LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Србија разговара: Сукоб око „музичког динара”
Рајић: Највећи проблем је на нивоу институција. Завод за интелектуалну својину, као неко ко надзире, не ради свој посао довољно добро; Ковачевић: Једини наш спор вредан помена је висина накнаде. Око тога нисмо успели да се договоримо, па комисија треба да то реши
Унија послодаваца Србије покренула је кампању због високих тарифа које угоститељи морају да плаћају Сокоју, заштитнику ауторских права, и Организацији произвођача фонограма Србије (ОФПС), заштитнику права музичких продуцената. У знак протеста због великог намета за „музички динар”, како је популарно названа наплата пуштања музике у угоститељским објектима, многи кафићи у Србији су недавно на један дан искључили своје цд-плејере. По принципу, ако тражите много, искључићемо музику, па онда не можете ни да је наплатите.С друге стране, свако ко пушта музику има обавезу да плати аутору за његово дело, или продуценту који је произвео ЦД. Цена се утврђује по договору између корисника и аутора музике, а договор до сада није био могућ. Зато је Влада Србије недавно формирала комисију, која би три учесника у спору требало да измири, тако што ће утврдити реалну цену.
О проблемима с којима се сусрећу угоститељи, Сокој, Завод за интелектуалну својину, који све то треба да доведе у ред, и Организацији произвођача фонограма Србије, која је трн у оку и угоститељима и Сокоју, разговарамо с Драгољубом Рајићем, портпаролом Уније послодаваца Србије, и Александром Ковачевићем, директором Сокоја.
Политика: Да кренемо од најједноставнијег питања – чиме се Сокој бави?
Ковачевић: Сокој се бави наплатом ауторске накнаде и расподелом тантијема од тог новца ауторима. То је удружење чији су чланови аутори, композитори и текстописци, аранжери, наследници аутора, који цели свој репертоар уступају под одређеним условима коришћења, а то је и висина накнаде.
Политика: Где настаје проблем Уније послодаваца, посебно ваших чланова угоститеља?
Рајић: Основни проблем с којим се Унија послодаваца суочава јесте тај што данас у Србији многи траже новац од угоститељске привреде. Није проблем што постоје накнаде и што сама ауторска права треба да се поштују, него висина и начин одређивања тих накнада. Такође и токови новца, па у неким случајевима и легитимност организација које то наплаћују. Пре свега, ту мислим на Организацију произвођача фонограма Србије (ОФПС). Једноставно, када погледамо структуру издвајања у Србији, оне су једно оптерећење пословања у низу од 46 просечних оптерећења, трговци 42 оптерећења, то је нешто мање, али је опет дупло више него оно које има угоститељ у Бечу, 19, или у Будимпешти 21.
Политика: То је суштински проблем?
Рајић: Па висина пре свега, али и начин наплате, поготово код ОФПС-а.
Политика: Правили сте поређење и с другим земљама, по вашим прорачунима цене тарифа за наплату музике су као у Великој Британији?
Рајић: То је по неким економским параметрима. Када погледамо нашу куповну моћ и упоредимо с другим земљама, тарифа је вишеструко већа него у другим земљама.
Политика: Да ли је проблем висина наплате?
Ковачевић: Наша додирна тачка између корисника музике, коју представља Унија послодаваца, и Сокоја, који представља ауторе и ОФПС, који заступа продуценте, јесте тарифа. До споразума није дошло. А када је тако, одређује се комисија коју је Влада Србије и формирала пре неких месец дана. Та комисија ће рећи шта да се ради.
Политика: Шта ради та комисија?
Ковачевић: Закон о ауторским и сродним правима је предвидео да се формира та комисија у случају да споразума нема. Влада је формирала комисију са девет месеци закашњења, од рока који је предвиђен законом.
Политика: Држава је имала законску обавезу коју није испунила?
Рајић: Да. По истеку рока за преговоре, у року од 90 дана требало је да...
Ковачевић: Закон је ступио на снагу 24. децембра 2009, за 90 дана од тада је требало да буде формирана комисија, а она није формирана, него тек у децембру 2010. Свима је у интересу да се што пре донесе одлука. Сокој је у свом предлогу тражио већи износ у односу на важећу тарифу.
Политика: Сокој тражи више пара?
Ковачевић: Да. По свим параметрима, укалапамо се у повећање које смо предали у нашем предлогу.
Политика: Они траже веће повећање, ви тражите смањење?
Рајић: Постоји члан 70. Закона, који се односи на ово и који каже јасно да тарифе морају да буду сразмерне с тарифама бруто домаћег производа. Тарифе се наплаћују као у богатијим земљама. Узмимо за пример Хрватску. Тарифе су код њих 502,2 евра. У Србији су те тарифе, Сокој и ОФПС заједно 480,49 евра, значи неких 20 евра ниже од Хрватске. У Хрватској је просечна плата 850 евра, у Србији је тренутно 300. Чињеница је да се велики проблем појавио оног тренутка када је ОФПС почео да врши наплату.
Политика: Када је ОФПС почео да ради?
Рајић: Почели су 2005, а од 2006. године наплаћују. Износ Сокоја је био у границама нормале, угоститељи су плаћали и то је некако функционисало. Међутим, појавио се ОФПС, коме је довољно да постоји звучник у објекту. Имали смо апсурд с приватним здравственим установама, које по Закону о здравственој заштити морају да имају звучнике у случају пожара. И њима су тражили паре. За многе од тих радњи може да се каже да су злоупотребе.
Политика: Како Сокој види ову ситуацију?
Ковачевић: Да се вратимо на висину накнаде. Те две тарифе треба да буду сразмерне. Ако власник плаћа Сокоју 1.000 динара, требало би да плати за сродна права продуцентима –600 динара. Укупно, 1.600 динара. А најчешћи пример у пракси, од наших 1.000 динара, ОФПС наплаћује по две, три, ако не и више хиљада. Можемо разумети Унију послодаваца и комисија која је формирана треба то да реши.
Политика: Да ли Закон овде има икаквог утицаја?
Ковачевић: Тај закон исто тако каже да је угоститељ који користи музику у обавези да се јави Сокоју, да закључи уговор. И да тако стекне дозволу за коришћење музике и да плаћа. Значи, ако тражите да се примени закон, нека се примени у целини. Сокој, за разлику од ОФПС-а, има 100 међународних уговора, заступа озбиљан светски репертоар у озбиљном интернационалном систему. Постоји доњи износ тарифе, испод којег не може да се да репертоар.
Рајић: Има и комплекснијих проблема од оних са Сокојем и са ОФПС-ом. За локал од 100 квадрата, за разне таксе за пуштање музике и извођење музике уживо, угоститељ мора да плати приближно 200.000 динара месечно.
Ковачевић: Колико од тих 200.000 динара иде Сокоју?
Рајић: Узмимо пример локала на Обилићевом венцу у Београду, од 100 квадрата. Они морају да плате око 7.500 динара.
Ковачевић: Зар није логично да се Унија послодаваца фокусира на оних 194.000 динара које мора да плати?
Рајић: Укупно је 200.000 динара.
Ковачевић: Сокоју иде око 7.000.
Рајић: Сокој не би био проблем да није и све остало.
Ковачевић: И да Сокој укинемо, тих седам хиљада, угоститељи су и даље у проблему.
Рајић: Слажем се. А опет, годишње гледано, то су велики износи, не можемо одвојити једно од другога.
Политика: Шта је са судским споровима, има их, према званичним подацима, око 20.000 које је покренуо Сокој за наплату?
Ковачевић: Унија послодаваца сматра да уколико би сви плаћали, ми бисмо морали да смањимо тарифу. То је заблуда. Ми и иначе имамо јако ниску тарифу и велике трошкове. Морамо да плаћамо заступнике на терену, јер се угоститељи ређе пријављују сами за обавезну накнаду. Водимо скупе судске поступке. Аутори су онда незадовољни јер зарада на основу тантијема бива нешто мања. Ми се трудимо да мање тужимо, мислим да имамо мање спорова него ОФПС.
Рајић: То је тачно.
Ковачевић: Када би сви плаћали, не би било тако.
Политика: Шта је с људима којима тај спор стигне на врата?
Рајић: ОФПС је тужила сваку другу радио-станицу у Србији. Због свега што ОФПС ради последњих година, наша правна служба спрема тужбу. Због кршења закона и злоупотреба. Поставићемо питање одговорности и њих и Завода за интелектуалну својину, како је могуће да таква организација уопште добије дозволу. Ми смо утврдили да један од оснивача ОФПС-а има седиште у Будви. Како је Завод њима дао дозволу? Не може неко с друге територије да убира новац.
Ковачевић: Ми показујемо разумевање за сваку област, код емитера за емитовање, код вас за угоститељство.
Политика: Сокој има проблема и са емитерима око наплате?
Ковачевић: Осим РТС-а, немамо већих проблема.
Политика: Шта је са РТС-ом, укратко?
Ковачевић: РТС је највећи корисник музике у држави и мора највише да плаћа. А не плаћа никако. Три и по године смо у спору са РТС-ом, прошле године смо добили првостепену пресуду, чека се Виши суд по жалби РТС-а.
Политика: Колики је приход Сокоја?
Ковачевић: Године 2009. смо имали укупан приход нешто преко 500 милиона динара, за 2010. немамо коначне податке, али биће негде око 570 милиона динара.
Политика: Шта је са организацијом ПИ (Права интерпретатора), која се у међувремену појавила? Каква је њена улога у свему овоме?
Рајић: Она наступа са ОФПС-ом. Та организација окупља интерпетаторе и брани њихова права. ОФПС и њима дугује новац. Највећи проблем је, ипак, на нивоу институција. Завод за интелектуалну својину, као неко ко врши надзор, не ради свој посао довољно добро.
Ковачевић: Јесте, али ја сам целу вашу кампању доживео као уперену против Сокоја.
Рајић: Закон треба да се примењује, он се дословце није примењивао. Сокој постоји дуго, а ОФПС, који постоји одскора, има иста права да заступа цео музички репертоар иако није имао уговоре, иако су јој оснивачи особе с територије друге земље. Посао Завода јесте да врши контролу над њиховим радом. Онда се пола ових ствари не би дешавало, можда ни спор у који је увучен и Сокој не би био таквих размера.
Ковачевић: Једини наш спор вредан помена је висина накнаде. Око тога нисмо успели да се договоримо, па то треба да реши комисија. Ако имате мањи кафић, који има дозволу да користи укупан светски и домаћи репертоар на нивоу, то је цена једне продате кафе или мање. То заиста не оптерећује пословање. Помиње се разлика између Београда и Лондона. У Лондону је незамисливо да ви отворите угоститељски објекат, а да нисте добили дозволу од лондонске верзије Сокоја.
Рајић: Сокој би имао 90 одсто наплате, само да је тарифа примеренија. Има једна друга ствар, на нивоу те дневне кафе. Маржа у угоститељству је између 420 и 450 одсто, то угоститељ мора да угради у своју цену да би продао финални производ.
Ковачевић: Да ли може угоститељ да тражи да цена кафе, „кока-коле”, кромпира или свињског меса буде нижа, као што тражи смањење за ауторска права?
Рајић: То не може, то је другачија роба.
Ковачевић: Па и музика је роба, као и свака друга.
Рајић: Ви сте једини који то наплаћујете. То је разлика између вас и неке друге робе.
Ковачевић: И аутори су незадовољни и сматрају да тарифу треба повећати, осетно.
Рајић: И верујте да то неће дати никакве резултате. Људи ће престати да пуштају музику.
Ковачевић: То је потпуно легитимно.
Рајић: Па, јесте. Али да ли је то циљ? Вама је циљ да имате што више корисника који плаћају редовно. Новац треба и музичким ауторима, и граду,и Републици. Али, ако некога превише оптеретимо, онда сваке године завршавамо са три пута више угашених привредних друштава него основаних. Коме је то од користи?
Ковачевић: Цена се на основу закона утврђује, а не на основу утиска да ли угоститељи или аутор мисле да је много или мало.
Рајић: Није то ствар утиска, него економске рачунице.
Ковачевић: Што прејудицирамо смањење? Примена закона може да значи смањење, али можда и не.
Рајић: Наша два основна захтева су категоризација и смањење тарифе, по економским критеријумима. Можда има простора да се повећа. ОФПС подиже своје износе за 30, 40, 50 одсто.
Ковачевић: Сокој то не ради, он се углавном правда, без потребе. По нашој рачуници, може да дође и до повећања.
Станко Стаменковић
Politika
Рајић: Највећи проблем је на нивоу институција. Завод за интелектуалну својину, као неко ко надзире, не ради свој посао довољно добро; Ковачевић: Једини наш спор вредан помена је висина накнаде. Око тога нисмо успели да се договоримо, па комисија треба да то реши
Унија послодаваца Србије покренула је кампању због високих тарифа које угоститељи морају да плаћају Сокоју, заштитнику ауторских права, и Организацији произвођача фонограма Србије (ОФПС), заштитнику права музичких продуцената. У знак протеста због великог намета за „музички динар”, како је популарно названа наплата пуштања музике у угоститељским објектима, многи кафићи у Србији су недавно на један дан искључили своје цд-плејере. По принципу, ако тражите много, искључићемо музику, па онда не можете ни да је наплатите.С друге стране, свако ко пушта музику има обавезу да плати аутору за његово дело, или продуценту који је произвео ЦД. Цена се утврђује по договору између корисника и аутора музике, а договор до сада није био могућ. Зато је Влада Србије недавно формирала комисију, која би три учесника у спору требало да измири, тако што ће утврдити реалну цену.
О проблемима с којима се сусрећу угоститељи, Сокој, Завод за интелектуалну својину, који све то треба да доведе у ред, и Организацији произвођача фонограма Србије, која је трн у оку и угоститељима и Сокоју, разговарамо с Драгољубом Рајићем, портпаролом Уније послодаваца Србије, и Александром Ковачевићем, директором Сокоја.
Политика: Да кренемо од најједноставнијег питања – чиме се Сокој бави?
Ковачевић: Сокој се бави наплатом ауторске накнаде и расподелом тантијема од тог новца ауторима. То је удружење чији су чланови аутори, композитори и текстописци, аранжери, наследници аутора, који цели свој репертоар уступају под одређеним условима коришћења, а то је и висина накнаде.
Политика: Где настаје проблем Уније послодаваца, посебно ваших чланова угоститеља?
Рајић: Основни проблем с којим се Унија послодаваца суочава јесте тај што данас у Србији многи траже новац од угоститељске привреде. Није проблем што постоје накнаде и што сама ауторска права треба да се поштују, него висина и начин одређивања тих накнада. Такође и токови новца, па у неким случајевима и легитимност организација које то наплаћују. Пре свега, ту мислим на Организацију произвођача фонограма Србије (ОФПС). Једноставно, када погледамо структуру издвајања у Србији, оне су једно оптерећење пословања у низу од 46 просечних оптерећења, трговци 42 оптерећења, то је нешто мање, али је опет дупло више него оно које има угоститељ у Бечу, 19, или у Будимпешти 21.
Политика: То је суштински проблем?
Рајић: Па висина пре свега, али и начин наплате, поготово код ОФПС-а.
Политика: Правили сте поређење и с другим земљама, по вашим прорачунима цене тарифа за наплату музике су као у Великој Британији?
Рајић: То је по неким економским параметрима. Када погледамо нашу куповну моћ и упоредимо с другим земљама, тарифа је вишеструко већа него у другим земљама.
Политика: Да ли је проблем висина наплате?
Ковачевић: Наша додирна тачка између корисника музике, коју представља Унија послодаваца, и Сокоја, који представља ауторе и ОФПС, који заступа продуценте, јесте тарифа. До споразума није дошло. А када је тако, одређује се комисија коју је Влада Србије и формирала пре неких месец дана. Та комисија ће рећи шта да се ради.
Политика: Шта ради та комисија?
Ковачевић: Закон о ауторским и сродним правима је предвидео да се формира та комисија у случају да споразума нема. Влада је формирала комисију са девет месеци закашњења, од рока који је предвиђен законом.
Политика: Држава је имала законску обавезу коју није испунила?
Рајић: Да. По истеку рока за преговоре, у року од 90 дана требало је да...
Ковачевић: Закон је ступио на снагу 24. децембра 2009, за 90 дана од тада је требало да буде формирана комисија, а она није формирана, него тек у децембру 2010. Свима је у интересу да се што пре донесе одлука. Сокој је у свом предлогу тражио већи износ у односу на важећу тарифу.
Политика: Сокој тражи више пара?
Ковачевић: Да. По свим параметрима, укалапамо се у повећање које смо предали у нашем предлогу.
Политика: Они траже веће повећање, ви тражите смањење?
Рајић: Постоји члан 70. Закона, који се односи на ово и који каже јасно да тарифе морају да буду сразмерне с тарифама бруто домаћег производа. Тарифе се наплаћују као у богатијим земљама. Узмимо за пример Хрватску. Тарифе су код њих 502,2 евра. У Србији су те тарифе, Сокој и ОФПС заједно 480,49 евра, значи неких 20 евра ниже од Хрватске. У Хрватској је просечна плата 850 евра, у Србији је тренутно 300. Чињеница је да се велики проблем појавио оног тренутка када је ОФПС почео да врши наплату.
Политика: Када је ОФПС почео да ради?
Рајић: Почели су 2005, а од 2006. године наплаћују. Износ Сокоја је био у границама нормале, угоститељи су плаћали и то је некако функционисало. Међутим, појавио се ОФПС, коме је довољно да постоји звучник у објекту. Имали смо апсурд с приватним здравственим установама, које по Закону о здравственој заштити морају да имају звучнике у случају пожара. И њима су тражили паре. За многе од тих радњи може да се каже да су злоупотребе.
Политика: Како Сокој види ову ситуацију?
Ковачевић: Да се вратимо на висину накнаде. Те две тарифе треба да буду сразмерне. Ако власник плаћа Сокоју 1.000 динара, требало би да плати за сродна права продуцентима –600 динара. Укупно, 1.600 динара. А најчешћи пример у пракси, од наших 1.000 динара, ОФПС наплаћује по две, три, ако не и више хиљада. Можемо разумети Унију послодаваца и комисија која је формирана треба то да реши.
Политика: Да ли Закон овде има икаквог утицаја?
Ковачевић: Тај закон исто тако каже да је угоститељ који користи музику у обавези да се јави Сокоју, да закључи уговор. И да тако стекне дозволу за коришћење музике и да плаћа. Значи, ако тражите да се примени закон, нека се примени у целини. Сокој, за разлику од ОФПС-а, има 100 међународних уговора, заступа озбиљан светски репертоар у озбиљном интернационалном систему. Постоји доњи износ тарифе, испод којег не може да се да репертоар.
Рајић: Има и комплекснијих проблема од оних са Сокојем и са ОФПС-ом. За локал од 100 квадрата, за разне таксе за пуштање музике и извођење музике уживо, угоститељ мора да плати приближно 200.000 динара месечно.
Ковачевић: Колико од тих 200.000 динара иде Сокоју?
Рајић: Узмимо пример локала на Обилићевом венцу у Београду, од 100 квадрата. Они морају да плате око 7.500 динара.
Ковачевић: Зар није логично да се Унија послодаваца фокусира на оних 194.000 динара које мора да плати?
Рајић: Укупно је 200.000 динара.
Ковачевић: Сокоју иде око 7.000.
Рајић: Сокој не би био проблем да није и све остало.
Ковачевић: И да Сокој укинемо, тих седам хиљада, угоститељи су и даље у проблему.
Рајић: Слажем се. А опет, годишње гледано, то су велики износи, не можемо одвојити једно од другога.
Политика: Шта је са судским споровима, има их, према званичним подацима, око 20.000 које је покренуо Сокој за наплату?
Ковачевић: Унија послодаваца сматра да уколико би сви плаћали, ми бисмо морали да смањимо тарифу. То је заблуда. Ми и иначе имамо јако ниску тарифу и велике трошкове. Морамо да плаћамо заступнике на терену, јер се угоститељи ређе пријављују сами за обавезну накнаду. Водимо скупе судске поступке. Аутори су онда незадовољни јер зарада на основу тантијема бива нешто мања. Ми се трудимо да мање тужимо, мислим да имамо мање спорова него ОФПС.
Рајић: То је тачно.
Ковачевић: Када би сви плаћали, не би било тако.
Политика: Шта је с људима којима тај спор стигне на врата?
Рајић: ОФПС је тужила сваку другу радио-станицу у Србији. Због свега што ОФПС ради последњих година, наша правна служба спрема тужбу. Због кршења закона и злоупотреба. Поставићемо питање одговорности и њих и Завода за интелектуалну својину, како је могуће да таква организација уопште добије дозволу. Ми смо утврдили да један од оснивача ОФПС-а има седиште у Будви. Како је Завод њима дао дозволу? Не може неко с друге територије да убира новац.
Ковачевић: Ми показујемо разумевање за сваку област, код емитера за емитовање, код вас за угоститељство.
Политика: Сокој има проблема и са емитерима око наплате?
Ковачевић: Осим РТС-а, немамо већих проблема.
Политика: Шта је са РТС-ом, укратко?
Ковачевић: РТС је највећи корисник музике у држави и мора највише да плаћа. А не плаћа никако. Три и по године смо у спору са РТС-ом, прошле године смо добили првостепену пресуду, чека се Виши суд по жалби РТС-а.
Политика: Колики је приход Сокоја?
Ковачевић: Године 2009. смо имали укупан приход нешто преко 500 милиона динара, за 2010. немамо коначне податке, али биће негде око 570 милиона динара.
Политика: Шта је са организацијом ПИ (Права интерпретатора), која се у међувремену појавила? Каква је њена улога у свему овоме?
Рајић: Она наступа са ОФПС-ом. Та организација окупља интерпетаторе и брани њихова права. ОФПС и њима дугује новац. Највећи проблем је, ипак, на нивоу институција. Завод за интелектуалну својину, као неко ко врши надзор, не ради свој посао довољно добро.
Ковачевић: Јесте, али ја сам целу вашу кампању доживео као уперену против Сокоја.
Рајић: Закон треба да се примењује, он се дословце није примењивао. Сокој постоји дуго, а ОФПС, који постоји одскора, има иста права да заступа цео музички репертоар иако није имао уговоре, иако су јој оснивачи особе с територије друге земље. Посао Завода јесте да врши контролу над њиховим радом. Онда се пола ових ствари не би дешавало, можда ни спор у који је увучен и Сокој не би био таквих размера.
Ковачевић: Једини наш спор вредан помена је висина накнаде. Око тога нисмо успели да се договоримо, па то треба да реши комисија. Ако имате мањи кафић, који има дозволу да користи укупан светски и домаћи репертоар на нивоу, то је цена једне продате кафе или мање. То заиста не оптерећује пословање. Помиње се разлика између Београда и Лондона. У Лондону је незамисливо да ви отворите угоститељски објекат, а да нисте добили дозволу од лондонске верзије Сокоја.
Рајић: Сокој би имао 90 одсто наплате, само да је тарифа примеренија. Има једна друга ствар, на нивоу те дневне кафе. Маржа у угоститељству је између 420 и 450 одсто, то угоститељ мора да угради у своју цену да би продао финални производ.
Ковачевић: Да ли може угоститељ да тражи да цена кафе, „кока-коле”, кромпира или свињског меса буде нижа, као што тражи смањење за ауторска права?
Рајић: То не може, то је другачија роба.
Ковачевић: Па и музика је роба, као и свака друга.
Рајић: Ви сте једини који то наплаћујете. То је разлика између вас и неке друге робе.
Ковачевић: И аутори су незадовољни и сматрају да тарифу треба повећати, осетно.
Рајић: И верујте да то неће дати никакве резултате. Људи ће престати да пуштају музику.
Ковачевић: То је потпуно легитимно.
Рајић: Па, јесте. Али да ли је то циљ? Вама је циљ да имате што више корисника који плаћају редовно. Новац треба и музичким ауторима, и граду,и Републици. Али, ако некога превише оптеретимо, онда сваке године завршавамо са три пута више угашених привредних друштава него основаних. Коме је то од користи?
Ковачевић: Цена се на основу закона утврђује, а не на основу утиска да ли угоститељи или аутор мисле да је много или мало.
Рајић: Није то ствар утиска, него економске рачунице.
Ковачевић: Што прејудицирамо смањење? Примена закона може да значи смањење, али можда и не.
Рајић: Наша два основна захтева су категоризација и смањење тарифе, по економским критеријумима. Можда има простора да се повећа. ОФПС подиже своје износе за 30, 40, 50 одсто.
Ковачевић: Сокој то не ради, он се углавном правда, без потребе. По нашој рачуници, може да дође и до повећања.
Станко Стаменковић
Politika