Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Misli Oskara Vajlda, oca dvoje dece, zaokupio mladi lord Daglas. Slavni pisac ostao je bez imovine, prijatelja i porodice
Oskar Vajld i lord Daglas
Oskar Vajld, pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad. Nekim piscima je tamnica značila početak književne karijere, nekima podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i njegova snaga.
Godina 1892. za autora "Slike Dorijana Greja" bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije izvode se na najvećim londonskim pozornicama, a o njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada "Lepeza ledi Vidermir".
Oduševljena publika uporno je tražila da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da se pojavi na pozornici. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigarom u ustima... Oduševljenoj publici kaže sa ironičnim osmehom: "Gospođe i gospodo, možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali meni se čini da je nekorektno i to što vi meni smetate da pušim."
Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatala svaki hir omiljenog pisca i aplaudirala. Vajld se smeškao, ne sluteći da će ga isti ljudi obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih društvenih normi.
Iste godine Vajld je upoznao aristokratu i pesnika Alfreda Daglasa. Mladi lord je bio izuzetno lep, obrazovan i šarmantan. Nešto neobično se dogodilo sa piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama.
Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa u takvim prilikama nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj, javno ga je uvredio i optužio. Vajld na uvredu odgovara tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvara u optužbu.
Prijatelji, rođaci i poznanici, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: "Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš." I želja mu je uskoro ispunjena. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala i protivprirodni blud. Na sudu je, po svom običaju, bio drzak i arogantan. Zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova sećanja.
Pročitali su jedno previše intimno i lascivno Vajldovo pismo upućeno mladom lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca:
- Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu?
- Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan.
Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao:
- Priznajete li bar da je ovo nemoralno? Pisac je odgovorio: - Još gore. Priznajem da je rđavo napisano. Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: - Rekoh da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva veruje u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene.
Sud, razgnevljen njegovim drskim ponašanjem, osudio ga je na dve godine robije, kao i da mu se sva imovina rasproda na licitaciji. Njegova supruga je, sa njihovim sinovima, pobegla iz Engleske. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinute su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se više nisu interesovali za njegove knjige.
Čuveni roman "Slika Dorijana Greja" objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i sramotu.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov književni dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo "De profundis". Delo je posvetio mladom lordu Daglasu, prema kome je još gajio nežna osećanja. "De profundis" je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici, francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, organizovana su predavanja o zatočenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance nimalo nije tronula francuska sentimentalnost.
O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju "Duše čoveka u socijalizmu": "Ne postoji pravi pesnik ili prozaista u ovom stoleću kojem britanska publika svečano nije dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti."
GLUPI NAJBOLJE PROLAZE
MOŽDA je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu "Slika Dorijana Greja" piše: "Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze prosečni i glupi. Oni mogu mirno da sede i bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznanja o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takve kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote..."
Protiv Flobera pokrenut postupak zbog povrede javnog morala i religije. Iz tamnice izašao izboran i sed četrdesetogodišnji Vajld
Gistav Flober
U TAMNICI, u dugim časovima očaja i samoće, Oskar Vajld se sećao svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: "Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godini na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju".
Dok je robijao, Vajld je zamislio svoju "Baladu o tamnici u Redingu", koju je objavio po izlasku iz zatvora. Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke.
Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag na Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su unepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči: "Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati".
Omražen, ismejan i napušten, Oskar Vajld je promenio ime u Sebastijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti, u Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili. Robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu "Alzas" ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog stoleća, još mlad, u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.
Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine su objavljena dva izuzetna književna dela: Floberova "Gospođa Bovari" i "Cveće zla" Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilaštvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud.
Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna "Gospođa Bovari", čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci "Pariske revije", od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe. Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibari, trajalo je od 31. januara do 7. februara 1857. godine.
Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari Antoan Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu.
Floberov roman objavljen u "Pariskoj reviji", mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: "Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su 'Parisku reviju' da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo došla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu".
Ali pariski sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je "Pariska revija" iz predostrožnosti htela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da "otkloni" odgovornost već je ona svaljena i na urednika revije Piša i štampara Pijea. Njih trojica su bledi i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara:
"Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih. U ovakvom predmetu nema prestupa bez javne upotrebe i svi oni koji su doprineli da se delo objavi moraju biti pogođeni podjednako. Ali glavni optuženi je gospodin Flober, koji, kada ga je redakcija opomenula, protestuje što je jedan odlomak u delu izostavljen.
Posle njega dolazi g. Loran Piša. Od njega ćete tražiti da položi račune o odlomcima koje je morao da izostavi, i naposletku, dolazi štampar koji je isturena straža protiv skandala. G. Pije je, uostalom, častan čovek protiv koga ja nemam ništa da kažem. Tražim od vas samo da primenite na njega zakon. Štampari moraju čitati: kada nisu čitali, onda štampaju na svoju odgovornost i štetu.
Štampari nisu mašine. Oni imaju izvesnu povlasticu, polažu zakletvu, oni su u naročitom položaju, odgovorni su. Još jednom, oni su kao isturena straža: ako propuste prestup, to je kao da su propustili neprijatelja. Ublažite kaznu g. Pijeu koliko god hoćete, budite milostivi čak i prema uredniku 'Revije', ali što se tiče g. Flobera, glavnog okrivljenog, za njega treba zadržati svu strogost".
SUMORNI ZIDOVI REDINGA
NA svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti. Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije, ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao da je i poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Sud shvatio svoju zabludu i oslobodio Flobera čak i plaćanja troškova. Lamartin tvrdi da dugo nije video bolju knjigu
Luis Žordan i Dženifer Džons u filmu "Madam Bovari"
U SUDSKOJ dvorani neki su aplaudirali a drugi glasno negodovali. Flober je upitno gledao advokata Senara, koga je poznavao od ranog detinjstva. Bio je to prijatelj njegovog oca, slavnog hirurga Flobera. Može li stari Senar odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Piš zlovoljno gleda negde u stranu, a stari štampar Pije nemoćno krši ruke.
Neumoljivi tužilac Pinar i dalje optužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela. Realizam u književnosti, pre više od jednog stoleća, dovodio je pisce na sud. Šta li bi se tek dogodilo Henriju Mileru da je živeo u to doba?
Tužiocu Drugog carstva dozvoljeno je da daje sud i ocene o realističkoj književnosti: "Nemoral žigoše realističku književnost ne zato što ona slika strasti, mržnju, osvetu, ljubav, svest, i od toga živi, to umetnost mora da prikaže, nego što to radi bez uzde i mere. Umetnost bez pravila nije prava umetnost: to je kao žena koja se potpuno svukla. Nametnuti umetnosti pravilo javne pristojnosti ne znači njeno potčinjavanje nego poštovanje. Pravilima se čovek jedino i uzdiže. Eto, gospodo, načela koja mi ispovedamo, eto doktrine koju svesno branimo."
Na scenu stupa Floberov advokat Senar. Visok je i impozantan, samom pojavom uliva strahopoštovanje. Sve oči su uprte u njega. Publika napeto iščekuje da čuje njegovu odbranu. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: "Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da misao i kad ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako neko može da izopači jednu misao), ona bi bila (i ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao, koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom."
Dvoranom se prolomio sugestivni bariton advokata Senara: "Ona se podala. Pa šta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminiše, moralo bi se sve čitati, a carski tužilac nije sve čitao. Odlomak koji inkriminiše ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije čitalo. Gospodin carski tužilac nije na to malopre obratio pažnju. On je video samo ovo: 'Potom je jednim pokretom zbacila svu svoju odeću.' I uzviknuo je, povreda javnog morala. Ne daj bože da pisci rečnika padnu u šake gospodinu carskom tužiocu. Kojem bi od njih pošlo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomoću izrezivanja, ne rečenica, nego reči, načini spisak svih reči koje bi mogle vređati moral ili religiju."
Dvoranom se razlegao smeh. Tužilac Pinar, crven u licu i trudeći se da nadviče publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: "Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znači da se zbog moralnog zaključka mogu oprostiti pohotljive pojedinosti koje se u njemu mogu naći. Delo u osnovi nije moralno. Gospodo, pohotljive pojedinosti ne mogu se pokriti moralnim zaključkom. Inače bi se mogle opisati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i moglo bi se prikazati kako umire na rđavom krevetu u bolnici."
"A zašto da ne?", mislio je Flober, mučeći se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romantičarskih magli kroz koje se nije video čovek. Ali na sreću ima i pametnih ljudi koji su mu dali podršku. Setio se jučerašnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u "Pariskoj reviji" u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz pronašao je Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruči pohvale.
Flober je posetio slavnog pisca, a Lamartin mu je rekao: "Vi ste napisali najbolje delo koje sam pročitao za poslednjih dvadeset godina." Mladi pisac mu se požalio: "Možete li pojmiti gospodine Lamartin da je protiv mene podignuta optužnica pred sudom za prestupe zbog povrede javnog morala i verskog morala." Začuđeni Lamartin je zaključio: "Vrlo je žalosno već i to što su se prevarili u pogledu vašeg dela i što su naredili da se ono tuži, ali nije mogućno, s obzirom na čast naše zemlje i epohe, da će se naći jedan sud koji bi vas osudio."
Pariski sud za prestupe, uveren u svoju neprikosnovenost, sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na sreću čitalaca i literature, sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Piš i štampar Pije oslobođeni su optužbe i plaćanja sudskih troškova. "Gospođa Bovari" je objavljena bez skraćivanja, a za njom i druga Floberova dela. Prvo izdanje "Gospođe Bovari" Flober je posvetio advokatu Senaru. A Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prošli.
ADVOKAT OPRAVDAO NADE
TUŽILAC Pinar je namrgođeno slušao odbranu. Znao je da neće biti lako suprotstaviti se tako autoritativnom protivniku. Dok je urednik Piš pun nade gledao u čuvenog advokata, Flober je napeto očekivao dalji tok suđenja. Skrenuo je pogled u publiku: šarolika gomila radoznalaca željnih senzacije. U publici je bilo bar nekoliko gospođa Bovari. Možda su baš one najžešće aplaudirale Pinaru?
Šarl Bodler izveden pred sud zbog povrede javnog morala. Propali pokušaji da se veliki pesnik posthumno rehabilituje
Šarl Bodler
GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je "utkao celo svoje srce", kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom "Cveće zla", u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare.
Posle Flobera, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca. I Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni "poznavalac" književnosti, carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. Do tada gotovo nepoznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu.
Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je: "moji preci ludaci i manijaci". Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog i nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi ga u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne. Ovaj "dečji raj" smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina.
U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao kaže: "Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinskom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe sigurno bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug".
Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će celog života stvarati neprijatnosti. Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom, i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i da živi od svog pera i rada.
Po povratku iz Indije u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki raskošni stan prepun skupocenih persijih tepiha, stilskog nameštaja, slika velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričale su se bajke. Našao je novu pratilju, prelepu meleskinju glumicu Žanu Dival. Bodler je nasledstvo nemilice rasipao i ubrzo je izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je stremio sve dubljem padu. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar, koji ga čuva potpunog mraka. Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje, i svuda vodi Žanu Dival.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: "Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti". Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svog života oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca? I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme.
Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: "Vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti, setite se reči Lakonta de Lila: ’Svi elegičari su hulje’. Gade mi se vaši akademici. Gade mi se liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega". Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao da je odgovor na tužbu carskog tužioca.
Posle višečasovnog suđenja, sud donosi odluku da se od 13 "optuženih" pesama, šest ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od trista franaka, izdavačeva kazna je bila samo sto franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: "To je retko odlikovanje koje može da dodeli sadašnji režim". Ali ovaj proces još nije bio završen.
Velikom pesniku Francuzi nisu dali mira ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i da ga rehabilituju. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak i ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice.
Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. Ali doživeli su neuspeh. I tako se čudesna igra između pesnika i delilaca pravde nastavila. A "osuđena" knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. "Cveće zla", čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva, i pored svih zalaganja sudija i zakona nije do danas uvelo.
NA BRODU ZA INDIJU
Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.
Za pesmu „Dva raba“ dve godine robije Branislava Nušića. Upravnik zatvora savetuje velikom piscu da ne piše
Branislav Nušić
TAČNO trideset godina posle čuvenih sudskih procesa Floberu i Bodleru, jedan naš pisac je osuđen zbog svog književnog dela. Jedna pesma objavljena u „Novom beogradskom dnevniku“ 1887. donela je dve godine robije njenom autoru Branislavu Nušiću.
Inspiracija za ovu pesmu bile su dve sahrane - majke pukovnika Dragutina Franasovića i majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan i cela vlada, a na drugom ceo Beograd, ali bez kralja i vlade.
Mnogi su šapatom i glasno kritikovali kralja Milana i članove vlade, jer zasluge majora Katanića su bile dobro poznate celoj Srbiji.
Ovaj hrabri ratnik je u ratu od 1977. do 1878. dobio mnogo srpskih odlikovanja i ruski orden Svetog Stanislava trećeg reda. Njegovoj neustrašivosti i srčanosti divili su se čak i neprijatelji. Posle poraza na Neškovom visu, ranjen i nemoćan, pao je u ruke neprijatelja. Ali i oni su cenili heroja, te je u zarobljeništvu proizveden u čin pešadijskog majora! Majoru Kataniću su se mnogi divili i poštovali ga. Zato su svi bili ogorčeni nemarnim i omalovažavajućim ponašanjem kralja Milana i ministara.
Nušić je napisao pesmu „Dva raba“ i objavio je u „Novom beogradskom dnevniku“:
Zatutnjaše sva četiri zvona
Povrveše kite i mundiri
Povrveše perjanice bojne
Povrveše bezbrojni šeširi
Svi majori debeli i suvi
Oficiri cela kita sjajna
Pukovnici, s orlom i bez orla
I još neko, ali to je tajna
Potmulo su udarala zvona
Udarala zvona iz budžaka
A i što bi da se čini dževa
Kad je pratnja srpskoga junaka
Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.
Pesma je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.
Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.
Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju „Protekcija“. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.
Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red - zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.
Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.
„Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama“, savetovao ga je Ilija Vlah.
Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:
„Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić“!
Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: „Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu.“
Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.
BIBLIJA JEDINA LEKTIRA
NAŠ veliki komediograf Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.
Veliki pisac izveden na gubilište, a onda je najteža kazna zamenjena robijom
Fjodor Dostojevski
DOK je Branislav Nušić robijao, njegov otac Đorđe Nuša pokušavao je da ga oslobodi izdržavanja kazne. Pisao je i pismo pukovniku Franasoviću, moleći ga da oprosti njegovom sinu i izbavi ga iz zatvora. Pukovnik je pročitao pismo sa puno razumevanja i odgovorio je:
"Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajući spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom, objavljenom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju počast pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, ako ima u sebi i najmanje časti, da će ga kasnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh, vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu opraštam. Vaš Dragutin Franasović, pukovnik."
Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu, prilažući pismo pukovnika Franasovića.
"Njegovom veličanstvu Kralju Milanu
Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema, a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli milost za svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku, otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju."
Jedan od najvećih pisaca svetske literature Fjodor Dostojevski proveo je četiri godine u tamnici zbog svojih tadašnjih političkih uverenja. Pre nego što je ušao u kružok Petraševskog, bio je član kružoka braće Beketovih. Iz ovog kružoka je izašao početkom 1847. godine, kada se kružok rasturio. Iste godine ulazi u kružok Petraševskog, koji su sačinjavale pristalice francuskih utopističkih socijalista. Između 1846. i 1849. godine oni su se tajno sastajali u kući Petraševskog da diskutuju o politici i književnosti.
Grupa Petraševskog je uhapšena i njen dvadeset jedan član (uključujući Dostojevskog) bio je osuđen na smrt. Mada su im ove kazne bile kasnije zamenjene kaznama zatvora, oni su bili prinuđeni da prođu kroz sve pripreme za javno pogubljenje. Tek tada, u poslednjem trenutku, obavešteni su da su im životi pošteđeni, zahvaljujući "carevom beskrajnom milosrđu".
Sačuvana je sudska izjava Dostojevskog kako je uopšte upoznao Petraševskog.
- Poznanstvo je bilo slučajno - izjavio je Dostojevski. - Bio sam zajedno sa Pleščevom u poslastičarnici na Policijskom mostu. Video sam da se Pleščev zadržao u razgovoru sa Petraševskim, ali nisam zagledao Petraševskog. Posle pet minuta sam izašao, Petraševski je krenuo za mnom i iznenada me upitao: "Kakva je ideja vaše buduće pripovetke?" Na taj način je prvi put izazvao moju radoznalost. To je bio moj prvi susret sa Petraševskim, a video sam ga ponovo u zimu. Meni je on izgledao kao veoma originalan čovek, primetio sam njegovu načitanost, znanje. Otišao sam prvi put kod njega oko posta 1847. godine...
Prvobitna smrtna kazna Dostojevskom bila je zamenjena sa četiri godine zatvora, sa okovima, i teškim radom u Sibiru. Evo kako veliki pisac opisuje te događaje:
- Sećam se da sam stajao na trgu Sejmonov među svojim osuđenim drugovima. Dok sam posmatrao pripreme koje su vršili, znao sam da mi nije ostalo više od pet minuta života. Ali ti minuti su bili kao godine, decenije, činilo se kao da je još toliko vremena ležalo preda mnom.
- Već su nas bili obukli u odore za smrt i podelili u grupe od po tri. Bio sam broj osam u trećem redu. Prvu trojicu su vezali za mesto gde se vrši pogubljenje. Za dva-tri minuta biće postreljana prva dva reda, a onda će na nas doći red. O, bože, kako sam želeo da živim. Ceo prošli život iskrsnuo mi je pred očima, i kako sam ga ponekada pogrešno koristio, zloupotrebljavao, a tako sam želeo da živim dugo, dugo...
- Odjednom sam čuo da je na dobošima odobovano povlačenje. Šta li to znači? Moji drugovi su bili odvezani i vraćeni s mesta gde se vrši pogubljenje. Pročitane su nove kazne. Bio sam osuđen na četiri godine teškog rada. To je bio najsrećniji dan moga života. Koračao sam gore-dole po zatvorskoj ćeliji i pevao, pevao što sam glasnije mogao. Posle toga bilo je dozvoljeno mom bratu da dođe i da se oprosti sa mnom. A na Badnje veče poslati smo na dugo putovanje. Još imam pismo koje sam napisao svom dragom bratu onog dana kada je presuda bila izrečena...
Evo sadržaja tog pisma: "Nemoguće je da nikada više neću uzeti pero u ruke. Ja mislim da ću to moći kroz četiri godine. Ja ću ti poslati sve što budem napisao, ako uopšte budem nešto napisao. Gospode! Koliko će likova proživljenih i stvorenih propasti i ugasiti se u mojoj glavi ili će se kao otrov razliti po mojoj krvi. Da, ako ne budem imao mogućnosti da pišem, ja ću propasti. Bolje je petnaest godina robije sa perom u ruci."
Kako je velikom Dostojevskom bilo u zatvoru, opisao je u drugom pismu svome bratu, iz februara 1854. godine: "Koliko sam iz tamnice poneo narodnih likova i karaktera! Koliko skitnica i razbojnika, uopšte, svega tamnog i zlosrećnog. Biće dovoljno za čitave tomove. Kakav neobičan svet! U celini, to vreme za mene nije bilo izgubljeno. Ako nisam upoznao Rusiju, onda sam narod ruski sasvim dobro upoznao, tako dobro da ga malo njih zna kao ja."
Po izlasku iz zatvora Dostojevski je nastavio da piše i ruskoj i svetskoj literaturi podario velika književna dela.
"PROTEKCIJA" U ZATVORU
NUŠIĆ je u zatvoru napisao komediju "Protekcija". Neobično je da čovek u takvim uslovima piše komediju, a možda je to čudesna sposobnost pisca da u svakoj situaciji pronađe smešnu stranu. Po izlasku iz zatvora Nušić nastavlja spisateljski rad i srpskoj književnosti daje sjajna komediografska dela.
Pol Verlen pucao u svog intimnog prijatelja, genijalnog Artura Remboa
Pol Verlen i Artur Rembo
U SUDNICI jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine, teklo je veoma neobično suđenje. Optuženi je bio "princ pesnika" Pol Verlen, a optužba je glasila: pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izveštaj da je Pol Verlen bio aktivni učesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv "princa", mogao je samo bespomoćno da sluša optužbu i naslućuje nimalo blagu presudu.
Među radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladić koga je Verlen, u besanim noćima u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se sećao večeri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio šesnaestogodišnji dečak i predstavio se: "Ja sam Artur Rembo".
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama "Pijani brod" i oduševljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen, iznenađen dečakovim talentom, pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u Grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseći samo breme sivih provincijskih dana.
Verlen je živeo skromno. Radio je posao činovnika u opštini, a povremeno obilazio pesničke salone i kafane. Imao je 26 godina, suprugu i prošlost običnog građanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik čiju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomoću prijatelja književnika iz jedne kafane ušao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je ubrzo izdao časopis "Umetnost" oko koga se okupila grupa pesnika koju su nazivali parnasovci. U to doba Verlen je objavio, bez velikog odjeka kod čitalačke publike, zbirku pesama "Galantne svečanosti". I tada je u njegov život kao vihor ušao mladi Rembo. Verlenovi prijatelji su ga dočekali srdačno i obasuli pohvalama. Slavni Viktor Igo naziva ga dete-Šekspir.
Zanesen uspehom, mladi provincijalac obilazi boemska sastajališta, salone, pozorišne premijere, opija se, puši hašiš... Rembo je oduvek čeznuo za potpunom slobodom, želeo je da ruši malograđanske konvencije i prilagodi život svojim normama. Ista želja, samo pritajena, postojala je i kod Verlena. Sada je u društvu čoveka srodnih shvatanja ta želja isplivala na površinu. Njegov miran i prividno idiličan život se ruši.
Verlenovo i Remboovo prijateljstvo, iz dana u dan, bivalo je sve intimnije. Godine 1877. dva pesnika napuštaju Pariz i beže na drugu obalu Lamanša u London. U velikom gradu na Temzi bili su sami i srećni. U Londonu je Verlen završio "Romansu bez reči". Ali njihovo prijateljstvo je bilo narušeno. Posle jedne svađe, Rembo ostavlja bolesnog Verlena i odlazi iz Londona.
Neočekivani rastanak nije i kraj njihovog drugovanja. Posle nekoliko meseci sreću se u Briselu. Nastavili su da se svađaju i opijaju po briselskim krčmama. Njihova veza, iz dana u dan, bivala je sve burnija, da bi dostigla kulminaciju Verlenovim pucanjem u Remboa. Na sreću, Rembo je ranjen samo u ruku, ali je to bilo dovoljno da uhapse Verlena.
Optužen je za pokušaj ubistva. Posle saslušanja nekoliko svedoka, priključena je i optužba za protivprirodni blud. Bilo je uzaludno objašnjavati sudijama da su on i Rembo pokušali da ostvare apsolutnu slobodu i prijateljstvo. Briselski sud je osudio "princa pesnika" na dve godine robije. Odležao je 18 meseci, i to vreme ispunio čitanjem, pisanjem i učenjem engleskog jezika. U časovima očaja i depresije pisao je Dostojevskom, koji je nekada bio zatvorenik u Sibiru. Januara 1875. godine izašao je iz zatvora.
I dok autor "Galantnih svečanosti" i dalje piše, Rembo je zauvek napustio poeziju. Pucanj u Remboa je, ipak, bio pucanj u srce. Verlen i nesređen život zauvek su potopili autora "Pijanog broda". Iza njega je ostala legenda o genijalnom dečaku koji je svojom poezijom nadvisio stvaralaštvo mnogih pesnika.
Godine 1881. Verlen je objavio novu knjigu pesama "Mudrost", koja mu je donela slavu. Istovremeno je njegov privatan život bio težak. Pokušavao je da nađe zamenu za Remboa u jednom mladom seljaku iz Ardena. I njegov pokušaj da živi od pisanja i izdavanja nije uspeo. Ubrzo je ponovo dospeo u zatvor. Njegov sukob sa majkom završio se burno - udario je svoju majku. Sud ga je osudio na mesec zatvora. Verlenov pad je sve veći, dane provodi u kafanama i bolnicama. Jadni Lelijan, kako je sebe nazivao, gubio je zdravlje, bistrinu duha, veštinu pisanja. Umro je 1896. godine usamljen i u bedi, kao i mnogi umetnici.
OČARAN SVETLIMA PARIZA
GENIJALNI dečak Artur Rembo, nesrećan i neshvaćen u palanačkoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokušaja, najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim dečačkim snovima Pariz je bio čudesan grad u kome su ga očekivali slava, prijateljstvo čuvenih ljudi, boemija, sloboda... Tu je bio i Verlen, spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Čitajući Verlenova dela, naslutio je duhovnu srodnost i pokušao da mu se približi. Ali umesto razbarušenog boema, kako je očekivao, upoznao je tihog i darovitog čoveka.
