Slovo u Nedelju pobede Pravoslavlja

[zjovan29]

Слово у Недељу победе Православљa

​

Православље јесте истинско Богопознање и Богопоштовање; Православље јесте поклоњење Богу Духом и Истином; Православље јесте прослављање Бога истинским познањем Њега и поклоњењем Њему; Православље јесте прослављање Богом човека, истинског служитеља Божијег, даровањем њему благодати Свесветог Духа. Дух јесте слава хришћана. (Јован 7:39). Где нема Духа, тамо нема Православља.
Нема Православља у учењима у имовањима људским; у њима господари лажно названи разум – плод пада. Православље је учење Светога Духа, даровано људима од Бога на спасење. Где нема Православља, тамо нема спасења.
„Ко хоће да се спаси, тај пре свега мора да сачува Саборну Веру, коју ако не сачува у потпуности и непорочности, тај несумњиво гине заувек,“ (Символ Светог Атанасија Великог, патријарха Александријског).

Драгоцена је ризница учење Светог Духа! Оно је предано у Светом Писму и у Светом Предању Православне Цркве. Драгоцена је ризница учење Духа Светога! У њему је залог нашег спасења! Драгоцено је, ничим замењиво, ни са чим сравњено, за свакога од нас, блажено учешће у вечности; толико је драгоцено, толико је изнад сваке цене и залог нашег блаженства – учење Светога Духа.

Да би сачували тај залог, Света Црква данас набраја да сви чују, та учења која су порођена и издана од сатане, која су изражавање беспријатељства према Богу, која сметају нашем спасењу, која нам га одузимају. Као крволочне вукове, као смртоносне змије, као лопове и убице, Црква изобличава та учења; чувајући нас од њих и позивајући из пропасти оне, који су њима преварени, Она предаје анатеми та учења и оне, који се упорно њих држе.

Речју анатема, означава се одлучење, одбацивање.

Када се Црквом неко учење предаје анатеми – то значи, да учење у себи садржи хулу на Духа Светога и ради спасења је неопходно да оно буде одбачено и отклоњено, као што се отров уклања од јела.

Када се човек предаје анатеми – то значи, да је тај човек собом бесповратно усвојио себи богохулно учење, да је њиме себе лишио спасења и оне ближње, којима предаје свој начин мишљења. Када човек намери да остави богохулно учење и прими учење, које поседује Православна Црква, онда је он обавезан да, по правилима Православне Цркве преда анатеми лажно учење (јерес, прим. уредништва), које је до тада држао и које га је погубљивало, отуђивало од Бога, садржећи у себи непријатељство према Богу, хулу на Духа Светога и општење са сатаном .

Црква проглашава:

​

„Који покоравају разум свој на послушање Божанском откровењу и који се подвизавају за њега, поштујемо и похваљујемо; оне који се противе истини, ако се нису покајали пред Господом, Који очекује њихово обраћење и покајање, ако нису пожелели да следују Светом Писму и Предању Цркве, одлучујемо и анатемишемо.

Онима који одричу постојање Божије и који тврде, да је овај свет самопостојећи, да се све у њему догађа без Промисла Божијег, случајно: АНАТЕМА.

Онима који говоре да Бог није дух, већ материја, који Га такође не признају праведним, милосрдним, премудрим, свевидећим и који произносе томе сличне хуле: АНАТЕМА.

Онима који се усуђују да говоре да Син Божији није једносуштан и да није једнаке части са Оцем, такође и Дух Свети; онима, који не исповедају да су Отац, Син и Дух Свети – један Бог: АНАТЕМА.

Који себи дозвољавају да говоре да за наше спасење и очишћење од грехова није потребан долазак Сина Божијега у телу, Његова добровољна страдања, смрт и Васкрсење: АНАТЕМА.

Онима који не примају благодат искупљења, које се проповеда Еванђељем, као јединственог средства нашег оправдања пред Богом: АНАТЕМА.

Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била пре рођења, у рођењу и након рођења Дјевом: АНАТЕМА.

Онима који не верују да је Дух Свети умудрио Пророке и Апостоле да нам кроз њих објави истински пут ка спасењу, посведочујући га чудесима, да Он и сада обитава у срцима верних и истинских хришћана, учећи их свакој истини: АНАТЕМА.

Онима који одбацују бесмрће душе, крај света, будући Суд и вечну плату за врлине на небесима, а вечну осуду за грехе: АНАТЕМА.

Онима који одбацују тајне Свете Цркве Христове: АНАТЕМА.

Онима који одбацују Саборе Светих Отаца и њихова предања, која су сагласна Божанском откровењу, побожно чуванима од стране Православне Саборне (Католичанске) Цркве: АНАТЕМА.

Божанска Истина се очовечила да би спасла Собом нас, који смо погинули због примања и усвајања убиствене лажи. Ако ви останете на беседи Мојој, говори Спаситељ, ако примите Моје учење и будете му верни, заиста ћете бити ученици Моји, и познаћете истину, и истина ће вас избавити. (Јован 8:31-32).

Да буде веран учењу Христовом, може само онај који са одлучношћу одбаци и постојано буде одбацивао сва учења, измишљена и смишљана од стране одбачених духова и људи, непријатељска учењу Христовом, учењу Божијем, чувајући му целост и неприкосновеност.

У неприкосновеној целости чува се откривено учење Божије јединствено и искључиво у окриљу Православне Источне Цркве.
Амин.
izvor:bogotrazitelj

 

[sasa777]

DAN KOJI TREBA SVETKOVATI Ja ću malo kasnije pokušati da vam kažem otkud onda svetkovanje nedelje, ali pre toga, dozvolite mi da vas podsetim na jedan važan dokumenat. Ovaj rad je rađen u Sjedinjenim Američkim Državama, neki nepoznati, bar meni, autor je radio ono što bismo mi trebali da radimo na ovim prostorima. Dakle, on je istraživao zašto je došlo do velike šizme 1054. godine između pravoslavne i katoličke ili istočne i zapadne crkve. I vi verovatno znate, i u novinama imate dosta o tome, ali dozvolite mi ovde da vas na to podsetim. Glavni uzroci šizme su bili recimo celibat, u katoličkoj crkvi se sveštenici nisu ženili, u istočnoj, kao i danas, se žene; zatim je bila upotreba životinjske krvi, tzv. teološka ideja "rasprava filiokfe" bilo je korišćenje mesa udavljenih životinja, korišćenje beskvasnog hleba za pričest ili za euharistiju. Ali ono što ja do sada nisam pronašao pre ovog rada, jedan od osnovnih uzroka velike šizme između zapadnog i istočnog hrišćanstva bio je post u subotu. Naime, rimska crkva na čelu sa rimskim biskupom u to vreme je subotnji dan proglasila za dan posta. Istočna crkva na čelu sa patrijarhom u Carigradu je odbila da subotu proglasi danom posta. I šta se dogodilo? Napetost je sve više rasla, papa Leo IX je poslao jednu delegaciju svojih legata na čelu sa jednim kardinalom, Humbertom. Oni su došli u Konstantinopolj, pokušali su da razgovaraju sa tadašnjim patrijarhom Mihailom Kerularijusom, takođe su imali kontakte sa grčkim imperatorom u to vreme. Međutim, razgovori nisu išli nikuda. I posle neuspelih razgovora jednoga dana kardinal Humbert sa svojim legatima, došao je u crkvu Hagia Sofija u Konstantinopolju. Tu su ušli vrlo oholo i gordo i stavili su bulu eskomunikacije za istočnu crkvu, a onda su otresli prah sa nogu svojih i izašli. Ljudi koji su bili u crkvi vrlo brzo su zgazili ovu bulu i pocepali je u paramparčad. Kardinal Humbert je otišao sa svojim legatima u Rim, i posle ovog događaja je nastao veliki rascep u hrišćanstvu.

Mi danas imamo dokumente o tome, molim vas, ja ću vam sada čitati dokumente. Kasnije je Mihailo Kerularijus pisao o ovom velikom rascepu, pisao je svojim saradnicima u Antiohiji i videćemo kako je on opisao ovaj veliki rascep. Ja verujem da ćete biti iznenađeni, ali ovo je istorija, ovo je dokument. Malo kasnije ću čitati Kerularijusa, kako je govorio o suboti. Humbert, kad se vratio u Rim, napisao je šta se to dogodilo u Carigradu, u Konstantinopolju, zašto je došlo do tog velikog rascepa, i on kaže ovako: "Zato u takvom svetkovanju subote, gde i na koji način mi Latini imamo išta zajedničko sa Jevrejima, jer oni su besposleni i svetkuju subotu, ne oru?" Dakle ovde Humbert kaže: "Mi hrišćani nemamo ništa zajedničko sa Jevrejima, oni subotu svetkuju, ne oru i ne žanju, zbog običaja ne rade nego praznuju, imaju posebne obroke, i njihove sluge i sluškinje, stoka i životinje, koje nose teret miruju, ali mi Latini ne držimo ni jednu od ovih stvari, nego radimo svaku vrstu posla kao na bilo koji od pet prethodnih dana, i mi postimo isto tako kao što to činimo u šesti dan, petak, koji stoji do subote." E sad slušajte. "Ipak, vi Grci," koji su to Grci? Pravoslavni. "... ako ne judaizirate ('judaizirate' znači 'ako sledite Jevreje'), kažite nam zašto imate nešto zajedničko sa Jevrejima u sličnom svetkovanju subote. Oni svakako svetkuju subotu, i vi je svetkujete, oni poste i uvek prekidaju post u subotu, u njihovom četrdesetodnevnom periodu oni prekidaju post svake subote osim jedne." To je bila dakle dilema, postiti u subotu ili ne. "I vi Grci u vašem četrdesetodnevnom periodu prekidate post svake subote osim jedne. Oni Jevreji imaju dvostruki razlog za svetkovanje subote, jasno, zbog zakona Mojsijevih i zbog učenika koji su bili ožalošćeni i teškog srca na dan subotnji i zbog smrti Gospodnje, za koga su verovali da neće vaskrsnuti. Zato što vi svetkujete subotu sa Jevrejima i sa nama dan Gospodnji nedelju, vi izgleda da takvim svetkovanjem imitirate sektu Nazarena, koji na ovaj način prihvataju hrišćanstvo, ali ne mogu ostaviti judeizam. Ali latinska crkva u svom saosećanju prema Gospodu, i Njegovoj patnji i smrti, raduje se Njegovom vaskrsenju u dan Gospodnji nedelju, kada su Jevreji putem novca pokušali da korumpiraju stražu na grobu. Zbog toga, mi Latini do današnjeg dana držimo apostolsku tradiciju u vezi sa subotom i želimo da to održimo do kraja. Mi smo pažljivi u prihvatanju onoga što su naši stari i poštovani oci izjavili i potvrdili, između kojih najblagosloveniji papa Silvestre, duhovni otac imperatora Konstantina Velikog." Drugim rečima: "Vi Grci, vi pravoslavni svet, svetkujete subotu i vi ste Jevreji. Ne želite da postite u subotu, i mi vas ne prihvatamo." Dozvolite da vam kažem da je ovaj tekst istorijski, potiče iz 1054. godine. Dakle, do ovog dana, mi imamo istorijske podatke, da je istočna ili pravoslavna crkva svetkovala i subotu i nedelju, jer u tekstu piše da su svetkovali nedelju, ali su svetkovali i subotu.

Evo šta Kerularijus kaže, sam partijarh istočne crkve, kada je pisao patrijarhu crkve u Antiohiji, on kaže ovako: "Jer nama je zapoveđeno da svetkujemo subotu, kao i dan Gospodnji nedelju, a ne da radimo nikakav posao na taj dan." Ja vam moram reći da je na žalost već pri kraju 11. veka i istočna crkva zaboravila na subotu. Istina, ima i danas, čuo sam, monaha koji u manastirima svetkuju i subotu i nedelju. Međutim, biblijski dan svetkovanja jeste subota. Otkud onda nedelja, zar svi drugi greše, eto samo jedna grupa su pametni i oni znaju šta rade?Evo kako je došlo do svetkovanja nedelje. Ja ne mogu to detaljno opisati, ali u nekoliko reči ću pokušati da objasnim otkud nedelja u hrišćanstvu.

Prvo, ideja je svakako došla onoga dana kada je Hristos vaskrsao u nedelju i neki su smatrali, pošto je to najveće biblijsko čudo, da treba svetkovati taj dan. Sve to vreme u početku, hrišćani su svetkovali subotu, ali vaskrsenje Isusa Hrista je učinilo da su neki hrišćani smatrali da bi trebalo svetkovati nedelju i tako dolazi do paralelnog praznovanja. U početku, smatralo se naravno da je subota glavni dan, ali nedelja je dan koga se isto treba sećati. Ono što je zanimljivo jeste da je do potpunog prihvatanja nedelje i odbacivanja subote doćlo u 4. veku. Evo šta se tada događalo. Hrišćanstvo je postalo toliko popularna religija, da su mase ulazile u hrišćansku crkvu. Zašto? Jer je i sam imperator postao hrišćanin. Svi su želeli biti hrišćani odjedanput. Međutim, ono što beleži crkvena istorija jeste da su u tom periodu ušle i najveće zablude u hrišćansku crkvu. Ko su bile te mase koje su dolazile u hrišćansku crkvu? To su uglavnom bili neznabošci, stanovnici rimskoga carstva. Šta su verovali ti neznabošci pre nego što su postali hrišćani? Oni su bili politeisti ili mnogobošci. Koji je bio najveći bog tih politeista, da li se sećate, mi smo to kazali u nekom od prošlih predavanja? Bog sunca, Mitra, ili Šamaš, ili Ra ili Re ili kao god hoćete. Oni su bili dakle obožavaoci boga sunca. Da li znate koji je dan bio posvećen bogu suncu? Bila je nedelja. Mi imamo posledice toga i u savremenim modernim jezicima. Na primer, vi znate da se i dan danas na nemačkom recimo nedelja kaže "zontag", to znači "sunčev dan", ili imate na engleskom takođe "sandi", takođe "sunčev dan". Ovi jezici, dakle, nas podsećaju na poreklo ovoga dana.

S druge strane je postojala velika želja u zvaničnom hrišćanstvu da se distancira od Jevreja, oni su razapeli Hrista, tu su bili i drugi politički razlozi, i onda je 7. marta 321. godine car Konstantin, koji je inače rođen u Nišu, verujem da znate, izdao svoj čuveni zakon o svetkovanju nedelje.Evo šta on kaže: "U časni dan sunca (u nedelju) neka se svi gradski službenici, zanatlije i stanovnici gradova odmaraju, samo oni koji se bave zemljoradnjom mogu slobodno obavljati svoje poslove, jer se dešava da drugi koji dan nije tako pogodan za sejanje ili obrađivanje vinograda. Ne smemo dopustiti da zbog neiskorišćavanja pogodnog vremena propadnu dragoceni plodovi koje nam nebo šalje." Ja bih vas u isto vreme podsetio, dakle, da ne dužim, nedelja je bila dan posvećen bogu suncu, i 25. decembar koji slavimo kao dan Božića, to jest ne mi ali katolički svet, je rođendan boga sunca. Dakle mnoge stvari su u periodu posle 4. veka i kasnije ušle u hrišćanstvo iz neznaboštva, koje su suprotne biblijskoj tradiciji. Uprkos toga, dobro je spomenuti da su kroz sve vekove postojali hrišćani koji su svetkovali subotu. Naravno, izbor je na svakome od nas. Ja bih vas podsetio dakle, da Bog jasno kaže da je On blagoslovio sedmi dan i posvetio ga. Ja imam običaj da kažem: pokušajte da svetkujete jednu subotu ispravno, nećete više prestati nikada. Šta to znači? U petak uveče, u petak, pripremite nešto lepše možda za hranu, očistite kuću, pripremite možda i posebno odelo za subotu. Okupite se u petak uveče svi, cela porodica, možda je dobro pevati duhovne pesme, možda je dobro čitati Bibliju, moliti se Bogu. Na primer, ja sam bio na početku subote koju Jevreji svetkuju i oduševio sam se. Uvek iznova, to su posebni trenuci, trenuci opuštanja duhovnog i fizičkog, trenuci velikih blagoslova Božjih. I onda u subotu uveče, kada sunce zađe, mi možemo nastaviti sa svakodnevnim poslovima. Zato ako želite da rizikujete, usudite se i počnite, ako vi to želite, da svetkujete dan koji je Isus Hristos svetkovao.

Konačno, da li je bitno koji dan svetkujemo? Ja sam to pitanje postavio na početku, ali sam zaboravio da na njega odgovorim. Smatram da je bitno, jer uvek kada čovek skrene sa biblijskih principa, onda je u velikoj opasnosti. Uvek u istoriji hrišćanstva kada su ljudi birali svoj put, ljudski put umesto Božjega puta, stvari nisu išle kako treba. Mogu vam reći da su posledice strahovito velike. Ja bih kazao samo da su ljudi u ime Boga išli u krstaške ratove, ubijali, sve u ime Boga, a to je suprotno biblijskim principima. Zato je dobro da se uvek pridržavamo biblijskih principa, a pored toga, oni koji su zaboravili svetkovanje pravog dana, ne svetkuju ni ovaj drugi dan na način na koji bi trebalo. Da li se slažete tu sa mnom? Dakle, moramo biti pošteni pred Bogom. Uvek kada čovek ostavi po strani ono što je Bog kazao i kada prihvati neke svoje principe, onda je u velikoj opasnosti da bude u domenu ljudskog, što je opasna stvar.