- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Služimo se i prevarama na sceni
Danas je sloboda sinonim za samovolju, bahatost, egocentrizam. To je prisutno od medija do pojedinaca, kaže Bogdan Diklić
Bogdan Diklić Foto A. Vasiljević
„Nije gluma sve što sija, niti je glumac svak ko glumi”, piše u predgovoru knjige „O glumi bez glume” glumca Bogdana Diklića koju je objavila izdavačka kuća „Red box”. Mladi pisac, a veliki glumac kako su juče u Studentskom kulturnom centru u Beogradu predstavili Bogdana Diklića, u svom spisateljskom prvencu izneo je svoja bogata iskustva tokom proteklih 36 godina, koliko: „glumu živi, oseća i promišlja kao istinski umetnički poziv”.
– Gluma je sama po sebi život, opredeljenje onoga ko se u njoj nalazi. Knjiga „O glumi bez glume” je iskrena. Tokom proteklih 36 godina mnogo toga sam primećivao. Moje iskustvo je diktiralo mojoj ruci da pišem. Nisam do sada zaradio ni dinar od knjige. Možda neću ni u buduće, nema veze. Nisam je zato ni pisao – kaže Diklić.
Kroz 79 poglavlja, odnosno kratkih misli i pouka, ovaj „mladi autor” potrudio se da dešifruje mnoge tajne i zamke glumačke profesije.
– Knjiga je moje iskustvo, dobra namera, samokritičnost. Ako neko u njoj prepozna ili nađe sebe utoliko bolje. Mi se ponekad služimo prevarama na sceni. Umemo da budemo atraktivni i efektni na pozornici, ali bez suštine – kaže Diklić i dodaje:
– Ne govorim često za novine, zato se kontrolišem kad pričam. Jedan tabloid mi je jako zamerio što sam nešto spontano i iz duše rekao. I to je odraz stvarnosti koju mi u Srbiji živimo: ovde može svako o vama da napiše šta hoće i kako hoće. Da tumači ono što ste rekli na tendenciozan, loš način. Deo naše stvarnosti jeste i neizbežni primitivizam koji je izuzetno prisutan na planeti, ali meni je Srbija najbliskija i najbliža. Samim tim to intenzivnije primećujem. Volim ovu zemlju i ove ljude.
Diklić na trenutak prekida razgovor. Okreće se prema susednom stolu u kafeu SKC-a: „Bajo, ali imaš glas!” (Obraća se muzičaru Momčilu Bajagiću Bajagi koji je došao da isprati prvo javno predstavljanje knjige „O glumi bez glume”.) „Gde sam stao! Hoću nešto pametno da kažem”...
– Ja sam dete ljudi sa sela. I neko ko je prvi u svojoj lozi Diklića po ocu i lozi Teslića po majci završio fakultet. Dakle, to je moje poreklo. Moji dedovi su bili nepismeni, ali nisu bili primitivni. Moji roditelji su završili osnovne škole. Nisu bili akademici, plemići, ali nisu bili primitivni. Kada sam ja bio dete i mladić sećam se da narod nije bio sklon poništavanju svojih najlepših osobina, vrednosti. Niko nije manipulisao njima. Sada se nad nama vrši ogromna, užasna manipulacija zarad novca, verovatno. Svedoci smo raznih rijaliti šoua, nazovimuzičkih hitova, novih vrednosnih kriterijuma – kaže Diklić i tvrdi:
– Ne znam šta znači džet-set, niti me interesuje. Grozno je što se reč sloboda ne tumači u svom pravom smislu. Danas je sloboda sinonim za samovolju, bahatost, egocentrizam. To je prisutno od medija do pojedinaca. Danas ne možete da pređete ni preko pešačkog prelaza jer hoće da vas zgaze, pregaze svojim skupim „audijem” ili BMW. Neće ljudi koji voze „jugiće”. Oni su najuzorniji. Ovi sa jačim mašinama su opasni. Poistovećuju se sa tim mašinama. Misle da su i oni snažni kao motori njihovih automobila. To je samo dokaz da u glavi nemaju ništa.
U osvrtu na stvarnost koju živimo Diklić nije zaobišao ni pozorište.
– Glumac danas živi, kao i svi drugi, na ivici egzistencije. Znao sam u samom startu da neću imati platu 5.000 u to vreme maraka ili dolara. Ali danas je taj primitivizam i devijantnost prodrla i u pozorište, film. Jednostavno ta bolest, neukus, patologija se toliko zahuktala i metastazirala, da ne vidim kako će to i da li će da se zaustavi.
Na pitanje da li knjiga „O glumi bez glume” znači da u izvesnom smislu podvlači crtu u svom umetničkom radu, Diklić je odgovorio:
– Ne podvlačim ništa dok god dišem. A Bogu hvala dišem i hodam. Nisam poslovođa neke prodavnice pa da pravim popis. Ne zatvaram prodavnicu, ni ne razmišljam o tome.
B. G. Trebješanin
-------------------------------------
Iz knjige „O glumi bez glume”
O popularnosti
To što te poneko prepozna na ulici, i to što ti ponekad u novinama izađe poneki intervjujčić, još uvek ne znači da si glumac.
O tremi
Šta će ti sada – bila ti je potrebna u fazi proba.
O talentu
On je samo preduslov i nema oblik konačnog.
O „cvrčanju” mobilnog telefona u sali
Naučno je dokazano da cvrčanje mobilnog telefona skraćuje život glumcima koji su u tom trenutku na sceni. U proseku glumac izgubi tri meseca života po jednom cvrčanju ako igra komediju, ili devet meseci ako igra dramu ili antičku tragediju.
O klanjanju na kraju predstave
Ne lažite publiku spektrom grimasa i dubokim, ubrzanim disanjem da biste joj pokazali kako ste krajnje iscrpljeni. I ne obmanjujte je nekim izrazom lica, da ste, eto, tek sada – to ponovo vi. Ne sugerišite publici ničim da ste joj do kraja dali sebe i da je obavezna da vam se divi.
Objavljeno: 17.02.2011.
Izvor: Politika
Danas je sloboda sinonim za samovolju, bahatost, egocentrizam. To je prisutno od medija do pojedinaca, kaže Bogdan Diklić
Bogdan Diklić Foto A. Vasiljević
„Nije gluma sve što sija, niti je glumac svak ko glumi”, piše u predgovoru knjige „O glumi bez glume” glumca Bogdana Diklića koju je objavila izdavačka kuća „Red box”. Mladi pisac, a veliki glumac kako su juče u Studentskom kulturnom centru u Beogradu predstavili Bogdana Diklića, u svom spisateljskom prvencu izneo je svoja bogata iskustva tokom proteklih 36 godina, koliko: „glumu živi, oseća i promišlja kao istinski umetnički poziv”.
– Gluma je sama po sebi život, opredeljenje onoga ko se u njoj nalazi. Knjiga „O glumi bez glume” je iskrena. Tokom proteklih 36 godina mnogo toga sam primećivao. Moje iskustvo je diktiralo mojoj ruci da pišem. Nisam do sada zaradio ni dinar od knjige. Možda neću ni u buduće, nema veze. Nisam je zato ni pisao – kaže Diklić.
Kroz 79 poglavlja, odnosno kratkih misli i pouka, ovaj „mladi autor” potrudio se da dešifruje mnoge tajne i zamke glumačke profesije.
– Knjiga je moje iskustvo, dobra namera, samokritičnost. Ako neko u njoj prepozna ili nađe sebe utoliko bolje. Mi se ponekad služimo prevarama na sceni. Umemo da budemo atraktivni i efektni na pozornici, ali bez suštine – kaže Diklić i dodaje:
– Ne govorim često za novine, zato se kontrolišem kad pričam. Jedan tabloid mi je jako zamerio što sam nešto spontano i iz duše rekao. I to je odraz stvarnosti koju mi u Srbiji živimo: ovde može svako o vama da napiše šta hoće i kako hoće. Da tumači ono što ste rekli na tendenciozan, loš način. Deo naše stvarnosti jeste i neizbežni primitivizam koji je izuzetno prisutan na planeti, ali meni je Srbija najbliskija i najbliža. Samim tim to intenzivnije primećujem. Volim ovu zemlju i ove ljude.
Diklić na trenutak prekida razgovor. Okreće se prema susednom stolu u kafeu SKC-a: „Bajo, ali imaš glas!” (Obraća se muzičaru Momčilu Bajagiću Bajagi koji je došao da isprati prvo javno predstavljanje knjige „O glumi bez glume”.) „Gde sam stao! Hoću nešto pametno da kažem”...
– Ja sam dete ljudi sa sela. I neko ko je prvi u svojoj lozi Diklića po ocu i lozi Teslića po majci završio fakultet. Dakle, to je moje poreklo. Moji dedovi su bili nepismeni, ali nisu bili primitivni. Moji roditelji su završili osnovne škole. Nisu bili akademici, plemići, ali nisu bili primitivni. Kada sam ja bio dete i mladić sećam se da narod nije bio sklon poništavanju svojih najlepših osobina, vrednosti. Niko nije manipulisao njima. Sada se nad nama vrši ogromna, užasna manipulacija zarad novca, verovatno. Svedoci smo raznih rijaliti šoua, nazovimuzičkih hitova, novih vrednosnih kriterijuma – kaže Diklić i tvrdi:
– Ne znam šta znači džet-set, niti me interesuje. Grozno je što se reč sloboda ne tumači u svom pravom smislu. Danas je sloboda sinonim za samovolju, bahatost, egocentrizam. To je prisutno od medija do pojedinaca. Danas ne možete da pređete ni preko pešačkog prelaza jer hoće da vas zgaze, pregaze svojim skupim „audijem” ili BMW. Neće ljudi koji voze „jugiće”. Oni su najuzorniji. Ovi sa jačim mašinama su opasni. Poistovećuju se sa tim mašinama. Misle da su i oni snažni kao motori njihovih automobila. To je samo dokaz da u glavi nemaju ništa.
U osvrtu na stvarnost koju živimo Diklić nije zaobišao ni pozorište.
– Glumac danas živi, kao i svi drugi, na ivici egzistencije. Znao sam u samom startu da neću imati platu 5.000 u to vreme maraka ili dolara. Ali danas je taj primitivizam i devijantnost prodrla i u pozorište, film. Jednostavno ta bolest, neukus, patologija se toliko zahuktala i metastazirala, da ne vidim kako će to i da li će da se zaustavi.
Na pitanje da li knjiga „O glumi bez glume” znači da u izvesnom smislu podvlači crtu u svom umetničkom radu, Diklić je odgovorio:
– Ne podvlačim ništa dok god dišem. A Bogu hvala dišem i hodam. Nisam poslovođa neke prodavnice pa da pravim popis. Ne zatvaram prodavnicu, ni ne razmišljam o tome.
B. G. Trebješanin
-------------------------------------
Iz knjige „O glumi bez glume”
O popularnosti
To što te poneko prepozna na ulici, i to što ti ponekad u novinama izađe poneki intervjujčić, još uvek ne znači da si glumac.
O tremi
Šta će ti sada – bila ti je potrebna u fazi proba.
O talentu
On je samo preduslov i nema oblik konačnog.
O „cvrčanju” mobilnog telefona u sali
Naučno je dokazano da cvrčanje mobilnog telefona skraćuje život glumcima koji su u tom trenutku na sceni. U proseku glumac izgubi tri meseca života po jednom cvrčanju ako igra komediju, ili devet meseci ako igra dramu ili antičku tragediju.
O klanjanju na kraju predstave
Ne lažite publiku spektrom grimasa i dubokim, ubrzanim disanjem da biste joj pokazali kako ste krajnje iscrpljeni. I ne obmanjujte je nekim izrazom lica, da ste, eto, tek sada – to ponovo vi. Ne sugerišite publici ničim da ste joj do kraja dali sebe i da je obavezna da vam se divi.
Objavljeno: 17.02.2011.
Izvor: Politika