LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Srbija zavrnute česme
Zapravo, MMF više brine o interesu finansijskih tržišta nego o razvoju država koje pomaže
Fidel Kastro još je pre desetak godina rekao da se svet finansija pretvorio u neku vrstu kazina ili ruleta. I bio je u pravu. Društvo iz Breton Vudsa, odnosno MMF, zavrnulo je česmu Srbiji, novi krediti odloženi su za vreme posle izbora. Slučajno baš sada? Nisam baš siguran. Isto to MMF je uradio i Meksiku, u izbornoj kampanji 1994. i Brazilu u izbornoj kampanji 1999. Sledi pitanje: je li onda MMF umesto vatrogasca postao piroman? „Kada umre devet od deset pacijenata koje leči isti doktor, onda je jasno da taj doktor ne zna svoj posao”, izjavio je pre deset godina Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. Naime, programi koje MMF nameće zemljama u krizi ponekad pogoršavaju situaciju izazivajući čak i pravu katastrofu: Indonezija, Tajland, Koreja, Rusija, Brazil i Argentina, šest poraza MMF-a za manje od šest godina. Koliko smo mi kandidati da budemo sedmi slučaj? Da budemo rimejk finansijskih zemljotresa u Južnoj Americi?
Ili je Srbija sada ipak spremna ili će biti prisiljena da nešto nauči iz iskustava tih zemalja? Makroekonomska politika pod direktivama institucija Breton Vudsa mogla bi Srbiju da dovede do ekonomske i socijalne propasti, iako za takav scenario deo odgovornosti svakako ima i naša nemarna politička klasa. Liberalna doktrina koju MMF nameće zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji dovodi do grešaka ove institucije u svim domenima gde je intervenisala: razvoj, vođenje kriza i tranzicija iz komunizma u kapitalizam. S druge strane, striktno poštovanje ekonomske ortodoksnosti neće poštedeti Srbiju teških finansijskih potresa. Kurs dinara i evra pokazuje nam ovih dana šta znači najnovija odluka MMF-a. Istovremeno, siromaštvo je sve veće. Insistiranje MMF-a na kresanju budžeta kako bi se rešili kratkoročni problemi likvidnosti i kako bi se smirili uspaničeni investitori može da ide na račun dugotrajnih javnih investicija.
Zapravo, MMF više brine o interesu finansijskih tržišta nego o razvoju država koje pomaže. Naravno, fond uvek zahteva liberalizaciju tržišta, smanjenje budžetskih deficita, prodaju javnih preduzeća, asanaciju bankovnih sektora, ali i ograničenje broja funkcionera. MMF se koncentriše na budžetske posledice, ili inflacionu opasnost, zanemarujući siromaštvo i nezaposlenost. MMF je žestoki pobornik borbe protiv inflacije, hladno prihvata duboke recesije u zemljama koje pomaže, ukoliko smatra da će kolaps proizvodnje spasiti nekoliko procentnih poena nivoa cena. MMF misli kako uvek može da nadmudri tržište, usput malo se mešajući i u izbore u nekim zemljama. Tako je Brazil u oktobru 1998. imao nulti ekonomski rast, recesiju na pomolu, veoma precenjeni devizni kurs, unutrašnji dug koji je brzo rastao, jasan uvid u tadašnji kolaps Rusije i energičnu podršku MMF-a u odbrani valute. Ipak, glavni deo te brazilske priče bili su tada predstojeći izbori u toj zemlji. Brazilsko iskustvo govori kako je opasno zaljubiti se u vezivanje deviznog kursa za neku valutu, Brazil je to prilično kasno otkrio, i to na svoju štetu, jer je branio precenjenu monetu sve dok na kraju nije pukla. Ni veoma postepena depresijacija nije bila dovoljna da nadoknadi prethodno precenjivanje valute. MMF je svesrdno branio brazilsku odluku iz oktobra 1997. da povećava kamatne stope na 50 odsto na godišnjem nivou upravo zbog toga da bi održao valutu. Ta je odluka bila sudbonosna, ona je zapečatila kraj tadašnjeg brazilskog ekonomskog rasta i ugradila fiskalnu tempiranu bombu. Sledeće 1998. i Rusija je upala u istu monetarnu zamku: stabilizacioni program zasnovan na deviznom kursu koji je isuviše dugo bio podržavan od MMF-a.
Ne treba, dakle, ići daleko u prošlost i tražiti primere loših lekova koje je MMF određivao nekim državama. Ova institucija ne samo da nije umela da otkrije predznake velike ekonomske krize u Aziji 1997. i 1998. godine, već su i lekovi koje su propisali „superdoktori” iz 19. ulice u Vašingtonu pogoršali situaciju u Tajlandu, Indoneziji i Koreji dovodeći milione ljudi do nezaposlenosti i krajnjih granica siromaštva. Jedino je Malezija uspela da se odupre ovom talasu, zahvaljujući svom tadašnjem premijeru, doktoru Mahatiru, koji je odbio da se povinuje zahtevima svetskog policajca. Sve krupne valutne i bankarske krize u poslednjih desetak godina desile su se u uslovima pojačanog nadzora MMF-a. Umesto da se MMF ugasi, birokratija je izmislila za sebe novu funkciju: davanje tzv. kredita za strukturalno prilagođavanje zemljama koje su, iz raznih razloga, do guše u dugovima, što je misija koja nikada i nije bila predviđena prvobitnom poveljom o osnivanju MMF-a. Osim toga ti krediti za strukturalno prilagođavanje veoma liče na kredite za razvoj koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke. I ti krediti prilično su neefikasni u sprečavanju valutnih kriza i pospešivanju stabilnog privrednog rasta u zemljama u razvoju.
Očigledno da MMF više ne igra onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi kakvu je igrao u međunarodnoj ekonomiji u periodu posle Drugog svetskog rata. Svet je još sedamdesetih godina prošlog veka napustio sistem iz Breton Vudsa. Ali do nas u Srbiji ta vest još očito nije stigla.
Miroslav Lazanski
Politika
Zapravo, MMF više brine o interesu finansijskih tržišta nego o razvoju država koje pomaže
Fidel Kastro još je pre desetak godina rekao da se svet finansija pretvorio u neku vrstu kazina ili ruleta. I bio je u pravu. Društvo iz Breton Vudsa, odnosno MMF, zavrnulo je česmu Srbiji, novi krediti odloženi su za vreme posle izbora. Slučajno baš sada? Nisam baš siguran. Isto to MMF je uradio i Meksiku, u izbornoj kampanji 1994. i Brazilu u izbornoj kampanji 1999. Sledi pitanje: je li onda MMF umesto vatrogasca postao piroman? „Kada umre devet od deset pacijenata koje leči isti doktor, onda je jasno da taj doktor ne zna svoj posao”, izjavio je pre deset godina Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. Naime, programi koje MMF nameće zemljama u krizi ponekad pogoršavaju situaciju izazivajući čak i pravu katastrofu: Indonezija, Tajland, Koreja, Rusija, Brazil i Argentina, šest poraza MMF-a za manje od šest godina. Koliko smo mi kandidati da budemo sedmi slučaj? Da budemo rimejk finansijskih zemljotresa u Južnoj Americi?
Ili je Srbija sada ipak spremna ili će biti prisiljena da nešto nauči iz iskustava tih zemalja? Makroekonomska politika pod direktivama institucija Breton Vudsa mogla bi Srbiju da dovede do ekonomske i socijalne propasti, iako za takav scenario deo odgovornosti svakako ima i naša nemarna politička klasa. Liberalna doktrina koju MMF nameće zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji dovodi do grešaka ove institucije u svim domenima gde je intervenisala: razvoj, vođenje kriza i tranzicija iz komunizma u kapitalizam. S druge strane, striktno poštovanje ekonomske ortodoksnosti neće poštedeti Srbiju teških finansijskih potresa. Kurs dinara i evra pokazuje nam ovih dana šta znači najnovija odluka MMF-a. Istovremeno, siromaštvo je sve veće. Insistiranje MMF-a na kresanju budžeta kako bi se rešili kratkoročni problemi likvidnosti i kako bi se smirili uspaničeni investitori može da ide na račun dugotrajnih javnih investicija.
Zapravo, MMF više brine o interesu finansijskih tržišta nego o razvoju država koje pomaže. Naravno, fond uvek zahteva liberalizaciju tržišta, smanjenje budžetskih deficita, prodaju javnih preduzeća, asanaciju bankovnih sektora, ali i ograničenje broja funkcionera. MMF se koncentriše na budžetske posledice, ili inflacionu opasnost, zanemarujući siromaštvo i nezaposlenost. MMF je žestoki pobornik borbe protiv inflacije, hladno prihvata duboke recesije u zemljama koje pomaže, ukoliko smatra da će kolaps proizvodnje spasiti nekoliko procentnih poena nivoa cena. MMF misli kako uvek može da nadmudri tržište, usput malo se mešajući i u izbore u nekim zemljama. Tako je Brazil u oktobru 1998. imao nulti ekonomski rast, recesiju na pomolu, veoma precenjeni devizni kurs, unutrašnji dug koji je brzo rastao, jasan uvid u tadašnji kolaps Rusije i energičnu podršku MMF-a u odbrani valute. Ipak, glavni deo te brazilske priče bili su tada predstojeći izbori u toj zemlji. Brazilsko iskustvo govori kako je opasno zaljubiti se u vezivanje deviznog kursa za neku valutu, Brazil je to prilično kasno otkrio, i to na svoju štetu, jer je branio precenjenu monetu sve dok na kraju nije pukla. Ni veoma postepena depresijacija nije bila dovoljna da nadoknadi prethodno precenjivanje valute. MMF je svesrdno branio brazilsku odluku iz oktobra 1997. da povećava kamatne stope na 50 odsto na godišnjem nivou upravo zbog toga da bi održao valutu. Ta je odluka bila sudbonosna, ona je zapečatila kraj tadašnjeg brazilskog ekonomskog rasta i ugradila fiskalnu tempiranu bombu. Sledeće 1998. i Rusija je upala u istu monetarnu zamku: stabilizacioni program zasnovan na deviznom kursu koji je isuviše dugo bio podržavan od MMF-a.
Ne treba, dakle, ići daleko u prošlost i tražiti primere loših lekova koje je MMF određivao nekim državama. Ova institucija ne samo da nije umela da otkrije predznake velike ekonomske krize u Aziji 1997. i 1998. godine, već su i lekovi koje su propisali „superdoktori” iz 19. ulice u Vašingtonu pogoršali situaciju u Tajlandu, Indoneziji i Koreji dovodeći milione ljudi do nezaposlenosti i krajnjih granica siromaštva. Jedino je Malezija uspela da se odupre ovom talasu, zahvaljujući svom tadašnjem premijeru, doktoru Mahatiru, koji je odbio da se povinuje zahtevima svetskog policajca. Sve krupne valutne i bankarske krize u poslednjih desetak godina desile su se u uslovima pojačanog nadzora MMF-a. Umesto da se MMF ugasi, birokratija je izmislila za sebe novu funkciju: davanje tzv. kredita za strukturalno prilagođavanje zemljama koje su, iz raznih razloga, do guše u dugovima, što je misija koja nikada i nije bila predviđena prvobitnom poveljom o osnivanju MMF-a. Osim toga ti krediti za strukturalno prilagođavanje veoma liče na kredite za razvoj koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke. I ti krediti prilično su neefikasni u sprečavanju valutnih kriza i pospešivanju stabilnog privrednog rasta u zemljama u razvoju.
Očigledno da MMF više ne igra onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi kakvu je igrao u međunarodnoj ekonomiji u periodu posle Drugog svetskog rata. Svet je još sedamdesetih godina prošlog veka napustio sistem iz Breton Vudsa. Ali do nas u Srbiji ta vest još očito nije stigla.
Miroslav Lazanski
Politika