Slavko Vukosavljević

[Andjela 7]

Slavko Vukosavljević

(Užice, 17.01.1927 — Beograd, 20.07.2004)

Slavko Vukosavljević (1927) rođen je u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je engleski jezik u Beogradu, a burmanski u Rangunu. Bavio se novinarstvom i bio urednik časopisa "Polet" i lista "Mlada kultura". Objavio je zbirke pesama: "Lirika" (1949), "Šta ti kažeš, Marija" (1952), "Moja jedina mladost" (1955), "Povratak" (1976) i "Rodoljubive pesme" (1981), "Rođendan" (1987) i "Sabrane pesme" (1987).

Slavko Vukosavljević se proslavio poemom "Kadinjača" (1950), koje je do 1985. godine doživela još šest izdanja. Za temu poeme pesnik je uzeo istorijski događaj — borbu na Kadinjači 29. novembra 1941. godine. Pisac se poslužio psihološkom analizom preživljavanjem boraca Radnićkog bataljona. U prvom planu se nalazi psihologija kolektiva ("srce bataljonsko"), koja je uslovljena zajedničkim ciljevima: odbranom grada i slobode.

Pesnik ne izdvaja pojedinačne likove iz mase niti pomilje njihova imena jer su svi poistovećeni sa Radničkim bataljonom, Užicem i slobodom. Zajedno sa "Jamom" Ivana Gorana Kovačića i "Stojankom, majkom Knežopoljkom" Skendera Kulenovića, "Kadinjaca" spada u red najboljih poema o narodnooslobodilačkoj borbi.

Intimna poezija Slavka Vukosavljevića otkriva pesnika nemira i sumnji jer sadrži ljubavna treperenja i radosti, ali i osećaj prolaznosti mladosti i lepote.

Izvor:riznicasrpska

 

[Andjela 7]

KADINJAČA
(Odlomak)

A na Kadinjači breze su vitke
k'o borci ranjene legle uz breg.
Tišina, tišina, zatišje bitke,
na suve usne kaplje sneg.

…

Komandantovu pogledaj ruku —
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

— Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod — šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako...

On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk'o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

I napred upro bataljon oči
— tako se gleda s' burom sve jačom —
k'o da će sada ćutke da skoči
zajedno s' brdom, s' Kadinjačom.

A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s' čudnim mirom reče neko:
— Pazi, tenkovi!

I k'o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:

— Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina —
da li je tako, il' mi se čini —
sve je to sada Domovina!

Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!

I nije čudo, nije čudo —
običan taster za to je malo —
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:

— O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il' mi se čini —
svi ste kraj našeg rova!

Kažite — tu smo!
Kažite — jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
— Svi smo sa vama!

Al' stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
— Napred, napred!

I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k'o tuđ a znan:

— Za nove dane — da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed —
napred,
napred!

...

Rođena zemljo, jesi li znala
— tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće — Kadinjača!