Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Šta je Ikona i njeno značenje
Ikona (grč. είκών, od glagola είκώ - ličim) i znači slika, lik ili obraz. Pravoslavni hrišćani odaju ikonama veliko poštovanje, jer u njima vide stvarno Božje prisustvo u Crkvi, I kada se mole pred ikonama, oni se u stvari mole Bogu.
Pravoslavna crkva na ikonama posle Sedmog vaseljenskog sabora predstavlja: Gospoda Isusa Hrista, Bogorodicu, anđele, i svetitelje. Ikona ima svoj osnov i u religioznoj psihologiji, tako dubok, da se u pravoslavlju javlja neophodnim elementom bogopoštovanja.
Zbog toga se ikone stavljaju u kuće, hramove i na druga mesta. Dom u kome nema ikone za pravoslavne je nečisto i pusto mesto. Poštovanje se ne odnosi na materiju od koje je ikona izrađena: drvo, zlato, boja i druge, već na lik koji je predstavljen na njoj. Ikone se osvećuju posebnim činom i kroz to svešteno dejstvo uspostavlja se veza između onog ko je na ikoni naslikan i same ikone.
Kroz osvećenje ikone dolazi do tajanstvenog susreta između Gospoda našeg Isusa Hrista i onoga koji se moli. pak, za verne ikona ne predstavlja prosto umetničko delo ili nekakvu religijsku sliku. Ona se smatra i nezaobilaznim liturgijskim sasudom koji osveštava čoveka i uvodi ga u neposredni odnos sa blagodaću i ličnošću koja je na njoj izobražena.
Kada se, dakle, nalazimo pred ikonom Hristovom i celivamo je, mi se, poklanjajući se ikoni, poklanjamo Bogočoveku, “ploti” (ljudskoj prirodi) Gospodnjoj koja je postala ravnobožna. Jer na ikoni se izobražava jedna ipostas Boga Logosa “ovaploćenog”, Boga Logosa, dakle, Koji beše primio plot. Upravo to otkriva nam i sveti Teodor Studitski, kada kaže: “Svakoga ko se izobražava ne priroda, nego ipostas se izobražava”.
Iz tog razloga ikona osveštava oči onih koji je posmatraju i uzdiže razum ka tajanstvenom bogopoznanju. Ona nam otkriva onu realnost koja je nedostupna čulnim očima, nesagledivu dubinu “Onoga Koji je krasan mimo svih smrtnika”. Pomoću ikone mi stupamo “u tajni ka zemlji novoj”, jer, prema određenju koje nam daje Veliki Vasilije, “čast koja se ukazuje ikoni ushodi ka praobrazu”. Ikona ima po preimućstvu anagošku i pedagošku funkciju.
Pravoslavlje nam, dakle, pomoću ikone sugeriše i poučava nas “ne tome kako da zadržimo Gospoda i Boga u sopstvenoj ubogosti, nego kako da se uznesemo ka Njegovom bogatstvu”. A razlog tome je taj što se ikonom čini prelazak, ona ima “pashalnu” funkciju. “Pasha” znači “prelazak” – prim. prev] i kroz nju mi prelazimo, postajemo poklonicima i sudeonicima slave Božije.
Ikona je zaista “novi jezik”, ona je most koji treba da pređemo, kako bismo stigli do “nadlika, do apsolutne Lepote, do nadsvetle Slave”. U pravoslavnom hramu, čak i kada se ne savršavaju svete Tajne, verujući čovek oseća snažno prisustvo Boga i Svetih, a tome u velikoj meri doprinosi i postojanje
Izvor
Ikona (grč. είκών, od glagola είκώ - ličim) i znači slika, lik ili obraz. Pravoslavni hrišćani odaju ikonama veliko poštovanje, jer u njima vide stvarno Božje prisustvo u Crkvi, I kada se mole pred ikonama, oni se u stvari mole Bogu.
Pravoslavna crkva na ikonama posle Sedmog vaseljenskog sabora predstavlja: Gospoda Isusa Hrista, Bogorodicu, anđele, i svetitelje. Ikona ima svoj osnov i u religioznoj psihologiji, tako dubok, da se u pravoslavlju javlja neophodnim elementom bogopoštovanja.
Zbog toga se ikone stavljaju u kuće, hramove i na druga mesta. Dom u kome nema ikone za pravoslavne je nečisto i pusto mesto. Poštovanje se ne odnosi na materiju od koje je ikona izrađena: drvo, zlato, boja i druge, već na lik koji je predstavljen na njoj. Ikone se osvećuju posebnim činom i kroz to svešteno dejstvo uspostavlja se veza između onog ko je na ikoni naslikan i same ikone.
Kroz osvećenje ikone dolazi do tajanstvenog susreta između Gospoda našeg Isusa Hrista i onoga koji se moli. pak, za verne ikona ne predstavlja prosto umetničko delo ili nekakvu religijsku sliku. Ona se smatra i nezaobilaznim liturgijskim sasudom koji osveštava čoveka i uvodi ga u neposredni odnos sa blagodaću i ličnošću koja je na njoj izobražena.
Kada se, dakle, nalazimo pred ikonom Hristovom i celivamo je, mi se, poklanjajući se ikoni, poklanjamo Bogočoveku, “ploti” (ljudskoj prirodi) Gospodnjoj koja je postala ravnobožna. Jer na ikoni se izobražava jedna ipostas Boga Logosa “ovaploćenog”, Boga Logosa, dakle, Koji beše primio plot. Upravo to otkriva nam i sveti Teodor Studitski, kada kaže: “Svakoga ko se izobražava ne priroda, nego ipostas se izobražava”.
Iz tog razloga ikona osveštava oči onih koji je posmatraju i uzdiže razum ka tajanstvenom bogopoznanju. Ona nam otkriva onu realnost koja je nedostupna čulnim očima, nesagledivu dubinu “Onoga Koji je krasan mimo svih smrtnika”. Pomoću ikone mi stupamo “u tajni ka zemlji novoj”, jer, prema određenju koje nam daje Veliki Vasilije, “čast koja se ukazuje ikoni ushodi ka praobrazu”. Ikona ima po preimućstvu anagošku i pedagošku funkciju.
Pravoslavlje nam, dakle, pomoću ikone sugeriše i poučava nas “ne tome kako da zadržimo Gospoda i Boga u sopstvenoj ubogosti, nego kako da se uznesemo ka Njegovom bogatstvu”. A razlog tome je taj što se ikonom čini prelazak, ona ima “pashalnu” funkciju. “Pasha” znači “prelazak” – prim. prev] i kroz nju mi prelazimo, postajemo poklonicima i sudeonicima slave Božije.
Ikona je zaista “novi jezik”, ona je most koji treba da pređemo, kako bismo stigli do “nadlika, do apsolutne Lepote, do nadsvetle Slave”. U pravoslavnom hramu, čak i kada se ne savršavaju svete Tajne, verujući čovek oseća snažno prisustvo Boga i Svetih, a tome u velikoj meri doprinosi i postojanje
Izvor
