LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Srpsko nikad izvini
Na prste se mogu izbrojati izvinjenja koja smo čuli na našoj političkoj sceni. – Tadić se izvinio za aferu Bodrum, Aligrudić radikalima zbog Dinkićeve izjave, Mrkonjić novinaru „Kurira“…
Na prste se mogu izbrojati izvinjenja koja smo dosad čuli na srpskoj političkoj sceni. A i ona koja smo čuli, mahom su bila iznuđena i ne baš krajnje otvorena. Poput poslednjeg izvinjenja, koje je, pre nekoliko dana, izrekao Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske stranke. Jovanovićevo izvinjenje u slučaju „kanibalizam” usledilo je čak desetak dana kasnije pošto je za skupštinskom govornicom izgovorio rečenicu „Šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima tako mnogo razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi”. Njegova potonja izjava novinarima „žao mi je ako je bilo ko povređen mojom izjavom u parlamentu” usledila je posle oštrog diplomatskog demarša državi Srbiji, oštre osude u javnosti, ali i ostavke Vesne Pešić na mesto predsednice Političkog saveta LDP-a, zbog toga što se Jovanović nije odmah izvinio afričkim zemljama zbog pomenute izjave.
Zašto je u srpskoj politici toliko teško izviniti se? Sociolog Jovo Bakić kaže: „Verovatno je reč o političkoj kulturi koja izvinjenje smatra slabošću. Pored toga, postoji i jedan psihički aspekt cele priče. Kad je neko poznat kao veliki borac za ljudska prava, pa ’proklizne’ i ’izvali’ nešto, kao što je Jovanović učinio – što se direktno kosi s bilo kakvom odbranom ljudskih prava, jer je zapravo reč o jednom rasističkom stereotipu – onda se, verovatno, radi o osećaju srama, pa je bolje ’negirati’ nego iskreno priznati grešku i izviniti se”.
Bakić, inače, nema nikakve dileme o tome da je Jovanovićevo izvinjenje iznuđeno.„Postupak Vesne Pešić jasno ukazuje da je njemu bilo ukazano na potrebu da se blagovremeno izvini, što on nije uradio, već je bilo potrebno da ljudi reaguju, da dođe do diplomatskog skandala da bi se iznudilo to izvinjenje.”
A, koliko bi izvinjenje koje bi bilo sasvim normalna stvar u Srbiji podiglo političku kulturu i uticalo na odgovornost među političkim faktorima u zemlji?
„To je, naravno, veoma poželjno. Setimo se kada se Boris Tadić svojevremeno izvinio zbog glasanja iz Bodruma, Soluna, odakle se sve već glasalo, da je to primljeno sa simpatijama u javnosti. Istina, Tadiću je bilo relativno lakše da se izvini zato što on sam nije, ni na jedan način učestvovao u celoj toj priči, već se izvinio kao novi šef stranke, što je, onda, bilo lakše za njega lično”, kaže Bakić i dodaje da je Tadić tada „pobrao simpatije, zato što je to bilo prvo izvinjenje nekog političara za petnaest godina”.
Tadićevo izvinjenje, iz 2003, značilo je, setimo se, javno priznanje odgovornosti Demokratske stranke za aferu „Bodrum”, što je tada delovalo „kao bomba”.
U parlamentarnom životu novijeg datuma zabeleženo je još jedno međustranačko izvinjenje, opet ne iz usta neposredno odgovornih za uvredu. Šef poslaničke grupe tada vladajuće Demokratske stranke Srbije Miloš Aligrudić izvinio se, 2005. godine, radikalima zbog izjave ministra finansija Mlađana Dinkića da „neće da raspravlja s primitivcima i barabama”, a sam Dinkić, zbog čije su izjave radikali tražili izvinjenje, nije hteo da odgovara na novinarska pitanja.
Zanimljivo je i da su se čula čak tri izvinjenja u vezi sa imenom Zorana Đinđića. Prošlog meseca, niški odbor DS izvinio se porodici Đinđić zbog incidenta na obeležavanju godišnjice njegovog ubistva. Pre toga, izvinjenje Đinđićevoj porodici uručio je, prema sopstvenim rečima, i Dušan Bajatović, potpredsednik SPS-a, zbog reči, izrečenih 2004, prilikom donošenja zakona o saradnji sa Hagom. On je tada rekao da jednog dana moraju da odgovaraju gospoda koja su donela uredbu o izručenju Slobodana Miloševića, a da je „jedan od njih već platio glavom”, što je protumačeno kao opaska na ubistvo Zorana Đinđića.
I Tomislav Nikolić, sada predsednik SNS-a, a tada lider SRS-a, tvrdio je da se izvinio Ružici Đinđić zbog izjave „Poručite Zoranu Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema s nogom” i objašnjavao da to nikada ne bi rekao da je znao šta će se Đinđiću kasnije dogoditi.
Među retkim izvinjenjima naših političara pamti se i ono koje je Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu, uputio novinaru i urednicima „Kurira”, prošle godine. Mrkonjić tada nije precizirao za šta se konkretno izvinjava, a redakcija pomenutog lista saopštila je prethodno da je Mrkonjić ošamario novinara Milana Lađevića.
Pravilo lepog ponašanja, kad si kriv – reci odmah „izvini” ovde, dakle, ne važi. „Da se Jovanović odmah izvinio, ne bi došlo do diplomatskog skandala. To bi bilo zapisano kao greška i verovatno zaboravljeno. A, ovako to će se pamtiti, što se kaže, za sva vremena, zato što će ući i u političku nauku, a ljudi koji se bave proučavanjem politike u Srbiji imaće jednu vrlo čudnu pojavu: da šef stranke koja važi za stranku koja se bori za zaštitu prava manjina i ljudska prava uopšte, ustvari koristi jedan rasistički diskurs, koji je prepoznatljiv obično kod onih koji su na krajnje desnom krilu političkog spektra”, kaže Bakić, zaključujući da je kod nas politička kultura takva da se izvinjenja teško daju i da je, ionako naša kultura nesklona izvinjenjima.
Politika
Na prste se mogu izbrojati izvinjenja koja smo čuli na našoj političkoj sceni. – Tadić se izvinio za aferu Bodrum, Aligrudić radikalima zbog Dinkićeve izjave, Mrkonjić novinaru „Kurira“…
Na prste se mogu izbrojati izvinjenja koja smo dosad čuli na srpskoj političkoj sceni. A i ona koja smo čuli, mahom su bila iznuđena i ne baš krajnje otvorena. Poput poslednjeg izvinjenja, koje je, pre nekoliko dana, izrekao Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske stranke. Jovanovićevo izvinjenje u slučaju „kanibalizam” usledilo je čak desetak dana kasnije pošto je za skupštinskom govornicom izgovorio rečenicu „Šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima tako mnogo razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi”. Njegova potonja izjava novinarima „žao mi je ako je bilo ko povređen mojom izjavom u parlamentu” usledila je posle oštrog diplomatskog demarša državi Srbiji, oštre osude u javnosti, ali i ostavke Vesne Pešić na mesto predsednice Političkog saveta LDP-a, zbog toga što se Jovanović nije odmah izvinio afričkim zemljama zbog pomenute izjave.
Zašto je u srpskoj politici toliko teško izviniti se? Sociolog Jovo Bakić kaže: „Verovatno je reč o političkoj kulturi koja izvinjenje smatra slabošću. Pored toga, postoji i jedan psihički aspekt cele priče. Kad je neko poznat kao veliki borac za ljudska prava, pa ’proklizne’ i ’izvali’ nešto, kao što je Jovanović učinio – što se direktno kosi s bilo kakvom odbranom ljudskih prava, jer je zapravo reč o jednom rasističkom stereotipu – onda se, verovatno, radi o osećaju srama, pa je bolje ’negirati’ nego iskreno priznati grešku i izviniti se”.
Bakić, inače, nema nikakve dileme o tome da je Jovanovićevo izvinjenje iznuđeno.„Postupak Vesne Pešić jasno ukazuje da je njemu bilo ukazano na potrebu da se blagovremeno izvini, što on nije uradio, već je bilo potrebno da ljudi reaguju, da dođe do diplomatskog skandala da bi se iznudilo to izvinjenje.”
A, koliko bi izvinjenje koje bi bilo sasvim normalna stvar u Srbiji podiglo političku kulturu i uticalo na odgovornost među političkim faktorima u zemlji?
„To je, naravno, veoma poželjno. Setimo se kada se Boris Tadić svojevremeno izvinio zbog glasanja iz Bodruma, Soluna, odakle se sve već glasalo, da je to primljeno sa simpatijama u javnosti. Istina, Tadiću je bilo relativno lakše da se izvini zato što on sam nije, ni na jedan način učestvovao u celoj toj priči, već se izvinio kao novi šef stranke, što je, onda, bilo lakše za njega lično”, kaže Bakić i dodaje da je Tadić tada „pobrao simpatije, zato što je to bilo prvo izvinjenje nekog političara za petnaest godina”.
Tadićevo izvinjenje, iz 2003, značilo je, setimo se, javno priznanje odgovornosti Demokratske stranke za aferu „Bodrum”, što je tada delovalo „kao bomba”.
U parlamentarnom životu novijeg datuma zabeleženo je još jedno međustranačko izvinjenje, opet ne iz usta neposredno odgovornih za uvredu. Šef poslaničke grupe tada vladajuće Demokratske stranke Srbije Miloš Aligrudić izvinio se, 2005. godine, radikalima zbog izjave ministra finansija Mlađana Dinkića da „neće da raspravlja s primitivcima i barabama”, a sam Dinkić, zbog čije su izjave radikali tražili izvinjenje, nije hteo da odgovara na novinarska pitanja.
Zanimljivo je i da su se čula čak tri izvinjenja u vezi sa imenom Zorana Đinđića. Prošlog meseca, niški odbor DS izvinio se porodici Đinđić zbog incidenta na obeležavanju godišnjice njegovog ubistva. Pre toga, izvinjenje Đinđićevoj porodici uručio je, prema sopstvenim rečima, i Dušan Bajatović, potpredsednik SPS-a, zbog reči, izrečenih 2004, prilikom donošenja zakona o saradnji sa Hagom. On je tada rekao da jednog dana moraju da odgovaraju gospoda koja su donela uredbu o izručenju Slobodana Miloševića, a da je „jedan od njih već platio glavom”, što je protumačeno kao opaska na ubistvo Zorana Đinđića.
I Tomislav Nikolić, sada predsednik SNS-a, a tada lider SRS-a, tvrdio je da se izvinio Ružici Đinđić zbog izjave „Poručite Zoranu Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema s nogom” i objašnjavao da to nikada ne bi rekao da je znao šta će se Đinđiću kasnije dogoditi.
Među retkim izvinjenjima naših političara pamti se i ono koje je Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu, uputio novinaru i urednicima „Kurira”, prošle godine. Mrkonjić tada nije precizirao za šta se konkretno izvinjava, a redakcija pomenutog lista saopštila je prethodno da je Mrkonjić ošamario novinara Milana Lađevića.
Pravilo lepog ponašanja, kad si kriv – reci odmah „izvini” ovde, dakle, ne važi. „Da se Jovanović odmah izvinio, ne bi došlo do diplomatskog skandala. To bi bilo zapisano kao greška i verovatno zaboravljeno. A, ovako to će se pamtiti, što se kaže, za sva vremena, zato što će ući i u političku nauku, a ljudi koji se bave proučavanjem politike u Srbiji imaće jednu vrlo čudnu pojavu: da šef stranke koja važi za stranku koja se bori za zaštitu prava manjina i ljudska prava uopšte, ustvari koristi jedan rasistički diskurs, koji je prepoznatljiv obično kod onih koji su na krajnje desnom krilu političkog spektra”, kaže Bakić, zaključujući da je kod nas politička kultura takva da se izvinjenja teško daju i da je, ionako naša kultura nesklona izvinjenjima.
Politika