- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.020
POD LUPOM: STARI ZANATI IMAJU BUDUĆNOST
Sodadžije se vraćaju…
Pirotska šara, vojvođanski opanak, šumadijski jelek i dalje nalaze put do kupaca širom sveta uprkos jeftinoj kineskoj robi, poreskoj politici i nepovoljnim propisima.
Kompjuteri, mobilni telefoni i jeftin kineski tekstil. To je danas beogradska Balkanska ulica. Opančari, sodadžije, terzije, sajdžije nestali su, sa kaldrme otišli u –zaborav.
– Na prste jedne ruke možete da pobrojite stare zanatske radnje u Balkanskoj… ovo drugo je kinesko, tursko, menjačnice i agencije – kaže Goran Milošević, vlasnik kapadžijske radnje „Rade”, koji je nastavio tradiciju izrade kačketa i šešira svoga tasta.
Pa dobro, rekli bi neki, vreme čini svoje, nove tehnologije osvajaju svet, osvajaju i Beograd, pa zašto ne bi i jednu ulicu. Da li je baš tako?
– Stari zanati su najosetljiviji i najslabiji oblik privrede i da bi opstali potrebna im je državna pomoć. Opanak, pirotska šara, to je naš nacionalni brend, ono što nas čini prepoznatljivim i jedinstvenim u Evropskoj uniji, i zato je od nacionalnog značaja zaštititi ih kao deo naše kulturne baštine – kaže Željko Stojanović, vođa projekta očuvanja i unapređenja starih zanata u Ministarstvu za trgovinu i ugostiteljstvo.
Puno je prepreka na tom putu, a jedna od njih je, po rečima našeg sagovornika, što su nadležnosti u vladi Srbije isprepletene, pa zanatstvo spada u delokrug rada više ministarstava: za privredu, poljoprivredu, turizam i ugostiteljstvo a pošto je reč o kulturnoj baštini o njemu se brine i ministarstvo kulture.
Ali, Vilma Niškanović, direktorka Etnografskog muzeja, ističe da, i pored nepovoljne pravne regulative i poreske politike, vitalnost, talenat i veštine pojedinih darovitih pojedinaca ili majstorskih radionica i dalje, iako uz velike teškoće, nalaze put svojim proizvodima do zainteresovanih kupaca i javnosti. Neki od njih bave se zanatom kao hobijem, dok su se drugi odvažili da odaberu zanat kao poziv i osnovni izvor prihoda.
Lepo počnemo, pa omanemo
Vlada Srbije prošle godine odlučila je da finansijski pomogne jačanje tradicionalnih zanata u Srbiji i poveća zaposlenost u ovom sektoru što je obelodanjeno i u katalogu „Stari zanati u Srbiji”, zajedničkom projektu Ministarstva za trgovinu i Etnografskog muzeja. U međuvremenu, zbog krize i manjka novca u budžetu odustalo se od mnogih planova. Ceo projekat sveo se na informisanje proizvođača preko sajta Ministarstva za trgovinu i usluge, povezivanje sa kupcima i organizovanje prigodnih manifestacija.
Ambiciozni planovi iz kataloga za sada služe više kao neprijatan podsetnik za zvaničnike šta su obećali, a šta u dogledno vreme neće moći da ispune.
Jedan od pionirskih državnih poduhvata okupljanja zanatlija iz Srbije na jednom mestu održan je nedavno u Jakovu, na salašu „Stremen”, po ugledu na Oktoberfest gde se okupljaju nemačke zanatlije, ili na uličnu postavku u Barseloni gde se nedelju dana okupe razni majstori koji pred posetiocima izrađuju svoje proizvode da bi ih na kraju „parade” prodali na aukciji.
U dva prethodna vikenda Jakovo su pohodili opančari, bombondžije, sodadžije, tkalje, grnčari, vunovlačari, jorgandžije, tkalje...
– Prvog dana došao je 21 zanatlija iz Srbije, bilo je i desetoro dece sa Savskog venca koja su plela i tkala, a imali smo i dvadesetoro volontera iz Osnovne škole „Vuk Karadžić” iz Surčina. I posetioci su mogli da zaprljaju ruke u grnčariji, oblože stolicu, naprave papuče pa čak i da nešto od toga ponesu kući – kaže Jasmina Karajlović, organizatorka manifestacija sa salaša „Stremen”.
Krajem avgusta akcija Ministarstva trgovine nastaviće se i u Etnografskom muzeju i trajaće tri nedelje, kako bi se još jednom pred posetiocima proverilo koji stari zanati i veštine imaju perspektivu na našem tržištu.
Većina zanatlija sa kojima smo razgovarali u Jakovu kaže da su prepušteni sami sebi i da o njima niko ne vodi brigu. Opančar Zlatko Radojković iz Miloševca kod Velike Plane kaže da jedva može da pokrije troškove za gorivo.
– Na delu je klasično raslojavanje društva, malo ljudi ima novca, a to se vidi po mom dnevnom pazaru. Prošle godine sam zarađivao tri puta više – tvrdi Radojković.
– Milion stvari nije rešeno – žali se Gordana Carić iz Boljevca čiji su sinovi krenuli u sodadžijski posao i imaju organizovanu kućnu dostavu.
– Znate kako se ono kaže, dali dinar da uđemo u kolo a sad bi dali pet da izađemo. Uzeli smo kredit od banke, trebalo bi da ga otplaćujemo a sinovi dobijaju poziv za vojsku. Ako odu, pukli smo, pa se dovijamo. Hteli smo da radimo pošteno, a država od nas pravi lažove i kriminalce – ogorčena je Gordana, koja je pored boca sa sodom na štand u Jakovo donela i svoje slike u akril tehnici.
– U inostranstvu se unikatni ručni radovi plaćaju „suvim” zlatom – kaže bombondžija Živorad Bosiljčić iz Beograda i uverava nas da se i kod nas poslednjih godina ipak nešto menja nabolje. – Potrebna su nam ozbiljna udruženja za zaštitu starih zanata, još sajmova i mnogo boljeg marketinga. Ali – dodaje – mi uvek lepo počnemo, a kasnije negde omanemo.
Školovanje zanatlija i otvaranje majstorskih radionica uglavnom je rezultat lične inicijative. Prošle godine je antropolog Vuk Maksimović otvorio radionicu starih zanata na Beogradskoj tvrđavi, u Stambol kapiji, ali ove godine iz finansijskih razloga preći će na manje zahtevnu dečju radionicu i izradu krpenih loptica i drvenih konjića.
Država treba da veruje proizvođaču
– Sada je procedura otvaranja radnji komplikovana – potvrđuje Željko Stojanović iz Ministarstva trgovine. – Prvo morate da registrujete firmu kao i svaku drugu, pa da onda tražite od Ministarstva ekonomije da pošalje državnu komisiju da utvrdi da li se radi o starom zanatu, odnosno originalnoj ručnoj izradi. Mi predlažemo obrnut način, da verujemo građaninu, a ako nas prevari, pa umesto da izrađuje unikate počne da uvozi robu iz Kine, da mu u tom slučaju trajno oduzmemo dozvolu za rad. Država bi trebalo da veruje svakom građaninu koji joj plaća porez, dok se ne dokaže da je vara.
Naš sagovornik ističe i da bi Republika i opštine trebalo da odrede neki pogodan prostor za promociju i prodaju zanatskih unikata, recimo, u Beogradu bi to mogla da bude Beton hala, koja bi bila tim povodom obnovljena. Zanatlije bi, po ovom predlogu, dobile unutar zgrade svoje štandove i smenjivali bi se svakih šest meseci, a država bi plaćala knjigovođu, vodu, struju, kiriju...
– Pa kad dođu turisti iz Evrope i Amerike da imamo gde da ih odvedemo, da im pokažemo naše brendove na koje bi želeli da potroše pare – dodaje sagovornik iz Ministarstva.
Osim što ih je država oslobodila fiskalnih kasa majstori nemaju drugih olakšica, iako ručni rad traži dosta vremena za izradu i plasman.
– Plaćam taksu na firmu, socijalno, kao da sam otvorio menjačnicu – kaže Goran Milošević, majstor čije šajkače, šešire i kačkete osim stalnih mušterija nose i strani turisti i junaci mnogih filmova i televizijskih serija.
Da nije sve baš tako crno kao što izgleda svedoči uspešan vid saradnje stručnjaka i polaznika radionice „Stari zanati i zanimanja” u Muzeju na otvorenom Staro selo u Sirogojnu, ili kursevi tkanja i keramike u Etnografskom muzeju, u Manakovoj kući. Uporedo sa visokom modom deluje i veći broj udruženja koja izučavaju zanatske veštine.
Obnova starih zanata je,uostalom, i obaveza naše zemlje po međunarodnoj Konvenciji o zaštiti nematerijalne kulturne baštine kao i Konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa.
Stručnjaci Etnografskog muzeja ističu da razvoj starih zanata može da se kreće u dva pravca: izradom replika zanatskih proizvoda i proizvodnjom suvenira, kao i primenom tradicionalnih tehnika i ornamenata na savremenim upotrebnim ili dekorativnim predmetima.
Setimo se modnog kreatora Aleksandra Joksimovića koji je pre nekoliko decenija promovisao srpsku srednjovekovnu umetnost kolekcijom „Simonida”, Evica Milovanović-Penezić je svoje svetski poznate rukavice ukrasila motivima sa kožuha i građanskog kostima, a danas mladi grafički dizajner Danilo Mančić iz Pirota pretače šare sa ćilima na stolice i laptopove.
----------------------------------------------
Čokanji putuju u Australiju
Firma „Krojač” koja se bavi veb-dizajnom otvorila je sajt „Suveniri Srbije” za prodaju suvenira preko interneta. Kažu da im dobro idu magneti za frižidere sa lecederskim srcima, uramljene grafike srpskih gradova, obeleživači knjiga, karte sa slikama Beograda... Na sajtu se oglašava oko 500 proizvođača i njihov broj raste. Irena Drašković iz firme „Krojač” kaže da najviše suvenira naručuje dijaspora.
– Skoro smo iz Australije dobili porudžbinu pet hiljada čokanja, isporučili smo i RTS-u za Evroviziju suvenire koje su delili u Oslu – kaže ona.
Suveniri se prave u porodičnim radionicama a prodaju se i na manifestacijama Turističke organizacije Srbije, kao i u prodavnicama gde „kajmak” uzimaju distributeri i vlasnici trgovinskih lanaca.
– Supruga i ja na „Danima ludaje u Kikindi” prodamo stotinak rukotvorina po ceni od 500 do 900 dinara, dok distributeri te iste proizvode cene dva-tri puta skuplje – kaže Zoran Pjević iz Kikinde.
Bespovratna pomoć
Vlada Srbije, na predlog Ministarstva poljoprivrede, ovih dana je odobrila podsticajna sredstva i za stare zanate u 2010. godini . Pravo da se jave na konkurs imaju poljoprivrednici, preduzetnici, udruženja i zadruge koje su osnovane za umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti.
Ova bespovratna pomoć ne može biti veća od 600.000 dinara, a novac se može koristiti za nabavku opreme. Rok za podnošenje zahteva traje do 15. avgusta ove godine. Podnošenje zahteva za dodelu podsticajnih sredstava sa neophodnom dokumentacijom šalje se preporučenim pismom na adresu: Uprava za agrarna plaćanja, Hajduk-Veljkova 4–6, 15000 Šabac.
-----------------------------------------------------
Oni imaju budućnost
Stručnjaci Etnografskog muzeja u katalogu „Stari zanati u Srbiji” napisali su 15 tekstova o 15 odabranih zanata za koje smatraju da imaju budućnost i da će biti traženi. To su tkanje, ćilimarstvo, vez, terzijski zanat, kožuharstvo, opančarstvo, filigranstvo, grnčarstvo, bačvarstvo, kazandžijski zanat, lecederstvo, mlinarstvo, pekarstvo, ikonopis i izrada tradicionalnih muzičkih instrumenata.
Ručno izatkani šalovi, prekrivači za krevete, zavese, deo su savremenog enterijera, a ručno tkana odeća sa tradicionalnim motivima deo je kolekcije mnogih modnih dizajnera. Udruženja tkalja prodaju svoje proizvode trgovačkim lancima, a postoje i kursevi tkanja.
Ćilimi su nekada bili statusni simbol građanskih porodica, a danas šare sa ćilima mogu se koristiti kao dekorativni element na stolicama, torbama, novčanicima, ručnim satovima...
Modni trendovi, ističu etnolozi, s vremena na vreme nalažu da zavirimo u ormane naših predaka i ponudimo raznovrsno bogatstvo vezenih stolnjaka, zavesa, posteljine, kuvarica...
Našoj narodnoj nošnji i građanskom kostimu divio se i jedan Žan-Pol Gotje. Umeće terzijskog zanata, posle više decenija zaborava, ponovo je na ceni, s obzirom na to da je čak postalo moderno i venčavati se unarodnoj nošnji, a u svečanim prilikama nositi libade, anterije ili neki drugi deo tradicionalne odeće. Opančarski zanat će i dalje opstajati jer tražnja ove vrste obuće ne prestaje. Ne samo igrači u kulturno-umetničkim društvima već i mnogobrojni turisti rado kupuju opanke, koji se mogu poručivati preko interneta i stići u najudaljenije krajeve sveta.
U poslednje vreme za tradicionalno ukrašena lecederska srca turisti se prosto otimaju, otkrivajući u njima čari zaboravljenog vremena čednosti i jednostavnosti radosti. Pekari će uvek biti potrebni da naprave dobar burek, hleb, ukusne kifle, umese slavski kolač, a muzeji, kao što su Luvr ili Metropoliten, i danas u svojim stalnim postavkama imaju i pravoslavne ikone, zaključuju etnolozi.
Recept za svirale Dobrivoja Paunovića iz sela Pecka
U jesen iseći jednu granu sa koje treba najpre skinuti koru, pa nož postaviti u srce grane i jakim udarcem čekića raspolutiti je na dve jednake polutke. Polutke preliti mlekom da bi bolje nalegle jedna na drugu i čvrsto ih uvezati upredenom vunom da se ne izviju. Ostaviti ih da se suše do proleća.
Za pravljenje lepka potrebno je jedno belance, 3-4 čena belog luka, smola sa šljivovog drveta veličine jajeta. Polutke pažljivo lepiti duž rasekotine mešavinom belanca, belog luka i smole.
Sviralu više puta premazati uljem i sirćetom da se drvo pri sviranju ne bi natapalo pljuvačkom. Stavljanjem svirale u pečenje, najčešće ovčetinu, svirala se natapa masnoćom i tako impregnira. Ovako izrađene svirale nisu za prodaju, ostavljaju se u amanet i prenose sa oca na sina.
Dragoljub Stevanović
[objavljeno: 13/06/2010]
Politika magazin
Sodadžije se vraćaju…
Pirotska šara, vojvođanski opanak, šumadijski jelek i dalje nalaze put do kupaca širom sveta uprkos jeftinoj kineskoj robi, poreskoj politici i nepovoljnim propisima.
Kompjuteri, mobilni telefoni i jeftin kineski tekstil. To je danas beogradska Balkanska ulica. Opančari, sodadžije, terzije, sajdžije nestali su, sa kaldrme otišli u –zaborav.
– Na prste jedne ruke možete da pobrojite stare zanatske radnje u Balkanskoj… ovo drugo je kinesko, tursko, menjačnice i agencije – kaže Goran Milošević, vlasnik kapadžijske radnje „Rade”, koji je nastavio tradiciju izrade kačketa i šešira svoga tasta.
Pa dobro, rekli bi neki, vreme čini svoje, nove tehnologije osvajaju svet, osvajaju i Beograd, pa zašto ne bi i jednu ulicu. Da li je baš tako?
– Stari zanati su najosetljiviji i najslabiji oblik privrede i da bi opstali potrebna im je državna pomoć. Opanak, pirotska šara, to je naš nacionalni brend, ono što nas čini prepoznatljivim i jedinstvenim u Evropskoj uniji, i zato je od nacionalnog značaja zaštititi ih kao deo naše kulturne baštine – kaže Željko Stojanović, vođa projekta očuvanja i unapređenja starih zanata u Ministarstvu za trgovinu i ugostiteljstvo.
Puno je prepreka na tom putu, a jedna od njih je, po rečima našeg sagovornika, što su nadležnosti u vladi Srbije isprepletene, pa zanatstvo spada u delokrug rada više ministarstava: za privredu, poljoprivredu, turizam i ugostiteljstvo a pošto je reč o kulturnoj baštini o njemu se brine i ministarstvo kulture.
Ali, Vilma Niškanović, direktorka Etnografskog muzeja, ističe da, i pored nepovoljne pravne regulative i poreske politike, vitalnost, talenat i veštine pojedinih darovitih pojedinaca ili majstorskih radionica i dalje, iako uz velike teškoće, nalaze put svojim proizvodima do zainteresovanih kupaca i javnosti. Neki od njih bave se zanatom kao hobijem, dok su se drugi odvažili da odaberu zanat kao poziv i osnovni izvor prihoda.
Lepo počnemo, pa omanemo
Vlada Srbije prošle godine odlučila je da finansijski pomogne jačanje tradicionalnih zanata u Srbiji i poveća zaposlenost u ovom sektoru što je obelodanjeno i u katalogu „Stari zanati u Srbiji”, zajedničkom projektu Ministarstva za trgovinu i Etnografskog muzeja. U međuvremenu, zbog krize i manjka novca u budžetu odustalo se od mnogih planova. Ceo projekat sveo se na informisanje proizvođača preko sajta Ministarstva za trgovinu i usluge, povezivanje sa kupcima i organizovanje prigodnih manifestacija.
Ambiciozni planovi iz kataloga za sada služe više kao neprijatan podsetnik za zvaničnike šta su obećali, a šta u dogledno vreme neće moći da ispune.
Jedan od pionirskih državnih poduhvata okupljanja zanatlija iz Srbije na jednom mestu održan je nedavno u Jakovu, na salašu „Stremen”, po ugledu na Oktoberfest gde se okupljaju nemačke zanatlije, ili na uličnu postavku u Barseloni gde se nedelju dana okupe razni majstori koji pred posetiocima izrađuju svoje proizvode da bi ih na kraju „parade” prodali na aukciji.
U dva prethodna vikenda Jakovo su pohodili opančari, bombondžije, sodadžije, tkalje, grnčari, vunovlačari, jorgandžije, tkalje...
– Prvog dana došao je 21 zanatlija iz Srbije, bilo je i desetoro dece sa Savskog venca koja su plela i tkala, a imali smo i dvadesetoro volontera iz Osnovne škole „Vuk Karadžić” iz Surčina. I posetioci su mogli da zaprljaju ruke u grnčariji, oblože stolicu, naprave papuče pa čak i da nešto od toga ponesu kući – kaže Jasmina Karajlović, organizatorka manifestacija sa salaša „Stremen”.
Krajem avgusta akcija Ministarstva trgovine nastaviće se i u Etnografskom muzeju i trajaće tri nedelje, kako bi se još jednom pred posetiocima proverilo koji stari zanati i veštine imaju perspektivu na našem tržištu.
Većina zanatlija sa kojima smo razgovarali u Jakovu kaže da su prepušteni sami sebi i da o njima niko ne vodi brigu. Opančar Zlatko Radojković iz Miloševca kod Velike Plane kaže da jedva može da pokrije troškove za gorivo.
– Na delu je klasično raslojavanje društva, malo ljudi ima novca, a to se vidi po mom dnevnom pazaru. Prošle godine sam zarađivao tri puta više – tvrdi Radojković.
– Milion stvari nije rešeno – žali se Gordana Carić iz Boljevca čiji su sinovi krenuli u sodadžijski posao i imaju organizovanu kućnu dostavu.
– Znate kako se ono kaže, dali dinar da uđemo u kolo a sad bi dali pet da izađemo. Uzeli smo kredit od banke, trebalo bi da ga otplaćujemo a sinovi dobijaju poziv za vojsku. Ako odu, pukli smo, pa se dovijamo. Hteli smo da radimo pošteno, a država od nas pravi lažove i kriminalce – ogorčena je Gordana, koja je pored boca sa sodom na štand u Jakovo donela i svoje slike u akril tehnici.
– U inostranstvu se unikatni ručni radovi plaćaju „suvim” zlatom – kaže bombondžija Živorad Bosiljčić iz Beograda i uverava nas da se i kod nas poslednjih godina ipak nešto menja nabolje. – Potrebna su nam ozbiljna udruženja za zaštitu starih zanata, još sajmova i mnogo boljeg marketinga. Ali – dodaje – mi uvek lepo počnemo, a kasnije negde omanemo.
Školovanje zanatlija i otvaranje majstorskih radionica uglavnom je rezultat lične inicijative. Prošle godine je antropolog Vuk Maksimović otvorio radionicu starih zanata na Beogradskoj tvrđavi, u Stambol kapiji, ali ove godine iz finansijskih razloga preći će na manje zahtevnu dečju radionicu i izradu krpenih loptica i drvenih konjića.
Država treba da veruje proizvođaču
– Sada je procedura otvaranja radnji komplikovana – potvrđuje Željko Stojanović iz Ministarstva trgovine. – Prvo morate da registrujete firmu kao i svaku drugu, pa da onda tražite od Ministarstva ekonomije da pošalje državnu komisiju da utvrdi da li se radi o starom zanatu, odnosno originalnoj ručnoj izradi. Mi predlažemo obrnut način, da verujemo građaninu, a ako nas prevari, pa umesto da izrađuje unikate počne da uvozi robu iz Kine, da mu u tom slučaju trajno oduzmemo dozvolu za rad. Država bi trebalo da veruje svakom građaninu koji joj plaća porez, dok se ne dokaže da je vara.
Naš sagovornik ističe i da bi Republika i opštine trebalo da odrede neki pogodan prostor za promociju i prodaju zanatskih unikata, recimo, u Beogradu bi to mogla da bude Beton hala, koja bi bila tim povodom obnovljena. Zanatlije bi, po ovom predlogu, dobile unutar zgrade svoje štandove i smenjivali bi se svakih šest meseci, a država bi plaćala knjigovođu, vodu, struju, kiriju...
– Pa kad dođu turisti iz Evrope i Amerike da imamo gde da ih odvedemo, da im pokažemo naše brendove na koje bi želeli da potroše pare – dodaje sagovornik iz Ministarstva.
Osim što ih je država oslobodila fiskalnih kasa majstori nemaju drugih olakšica, iako ručni rad traži dosta vremena za izradu i plasman.
– Plaćam taksu na firmu, socijalno, kao da sam otvorio menjačnicu – kaže Goran Milošević, majstor čije šajkače, šešire i kačkete osim stalnih mušterija nose i strani turisti i junaci mnogih filmova i televizijskih serija.
Da nije sve baš tako crno kao što izgleda svedoči uspešan vid saradnje stručnjaka i polaznika radionice „Stari zanati i zanimanja” u Muzeju na otvorenom Staro selo u Sirogojnu, ili kursevi tkanja i keramike u Etnografskom muzeju, u Manakovoj kući. Uporedo sa visokom modom deluje i veći broj udruženja koja izučavaju zanatske veštine.
Obnova starih zanata je,uostalom, i obaveza naše zemlje po međunarodnoj Konvenciji o zaštiti nematerijalne kulturne baštine kao i Konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa.
Stručnjaci Etnografskog muzeja ističu da razvoj starih zanata može da se kreće u dva pravca: izradom replika zanatskih proizvoda i proizvodnjom suvenira, kao i primenom tradicionalnih tehnika i ornamenata na savremenim upotrebnim ili dekorativnim predmetima.
Setimo se modnog kreatora Aleksandra Joksimovića koji je pre nekoliko decenija promovisao srpsku srednjovekovnu umetnost kolekcijom „Simonida”, Evica Milovanović-Penezić je svoje svetski poznate rukavice ukrasila motivima sa kožuha i građanskog kostima, a danas mladi grafički dizajner Danilo Mančić iz Pirota pretače šare sa ćilima na stolice i laptopove.
----------------------------------------------
Čokanji putuju u Australiju
Firma „Krojač” koja se bavi veb-dizajnom otvorila je sajt „Suveniri Srbije” za prodaju suvenira preko interneta. Kažu da im dobro idu magneti za frižidere sa lecederskim srcima, uramljene grafike srpskih gradova, obeleživači knjiga, karte sa slikama Beograda... Na sajtu se oglašava oko 500 proizvođača i njihov broj raste. Irena Drašković iz firme „Krojač” kaže da najviše suvenira naručuje dijaspora.
– Skoro smo iz Australije dobili porudžbinu pet hiljada čokanja, isporučili smo i RTS-u za Evroviziju suvenire koje su delili u Oslu – kaže ona.
Suveniri se prave u porodičnim radionicama a prodaju se i na manifestacijama Turističke organizacije Srbije, kao i u prodavnicama gde „kajmak” uzimaju distributeri i vlasnici trgovinskih lanaca.
– Supruga i ja na „Danima ludaje u Kikindi” prodamo stotinak rukotvorina po ceni od 500 do 900 dinara, dok distributeri te iste proizvode cene dva-tri puta skuplje – kaže Zoran Pjević iz Kikinde.
Bespovratna pomoć
Vlada Srbije, na predlog Ministarstva poljoprivrede, ovih dana je odobrila podsticajna sredstva i za stare zanate u 2010. godini . Pravo da se jave na konkurs imaju poljoprivrednici, preduzetnici, udruženja i zadruge koje su osnovane za umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti.
Ova bespovratna pomoć ne može biti veća od 600.000 dinara, a novac se može koristiti za nabavku opreme. Rok za podnošenje zahteva traje do 15. avgusta ove godine. Podnošenje zahteva za dodelu podsticajnih sredstava sa neophodnom dokumentacijom šalje se preporučenim pismom na adresu: Uprava za agrarna plaćanja, Hajduk-Veljkova 4–6, 15000 Šabac.
-----------------------------------------------------
Oni imaju budućnost
Stručnjaci Etnografskog muzeja u katalogu „Stari zanati u Srbiji” napisali su 15 tekstova o 15 odabranih zanata za koje smatraju da imaju budućnost i da će biti traženi. To su tkanje, ćilimarstvo, vez, terzijski zanat, kožuharstvo, opančarstvo, filigranstvo, grnčarstvo, bačvarstvo, kazandžijski zanat, lecederstvo, mlinarstvo, pekarstvo, ikonopis i izrada tradicionalnih muzičkih instrumenata.
Ručno izatkani šalovi, prekrivači za krevete, zavese, deo su savremenog enterijera, a ručno tkana odeća sa tradicionalnim motivima deo je kolekcije mnogih modnih dizajnera. Udruženja tkalja prodaju svoje proizvode trgovačkim lancima, a postoje i kursevi tkanja.
Ćilimi su nekada bili statusni simbol građanskih porodica, a danas šare sa ćilima mogu se koristiti kao dekorativni element na stolicama, torbama, novčanicima, ručnim satovima...
Modni trendovi, ističu etnolozi, s vremena na vreme nalažu da zavirimo u ormane naših predaka i ponudimo raznovrsno bogatstvo vezenih stolnjaka, zavesa, posteljine, kuvarica...
Našoj narodnoj nošnji i građanskom kostimu divio se i jedan Žan-Pol Gotje. Umeće terzijskog zanata, posle više decenija zaborava, ponovo je na ceni, s obzirom na to da je čak postalo moderno i venčavati se unarodnoj nošnji, a u svečanim prilikama nositi libade, anterije ili neki drugi deo tradicionalne odeće. Opančarski zanat će i dalje opstajati jer tražnja ove vrste obuće ne prestaje. Ne samo igrači u kulturno-umetničkim društvima već i mnogobrojni turisti rado kupuju opanke, koji se mogu poručivati preko interneta i stići u najudaljenije krajeve sveta.
U poslednje vreme za tradicionalno ukrašena lecederska srca turisti se prosto otimaju, otkrivajući u njima čari zaboravljenog vremena čednosti i jednostavnosti radosti. Pekari će uvek biti potrebni da naprave dobar burek, hleb, ukusne kifle, umese slavski kolač, a muzeji, kao što su Luvr ili Metropoliten, i danas u svojim stalnim postavkama imaju i pravoslavne ikone, zaključuju etnolozi.
Recept za svirale Dobrivoja Paunovića iz sela Pecka
U jesen iseći jednu granu sa koje treba najpre skinuti koru, pa nož postaviti u srce grane i jakim udarcem čekića raspolutiti je na dve jednake polutke. Polutke preliti mlekom da bi bolje nalegle jedna na drugu i čvrsto ih uvezati upredenom vunom da se ne izviju. Ostaviti ih da se suše do proleća.
Za pravljenje lepka potrebno je jedno belance, 3-4 čena belog luka, smola sa šljivovog drveta veličine jajeta. Polutke pažljivo lepiti duž rasekotine mešavinom belanca, belog luka i smole.
Sviralu više puta premazati uljem i sirćetom da se drvo pri sviranju ne bi natapalo pljuvačkom. Stavljanjem svirale u pečenje, najčešće ovčetinu, svirala se natapa masnoćom i tako impregnira. Ovako izrađene svirale nisu za prodaju, ostavljaju se u amanet i prenose sa oca na sina.
Dragoljub Stevanović
[objavljeno: 13/06/2010]
Politika magazin