- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Španski začin u košer hrani
Meso koje jedu Jevreji trebalo bi da je zdravije od mesa bika kojeg su mučili na koridi, pa ga onda prodaju po paprenoj ceni jer je bio žrtvovan, objašnjava Rozita Ileš, autorka knjige „Moja kuhinja Aškefard”
„Moja kuhinja Aškefard”
Kada jevrejska majka posluži ručak, svi moraju da budu gladni, kaže jedna šala. Ne očekuje ona to tek tako, bez ikakvog osnova, jer jevrejska kuhinja stvarno jeste prste da poližeš, kaže Rozita Ileš, autorka knjige o jevrejskoj trpezi i kulturi za stolom „Moja kuhinja Aškefard”.
Rozita Ileš je rođena u Sarajevu u jevrejskoj porodici gde je i završila školu i studije novinarstva, ali je osamdesetih otišla u Izrael, kasnije u London i konačno u Španiju. U jevrejskoj zajednici u Marbelji godinama predaje kulturu i običaje svog naroda. Njena knjiga na španskom jeziku biće predstavljena večeras u Institutu Servantes u Beogradu.
Biće to prilika da se upoznamo sa jednom starom kuhinjom koja je uglavnom nepoznata gastronomima u Srbiji.
– U Španiji raste interesovanje za jevrejsku kulturu – objašnjava naša sagovornica.
– Mnogi Španci, potomci pokrštenih Jevreja, žele da znaju više o svojim korenima.
Rozita Ileš spaja dve jevrejske tradicije. Majka joj je Sefartkinja, otac Aškenaz. Reč Aškefard nastala je spajanjem reči Aškenaz i Sefard. Sefardi su Jevreji iz Španije koji govore judeo-španskim jezikom, a Aškenazi su iz centralne Evrope i govore jidiš, mešavinu hebrejskog i nemačkog.
– Njihova kuhinja se donekle razlikuje jer su je prilagođavali zemljama u kojima žive.
„Moja kuhinja Aškefard” opisuje tradiciju i jednih i drugih: humus, namaz od leblebija sa maslinovim uljem i belim lukom, falafel, kuglice od leblebije i prezli sa crnim i belim lukom i ljutim papričicama koje se zamese kao male pljeskavice i prže. Tu su i recepti za supu od luka, subotnji hleb hala sa susamom, štrudle sa jabukama i tortice sa musom od narandže. Sefardi jedu i pastel što na španskom znači kolač, ali kada Sefard sa Balkana kaže pastel misli na pitu od mesa.
– Za šabat se ne radi ništa, pa se ne uključuje ni šporet. Zato religiozne porodice programiraju šporet da se sam subotom uključi u vreme ručka kako bi hrana bila topla iako je to dan odmora kada Jevreji ne bi trebalo da bilo šta rade.
Aškenazi prave slatkiš haroset sa orasima i jabukama, a Sefardi sa suvim voćem i smokvama. Prvi post prekidaju čajem i tortom, drugi čajem i galetama sa bademom. U svakom slučaju, reč je o košer hrani, zasnovanoj na pravilima iz svetih jevrejskih knjiga Tore i Talmuda.
– Košer znači čista, zdrava hrana. Jede se meso od košer životinja kao što su krava i ovca, dok svinja nije košer. Dozvoljena su jaja kokoške, prepelice, guske, ali ne i od divljih ptica. Morski plodovi nisu po pravilima naše ishrane jer puze po vodi i veruje se da upijaju nečistoće. Košer su ribe koje imaju krljušt.
Mleko i meso se ne jedu zajedno niti se čuvaju i pripremaju u istim posudama. Ma koliko to ljudima sa strane delovalo ograničavajuće, Rozita Ileš kaže da nije teško navići se na ovakvu ishranu. Reč je o, kako kaže, zdravoj kuhinji.
– Košer meso je od životinje koja nije patila, koja je ubijena jednim udarcem. Ispusti joj se sva krv. To bi meso trebalo da je zdravije od mesa bika kojeg su mučili na koridi, pa ga onda prodaju po paprenoj ceni jer je bio žrtvovan.
Jela koja se pripremaju za jevrejske praznike imaju i simbolična značenja. Jevrejska Nova godina počinje jabukama i medom da cela godina bude slatka. Jede se i ljuto da bi ukućani bili ljuti borci. Sprema se i riba ali se za Novu godinu ne jede njen rep jer je bog rekao da su Jevreji glava svih naroda, pa nije u redu da se za praznik jede rep ribe.
Hrana je važan deo jevrejske kulture jer se porodica i rodbina okupljaju oko stola. Za stolom važe pravila: najukusnije se nikada ne jede prvo, čaša se ne ispija naiskap i nikada se ne gleda u tuđa usta.
Ona koja sve drži pod kontrolom je jevrejska majka.
– Šale o jevrejskim majkama, a ja sam jedna od njih, uglavnom su istinite. Tako je i sa pričom da jevrejska majka stalno priprema brdo hrane, sve u skladu sa onom da od viška glava ne boli. Ukućane, a posebno svoje sinove, uporno nude da stalno jedu.
Jelena Stevanović
Objavljeno: 01.03.2011.
Izvor: Politika
Meso koje jedu Jevreji trebalo bi da je zdravije od mesa bika kojeg su mučili na koridi, pa ga onda prodaju po paprenoj ceni jer je bio žrtvovan, objašnjava Rozita Ileš, autorka knjige „Moja kuhinja Aškefard”
„Moja kuhinja Aškefard”
Kada jevrejska majka posluži ručak, svi moraju da budu gladni, kaže jedna šala. Ne očekuje ona to tek tako, bez ikakvog osnova, jer jevrejska kuhinja stvarno jeste prste da poližeš, kaže Rozita Ileš, autorka knjige o jevrejskoj trpezi i kulturi za stolom „Moja kuhinja Aškefard”.
Rozita Ileš je rođena u Sarajevu u jevrejskoj porodici gde je i završila školu i studije novinarstva, ali je osamdesetih otišla u Izrael, kasnije u London i konačno u Španiju. U jevrejskoj zajednici u Marbelji godinama predaje kulturu i običaje svog naroda. Njena knjiga na španskom jeziku biće predstavljena večeras u Institutu Servantes u Beogradu.
Biće to prilika da se upoznamo sa jednom starom kuhinjom koja je uglavnom nepoznata gastronomima u Srbiji.
– U Španiji raste interesovanje za jevrejsku kulturu – objašnjava naša sagovornica.
– Mnogi Španci, potomci pokrštenih Jevreja, žele da znaju više o svojim korenima.
Rozita Ileš spaja dve jevrejske tradicije. Majka joj je Sefartkinja, otac Aškenaz. Reč Aškefard nastala je spajanjem reči Aškenaz i Sefard. Sefardi su Jevreji iz Španije koji govore judeo-španskim jezikom, a Aškenazi su iz centralne Evrope i govore jidiš, mešavinu hebrejskog i nemačkog.
– Njihova kuhinja se donekle razlikuje jer su je prilagođavali zemljama u kojima žive.
„Moja kuhinja Aškefard” opisuje tradiciju i jednih i drugih: humus, namaz od leblebija sa maslinovim uljem i belim lukom, falafel, kuglice od leblebije i prezli sa crnim i belim lukom i ljutim papričicama koje se zamese kao male pljeskavice i prže. Tu su i recepti za supu od luka, subotnji hleb hala sa susamom, štrudle sa jabukama i tortice sa musom od narandže. Sefardi jedu i pastel što na španskom znači kolač, ali kada Sefard sa Balkana kaže pastel misli na pitu od mesa.
– Za šabat se ne radi ništa, pa se ne uključuje ni šporet. Zato religiozne porodice programiraju šporet da se sam subotom uključi u vreme ručka kako bi hrana bila topla iako je to dan odmora kada Jevreji ne bi trebalo da bilo šta rade.
Aškenazi prave slatkiš haroset sa orasima i jabukama, a Sefardi sa suvim voćem i smokvama. Prvi post prekidaju čajem i tortom, drugi čajem i galetama sa bademom. U svakom slučaju, reč je o košer hrani, zasnovanoj na pravilima iz svetih jevrejskih knjiga Tore i Talmuda.
– Košer znači čista, zdrava hrana. Jede se meso od košer životinja kao što su krava i ovca, dok svinja nije košer. Dozvoljena su jaja kokoške, prepelice, guske, ali ne i od divljih ptica. Morski plodovi nisu po pravilima naše ishrane jer puze po vodi i veruje se da upijaju nečistoće. Košer su ribe koje imaju krljušt.
Mleko i meso se ne jedu zajedno niti se čuvaju i pripremaju u istim posudama. Ma koliko to ljudima sa strane delovalo ograničavajuće, Rozita Ileš kaže da nije teško navići se na ovakvu ishranu. Reč je o, kako kaže, zdravoj kuhinji.
– Košer meso je od životinje koja nije patila, koja je ubijena jednim udarcem. Ispusti joj se sva krv. To bi meso trebalo da je zdravije od mesa bika kojeg su mučili na koridi, pa ga onda prodaju po paprenoj ceni jer je bio žrtvovan.
Jela koja se pripremaju za jevrejske praznike imaju i simbolična značenja. Jevrejska Nova godina počinje jabukama i medom da cela godina bude slatka. Jede se i ljuto da bi ukućani bili ljuti borci. Sprema se i riba ali se za Novu godinu ne jede njen rep jer je bog rekao da su Jevreji glava svih naroda, pa nije u redu da se za praznik jede rep ribe.
Hrana je važan deo jevrejske kulture jer se porodica i rodbina okupljaju oko stola. Za stolom važe pravila: najukusnije se nikada ne jede prvo, čaša se ne ispija naiskap i nikada se ne gleda u tuđa usta.
Ona koja sve drži pod kontrolom je jevrejska majka.
– Šale o jevrejskim majkama, a ja sam jedna od njih, uglavnom su istinite. Tako je i sa pričom da jevrejska majka stalno priprema brdo hrane, sve u skladu sa onom da od viška glava ne boli. Ukućane, a posebno svoje sinove, uporno nude da stalno jedu.
Jelena Stevanović
Objavljeno: 01.03.2011.
Izvor: Politika