviše na povlačenje, izbegavanje, bežanje iz ugrožavajuće situacije. U evolutivnom smislu, strah nas čuva pred opasnošću na koju ne možemo da utičemo.
Ali, važna je i naša procena da li možemo da pobegnemo. Ako verujemo da možemo, snažni strah prilagođava naš metabolizam da to učinimo što brže. Ako verujemo da ne možemo, pojavljuje se ona vrsta straha koju zovemo užas, a koja nas parališe, "okameni”. Treća vrsta procene je ona koja čini da se uspaničimo: nismo sigurni da li možemo ili ne možemo da izmaknemo opasnosti koja nas ugrožava.
Važna je i procena koliko vremena imamo da pronađemo rešenje: što je manje vremena, to je panika snažnija.
Gledano sa strane, uspaničeni ljudi se ponašaju haotično, ne razmišljajući. Ono što u stvari rade je da u to malo vremena koliko misle da imaju, probaju što više različitih ponašanja – po sistemu "pokušaj-greška” – kako bi možda otkrili ono određeno ponašanje koje će uspešno dovesti do toga da pobegnu ili se zaštite. Razumljivo je da ovakvo reagovanje retko dovodi do uspeha.
Ako je glavni razlog za paniku procena da osoba ne zna da li može da se zaštiti ili da pobegne, onda je znanje faktor koji najbolje sprečava paniku. Kada ljudi znaju kako treba da se ponašaju u prostoru kada je požar, poplava, zemljotres, otmica... to znanje smanjuje paniku. Isto važi i za urgentnu medicinsku situaciju kada je nekome potrebno pružiti prvu pomoć: znanje šta da se uradi smanjuje paniku.
Uspaničeni pojedinac uvek može aktivirati svoje razmišljanje tako što će sebi naglas postavljati pitanja.
Poseban problem je kolektivna panika zato što može da pokrene stampedo, koji može biti mnogo štetniji od razloga koji ga je pokrenuo. Poznati su slučajevi kada zbog požara svi nagrnu na vrata koja ljudska tela, pod pritiskom mase koja želi da izađe, potpuno začepe, tako da nastrada mnogo više ljudi.
Zato je u školama, na primer, važno izvršiti "protivpožarnu vežbu” kako bi svi znali šta treba da urade u slučaju katastrofe. Pogotovo zaposleni koji treba da usmeravaju "masu” kako bi sprečili stampedo.
Panika je dobila ime po grčkom Panu, za koga se smatralo da u šumama napada devojke i mladiće. Pretpostavljamo da kada bi u nekom žbunju nešto šušnulo, mladi bi uspaničeno bežali iz šume. Iako danas više ne smatramo da nam osećanja dolaze iz spoljašnjeg sveta, piše Zoran Milivojević za Politiku.
Izvor: S media