- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
PRESS
Srbi i crkva: Pre i posle patrijarha Pavla
Smrt patrijarha sa sobom nosi neizvesnost u kom pravcu će se dalje razvijati crkva, ali i otvara pitanje koliko je crkva zaista ukorenjena među Srbima, da li smo prošle nedelje plakali samo za jednim velikim patrijarhom
Dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju: Crkva nije delila Srbe, već menadžeri krize!
SPC jeste glavni, noseći stub duhovnog jedinstva, temelj identiteta i branič ugroženog srpstva na prostorima koji nisu više u sastavu jedinstvene države ili u rasejanju. Nema institucije do Srpske pravoslavne crkve koja, uprkos velikim stradanjima, podelama, tamnim periodima istorije, organizacionim promenama i slično, predstavlja kontinuitet srpske srednjovekovne države, njene slave i veličine i današnje Srbijice, sastavljene od dva dela.
Ona predstavlja jedinu instituciju koja je imala duhovnu vlast nad Srbima. Priznatu manje-više. Ona ima i određenu moralnu snagu i čvrstinu kao čuvar ne samo duhovnog jedinstva, identiteta, nego i ukupne tradicije srpskog i drugih naroda na prostorima gde vrši svoju misiju. Ona je simbol stradanja i dizanja naroda i države. Srpska crkva je delila sudbinu srpske države, posebno sudbinu srpskog naroda. Stradala je kad god je stradao narod i bila izložena uništavanju, ubijanju sveštenstva i satiranju od Turaka, preko ustaša do albanskih ekstremista 2004. pred očima okupatorske vojske i celog sveta. Tamo gde je narod, tu je i srpska crkva, čak i kad nema srpske države ili je prostor u jurisdikciji druge države ili okupatora, koji su nas u kraćim ili dužim vremenskim intervalima, ali ciklično, pohodili i uništavali. Dakle, i kad nije bilo srpske države na određenoj teritoriji, postojala je crkva kao poslednji bastion odbrane ne samo vere, nego i identiteta. Kad i ona nestane onda su tragovi zatrti. SPC u sebi sjedinjuje sve Srbe i verujuće i neverujuće, ma gde oni bili. Pored imena Srbin, pa i kad ne zna jezik, jedino što nas može spojiti jeste vera. Crkva za razliku od države, odnosno vlasti, bolje reći režima, nikada nije pravila razliku i podele, premda je bila predmet podela, manipulacija, svesna da postoje vernici i nevernici, posebno komunisti, koji su velika zla naneli SPC. Posledice komunističkog atakovanja na veru i crkvu osećaju se i danas. Političari čak svesno ili nesvesno koriste pojmove za srpski narod koji su ubačeni od menadžera krize da bi razdvojili narod kao npr. bosanski Srbi ili Kosovski Srbi. Ne postoje takvi Srbi niti su oni bitno različiti od Srba u Srbiji, uz uvažavanje svih regionalnih, istorijskih i drugih razlika. Njih ne samo da ne dele, nego sjedinjuju vera i SPC. Ako postoje bosanski Srbi, sasvim je logično da će se u jednom trenutku stvarati i bosanska pravoslavna crkva po ugledu na tendencije u Crnoj Gori. Srbija je bila snažna samo kada su u harmoniji i saglasju delovali SPC i državna vlast. Ali za modernu Srbiju potrebna je i modernija crkva, koja mora naći odgovore na izazove novih vremena i novih iskušenja.
Ni onog četvrtka, 8. maja 1980, kada je sahranjivan najveći sin „velike" Jugoslavije, kafane i ulice Beograda nisu bile toliko prazne kao ovog četvrtka, kada je odata poslednja počast duhovnom ocu ove današnje „male" Srbije. Dok je u ono vreme i bilo onih Srba koji su osetili olakšanje kada je „otišao ćopavi Zagorac", po odlasku patrijarha Pavla Srbi kao da su se prvi put ujedinili. U ćutanju.
Prvi put zajedno ćute i „prva" i „druga", i sve ostale Srbije. Od onih koji su iste suze ronili sa petokrakom na čelu pre trideset godina kao i danas, preko onih koji bi najradije salutirali svakoj mantiji, do običnih građana kojima i pored epidemije strašnog gripa nije smetalo da dane provedu na ulici samo da bi se oprostili od svog duhovnog vođe; iako većina njih toliko vremena nije provelo na ulici još od 5. oktobra 2000, posle čega su ubrzo razočarani rekli da ni zbog koga više neće ni izlaziti na ulicu.
O tome koliko je Pavle, svetac koji hoda, bio prisutan u svakodnevnom životu Srba, koliko su Srbi slušali ono što im je poručivao i koliki je njegov značaj u spasavanju crkve u najtežim ratnim godinama, možda ćemo u budućnosti moći da govorimo. Međutim, lik i delo patrijarha Pavla bili su među najvažnijim vestima svih svetskih, pa i zapadnih medija, koji su prvi put preneli pozitivnu sliku o konzervativnoj Srbiji.
Izveštavalo se o odlasku balkanskog mirotvorca, iako su mu neki, kao „Njujork tajms", spočitavali da se nije ogradio od srpskog nacionalizma. Iako je pozivao na mir, nije se direktno suprotstavio tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću, koji je bio „okidač za taj rat", piše „Njujork tajms", očigledno skrivajući da je u to vreme i za američku administraciju Milošević bio „faktor mira".
Patrijarh Pavle je promenio sliku o srpskim sveštenicima koja se ogleda u fascinaciji američkog novinara Džona Rida, koji je posle Prvog svetskog rata putovao po Srbiji sa srpskim naoružanim sveštenikom, koji mu je govorio kako su se „Srbi pet vekova molili Bogu da im podari slobodu, a onda su uzeli puške u ruke i sami se oslobodili".
Sve je više onih koji sa istorijske distance tvrde da je patrijarh zaista u protekle dve decenije „spasao" crkvu, pošto se u ratnim godinama u politiku mešao taman koliko treba u ujediniteljskim misijama, kako bi posredovao u sukobima između vlasti i opozicije u Srbiji, te rukovodstva Srbije i Republike Srpske, ili sukobe Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kako god to danas zvučalo. Njegov asketizam za ceo hrišćanski svet bio je model na koji su se svi ugledali. Dovoljno je reći da bi i rimski papa Benedikt XVI prisustvovao sahrani našeg patrijarha da ne postoje proceduralne prepreke, pošto nikada nije bio u zvaničnoj poseti Srbiji.
Da je patrijarh očuvao ugled našeg naroda, sa toliko strana urušen, pokazuje i to što oni koji bi po svakoj logici trebalo da budu nenaklonjeni srpskom nacionalizmu i pravoslavlju pokušavaju da se ugrade u njegov lik i pojavu. Tako Denis Kuljiš, ugledni hrvatski novinar, piše:
- Kad su se svi episkopi stali vozikati bijesnim limuzinama, Pavle je, u pratnji tajnika, u poznim osamdesetima, lovio stari tramvaj koji se uspinje na Kalemegdan, pa staje pored zgrade Patrijaršije, blizu prvostolnice, gotičke crkve s pozlaćenim krovom, koja bi mogla mirno stajati na Gornjem gradu u Zagrebu. To je ostatak austrijske vladavine na početku osamnaestog stoljeća, što je Srbiji darovala ideju nacionalnog identiteta, zastavu i vožda, austrijskog podoficira Karađorđa, te kosovski mit i ciklus, koji je nastao pod okriljem habzburške krune, u manastiru patrijarha u Sremskim Karlovcima... Iz te šire austrijske ekumene, a ne iz rumelijskih prostora Otomanske carevine, potekao je i sam Pavle: rodio se u Hrvatskoj, 11. rujna 1914. u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca. Zvao se Gojko Stojčević... - piše hrvatski novinar.
Smrt patrijarha sa sobom nosi neizvesnost u kom pravcu će se dalje razvijati crkva, ali i otvara pitanje koliko je crkva zaista ukorenjena među Srbima, da li smo prošle nedelje plakali samo za jednim velikim patrijarhom ili je crkva zaista jedina institucija u zemlji pred kojom svi možemo da stojimo mirno.
Ko može da nasledi patrijarha Pavla
Jovan Janjić, autor knjige „Budimo ljudi - reč patrijarha Pavla", kaže da je prava sreća i božja blagodet da smo u jednom od najtežih perioda u srpskoj istoriji za duhovnog poglavara imali ličnost kakav je on bio.
- Patrijarh je objedinjavao srpski narod, inače sklon podelama i inatu. Ali, istovremeno, njegov autoritet nije mogao da bude zaobiđen ni od spoljnjeg sveta. Zahvaljujući njemu, mnogi su korigovali sliku o srpskom narodu.On je uspevao da pomiri razne suprotnosti u teškom vremenu. Uspevao je oko sebe da okupi i najljuće protivnike. Često se kretao između opozicije i vlasti, a često su ga i sami političari zvali da posreduje tamo gde su oni bili nemoćni. Ali ništa ne zavisi od jednog čoveka, pa bio on i patrijarh. Kakve prilike će biti u crkvi i izbor novog patrijarha zavisi ne samo od toga ko će to biti nego na koji način će biti izabran. Ako izbor bude protekao u mirnoj atmosferi i na na način na koji je izabran patrijarh Pavle, odnosno na apostolski način, taj patrijarh će uživati puno poverenje. Pavle je odredio pravac crkve kojim treba da ide, taj put narod je prihvatio i zato je i imao toliki ugled - kaže Janjić.
- Ovi veliki redovi građana koji su čekali da se poklone patrijarhu Pavlu ne verujem da će izazvati veliku pobožnost, pošto mislim da su se ljudi više identifikovali sa samim patrijarhom poslednjih 20 godina, jer je on bio jedina konstanta u našem vremenu - kaže za Pressmagazin Živica Tucić, verski analitičar. - Menjale su se vlade, sistemi, bilo je bombardovanje, a on je bio oslonac u tim teškim vremenima. Simbolički je značajno da je on umro na kraju tog perioda, nekoliko dana pred ukidanje viza. Patrijarh Pavle je bio neko ko nikoga nije razočarao niti povredio. Samo njegovo prisustvo je puno značilo, ali to ne znači da će sada naglo skočiti pobožnost, jer je jako teško držati se u životu jevanđeoskih principa. Ono što je zahvatilo i srpsko hrišćanstvo jeste taj relativizam - uzimam iz hrišćanstva ono što mi odgovara. Mislim da svega nekoliko procenta ide na liturgiju, a neki od njih čak dođu ne da bi ostali na celoj liturgiji, nego se dešava da neka domaćica svrati s pijace u crkvu, zapali sveću, bude pet minuta i ode. U katoličkim ili u Grčkoj crkvi imaju klupe, pa je teže kada neko već sedi da napusti službu, nego kod nas gde se češće izlazi. Neki u crkvu idu samo na Božić ili Vaskrs. Međutim, onih stvarnih vernika ima zaista malo. U Beogradu ima velikih parohija sa više desetina hiljada vernika, a na liturgiju nedeljom dođe možda jedan odsto. Mnogi će prećutati na ispovesti svešteniku da su sa nekim u svađi ili da su ukrali nešto sitno, jer se izgubio osećaj odgovornosti prema svojoj veri. Reći će: „Ja sam pravoslavac jer slavim slavu". Ali to ne znači da ste vernik - kaže Tucić.
S druge strane, Jovan Janjić, novinar i biograf patrijarha Pavla, kaže za Pressmagazin da se retko gde može naći za primer da je crkva toliko ukorenjena u istoriju i tradiciju jednog naroda kao što je to slučaj sa Srpskom pravoslavnom crkvom i da se ta veza mora posmatrati duboko kroz istoriju.
- Crkva je imala glavnu ulogu u stvaranju srpskih država, još od Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog. Pogotovo je značajno koliku je ulogu Sveti Sava kao prvi srpski arhiepiskop imao u razvijanju državnih institucija i državnih funkcija, koliko je radio na afirmisanju srpske države. On je, suštinski, i rodonačelnik srpske diplomatije. Crkva je kroz vekove pomagala države, a država crkvu. Zato i nije čudo što je većina državnih vladara kanonizovana za svetitelje. Crkva je bila značajna za očuvanje nacionalnog bića i u vreme turske okupacije. Sačuvala je srpsku kulturu i jezik - objašnjava Janjić.
4
A o tome kako je Sveti Sava „uređivao" život Srba pisao je srpski sveštenik i gimnazijski profesor Grigorije Mikić (1882-1957).
- U onim nemirnim i ratnim prilikama bilo je sve srpsko društvo, i vlastela i narod, daleko od uljuđenosti i bez mnogo volje za zajednički život, Sveti Sava je u svome narodu utvrđivao moralne običaje i uzakonjivao dobre naravi. Njegovi izaslanici, protopopi, prolazili su zemljom i uređivali, pre svega, porodični život u narodu. Jer je u uređenom porodičnom životu osnova daljeg urednog i uljudnog života - pisao je on.
Treba imati u vidu da je u to vreme među Srbima bilo mnogo nevenčanih brakova u kojima se živelo bez stalnih obaveza prema deci i bračnom drugu. Sava je, kako kaže Grigorije, naročito nastojao da odomaći pravdu, „stoga je vlasteli stavljao na srce da ne čini nasilje i nepravdu nezaštićenom i siromahu". Učio ih je da se ni u ratu ne oslanjaju na svoju silu, nego na pravednu stvar, za koju se jedino sme ratovati.
Dolaskom Turaka na Balkan, crkva je bila jedino mesto oko kog se narod okupljao. Čak i kada se srpski patrijarh Arsenije Čarnojević III odlučio da povede Srbe kod austrijskog cara, gde je dobio titulu karlovačkog mitropolita, Srbi su se kroz crkvu borili za svoja prava i ostvarivali političke ambicije. A kada su Srbi u Karlovcu dobili i svog patrijarha, odatle su kretale i sve revolucije. Knez Miloš, koji je sa turskim fesom na glavi „kupovao" slobodu, znao je da je najvažnija stvar da od Turaka iskamči pravo da se sa crkava čuju zvona.
Upravo zbog tog vezivanja srpskog naroda za crkvu kroz vekove razvijena je teza da je SPC od srpskog nacionalnog bića oterala Srbe koji su primili drugu veru, teza koja se već duže vreme nalazi između realnosti da veliki broj Srba danas i ne zna da su to, i komunističkih podvala kojima je crkva decenijama diskreditovana.
Jovan Janjić kaže da je netačna teza da je srpska crkva odbila od nacionalnog bića one koji nisu pravoslavni.
- Po prirodi stvari, crkva neguje, čuva i širi veru u čijoj je službi, i u njenoj prirodi nije da nekog na silu tera da bude Srbin. Drugi su interesi kod takvih prevagnuli da se odreknu sebe i da budu nešto drugo - tvrdi Janjić.
A Tucić ističe da crkva nije mogla sa onima koji su prešli u islam ili katoličanstvo da bude njihov predstavnik.
- Naravno da nije trebalo odbiti Srbe koji nisu više pravoslavni od nacije, ali to nije problem crkve, nego celokupnog srpstva. U vreme nacionalnog romantizma u 19. veku smatralo se da onaj ko je Srbin ne može da bude drugoveran - kaže Tucić.
Na pitanje koliko je komunizam unazadio veru kod Srba, Tucić odgovara da vera kod Srba „nije bila toliko duboka, već više tradicionalna".
Nije tajna da u SPC postoji nekoliko struja, koje jedna sa drugom teško nalaze zajednički jezik. Do sada su se svi sukobi i animoziteti pod autoritetom patrijarha držali na zemlji, i zato je opravdan strah za budućnost crkve, koja će najviše zavisiti od toga ko bude izabran za novog patrijarha. Ali i kako. I to će biti prva prilika da vidimo šta je patrijarh Pavle ostavio iza sebe.
V.M.-S.D.
Srbi i crkva: Pre i posle patrijarha Pavla
Smrt patrijarha sa sobom nosi neizvesnost u kom pravcu će se dalje razvijati crkva, ali i otvara pitanje koliko je crkva zaista ukorenjena među Srbima, da li smo prošle nedelje plakali samo za jednim velikim patrijarhom
Dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju: Crkva nije delila Srbe, već menadžeri krize!
SPC jeste glavni, noseći stub duhovnog jedinstva, temelj identiteta i branič ugroženog srpstva na prostorima koji nisu više u sastavu jedinstvene države ili u rasejanju. Nema institucije do Srpske pravoslavne crkve koja, uprkos velikim stradanjima, podelama, tamnim periodima istorije, organizacionim promenama i slično, predstavlja kontinuitet srpske srednjovekovne države, njene slave i veličine i današnje Srbijice, sastavljene od dva dela.
Ona predstavlja jedinu instituciju koja je imala duhovnu vlast nad Srbima. Priznatu manje-više. Ona ima i određenu moralnu snagu i čvrstinu kao čuvar ne samo duhovnog jedinstva, identiteta, nego i ukupne tradicije srpskog i drugih naroda na prostorima gde vrši svoju misiju. Ona je simbol stradanja i dizanja naroda i države. Srpska crkva je delila sudbinu srpske države, posebno sudbinu srpskog naroda. Stradala je kad god je stradao narod i bila izložena uništavanju, ubijanju sveštenstva i satiranju od Turaka, preko ustaša do albanskih ekstremista 2004. pred očima okupatorske vojske i celog sveta. Tamo gde je narod, tu je i srpska crkva, čak i kad nema srpske države ili je prostor u jurisdikciji druge države ili okupatora, koji su nas u kraćim ili dužim vremenskim intervalima, ali ciklično, pohodili i uništavali. Dakle, i kad nije bilo srpske države na određenoj teritoriji, postojala je crkva kao poslednji bastion odbrane ne samo vere, nego i identiteta. Kad i ona nestane onda su tragovi zatrti. SPC u sebi sjedinjuje sve Srbe i verujuće i neverujuće, ma gde oni bili. Pored imena Srbin, pa i kad ne zna jezik, jedino što nas može spojiti jeste vera. Crkva za razliku od države, odnosno vlasti, bolje reći režima, nikada nije pravila razliku i podele, premda je bila predmet podela, manipulacija, svesna da postoje vernici i nevernici, posebno komunisti, koji su velika zla naneli SPC. Posledice komunističkog atakovanja na veru i crkvu osećaju se i danas. Političari čak svesno ili nesvesno koriste pojmove za srpski narod koji su ubačeni od menadžera krize da bi razdvojili narod kao npr. bosanski Srbi ili Kosovski Srbi. Ne postoje takvi Srbi niti su oni bitno različiti od Srba u Srbiji, uz uvažavanje svih regionalnih, istorijskih i drugih razlika. Njih ne samo da ne dele, nego sjedinjuju vera i SPC. Ako postoje bosanski Srbi, sasvim je logično da će se u jednom trenutku stvarati i bosanska pravoslavna crkva po ugledu na tendencije u Crnoj Gori. Srbija je bila snažna samo kada su u harmoniji i saglasju delovali SPC i državna vlast. Ali za modernu Srbiju potrebna je i modernija crkva, koja mora naći odgovore na izazove novih vremena i novih iskušenja.
Ni onog četvrtka, 8. maja 1980, kada je sahranjivan najveći sin „velike" Jugoslavije, kafane i ulice Beograda nisu bile toliko prazne kao ovog četvrtka, kada je odata poslednja počast duhovnom ocu ove današnje „male" Srbije. Dok je u ono vreme i bilo onih Srba koji su osetili olakšanje kada je „otišao ćopavi Zagorac", po odlasku patrijarha Pavla Srbi kao da su se prvi put ujedinili. U ćutanju.
Prvi put zajedno ćute i „prva" i „druga", i sve ostale Srbije. Od onih koji su iste suze ronili sa petokrakom na čelu pre trideset godina kao i danas, preko onih koji bi najradije salutirali svakoj mantiji, do običnih građana kojima i pored epidemije strašnog gripa nije smetalo da dane provedu na ulici samo da bi se oprostili od svog duhovnog vođe; iako većina njih toliko vremena nije provelo na ulici još od 5. oktobra 2000, posle čega su ubrzo razočarani rekli da ni zbog koga više neće ni izlaziti na ulicu.
O tome koliko je Pavle, svetac koji hoda, bio prisutan u svakodnevnom životu Srba, koliko su Srbi slušali ono što im je poručivao i koliki je njegov značaj u spasavanju crkve u najtežim ratnim godinama, možda ćemo u budućnosti moći da govorimo. Međutim, lik i delo patrijarha Pavla bili su među najvažnijim vestima svih svetskih, pa i zapadnih medija, koji su prvi put preneli pozitivnu sliku o konzervativnoj Srbiji.
Izveštavalo se o odlasku balkanskog mirotvorca, iako su mu neki, kao „Njujork tajms", spočitavali da se nije ogradio od srpskog nacionalizma. Iako je pozivao na mir, nije se direktno suprotstavio tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću, koji je bio „okidač za taj rat", piše „Njujork tajms", očigledno skrivajući da je u to vreme i za američku administraciju Milošević bio „faktor mira".
Patrijarh Pavle je promenio sliku o srpskim sveštenicima koja se ogleda u fascinaciji američkog novinara Džona Rida, koji je posle Prvog svetskog rata putovao po Srbiji sa srpskim naoružanim sveštenikom, koji mu je govorio kako su se „Srbi pet vekova molili Bogu da im podari slobodu, a onda su uzeli puške u ruke i sami se oslobodili".
Sve je više onih koji sa istorijske distance tvrde da je patrijarh zaista u protekle dve decenije „spasao" crkvu, pošto se u ratnim godinama u politiku mešao taman koliko treba u ujediniteljskim misijama, kako bi posredovao u sukobima između vlasti i opozicije u Srbiji, te rukovodstva Srbije i Republike Srpske, ili sukobe Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kako god to danas zvučalo. Njegov asketizam za ceo hrišćanski svet bio je model na koji su se svi ugledali. Dovoljno je reći da bi i rimski papa Benedikt XVI prisustvovao sahrani našeg patrijarha da ne postoje proceduralne prepreke, pošto nikada nije bio u zvaničnoj poseti Srbiji.
Da je patrijarh očuvao ugled našeg naroda, sa toliko strana urušen, pokazuje i to što oni koji bi po svakoj logici trebalo da budu nenaklonjeni srpskom nacionalizmu i pravoslavlju pokušavaju da se ugrade u njegov lik i pojavu. Tako Denis Kuljiš, ugledni hrvatski novinar, piše:
- Kad su se svi episkopi stali vozikati bijesnim limuzinama, Pavle je, u pratnji tajnika, u poznim osamdesetima, lovio stari tramvaj koji se uspinje na Kalemegdan, pa staje pored zgrade Patrijaršije, blizu prvostolnice, gotičke crkve s pozlaćenim krovom, koja bi mogla mirno stajati na Gornjem gradu u Zagrebu. To je ostatak austrijske vladavine na početku osamnaestog stoljeća, što je Srbiji darovala ideju nacionalnog identiteta, zastavu i vožda, austrijskog podoficira Karađorđa, te kosovski mit i ciklus, koji je nastao pod okriljem habzburške krune, u manastiru patrijarha u Sremskim Karlovcima... Iz te šire austrijske ekumene, a ne iz rumelijskih prostora Otomanske carevine, potekao je i sam Pavle: rodio se u Hrvatskoj, 11. rujna 1914. u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca. Zvao se Gojko Stojčević... - piše hrvatski novinar.
Smrt patrijarha sa sobom nosi neizvesnost u kom pravcu će se dalje razvijati crkva, ali i otvara pitanje koliko je crkva zaista ukorenjena među Srbima, da li smo prošle nedelje plakali samo za jednim velikim patrijarhom ili je crkva zaista jedina institucija u zemlji pred kojom svi možemo da stojimo mirno.
Ko može da nasledi patrijarha Pavla
Jovan Janjić, autor knjige „Budimo ljudi - reč patrijarha Pavla", kaže da je prava sreća i božja blagodet da smo u jednom od najtežih perioda u srpskoj istoriji za duhovnog poglavara imali ličnost kakav je on bio.
- Patrijarh je objedinjavao srpski narod, inače sklon podelama i inatu. Ali, istovremeno, njegov autoritet nije mogao da bude zaobiđen ni od spoljnjeg sveta. Zahvaljujući njemu, mnogi su korigovali sliku o srpskom narodu.On je uspevao da pomiri razne suprotnosti u teškom vremenu. Uspevao je oko sebe da okupi i najljuće protivnike. Često se kretao između opozicije i vlasti, a često su ga i sami političari zvali da posreduje tamo gde su oni bili nemoćni. Ali ništa ne zavisi od jednog čoveka, pa bio on i patrijarh. Kakve prilike će biti u crkvi i izbor novog patrijarha zavisi ne samo od toga ko će to biti nego na koji način će biti izabran. Ako izbor bude protekao u mirnoj atmosferi i na na način na koji je izabran patrijarh Pavle, odnosno na apostolski način, taj patrijarh će uživati puno poverenje. Pavle je odredio pravac crkve kojim treba da ide, taj put narod je prihvatio i zato je i imao toliki ugled - kaže Janjić.
- Ovi veliki redovi građana koji su čekali da se poklone patrijarhu Pavlu ne verujem da će izazvati veliku pobožnost, pošto mislim da su se ljudi više identifikovali sa samim patrijarhom poslednjih 20 godina, jer je on bio jedina konstanta u našem vremenu - kaže za Pressmagazin Živica Tucić, verski analitičar. - Menjale su se vlade, sistemi, bilo je bombardovanje, a on je bio oslonac u tim teškim vremenima. Simbolički je značajno da je on umro na kraju tog perioda, nekoliko dana pred ukidanje viza. Patrijarh Pavle je bio neko ko nikoga nije razočarao niti povredio. Samo njegovo prisustvo je puno značilo, ali to ne znači da će sada naglo skočiti pobožnost, jer je jako teško držati se u životu jevanđeoskih principa. Ono što je zahvatilo i srpsko hrišćanstvo jeste taj relativizam - uzimam iz hrišćanstva ono što mi odgovara. Mislim da svega nekoliko procenta ide na liturgiju, a neki od njih čak dođu ne da bi ostali na celoj liturgiji, nego se dešava da neka domaćica svrati s pijace u crkvu, zapali sveću, bude pet minuta i ode. U katoličkim ili u Grčkoj crkvi imaju klupe, pa je teže kada neko već sedi da napusti službu, nego kod nas gde se češće izlazi. Neki u crkvu idu samo na Božić ili Vaskrs. Međutim, onih stvarnih vernika ima zaista malo. U Beogradu ima velikih parohija sa više desetina hiljada vernika, a na liturgiju nedeljom dođe možda jedan odsto. Mnogi će prećutati na ispovesti svešteniku da su sa nekim u svađi ili da su ukrali nešto sitno, jer se izgubio osećaj odgovornosti prema svojoj veri. Reći će: „Ja sam pravoslavac jer slavim slavu". Ali to ne znači da ste vernik - kaže Tucić.
S druge strane, Jovan Janjić, novinar i biograf patrijarha Pavla, kaže za Pressmagazin da se retko gde može naći za primer da je crkva toliko ukorenjena u istoriju i tradiciju jednog naroda kao što je to slučaj sa Srpskom pravoslavnom crkvom i da se ta veza mora posmatrati duboko kroz istoriju.
- Crkva je imala glavnu ulogu u stvaranju srpskih država, još od Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog. Pogotovo je značajno koliku je ulogu Sveti Sava kao prvi srpski arhiepiskop imao u razvijanju državnih institucija i državnih funkcija, koliko je radio na afirmisanju srpske države. On je, suštinski, i rodonačelnik srpske diplomatije. Crkva je kroz vekove pomagala države, a država crkvu. Zato i nije čudo što je većina državnih vladara kanonizovana za svetitelje. Crkva je bila značajna za očuvanje nacionalnog bića i u vreme turske okupacije. Sačuvala je srpsku kulturu i jezik - objašnjava Janjić.
4
A o tome kako je Sveti Sava „uređivao" život Srba pisao je srpski sveštenik i gimnazijski profesor Grigorije Mikić (1882-1957).
- U onim nemirnim i ratnim prilikama bilo je sve srpsko društvo, i vlastela i narod, daleko od uljuđenosti i bez mnogo volje za zajednički život, Sveti Sava je u svome narodu utvrđivao moralne običaje i uzakonjivao dobre naravi. Njegovi izaslanici, protopopi, prolazili su zemljom i uređivali, pre svega, porodični život u narodu. Jer je u uređenom porodičnom životu osnova daljeg urednog i uljudnog života - pisao je on.
Treba imati u vidu da je u to vreme među Srbima bilo mnogo nevenčanih brakova u kojima se živelo bez stalnih obaveza prema deci i bračnom drugu. Sava je, kako kaže Grigorije, naročito nastojao da odomaći pravdu, „stoga je vlasteli stavljao na srce da ne čini nasilje i nepravdu nezaštićenom i siromahu". Učio ih je da se ni u ratu ne oslanjaju na svoju silu, nego na pravednu stvar, za koju se jedino sme ratovati.
Dolaskom Turaka na Balkan, crkva je bila jedino mesto oko kog se narod okupljao. Čak i kada se srpski patrijarh Arsenije Čarnojević III odlučio da povede Srbe kod austrijskog cara, gde je dobio titulu karlovačkog mitropolita, Srbi su se kroz crkvu borili za svoja prava i ostvarivali političke ambicije. A kada su Srbi u Karlovcu dobili i svog patrijarha, odatle su kretale i sve revolucije. Knez Miloš, koji je sa turskim fesom na glavi „kupovao" slobodu, znao je da je najvažnija stvar da od Turaka iskamči pravo da se sa crkava čuju zvona.
Upravo zbog tog vezivanja srpskog naroda za crkvu kroz vekove razvijena je teza da je SPC od srpskog nacionalnog bića oterala Srbe koji su primili drugu veru, teza koja se već duže vreme nalazi između realnosti da veliki broj Srba danas i ne zna da su to, i komunističkih podvala kojima je crkva decenijama diskreditovana.
Jovan Janjić kaže da je netačna teza da je srpska crkva odbila od nacionalnog bića one koji nisu pravoslavni.
- Po prirodi stvari, crkva neguje, čuva i širi veru u čijoj je službi, i u njenoj prirodi nije da nekog na silu tera da bude Srbin. Drugi su interesi kod takvih prevagnuli da se odreknu sebe i da budu nešto drugo - tvrdi Janjić.
A Tucić ističe da crkva nije mogla sa onima koji su prešli u islam ili katoličanstvo da bude njihov predstavnik.
- Naravno da nije trebalo odbiti Srbe koji nisu više pravoslavni od nacije, ali to nije problem crkve, nego celokupnog srpstva. U vreme nacionalnog romantizma u 19. veku smatralo se da onaj ko je Srbin ne može da bude drugoveran - kaže Tucić.
Na pitanje koliko je komunizam unazadio veru kod Srba, Tucić odgovara da vera kod Srba „nije bila toliko duboka, već više tradicionalna".
Nije tajna da u SPC postoji nekoliko struja, koje jedna sa drugom teško nalaze zajednički jezik. Do sada su se svi sukobi i animoziteti pod autoritetom patrijarha držali na zemlji, i zato je opravdan strah za budućnost crkve, koja će najviše zavisiti od toga ko bude izabran za novog patrijarha. Ali i kako. I to će biti prva prilika da vidimo šta je patrijarh Pavle ostavio iza sebe.
V.M.-S.D.