Šta je emocionalni incest?
Mamin sin, tatina devojčica? Šta može u tome da bude loše? Zaludan pop i jariće krsti ili nevidljive i pipave granice među roditeljima i decom koje mogu da naprave ozbiljne posledice? Neki psiholozi, ali i nepsiholozi zagovaraju upotrebu termina emocionalni incest. O čemu se tu zapravo radi?
Piše: Ratko Topalović
Foto: m_bartosch / FreeDigitalPhotos.net
Robert Barni, terapeut i duhovni učitelj, u svojoj knjizi: "Ples ranjenih duša " piše ovako: " Zamislite sledeći scenario: majka je u spavacoj sobi i plače, njeno trogodišnje dete naiđe. Detetu izgleda kao da majka umire, prestrašeno kaže: Volim te, mama! Majka pogleda u svoje dete, oči joj se ispune ljubavlju i osmeh joj se razvuče licem: Oh, dušo, toliko te volim, ti si moj divan dečak [divna devojčica], dođi da te zagrlim, činiš me tako srećnom.
Dirljiva scena? Ne! Emocionalno zlostavljanje! Dete je upravo dobilo poruku da ima moć da spasi majci život, a pošto ima moć onda ima i odgovornost za mamin život i mamina osećanja. Ovo je emocionalno zlostavljanje i priprema razvoj emocionalno incestuoznog odnosa u kome se dete oseća odgovorinim za emotivne potrebe roditelja.
Zdrav roditelj bi objasnio detetu da je u redu što plače, da je to zdravo i da je dobro da se čovek isplače kada se oseća tužno ili povređeno. Emocionalno zdrav roditelj bi ponudio uzor za dete pokazujući da je u redu imati čitavu skalu osećanja, tugu i povređenost, ljutnju i strah, radost i sreću..."
Zašto reč incest?
Zašto ne bi bilo dovoljno reci zlostavljanje?
Zašto uopšte opisivati ovu scenu kao zlostavljanje?
Zar ovo nije sasvim normalna uobičajena scena?
Incest je prastar tabu. Sasvim jasno određen - nemamo seks sa biološkim srodnicima.
Ako nas zasvrbi nećemo tražiti od mame, tate, sestre, brata, ćerke, sina, babe, dede, da nas počešu.
Retko kome tako nešto i pada na pamet, a i ako nas nešto natera da pomislimo na to uglavnom nam je gadno i sasvim izvesno mislimo da je to bolesno.
Ali, hajde na tren da zamenarimo gađenje i osudu i da vidimo šta je to seks.
Ok, ima i onih kojima je javno pominjanje seksa takođe za gađenje i osudu, ali uglavnom, suprotno od incesta, seks izaziva radost i želimo ga.
Da li je seks fizički čin? Definitivno jeste.
Da li je samo fizički čin? Pa sad, neko može olako reći da jeste, ali da jeste, kome bi trebalo bilo šta drugo osim jednog dobrog vibratora ili lutke na naduvavanje? Krastavac, kobasica, radijator…pa da, to je sasvim dovoljno, seks je fizički čin i ništa drugo, zar ne?
Šta nedostaje?
Možda dodir, pogled, govor, mašta, komunikacija…
Osećanja?
Ljubav, naklonost, želja, radost, briga, samopoštovanje, moć, ispunjenost, bliskost… mržnja, bes, ljutnja, tuga, nebriga, gubitak samopoštovanja, nemoć, praznina, samoća… radost, smisao života, očaj, besmisao... sve to nema nikakve veze sa seksom?
Ili ipak ima?
Ako ima, i ako seks obuhvata i sadrži čitav spektar osećanja i to često vrlo intenzivnih i bazičnih, pa čak i kad je "samo" fizički čin može da ima dugoročne posledice na osećanja, na zdravlje, a da ne zaboravimo najvažniju posledicu - novi život, da li ima ipak nekog opravdanja da se pretpostavi da se granice incesta mogu preći ne samo fizičkim činom, već i sa osećanjima? Pogledom, dodirom, zavođenjem, seksualizacijom odnosa, razgovorom o seksu neprilagođenim uzrastu, izlaganjem otkrivenom ili golom telu, neprimerenim interesovanjem za seksualnost deteta, izlaskom iz roditeljske uloge i ulaskom u drugarsko ravnopravan odnos, poveravanjem detetu o svom seksualnom i emocionalnom životu i problemima, fokusiranjem na dete sa očekivanjem da ispuni roditeljske životne snove i bude odgovor na roditeljske probleme, svađanjem i optuživanjem partnera pred detetom i uvođenje deteta u svađu, preteranim maženjem deteta, laskanjem, udvaranjem, flertom, ucenjivanjem, okrivljavanjem…
Neki autori smatraju da su prelasci ovih granica česti, i da iako se u strogom smislu incest ne događa, prikriveno pripremanje uslova za incest se događa i ostavlja duboke i trajne, razarajuće posledice po razvoj ličnosti deteta i njegove socijalne kompetence, sposobnost stvaranja zdravih partnerskih odnosa i na ceo život. Prikrivenost i nejasnost se ističu kao najpogubniji faktori po dete koje trajno može da nosi na sebi posledice ovakvog odnosa uz nemoć i da imenuje problem s kojim bi trebalo da se suoči radi svoje dobrobiti.
Hajde da vidimo.
Da li osećate odgovornost da zadovoljite emotivne potrebe jednog (ili oba) roditelja na račun svojih emocionalnih potreba uz osećanje krivice ukoliko pretpostavite svoje potrebe potrebama roditelja?
Da li i u drugim odnosima sa prijateljima, partnerom, sa nekim od braće ili sestara, ponavljate ovo pretpostavljanje tuđih potreba svojim? Da li sve mozete da razumete, prihvatite i nudite pomoć, utehu, brigu, pomoć, vođstvo, a da pritom kad Vaše potrebe dođu na red reagujete pasivnošću, čekanjem ili ljutnjom i besom kad više ne možete da izdržite?
Da li umesto da jasno izgovorite i tražite od drugog da izađe u susret Vašim potrebama govorite o sebi u trećem licu ili na drugi indirektan način pokušavate da saopštite da imate neku potrebu, očekujući da neko čita Vaše misli?
Da li ste se osećali da preuzimate odgovornost za dobrobit brata ili sestre i da ste mu/joj na neki način roditelj?
Koliko Vam je teško da spojite seks i ljubav? Bliskost i samopoštovanje?
Koliko ih radikalno, temeljno, razdvajate?
Da li izbegavate ljubav i seks?
Da li ste zavisni od seksa i/ili ljubavi?
Da li ste zavisni od alkohola, drugih psihoaktivnih supstanci?
Da li ste imali/imate teskoće u izgrađivanju seksualnog identiteta?
Da li imate „volim te - mrzim te“ odnos s roditeljem?
Da li ponavljate „volim te - mrzim te“ odnos s drugim ljudima, partnerom?
Da li ste se osećali kao partner roditelju ili se roditelj prema vama ponašao kao najbolji drug?
Da li ste bili "posebni" ili "izabrani"?
Da li je jedan roditelj bio otsutan i zanemarivao porodicu/Vas lično usled upotrebe alkohola/droge, usled prezauzetosti poslom, drugim interesovanjima van porodice?
Da li ste se osećali odgovornim za njihovu sreću, ispunjenost, možda i smisao života?
Da li Vam je teško da kažete Ne kad Vas neko iskorišćava?
Da li Vam je veoma teško ili nemoguće da napravite stabilnu ispunjavajuću partnersku vezu?
Da li Vas u isto vreme privlače osobe suprotnog pola i gade Vam se?
Svega nekoliko Da na ovim pitanjima je dovoljno da posumnjamo da su se u odnos roditelja sa detetom prelila osećanja iz seksualne intimnosti odraslih u intimnost roditelja i deteta. A čim posumnjamo nailazimo na dve velike barijere:
1. Umesto da identifikujemo problem mi ga romantizujemo. Umesto žrtve dete je često spasilac, heroj, a odnos s roditeljem se opisuje kao izvanredno blizak i zdrav. [Nije dovoljno da bude samo dobar i zdrav?]
2. Dete se često oseća privilegovanim i idealizuje samo sebe, a ne oseća se zlostavljanim. Najčesće prođu godine pre nego se posledice posebnosti razviju u duboke životne probleme. [Nije dovoljno da dete bude vredno ljubavi samim time što postoji?]
Ukoliko ste imali ovakav odnos s roditeljem, najbolje što možete da uradite jeste da čvor po čvor razvežete nemoguće sporazume između dečje ljubavi i odrasle seksualnosti. Učinite to uz pomoć prijatelja, partnera, terapeuta, obrazujući se, radeći na sebi. Nemojte kriviti roditelja za ove posledice - to je ista krivica koju ste dobili od njih, a oni od svojih roditelja. Cilj je da je se oslobodite i ne predajete dalje, a ne da je ponavljate i uvećavate.
A pre svega, ako već imate svoju decu, nemojte igrati ovu igru s njima. Šta god da je Vama lično život zakuvao ili tek kuva - to je Vaša odgovornost. Budite otac i majka svom detetu radi njega. Nije ono ovde za Vas, da bude u službi Vaših potreba, već ste Vi ovde za njega.
Setite se Džubrana:
„Vaša deca nisu Vaša deca,
Ona su sinovi i kćeri žudnje Života za samim sobom,
Nastaju preko Vas, ali ne od Vas,
I premda su sa Vama, ne pripadaju Vam “
A postoji još jedno dete kojeg se možete setiti i biti tu za njega. Dete u Vama. Ono koje gleda u čudu na svet oko sebe i raduje se svemu. Prvo se pobrinite za njega/nju. Pustite ga/je napolje da se igra ponekad.
Izvor: B92
Mamin sin, tatina devojčica? Šta može u tome da bude loše? Zaludan pop i jariće krsti ili nevidljive i pipave granice među roditeljima i decom koje mogu da naprave ozbiljne posledice? Neki psiholozi, ali i nepsiholozi zagovaraju upotrebu termina emocionalni incest. O čemu se tu zapravo radi?
Piše: Ratko Topalović
Foto: m_bartosch / FreeDigitalPhotos.net
Robert Barni, terapeut i duhovni učitelj, u svojoj knjizi: "Ples ranjenih duša " piše ovako: " Zamislite sledeći scenario: majka je u spavacoj sobi i plače, njeno trogodišnje dete naiđe. Detetu izgleda kao da majka umire, prestrašeno kaže: Volim te, mama! Majka pogleda u svoje dete, oči joj se ispune ljubavlju i osmeh joj se razvuče licem: Oh, dušo, toliko te volim, ti si moj divan dečak [divna devojčica], dođi da te zagrlim, činiš me tako srećnom.
Dirljiva scena? Ne! Emocionalno zlostavljanje! Dete je upravo dobilo poruku da ima moć da spasi majci život, a pošto ima moć onda ima i odgovornost za mamin život i mamina osećanja. Ovo je emocionalno zlostavljanje i priprema razvoj emocionalno incestuoznog odnosa u kome se dete oseća odgovorinim za emotivne potrebe roditelja.
Zdrav roditelj bi objasnio detetu da je u redu što plače, da je to zdravo i da je dobro da se čovek isplače kada se oseća tužno ili povređeno. Emocionalno zdrav roditelj bi ponudio uzor za dete pokazujući da je u redu imati čitavu skalu osećanja, tugu i povređenost, ljutnju i strah, radost i sreću..."
Zašto reč incest?
Zašto ne bi bilo dovoljno reci zlostavljanje?
Zašto uopšte opisivati ovu scenu kao zlostavljanje?
Zar ovo nije sasvim normalna uobičajena scena?
Incest je prastar tabu. Sasvim jasno određen - nemamo seks sa biološkim srodnicima.
Ako nas zasvrbi nećemo tražiti od mame, tate, sestre, brata, ćerke, sina, babe, dede, da nas počešu.
Retko kome tako nešto i pada na pamet, a i ako nas nešto natera da pomislimo na to uglavnom nam je gadno i sasvim izvesno mislimo da je to bolesno.
Ali, hajde na tren da zamenarimo gađenje i osudu i da vidimo šta je to seks.
Ok, ima i onih kojima je javno pominjanje seksa takođe za gađenje i osudu, ali uglavnom, suprotno od incesta, seks izaziva radost i želimo ga.
Da li je seks fizički čin? Definitivno jeste.
Da li je samo fizički čin? Pa sad, neko može olako reći da jeste, ali da jeste, kome bi trebalo bilo šta drugo osim jednog dobrog vibratora ili lutke na naduvavanje? Krastavac, kobasica, radijator…pa da, to je sasvim dovoljno, seks je fizički čin i ništa drugo, zar ne?
Šta nedostaje?
Možda dodir, pogled, govor, mašta, komunikacija…
Osećanja?
Ljubav, naklonost, želja, radost, briga, samopoštovanje, moć, ispunjenost, bliskost… mržnja, bes, ljutnja, tuga, nebriga, gubitak samopoštovanja, nemoć, praznina, samoća… radost, smisao života, očaj, besmisao... sve to nema nikakve veze sa seksom?
Ili ipak ima?
Ako ima, i ako seks obuhvata i sadrži čitav spektar osećanja i to često vrlo intenzivnih i bazičnih, pa čak i kad je "samo" fizički čin može da ima dugoročne posledice na osećanja, na zdravlje, a da ne zaboravimo najvažniju posledicu - novi život, da li ima ipak nekog opravdanja da se pretpostavi da se granice incesta mogu preći ne samo fizičkim činom, već i sa osećanjima? Pogledom, dodirom, zavođenjem, seksualizacijom odnosa, razgovorom o seksu neprilagođenim uzrastu, izlaganjem otkrivenom ili golom telu, neprimerenim interesovanjem za seksualnost deteta, izlaskom iz roditeljske uloge i ulaskom u drugarsko ravnopravan odnos, poveravanjem detetu o svom seksualnom i emocionalnom životu i problemima, fokusiranjem na dete sa očekivanjem da ispuni roditeljske životne snove i bude odgovor na roditeljske probleme, svađanjem i optuživanjem partnera pred detetom i uvođenje deteta u svađu, preteranim maženjem deteta, laskanjem, udvaranjem, flertom, ucenjivanjem, okrivljavanjem…
Neki autori smatraju da su prelasci ovih granica česti, i da iako se u strogom smislu incest ne događa, prikriveno pripremanje uslova za incest se događa i ostavlja duboke i trajne, razarajuće posledice po razvoj ličnosti deteta i njegove socijalne kompetence, sposobnost stvaranja zdravih partnerskih odnosa i na ceo život. Prikrivenost i nejasnost se ističu kao najpogubniji faktori po dete koje trajno može da nosi na sebi posledice ovakvog odnosa uz nemoć i da imenuje problem s kojim bi trebalo da se suoči radi svoje dobrobiti.
Hajde da vidimo.
Da li osećate odgovornost da zadovoljite emotivne potrebe jednog (ili oba) roditelja na račun svojih emocionalnih potreba uz osećanje krivice ukoliko pretpostavite svoje potrebe potrebama roditelja?
Da li i u drugim odnosima sa prijateljima, partnerom, sa nekim od braće ili sestara, ponavljate ovo pretpostavljanje tuđih potreba svojim? Da li sve mozete da razumete, prihvatite i nudite pomoć, utehu, brigu, pomoć, vođstvo, a da pritom kad Vaše potrebe dođu na red reagujete pasivnošću, čekanjem ili ljutnjom i besom kad više ne možete da izdržite?
Da li umesto da jasno izgovorite i tražite od drugog da izađe u susret Vašim potrebama govorite o sebi u trećem licu ili na drugi indirektan način pokušavate da saopštite da imate neku potrebu, očekujući da neko čita Vaše misli?
Da li ste se osećali da preuzimate odgovornost za dobrobit brata ili sestre i da ste mu/joj na neki način roditelj?
Koliko Vam je teško da spojite seks i ljubav? Bliskost i samopoštovanje?
Koliko ih radikalno, temeljno, razdvajate?
Da li izbegavate ljubav i seks?
Da li ste zavisni od seksa i/ili ljubavi?
Da li ste zavisni od alkohola, drugih psihoaktivnih supstanci?
Da li ste imali/imate teskoće u izgrađivanju seksualnog identiteta?
Da li imate „volim te - mrzim te“ odnos s roditeljem?
Da li ponavljate „volim te - mrzim te“ odnos s drugim ljudima, partnerom?
Da li ste se osećali kao partner roditelju ili se roditelj prema vama ponašao kao najbolji drug?
Da li ste bili "posebni" ili "izabrani"?
Da li je jedan roditelj bio otsutan i zanemarivao porodicu/Vas lično usled upotrebe alkohola/droge, usled prezauzetosti poslom, drugim interesovanjima van porodice?
Da li ste se osećali odgovornim za njihovu sreću, ispunjenost, možda i smisao života?
Da li Vam je teško da kažete Ne kad Vas neko iskorišćava?
Da li Vam je veoma teško ili nemoguće da napravite stabilnu ispunjavajuću partnersku vezu?
Da li Vas u isto vreme privlače osobe suprotnog pola i gade Vam se?
Svega nekoliko Da na ovim pitanjima je dovoljno da posumnjamo da su se u odnos roditelja sa detetom prelila osećanja iz seksualne intimnosti odraslih u intimnost roditelja i deteta. A čim posumnjamo nailazimo na dve velike barijere:
1. Umesto da identifikujemo problem mi ga romantizujemo. Umesto žrtve dete je često spasilac, heroj, a odnos s roditeljem se opisuje kao izvanredno blizak i zdrav. [Nije dovoljno da bude samo dobar i zdrav?]
2. Dete se često oseća privilegovanim i idealizuje samo sebe, a ne oseća se zlostavljanim. Najčesće prođu godine pre nego se posledice posebnosti razviju u duboke životne probleme. [Nije dovoljno da dete bude vredno ljubavi samim time što postoji?]
Ukoliko ste imali ovakav odnos s roditeljem, najbolje što možete da uradite jeste da čvor po čvor razvežete nemoguće sporazume između dečje ljubavi i odrasle seksualnosti. Učinite to uz pomoć prijatelja, partnera, terapeuta, obrazujući se, radeći na sebi. Nemojte kriviti roditelja za ove posledice - to je ista krivica koju ste dobili od njih, a oni od svojih roditelja. Cilj je da je se oslobodite i ne predajete dalje, a ne da je ponavljate i uvećavate.
A pre svega, ako već imate svoju decu, nemojte igrati ovu igru s njima. Šta god da je Vama lično život zakuvao ili tek kuva - to je Vaša odgovornost. Budite otac i majka svom detetu radi njega. Nije ono ovde za Vas, da bude u službi Vaših potreba, već ste Vi ovde za njega.
Setite se Džubrana:
„Vaša deca nisu Vaša deca,
Ona su sinovi i kćeri žudnje Života za samim sobom,
Nastaju preko Vas, ali ne od Vas,
I premda su sa Vama, ne pripadaju Vam “
A postoji još jedno dete kojeg se možete setiti i biti tu za njega. Dete u Vama. Ono koje gleda u čudu na svet oko sebe i raduje se svemu. Prvo se pobrinite za njega/nju. Pustite ga/je napolje da se igra ponekad.
Izvor: B92