- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.027
Словенија скупа за Мишковића
Илустрована Политика 15.07.2010 18:36
Наша предузећа већ деценију никако да се пробију на хрватско и словеначко тржиште док њихове фирме овде дочекују оберучке. У Љубљани кажу да наше компаније немају новца, у Загребу тврде да је једини разлог то што је Србија боља за улагање од Хрватске, а у Ровињу се чуде да иједна паклица цигарета из Ниша нађе свој пут до продавница у Хрватској. Од свих бивших република највише смо инвестирали у Босни и Херцеговини, а Црна Гора за сада у Србију није уложила ни евро
Упитан како објашњава чињеницу да на његових дванаест продатих паклица цигарета у Србији долази једна српска на тржишту Хрватске, Давор Томашковић, председник Управе Творнице духана Ровињ, кратко је одговорио: „Искрено, изненађује ме и ова једна паклица. Мислио сам да нема ниједне. Нама је тешко да коментаришемо зашто је то тако, али јесте чињеница да, на пример, ,Филип Морис’ у Хрватској држи око 15-16 одсто тржишта, али ту не продаје ниједну кутију из Ниша”. Ове речи су најбоља илустрација докле је стигао пробој српског капитала и робе у најближе иностранство, дојучерашње братске републике.
Иако је политичка ситуација с Хрватском била најзатегнутија од свих бивших република, нашим суседима није сметало да за кратко време постану велики инвеститор код нас. Од 1999. до 2009. године директне инвестиције предузећа из Хрватске у Србији износе близу 600 милиона евра, што чини готово 20 одсто укупних хрватских улагања у иностранство.
Ивица Тодорић, радије улаже у Србији него у својој земљи
Тако је Србија на другом месту по улагањима из Хрватске у иностранство, док је Хрватска на шестом месту међу страним улагачима у Србији. Највећи инвеститор је „Агрокор Група” с капиталом од 73,2 милиона евра, „Певец” је уложио 40 милиона, затим млекарска индустрија „Лура” 34 милиона евра, „Нашице цемент” 10,5 милиона, Конзорцијум предузећа из Немачке, Аустрије, Мађарске и Хрватске 9,7 милиона евра... Једна од десетак наших фирми која је инвестирала на хрватско тржиште (податак из тамошњих извора, а наши кажу да је то једина наша фирма у Хрватској) јесте „Свислион Таково” Родољуба Драшковића, која је купила кондиторску фирму „Еурофуд трејд” из Сиска. Та инвестиција вредна је 20 милиона евра.
Инвестиције србије у бившим републикама СФРЈ (у еврима)
И медијска кампања Економисти и аналитичари имају своје виђење зашто је, спортским речником казано, хрватско-српски однос фирми и капитала двеста према десет (према хрватским изворима), или двеста према један (према нашим изворима). Најчешће се чује да наше комшије налазе хиљаде разлога да онемогуће улаз српског капитала док ми оберучке прихватамо све што долази из Хрватске. Аналитичари подсећају и на јаку медијску кампању у Хрватској против робе с ознаком Маде ин Сербиа.
И подсећају како су пропали покушаји када је фирма „Галеб груп” из Шапца кренула у процедуру да купи већински пакет акција загребачке фирме „Плуто”. Покушај је пропао, неки кажу осујећен, па је фирму купио ријечки МГК „Пак”. Ни „Делта” није имала среће на хрватском тржишту. Пошто нису успели да преузму месну индустрију „Импром” из Крижеваца, покушали су да купе земљиште компаније „Загрепчанка” из Загреба. Али, и то је пропало. После тога, како су изјавили у „Делти”, у њиховим новим плановима нема хрватског тржишта. Иако је њихова понуда једина била валидна, пропао је и покушај београдске „Денјуб фуд групе” да купи Карловачку млекару.
Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане
Ђуро Попијач, министар привреде, рада и предузетништва у хрватској влади, недавно је изјавио да је у Србији активно више од 200 предузећа са хрватским капиталом и да у њима ради око 10 000 људи. Зашто нас нема на њиховом тржишту, Попијач је образложио пре свега економским разлогом, односно нашим слабим привредним потенцијалом. А Ивица Тодорић, власник највеће приватне компаније у Хрватској „Агрокор”, која је власник „Фрикома”, „Дијаманта” и ланца хипермаркета „Идеа”, изјавио је да у Србији има више могућности за улагање него у његовој земљи. Он је недавно у Футогу отворио фарму за тов јунади капацитета 2 000 грла годишње и откупни центар за воће и поврће у Бегечу. У ова два погона инвестирао је дванаест милиона евра.
Инвестиције бивших република СФРЈ у Србији (у еврима)
Нема места емоцијама Тодорић још каже како у фирмама у Србији његов „Агрокор” запошљава око седам хиљада радника. Упитан како то да компаније из Србије немају ни приближно толико могућности да послују у Хрватској као он у Србији, Тодорић је одговорио: „Да сам ја из Србије, много бих мање улагао у Хрватску. Како видим, у Србији има много више прилика за улагање него што је то случај у Хрватској. Сигурно је да у региону има много великих трговаца, али све зависи од тога где ко успе да се пробије у овој кризи, као и од много других ствари. Уколико имате довољно капитала за ширење, онда имате шансу”.
Тако је са нашим првим суседима. Али, слично је и са географски нешто даљим Словенцима.
Дејан Јововић, саветник у Привредној комори Србије
– Словенци су до сада, а то је од 2000. године, инвестирали у Србији највише од свих бивших република – каже Дејан Јововић, саветник у Бироу за регионалну сарадњу Привредне коморе Србије. – Та цифра износи више од 1,4 милијарди евра. Према нашим подацима, у Србији послује око 400 фирми и представништава из Словеније, а међу њима свакако је најпознатији „Меркатор”, „тежак” око 300 милиона евра, па „Меркур” који је уложио око 110 милиона, „Дрога Колинска” око 100 милиона , затим „Цимос”, „Триглав”, „Импол”... У односу на број словеначких фирми код нас, за наше инвестиције тамо може да се каже да су мале. „Беохемија-Инхем” је купила „Шампионку” за шест милиона евра, „Комтрејд” је постао власник „Хермеса” и у тај посао је уложио чак 40 милиона евра... Покушај „Делте” је пропао.
– Али не зато што није имала добре услове, или што је Милорад Мишковић имао било каквих проблема с папирима, већ зато што није имао новца за инвестиције – објашњава за „Илустровану” Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане. – Приче да је „Делти” овде неко правио проблеме су без основа. Они су једноставно тражили одлагање почетка извођења радова, што није било могуће. У великим пословима, где су у оптицају и велике паре, нема емоција или поверења. Ту се гледају папири и интереси, и то је све. У таквим пројектима губици због кашњења не рачунају се по месецима, некад чак ни по данима, већ сатима. Иначе, сарадња у региону није само неопходна. Она је готово обавезна. Ми јесмо упућени једни на друге и зато морамо стално да разговарамо. Словеначко тржиште је апсолутно отворено за све, али не треба губити из вида да је овде земљиште скупо, да сваки велики пројекат захтева поприлично новца. И велике гаранције банака.
Илустрована Политика 15.07.2010 18:36
Наша предузећа већ деценију никако да се пробију на хрватско и словеначко тржиште док њихове фирме овде дочекују оберучке. У Љубљани кажу да наше компаније немају новца, у Загребу тврде да је једини разлог то што је Србија боља за улагање од Хрватске, а у Ровињу се чуде да иједна паклица цигарета из Ниша нађе свој пут до продавница у Хрватској. Од свих бивших република највише смо инвестирали у Босни и Херцеговини, а Црна Гора за сада у Србију није уложила ни евро
Упитан како објашњава чињеницу да на његових дванаест продатих паклица цигарета у Србији долази једна српска на тржишту Хрватске, Давор Томашковић, председник Управе Творнице духана Ровињ, кратко је одговорио: „Искрено, изненађује ме и ова једна паклица. Мислио сам да нема ниједне. Нама је тешко да коментаришемо зашто је то тако, али јесте чињеница да, на пример, ,Филип Морис’ у Хрватској држи око 15-16 одсто тржишта, али ту не продаје ниједну кутију из Ниша”. Ове речи су најбоља илустрација докле је стигао пробој српског капитала и робе у најближе иностранство, дојучерашње братске републике.
Иако је политичка ситуација с Хрватском била најзатегнутија од свих бивших република, нашим суседима није сметало да за кратко време постану велики инвеститор код нас. Од 1999. до 2009. године директне инвестиције предузећа из Хрватске у Србији износе близу 600 милиона евра, што чини готово 20 одсто укупних хрватских улагања у иностранство.
Ивица Тодорић, радије улаже у Србији него у својој земљи
Тако је Србија на другом месту по улагањима из Хрватске у иностранство, док је Хрватска на шестом месту међу страним улагачима у Србији. Највећи инвеститор је „Агрокор Група” с капиталом од 73,2 милиона евра, „Певец” је уложио 40 милиона, затим млекарска индустрија „Лура” 34 милиона евра, „Нашице цемент” 10,5 милиона, Конзорцијум предузећа из Немачке, Аустрије, Мађарске и Хрватске 9,7 милиона евра... Једна од десетак наших фирми која је инвестирала на хрватско тржиште (податак из тамошњих извора, а наши кажу да је то једина наша фирма у Хрватској) јесте „Свислион Таково” Родољуба Драшковића, која је купила кондиторску фирму „Еурофуд трејд” из Сиска. Та инвестиција вредна је 20 милиона евра.
Инвестиције србије у бившим републикама СФРЈ (у еврима)
И медијска кампања Економисти и аналитичари имају своје виђење зашто је, спортским речником казано, хрватско-српски однос фирми и капитала двеста према десет (према хрватским изворима), или двеста према један (према нашим изворима). Најчешће се чује да наше комшије налазе хиљаде разлога да онемогуће улаз српског капитала док ми оберучке прихватамо све што долази из Хрватске. Аналитичари подсећају и на јаку медијску кампању у Хрватској против робе с ознаком Маде ин Сербиа.
И подсећају како су пропали покушаји када је фирма „Галеб груп” из Шапца кренула у процедуру да купи већински пакет акција загребачке фирме „Плуто”. Покушај је пропао, неки кажу осујећен, па је фирму купио ријечки МГК „Пак”. Ни „Делта” није имала среће на хрватском тржишту. Пошто нису успели да преузму месну индустрију „Импром” из Крижеваца, покушали су да купе земљиште компаније „Загрепчанка” из Загреба. Али, и то је пропало. После тога, како су изјавили у „Делти”, у њиховим новим плановима нема хрватског тржишта. Иако је њихова понуда једина била валидна, пропао је и покушај београдске „Денјуб фуд групе” да купи Карловачку млекару.
Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане
Ђуро Попијач, министар привреде, рада и предузетништва у хрватској влади, недавно је изјавио да је у Србији активно више од 200 предузећа са хрватским капиталом и да у њима ради око 10 000 људи. Зашто нас нема на њиховом тржишту, Попијач је образложио пре свега економским разлогом, односно нашим слабим привредним потенцијалом. А Ивица Тодорић, власник највеће приватне компаније у Хрватској „Агрокор”, која је власник „Фрикома”, „Дијаманта” и ланца хипермаркета „Идеа”, изјавио је да у Србији има више могућности за улагање него у његовој земљи. Он је недавно у Футогу отворио фарму за тов јунади капацитета 2 000 грла годишње и откупни центар за воће и поврће у Бегечу. У ова два погона инвестирао је дванаест милиона евра.
Инвестиције бивших република СФРЈ у Србији (у еврима)
Нема места емоцијама Тодорић још каже како у фирмама у Србији његов „Агрокор” запошљава око седам хиљада радника. Упитан како то да компаније из Србије немају ни приближно толико могућности да послују у Хрватској као он у Србији, Тодорић је одговорио: „Да сам ја из Србије, много бих мање улагао у Хрватску. Како видим, у Србији има много више прилика за улагање него што је то случај у Хрватској. Сигурно је да у региону има много великих трговаца, али све зависи од тога где ко успе да се пробије у овој кризи, као и од много других ствари. Уколико имате довољно капитала за ширење, онда имате шансу”.
Тако је са нашим првим суседима. Али, слично је и са географски нешто даљим Словенцима.
Дејан Јововић, саветник у Привредној комори Србије
– Словенци су до сада, а то је од 2000. године, инвестирали у Србији највише од свих бивших република – каже Дејан Јововић, саветник у Бироу за регионалну сарадњу Привредне коморе Србије. – Та цифра износи више од 1,4 милијарди евра. Према нашим подацима, у Србији послује око 400 фирми и представништава из Словеније, а међу њима свакако је најпознатији „Меркатор”, „тежак” око 300 милиона евра, па „Меркур” који је уложио око 110 милиона, „Дрога Колинска” око 100 милиона , затим „Цимос”, „Триглав”, „Импол”... У односу на број словеначких фирми код нас, за наше инвестиције тамо може да се каже да су мале. „Беохемија-Инхем” је купила „Шампионку” за шест милиона евра, „Комтрејд” је постао власник „Хермеса” и у тај посао је уложио чак 40 милиона евра... Покушај „Делте” је пропао.
– Али не зато што није имала добре услове, или што је Милорад Мишковић имао било каквих проблема с папирима, већ зато што није имао новца за инвестиције – објашњава за „Илустровану” Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане. – Приче да је „Делти” овде неко правио проблеме су без основа. Они су једноставно тражили одлагање почетка извођења радова, што није било могуће. У великим пословима, где су у оптицају и велике паре, нема емоција или поверења. Ту се гледају папири и интереси, и то је све. У таквим пројектима губици због кашњења не рачунају се по месецима, некад чак ни по данима, већ сатима. Иначе, сарадња у региону није само неопходна. Она је готово обавезна. Ми јесмо упућени једни на друге и зато морамо стално да разговарамо. Словеначко тржиште је апсолутно отворено за све, али не треба губити из вида да је овде земљиште скупо, да сваки велики пројекат захтева поприлично новца. И велике гаранције банака.