LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Српски перпетуум мобиле
Године 1883. Србија је, са још десет земаља света, потписала први међународни споразум о интелектуалној својини, а данас се у тој области третира као недоношче којег треба васпитавати
Сваке године, Завод за интелектуалну својину Србије добије по два-три захтева да патентира „решења“ за немогући изум, познат као „перпетуум мобиле“. Ништа чудно! Први домаћи изум патентиран у Београду, двадесетих година прошлог века, којег је пријавио Адем Субашић, сајџија из Сарајева, био је „вечно покретљив“, барем према називу: „Сама себе љуљајућа колевка“. Недавно није прошао још један „вечни“ покушај који је крштен као „Аутомобил који покреће гравитација и магнетни перпетуум мобиле“, мада, гледано из лаичког угла, идеја и није за бацање, јер сила гравитације је константна и непотрошива!
Пре четири месеца Србија је свечано примљена у Европску организацију за патенте (ЕПО) постајући, тако, чланица клуба у којем су, пре ње, већ седеле Албанија, Македонија, Сан Марино... Истовремено, Европски завод за патенте доделио је српском Заводу за интелектуалну својину Србије два милиона евра како бисмо, у оквиру новооснованог Едукативно-информативног центра при нашем Заводу, научили да ценимо туђа интелектуална права. Нешто касније, крајем октобра, посетио нас је и Френсис Гари, генерални директор Светске организације за интелектуалну својину, доносећи нам на потпис Меморандум о разумевању којим смо, што се тиче господина Гарија, послали „важан сигнал свету“ да „озбиљно“ схватамо ствари. Почетком ове године, Алберто Камарата из делегације ЕУ у Београду упутио нас је да српско научно проналазаштво мора постићи „одрживост истраживања“ како би наши истраживачки кабинети „генерисали финансијске ресурсе кроз лиценцирање патената“ односно, кад преведемо ове еуфемистичке формуле, да нам се ваља уздати „у се и у своје кљусе“.
Године 1883. Србија је, као једна од једанаест земаља света, утаначила Париску конвенцију, први међународни споразум о интелектуалној својини. У Београду је, 1920. године, основана Управа за заштиту индустријске својине а већ после три године Међународни биро за патенте прихватио је и интернационализовао нека процедурална решења београдске Управе у области регистрације жигова. Данас, поново деремо почетничку клупицу, али у статусу недоношчета, под режимом тоталитарног преваспитавања (папагајске „едукације“)!
У протеклој години београдски Завод одобрио је око деветсто педесет патената. У тој бројци су многе иностране иновације (највише из сектора хемијске науке) које су код нас само нострификоване. Данас, изумитељска делатност је под диктатом брзе комерцијализације, дакле директне примењивости проналаска коју је давно дочарала она Едисонова доскочица: амерички геније је повезао кућна врата са пумпом за воду како би сваки гост у његовом дому у старту, био користан.
Већ три деценије Предраг Пешовић из Шимановаца уклапа се у те строго прагматичне искораке. Између осталог, он је аутор „наутилуса“, згодног, тешко подеривог, пластичног вентила за славине, који је широко прихваћен у Америци и западној Европи. Али, машта наших иноватора може баш свашта. Тако је измишљена „концентрична“ кошарка у којој, усред округлог терена, стоји кош без табле. Иван Шутило из Рипња патентирао је само наоко бизарни „вакуум ковчег за покојнике“ чија „безваздушна баријера између покојника у ковчегу и спољне средине успорава процес распадања умрлог пре сахрањивања“. Један брачни пар пријавио је „хигијенско помагало за уринирање жена из стојећег става“, начињено од водоотпорног картона, које има облик левка са великим отвором на улазу и малим на излазу, али су супружници, у међувремену, одустали од поступка патентирања.
Каква искуства са нашим иноваторима има инжењер Наташа Миловановић, патентни испитивач Завода за интелектуалну својину у Београду?
– Проналазачи су, свуда у свету, иста сорта. Љубоморно пазе на свој изум као да држе дете. Ако се нагло приближите том детету, они га стисну још јаче, али ако похвалите бебу како има лепу капицу полако се отварају. Кад им се одбије патент реагују различито. Неки су дубоко увређени и кажу: „Ти немаш појма“, а други, кад чују да је њихов изум негде у свету већ патентиран, не могу да поверују и траже име и адресу премијерних аутора да би се упознали с њим. Одобри се око двадесет одсто пријављених проналазака, каже Миловановићева.
За јавност је најинтересантнија вест да је при Заводу за патенте основана Комисија за ауторска и сродна права која би требало да дефинише стручне критеријуме око спорних потраживања СОКОЈ-а и сродних еснафа (Произвођачи фонограма и Права интерпретатора).
Милан Четник
Politika
Године 1883. Србија је, са још десет земаља света, потписала први међународни споразум о интелектуалној својини, а данас се у тој области третира као недоношче којег треба васпитавати
Сваке године, Завод за интелектуалну својину Србије добије по два-три захтева да патентира „решења“ за немогући изум, познат као „перпетуум мобиле“. Ништа чудно! Први домаћи изум патентиран у Београду, двадесетих година прошлог века, којег је пријавио Адем Субашић, сајџија из Сарајева, био је „вечно покретљив“, барем према називу: „Сама себе љуљајућа колевка“. Недавно није прошао још један „вечни“ покушај који је крштен као „Аутомобил који покреће гравитација и магнетни перпетуум мобиле“, мада, гледано из лаичког угла, идеја и није за бацање, јер сила гравитације је константна и непотрошива!
Пре четири месеца Србија је свечано примљена у Европску организацију за патенте (ЕПО) постајући, тако, чланица клуба у којем су, пре ње, већ седеле Албанија, Македонија, Сан Марино... Истовремено, Европски завод за патенте доделио је српском Заводу за интелектуалну својину Србије два милиона евра како бисмо, у оквиру новооснованог Едукативно-информативног центра при нашем Заводу, научили да ценимо туђа интелектуална права. Нешто касније, крајем октобра, посетио нас је и Френсис Гари, генерални директор Светске организације за интелектуалну својину, доносећи нам на потпис Меморандум о разумевању којим смо, што се тиче господина Гарија, послали „важан сигнал свету“ да „озбиљно“ схватамо ствари. Почетком ове године, Алберто Камарата из делегације ЕУ у Београду упутио нас је да српско научно проналазаштво мора постићи „одрживост истраживања“ како би наши истраживачки кабинети „генерисали финансијске ресурсе кроз лиценцирање патената“ односно, кад преведемо ове еуфемистичке формуле, да нам се ваља уздати „у се и у своје кљусе“.
Године 1883. Србија је, као једна од једанаест земаља света, утаначила Париску конвенцију, први међународни споразум о интелектуалној својини. У Београду је, 1920. године, основана Управа за заштиту индустријске својине а већ после три године Међународни биро за патенте прихватио је и интернационализовао нека процедурална решења београдске Управе у области регистрације жигова. Данас, поново деремо почетничку клупицу, али у статусу недоношчета, под режимом тоталитарног преваспитавања (папагајске „едукације“)!
У протеклој години београдски Завод одобрио је око деветсто педесет патената. У тој бројци су многе иностране иновације (највише из сектора хемијске науке) које су код нас само нострификоване. Данас, изумитељска делатност је под диктатом брзе комерцијализације, дакле директне примењивости проналаска коју је давно дочарала она Едисонова доскочица: амерички геније је повезао кућна врата са пумпом за воду како би сваки гост у његовом дому у старту, био користан.
Већ три деценије Предраг Пешовић из Шимановаца уклапа се у те строго прагматичне искораке. Између осталог, он је аутор „наутилуса“, згодног, тешко подеривог, пластичног вентила за славине, који је широко прихваћен у Америци и западној Европи. Али, машта наших иноватора може баш свашта. Тако је измишљена „концентрична“ кошарка у којој, усред округлог терена, стоји кош без табле. Иван Шутило из Рипња патентирао је само наоко бизарни „вакуум ковчег за покојнике“ чија „безваздушна баријера између покојника у ковчегу и спољне средине успорава процес распадања умрлог пре сахрањивања“. Један брачни пар пријавио је „хигијенско помагало за уринирање жена из стојећег става“, начињено од водоотпорног картона, које има облик левка са великим отвором на улазу и малим на излазу, али су супружници, у међувремену, одустали од поступка патентирања.
Каква искуства са нашим иноваторима има инжењер Наташа Миловановић, патентни испитивач Завода за интелектуалну својину у Београду?
– Проналазачи су, свуда у свету, иста сорта. Љубоморно пазе на свој изум као да држе дете. Ако се нагло приближите том детету, они га стисну још јаче, али ако похвалите бебу како има лепу капицу полако се отварају. Кад им се одбије патент реагују различито. Неки су дубоко увређени и кажу: „Ти немаш појма“, а други, кад чују да је њихов изум негде у свету већ патентиран, не могу да поверују и траже име и адресу премијерних аутора да би се упознали с њим. Одобри се око двадесет одсто пријављених проналазака, каже Миловановићева.
За јавност је најинтересантнија вест да је при Заводу за патенте основана Комисија за ауторска и сродна права која би требало да дефинише стручне критеријуме око спорних потраживања СОКОЈ-а и сродних еснафа (Произвођачи фонограма и Права интерпретатора).
Милан Четник
Politika