Piše: Ljiljana Staletović ponedeljak, 25 oktobar 2010
DR DRAGAN PETROVIĆ, VIŠI NAUČNI SARADNIK U INSTITUTU ZA MEĐUNARODNU POLITIKU I PRIVREDU
Srbija između Istoka i Zapada
“Pruža nam se šansa da iskoristimo umanjenje američkog uticaja u svetu i izvučemo se iz tihe okupacije u kojoj se već duže vreme nalazimo. Treba iskoristiti situaciju i, u saradnji sa državama i silama koje su nam naklonjene, izboriti se za poboljšanje sopstvene pozicije”
Dok je Srbija odustala od otpora američkom ekspanzionizmu, svet se kreće od monopolarnog ka multipolarnom poretku. Američka svetska dominacija slabi, a uporedo s tim jača moć drugih velikih sila, pre svih Rusije, Kine, Indije i Brazila, a ne treba zaboraviti ni Japan. Menja se geopolitička mapa sveta, a centar svetske privrede se sa severnoatlantskog basena seli na Pacifik, pre svega u istočnu Aziju.
Gde je u svemu tome Srbija i kako se ove geopolitičke promene reflektuju na našu zemlju? O ovome za “Akter” govori dr Dragan Petrović, viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.
“Srbiji se pruža šansa da iskoristi umanjenje američkog uticaja u svetu i izvuče se iz ove tihe okupacije u kojoj se već duže vreme nalazi. Treba iskoristiti situaciju, i u saradnji sa državama i silama koje su nam naklonjene, pre svega članicama BRIK-a, ZND-a, ali i sa Francuskom i Nemačkom, čija politika prema nama nije toliko loša i nedobronamerna kao ona koja dolazi iz anglosaksonskih zemalja, i izboriti se za poboljšanje sopstvene pozicije”, kaže dr Petrović, koji je i autor 22 knjige iz oblasti međunarodne politike i privrede.
Srbija uvozi ruske energente, javlja se potreba za uvozom metala, drveta i drugog. Ali mi nismo dovoljno iskoristili povlastice koje imamo s Rusijom u oblasti trgovine i privredne saradnje, niti komparativne prednosti naše poljoprivrede za rusko tržište. Srbija je posebno zainteresovana za ruska ulaganja, a Južni tok otvara nove mogućnosti saradnje Ima li Srbija snage za to?
Bojim se da nema i da je ona priča o oslanjanju srpske spoljne politike na četiri stuba samo priča. SAD su sa svojim nevladinim i međunarodnim organizacijama koje su pod dominantnim uticajem Vašingtona postale važan faktor u našem unutrašnjopolitičkom životu i direktno, preko pojedinih partija, medija, kulture i drugih oblasti, utiču na ostvarivanje američkih geopolitičkih ciljeva. Mislim da su Srbiji potrebni novi izbori, nova vlast koja će u skladu sa nacionalnom strategijom suptilno da zastupa srpske interese vešto lavirajući između velikih sila.
Kako se slabljenje SAD i jačanje zemalja BRIK-a može odraziti na Srbiju?
Ovi odnosi u međunarodnoj politici moraju se naglašeno reflektovati na našu spoljnopolitičku, ali i unutrašnjopolitičku i opštedruštvenu scenu i moramo iskoristiti trenutak da se, ponavljam, uz pomoć prijateljskih naroda i sila izborimo za poboljšanje sopstvene pozicije. Moramo, pre svega, imati na umu jednu stvar: da nam Amerika i Engleska, takozvani anglosaksonski faktor, nikada nisu bile naklonjene, jer su Vašington i London u Srbiji uvek videli malu Rusiju, a u Srbima gledali male Ruse koje treba slabiti. Od velikih sila koje imaju uticaj na Balkan, SAD, Britanije, Rusije, Nemačke, Francuske i Kine, stavovi prve dve po pitanju naših najvažnijih geopolitičkih ciljeva nisu prihvatljivi. Zato se moramo oslanjati na one koji nas podržavaju i imaju pozitivne stavove o našim ciljevima i interesima. Potrebna nam je podrška Rusije koja nas je uvek podržavala, pa i danas zajedno s Kinom po pitanju Kosova i Metohije, a mi smo joj “opalili šamar” na Savetu bezbednosti s najnovijom rezolucijom. Tu je i Evropska unija. Za razliku od anglosaksonske, politika Francuske i Nemačke nije toliko loša i nedobronamerna je prema nama, mada njihovi stavovi o nama nisu pozitivni. Ali, treba i to iskoristiti.
Znači li to da treba da se okrenemo i ka Parizu i Berlinu?
Mislim da postoji prostor za približavanje Srbije EU i da ove dve zemlje, uz Italiju, imaju drugačiji stav prema nama od Britanije. Među parlamentarnim strankama u Srbiji postoji konsenzus po pitanju približavanja EU u kojoj ove tri države imaju dominantnu ulogu.
MIR PO DIKTATU VAŠINGTONA
“Mir na balkanskim prostorima sklopljen je uz tri sporazuma: Dejtonski, Kumanovski i Ohridski. I šta se dogodilo? Politka SAD uticala je na uništenje Republike Srpske Krajine, etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, razbijanje SRJ, odnosno otcepljenje Crne Gore i nastojanje da se potre srpski identitet na tim prostorima… Anglosaksonska politika konstantno nastoji da uzdrma pozicije Republike Srpske koje su definisane Dejtonskim mirovnim sporazumom, pokušavaju da nam otmu Kosovo i Metohiju, a ono što je potpisano u Kumanovu je zaboravljeno: niti su srpska vojska i policija vraćene u broju koji je predviđen, niti su UNMIK i KFOR sprečili nasilje nad Srbima, već su se otvoreno stavili na stranu Albanaca, podržavši njihovu nezavisnost… Što se tiče Ohridskog sporazuma, Albanci su profitirali u Makedoniji”, podseća dr Dragan Petrović. Drugačiji je odnos prema NATO-u u kome Anglosaksonci, odnosno SAD i Velika Britanija, imaju primat.
To je i razumljivo s obzirom na odnos NATO-a i politike Vašingtona i Londona prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima. Setimo se da su SAD uz podršku Britanije kreirale političke promene na Balkanu, a NATO nas je bombardovao.
Geopolitička mapa sveta se menja. Posle raspada SSSR ukazala se potreba za novim povezivanjima država na postsovjetskom prostoru. O kojim je integracionim procesima reč?
Pre svega, treba razjasniti jednu stvar: SSSR se nije raspao, kao što se to dogodilo sa SFRJ i Čehoslovačkom. SSSR se transformisao u Zajedinicu nezavisnih država. U ovu labavu uniju na ivici konfederacije ušlo je 12 od 15 bivših sovjetskih republika. Van ZND ostale su Litvanija, Estonija i Letonija. Nakon rata na Kavkazu iz ZND je izašla Gruzija. Rusija, koja raspolaže kapitalnim planetarnim resursima, ne samo gasa, dijamanata i raznih metala, već i najvažnijim: čistom pitkom vodom, hranom, drvetom i ekologijom (Sibir umesto Amazona u kome se krče šume postaje pluća planete), sve više razvija sistem saveza i integracija na postsovjetskom prostoru. Među članicama ZND ostvaruju se ekonomske, vojne i bezbednosne veze, a ukazala se i potreba da se nezavisno od ove unije uspostave još uži i homogeniji integracioni odnosi. Tako su nastale Državna unija Rusije i Belorusije, Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju (ODKB), ili ruski NATO kako ga neki zovu, Carinski savez, Evroazijska ekonomska zajednica…
Išlo se i dalje, van granica bivšeg SSSR?
Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) je jedna vrsta bezbednosnog vojnog saveza, sa nešto manje naglašenim vojnim elementom od ODKB i podrazumeva prevashodno borbu protiv međunarodnog terorizma, droge, kriminala…Punopravni članovi ŠOS-a su Rusija, Kina, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan, a status stalnih posmatrača imaju Indija, Iran, Pakistan, Mongolija i Turkmenija. SAD nije na ovo gledala blagonaklono, pa je osnovan GUUAM, rivalska organizacija u odnosu na ruske strateške interese na postsovjetskom prostoru, koji se poslednjih godina raspao.
Kakve su mogućnosti Srbije u odnosu na integrativne procese na postsovjetskom prostoru?
Podsetiću da Srbija ima tradicionalno dobre odnose sa Rusijom koja je uvek bila naklonjena srpskim interesima. Kada su u pitanju ekonomski interesi, Srbija uvozi ruske energente, javlja se potreba za uvozom metala, drveta i drugog. Ali mi nismo dovoljno iskoristili povlastice koje imamo s Rusijom u oblasti trgovine i privredne saradnje, niti komparativne prednosti naše poljoprivrede za rusko tržište. Srbija je posebno zainteresovana za ruska ulaganja, a Južni tok otvara nove mogućnosti saradnje. I sa ostalim državama članicama ZND možemo da ostvarimo dobru privrednu saradnju. Primera radi, iz Belorusije bismo mogli da uvozimo poljoprivredne mašine, iz Kazahstana naftu i neke metale, iz Ukrajine poluproizvode u oblasti teške industrije…
“SAD su sa svojim nevladinim i međunarodnim organizacijama koje su pod dominantnim uticajem Vašingtona postale važan faktor u našem unutrašnjopolitičkom životu i direktno, preko pojedinih partija, medija, kulture i drugih oblasti, utiču na ostvarivanje američkih geopolitičkih ciljeva” Zbog čega te mogućnosti nisu dovoljno iskorišćene?
Odnos između uvoza i izvoza je na srpsku štetu. Srbija iz Rusije uvozi velike količine gasa i nafte, drveta i nekih metala i vrlo teško može iz svog izvoza da nadomesti ovaj debalans.
U čemu je suštinski problem?
Prvi je u slabosti srpske privrede, a drugi u monetarnoj sferi, jer kurs dinara destimuliše izvoz.
Pominjali ste Carinski savez. Koliki je to izazov za srpsku privredu?
Carinski savez, kao najsveobuhvatniji oblik integracionih procesa na postsovjetskom prostoru, jeste veliki izazov ne samo za srpsku privredu, već i diplomatiju jer podrazumeva da se i od njega dobiju povlastice u privrednoj i političkoj saradnji.
Imamo li šanse da ih dobijemo?
Za Srbiju i Srbe predstavlja olakšavajuću okolnost to što je Rusija tretira kao prijateljsku zemlju i narod. Zato, bez obzira što Srbija teži ka EU, treba paralelno sa tim da održava i prijateljske i strateške odnose sa Rusijom i integracionim procesima na postsovjetskim prostorima. Uloga posmatrača olakšala bi poziciju Srbije i osigurala podršku Rusije u širem evropskom kontekstu. U Rusiji bi Srbija, u slučaju da iz bilo kog razloga ostane izvan EU, imala dodatni oslonac i uživala podršku.
Izvor: Akter
DR DRAGAN PETROVIĆ, VIŠI NAUČNI SARADNIK U INSTITUTU ZA MEĐUNARODNU POLITIKU I PRIVREDU
Srbija između Istoka i Zapada
Dok je Srbija odustala od otpora američkom ekspanzionizmu, svet se kreće od monopolarnog ka multipolarnom poretku. Američka svetska dominacija slabi, a uporedo s tim jača moć drugih velikih sila, pre svih Rusije, Kine, Indije i Brazila, a ne treba zaboraviti ni Japan. Menja se geopolitička mapa sveta, a centar svetske privrede se sa severnoatlantskog basena seli na Pacifik, pre svega u istočnu Aziju.
Gde je u svemu tome Srbija i kako se ove geopolitičke promene reflektuju na našu zemlju? O ovome za “Akter” govori dr Dragan Petrović, viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.
“Srbiji se pruža šansa da iskoristi umanjenje američkog uticaja u svetu i izvuče se iz ove tihe okupacije u kojoj se već duže vreme nalazi. Treba iskoristiti situaciju, i u saradnji sa državama i silama koje su nam naklonjene, pre svega članicama BRIK-a, ZND-a, ali i sa Francuskom i Nemačkom, čija politika prema nama nije toliko loša i nedobronamerna kao ona koja dolazi iz anglosaksonskih zemalja, i izboriti se za poboljšanje sopstvene pozicije”, kaže dr Petrović, koji je i autor 22 knjige iz oblasti međunarodne politike i privrede.
Srbija uvozi ruske energente, javlja se potreba za uvozom metala, drveta i drugog. Ali mi nismo dovoljno iskoristili povlastice koje imamo s Rusijom u oblasti trgovine i privredne saradnje, niti komparativne prednosti naše poljoprivrede za rusko tržište. Srbija je posebno zainteresovana za ruska ulaganja, a Južni tok otvara nove mogućnosti saradnje Ima li Srbija snage za to?
Bojim se da nema i da je ona priča o oslanjanju srpske spoljne politike na četiri stuba samo priča. SAD su sa svojim nevladinim i međunarodnim organizacijama koje su pod dominantnim uticajem Vašingtona postale važan faktor u našem unutrašnjopolitičkom životu i direktno, preko pojedinih partija, medija, kulture i drugih oblasti, utiču na ostvarivanje američkih geopolitičkih ciljeva. Mislim da su Srbiji potrebni novi izbori, nova vlast koja će u skladu sa nacionalnom strategijom suptilno da zastupa srpske interese vešto lavirajući između velikih sila.
Kako se slabljenje SAD i jačanje zemalja BRIK-a može odraziti na Srbiju?
Ovi odnosi u međunarodnoj politici moraju se naglašeno reflektovati na našu spoljnopolitičku, ali i unutrašnjopolitičku i opštedruštvenu scenu i moramo iskoristiti trenutak da se, ponavljam, uz pomoć prijateljskih naroda i sila izborimo za poboljšanje sopstvene pozicije. Moramo, pre svega, imati na umu jednu stvar: da nam Amerika i Engleska, takozvani anglosaksonski faktor, nikada nisu bile naklonjene, jer su Vašington i London u Srbiji uvek videli malu Rusiju, a u Srbima gledali male Ruse koje treba slabiti. Od velikih sila koje imaju uticaj na Balkan, SAD, Britanije, Rusije, Nemačke, Francuske i Kine, stavovi prve dve po pitanju naših najvažnijih geopolitičkih ciljeva nisu prihvatljivi. Zato se moramo oslanjati na one koji nas podržavaju i imaju pozitivne stavove o našim ciljevima i interesima. Potrebna nam je podrška Rusije koja nas je uvek podržavala, pa i danas zajedno s Kinom po pitanju Kosova i Metohije, a mi smo joj “opalili šamar” na Savetu bezbednosti s najnovijom rezolucijom. Tu je i Evropska unija. Za razliku od anglosaksonske, politika Francuske i Nemačke nije toliko loša i nedobronamerna je prema nama, mada njihovi stavovi o nama nisu pozitivni. Ali, treba i to iskoristiti.
Znači li to da treba da se okrenemo i ka Parizu i Berlinu?
Mislim da postoji prostor za približavanje Srbije EU i da ove dve zemlje, uz Italiju, imaju drugačiji stav prema nama od Britanije. Među parlamentarnim strankama u Srbiji postoji konsenzus po pitanju približavanja EU u kojoj ove tri države imaju dominantnu ulogu.
MIR PO DIKTATU VAŠINGTONA
“Mir na balkanskim prostorima sklopljen je uz tri sporazuma: Dejtonski, Kumanovski i Ohridski. I šta se dogodilo? Politka SAD uticala je na uništenje Republike Srpske Krajine, etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, razbijanje SRJ, odnosno otcepljenje Crne Gore i nastojanje da se potre srpski identitet na tim prostorima… Anglosaksonska politika konstantno nastoji da uzdrma pozicije Republike Srpske koje su definisane Dejtonskim mirovnim sporazumom, pokušavaju da nam otmu Kosovo i Metohiju, a ono što je potpisano u Kumanovu je zaboravljeno: niti su srpska vojska i policija vraćene u broju koji je predviđen, niti su UNMIK i KFOR sprečili nasilje nad Srbima, već su se otvoreno stavili na stranu Albanaca, podržavši njihovu nezavisnost… Što se tiče Ohridskog sporazuma, Albanci su profitirali u Makedoniji”, podseća dr Dragan Petrović. Drugačiji je odnos prema NATO-u u kome Anglosaksonci, odnosno SAD i Velika Britanija, imaju primat.
To je i razumljivo s obzirom na odnos NATO-a i politike Vašingtona i Londona prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima. Setimo se da su SAD uz podršku Britanije kreirale političke promene na Balkanu, a NATO nas je bombardovao.
Geopolitička mapa sveta se menja. Posle raspada SSSR ukazala se potreba za novim povezivanjima država na postsovjetskom prostoru. O kojim je integracionim procesima reč?
Pre svega, treba razjasniti jednu stvar: SSSR se nije raspao, kao što se to dogodilo sa SFRJ i Čehoslovačkom. SSSR se transformisao u Zajedinicu nezavisnih država. U ovu labavu uniju na ivici konfederacije ušlo je 12 od 15 bivših sovjetskih republika. Van ZND ostale su Litvanija, Estonija i Letonija. Nakon rata na Kavkazu iz ZND je izašla Gruzija. Rusija, koja raspolaže kapitalnim planetarnim resursima, ne samo gasa, dijamanata i raznih metala, već i najvažnijim: čistom pitkom vodom, hranom, drvetom i ekologijom (Sibir umesto Amazona u kome se krče šume postaje pluća planete), sve više razvija sistem saveza i integracija na postsovjetskom prostoru. Među članicama ZND ostvaruju se ekonomske, vojne i bezbednosne veze, a ukazala se i potreba da se nezavisno od ove unije uspostave još uži i homogeniji integracioni odnosi. Tako su nastale Državna unija Rusije i Belorusije, Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju (ODKB), ili ruski NATO kako ga neki zovu, Carinski savez, Evroazijska ekonomska zajednica…
Išlo se i dalje, van granica bivšeg SSSR?
Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) je jedna vrsta bezbednosnog vojnog saveza, sa nešto manje naglašenim vojnim elementom od ODKB i podrazumeva prevashodno borbu protiv međunarodnog terorizma, droge, kriminala…Punopravni članovi ŠOS-a su Rusija, Kina, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan, a status stalnih posmatrača imaju Indija, Iran, Pakistan, Mongolija i Turkmenija. SAD nije na ovo gledala blagonaklono, pa je osnovan GUUAM, rivalska organizacija u odnosu na ruske strateške interese na postsovjetskom prostoru, koji se poslednjih godina raspao.
Kakve su mogućnosti Srbije u odnosu na integrativne procese na postsovjetskom prostoru?
Podsetiću da Srbija ima tradicionalno dobre odnose sa Rusijom koja je uvek bila naklonjena srpskim interesima. Kada su u pitanju ekonomski interesi, Srbija uvozi ruske energente, javlja se potreba za uvozom metala, drveta i drugog. Ali mi nismo dovoljno iskoristili povlastice koje imamo s Rusijom u oblasti trgovine i privredne saradnje, niti komparativne prednosti naše poljoprivrede za rusko tržište. Srbija je posebno zainteresovana za ruska ulaganja, a Južni tok otvara nove mogućnosti saradnje. I sa ostalim državama članicama ZND možemo da ostvarimo dobru privrednu saradnju. Primera radi, iz Belorusije bismo mogli da uvozimo poljoprivredne mašine, iz Kazahstana naftu i neke metale, iz Ukrajine poluproizvode u oblasti teške industrije…
“SAD su sa svojim nevladinim i međunarodnim organizacijama koje su pod dominantnim uticajem Vašingtona postale važan faktor u našem unutrašnjopolitičkom životu i direktno, preko pojedinih partija, medija, kulture i drugih oblasti, utiču na ostvarivanje američkih geopolitičkih ciljeva” Zbog čega te mogućnosti nisu dovoljno iskorišćene?
Odnos između uvoza i izvoza je na srpsku štetu. Srbija iz Rusije uvozi velike količine gasa i nafte, drveta i nekih metala i vrlo teško može iz svog izvoza da nadomesti ovaj debalans.
U čemu je suštinski problem?
Prvi je u slabosti srpske privrede, a drugi u monetarnoj sferi, jer kurs dinara destimuliše izvoz.
Pominjali ste Carinski savez. Koliki je to izazov za srpsku privredu?
Carinski savez, kao najsveobuhvatniji oblik integracionih procesa na postsovjetskom prostoru, jeste veliki izazov ne samo za srpsku privredu, već i diplomatiju jer podrazumeva da se i od njega dobiju povlastice u privrednoj i političkoj saradnji.
Imamo li šanse da ih dobijemo?
Za Srbiju i Srbe predstavlja olakšavajuću okolnost to što je Rusija tretira kao prijateljsku zemlju i narod. Zato, bez obzira što Srbija teži ka EU, treba paralelno sa tim da održava i prijateljske i strateške odnose sa Rusijom i integracionim procesima na postsovjetskim prostorima. Uloga posmatrača olakšala bi poziciju Srbije i osigurala podršku Rusije u širem evropskom kontekstu. U Rusiji bi Srbija, u slučaju da iz bilo kog razloga ostane izvan EU, imala dodatni oslonac i uživala podršku.
Izvor: Akter