UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.547
Skulptor fudbalskih umetnika
Vladimir Stanković
Verujem da ste videli jučerašnje mečeve tako da je moj širi komentar suvišan. Prvi remi i to bez golova (Iran i Nigerija), prvi isključenji igrač (Milorad Mažić poslao u svlačionicu prgavog Pepea), prvi het-trik (Tomas Miler koji je na poslednjih 7 utakmica, računajući i Južnu Afriku, dao 8 golova), pomalo srećna pobeda upornih Amerikanaca... Sve u svemu, ništa posebno, ali i ništa razočaravajuće.
Mundijal ima svoj solidni ritam i dosad viđenim možemo biti sasvim zadovoljni iako za kompletiranje utisaka posle prve runde u svim grupama ostaje da danas vidimo na delu Belgiju i Alžir, odnosno Rusiju i Južnu Koreju.
U Rio sam došao sa saznanjem da ispred stadiona Botafoga postoje statute četiri velika brazilska igrača, svaka skoro po 3 metra. Zaintrigiran pričom, potražio sam ime autora i saznao da se zove Edgar Duvivie.
Potraga za njim i nije bila tako teška. Najavio sam se i u 11 sati bio u njegovoj kući u kvartu Gavia, koja je ujedno i njegova radionica, mada je utisak da on radi u svakom delu prostora u kome živi, uključujući i dvorište. Baš u vreme moje posete visoko na drvetu u dvorištu neki hrabri i spretni čovek vezivao je sajlu o koju Edgar hoće da okači neko od svojih dela.
Mene, naravno, najviše zanimaju njegove skulpture fudbalera ispred stadiona Botafoga. Minijature vidim u njegovom dnevnoj sobi. Reč je o Niltonu Santosu, Garinči, Žairzinju i Zagalu.
"Sve je poteklo od jednog mog prijatelja, bliskog Botafogu za koji i ja navijam. On mi je predložio da uradim skulpture ove četvorice velikana i ja sam to prihvatio i uradio pre svega iz ljubavi prema klubu. Ceo projekat je finansiran na bazi naše vezanosti za ovaj klub koji je dao toliko velikih igrača. Moj honorar je bio simboličan a staute su finansirane tako što smo za svaku napravili neku vrstu „akcija" koje su simpatizeri kluba, pre svega oni bolje stojeći, kupovali u vidu dobrotvornog priloga. Neki su učestvovali za sve četiri statute, neki za jednu, mnogi za dve ili tri", objašnjava Edgar.
Kaže da mu je za svaku trebalo po tri meseca, 30-tak dana da on, na osnovu slika, oblikuje figuru a posle još dva meseca da se ona izlije u bronzi, dopremi do stadiona, postavi. Svi igrači, osim Garinče, aktivno su učestvovali u izradi sopstvene figure, umesto legendarnog Garinče dolazila je njegova žena Elsa, nekada slavna pevačica.
Edgar kaže da će nastaviti sa izradom skulptura fudbalskih umetnika:
"Ideja je da na istom mestu postavimo još četiri figure, taman ima mesta za toliko. Mislim da će sledeći biti Žerson, potom Didi i Amarildo, dok o osmom još nismo odlučili. Možda bude Manga, nekadašnji golgeter.
Edgar je multidisciplinarni umetnik iako se bazično bavi vajarstvom. Ljubav prema skulpturi nasledio je od roditelja koji su oboje bili vajari, ali Edgar takođe slika, crta, komponuje, svira saksofon (koji je studirao na Berkli univerzitetu u Bostonu) i klavir. Njegova kuća je pravi muzej a reprodukcija Mona Lize na banderi ispred kuće nepogrešivo pokazuje da tu stanuje umetnička duša koja voli fudbal. Umetnik-skulptor koji pravi figure umetnika-fudbalera.
Osim što je Edgar Duvivie zanimljiv sam po sebi, išao sam da ga vidim i upoznam iz poštovanja što svoj talenat stavlja u službu fudbalskih majstora. Oduševljen sam kako Brazil poštuje svoje nekadašnje asove.
Pre neki dan sam ispred „Marakane" bio pored spomenika legendarnom Beliniju, kapitenu koji je 1958. i 1962. podigao dva puta trofej namenjen svetskom prvaku. Botafogo se svojim asovima odužio figurama u bronzi koje u proseku imaju po 2,5 metra, Žairzinjo sa podignutim rukama i tri.
U novinama čitam da je u Santosu otvoren Peleov muzej. „Kralj fudbala" je poklonio 2.545 predmeta. Muzej ima 4.134 kvadratna metra.
Poređenje je neminovno. Kako mi čuvamo sećanje na naše fudbalske (i ostale) sportske legende? Šta se u Partizanu zove po Stjepanu Bobeku, Milošu Milutinoviću ili Veliboru Vasoviću?
Ideja da se Zvezdin stadion nazove por Rajku Mitiću brže je zaboravljena nego što je zvanično predložena. Den Tana je kao predsednik Zvezde uspeo da pet loža nazove po pet Zvezdinih zvezda (Mitić, Šekularac, Džajić, Pižon Petrović, Stojković) ali je sve devalvirano, u tim ložama ne sede gotovo niko ko ima neke direktne veze sa pomenutim asovima.
I zašto uopšte treba čekati da neki fudbalski ili sportski velikan umre da bi mu se, eventualno, tražilo neko priznanje, najčešće u vidu ulice.
Nilton Santos je svoj spomenik dobio za života, Žairzinjo i Zagalo su još živi. U Madridu stadioni Reala i Atletika nose imena bivših predsednika Santiaga Bernabea i Visente Kalderona, u Barseloni u okviru „Nou kampa" postoji spomenik Ladislavu Kubali, stadion u Milanu zvanično se zove Đuzepe Meaca, onaj u Firenci Artemio Franki, po nekadašnjem predsedniku Uefa..
Kod nas su retki svetli primeri poput kragujevačkog gde se stadion zove „Čika Dača", po inženjeru Danilu Stojanoviću, jednom od pionira fudbala u Srbiji, koji se kao funkcioner „Jugoslavije" pojavljivao u upravo završenoj seriji „Montevideo, Bog te video".
U Novom Sadu sportski centar Vojvodine poneo je ime po njegovom idejnom tvorcu Vujadinu Boškovu još dok je veliki Vujke bio živ. U istom gradu je nedavno podignut i spomenik Kosti Hadžiju, osnivaču Vojvodine i vođi puta u Montevideo 1930-te, ali takvih primera je malo.
Pitam se zašto, recimo, u Sportskom centru FSS u Staroj Pazovi ne bi moglo da se nađe mesto za spomenik Dr Mihailu Andrejeviću i našim slavnim „urugvajcima"?
Vladimir Stanković
Verujem da ste videli jučerašnje mečeve tako da je moj širi komentar suvišan. Prvi remi i to bez golova (Iran i Nigerija), prvi isključenji igrač (Milorad Mažić poslao u svlačionicu prgavog Pepea), prvi het-trik (Tomas Miler koji je na poslednjih 7 utakmica, računajući i Južnu Afriku, dao 8 golova), pomalo srećna pobeda upornih Amerikanaca... Sve u svemu, ništa posebno, ali i ništa razočaravajuće.
Mundijal ima svoj solidni ritam i dosad viđenim možemo biti sasvim zadovoljni iako za kompletiranje utisaka posle prve runde u svim grupama ostaje da danas vidimo na delu Belgiju i Alžir, odnosno Rusiju i Južnu Koreju.
U Rio sam došao sa saznanjem da ispred stadiona Botafoga postoje statute četiri velika brazilska igrača, svaka skoro po 3 metra. Zaintrigiran pričom, potražio sam ime autora i saznao da se zove Edgar Duvivie.
Potraga za njim i nije bila tako teška. Najavio sam se i u 11 sati bio u njegovoj kući u kvartu Gavia, koja je ujedno i njegova radionica, mada je utisak da on radi u svakom delu prostora u kome živi, uključujući i dvorište. Baš u vreme moje posete visoko na drvetu u dvorištu neki hrabri i spretni čovek vezivao je sajlu o koju Edgar hoće da okači neko od svojih dela.
Mene, naravno, najviše zanimaju njegove skulpture fudbalera ispred stadiona Botafoga. Minijature vidim u njegovom dnevnoj sobi. Reč je o Niltonu Santosu, Garinči, Žairzinju i Zagalu.
"Sve je poteklo od jednog mog prijatelja, bliskog Botafogu za koji i ja navijam. On mi je predložio da uradim skulpture ove četvorice velikana i ja sam to prihvatio i uradio pre svega iz ljubavi prema klubu. Ceo projekat je finansiran na bazi naše vezanosti za ovaj klub koji je dao toliko velikih igrača. Moj honorar je bio simboličan a staute su finansirane tako što smo za svaku napravili neku vrstu „akcija" koje su simpatizeri kluba, pre svega oni bolje stojeći, kupovali u vidu dobrotvornog priloga. Neki su učestvovali za sve četiri statute, neki za jednu, mnogi za dve ili tri", objašnjava Edgar.
Kaže da mu je za svaku trebalo po tri meseca, 30-tak dana da on, na osnovu slika, oblikuje figuru a posle još dva meseca da se ona izlije u bronzi, dopremi do stadiona, postavi. Svi igrači, osim Garinče, aktivno su učestvovali u izradi sopstvene figure, umesto legendarnog Garinče dolazila je njegova žena Elsa, nekada slavna pevačica.
Edgar kaže da će nastaviti sa izradom skulptura fudbalskih umetnika:
"Ideja je da na istom mestu postavimo još četiri figure, taman ima mesta za toliko. Mislim da će sledeći biti Žerson, potom Didi i Amarildo, dok o osmom još nismo odlučili. Možda bude Manga, nekadašnji golgeter.
Edgar je multidisciplinarni umetnik iako se bazično bavi vajarstvom. Ljubav prema skulpturi nasledio je od roditelja koji su oboje bili vajari, ali Edgar takođe slika, crta, komponuje, svira saksofon (koji je studirao na Berkli univerzitetu u Bostonu) i klavir. Njegova kuća je pravi muzej a reprodukcija Mona Lize na banderi ispred kuće nepogrešivo pokazuje da tu stanuje umetnička duša koja voli fudbal. Umetnik-skulptor koji pravi figure umetnika-fudbalera.
Osim što je Edgar Duvivie zanimljiv sam po sebi, išao sam da ga vidim i upoznam iz poštovanja što svoj talenat stavlja u službu fudbalskih majstora. Oduševljen sam kako Brazil poštuje svoje nekadašnje asove.
Pre neki dan sam ispred „Marakane" bio pored spomenika legendarnom Beliniju, kapitenu koji je 1958. i 1962. podigao dva puta trofej namenjen svetskom prvaku. Botafogo se svojim asovima odužio figurama u bronzi koje u proseku imaju po 2,5 metra, Žairzinjo sa podignutim rukama i tri.
U novinama čitam da je u Santosu otvoren Peleov muzej. „Kralj fudbala" je poklonio 2.545 predmeta. Muzej ima 4.134 kvadratna metra.
Poređenje je neminovno. Kako mi čuvamo sećanje na naše fudbalske (i ostale) sportske legende? Šta se u Partizanu zove po Stjepanu Bobeku, Milošu Milutinoviću ili Veliboru Vasoviću?
Ideja da se Zvezdin stadion nazove por Rajku Mitiću brže je zaboravljena nego što je zvanično predložena. Den Tana je kao predsednik Zvezde uspeo da pet loža nazove po pet Zvezdinih zvezda (Mitić, Šekularac, Džajić, Pižon Petrović, Stojković) ali je sve devalvirano, u tim ložama ne sede gotovo niko ko ima neke direktne veze sa pomenutim asovima.
I zašto uopšte treba čekati da neki fudbalski ili sportski velikan umre da bi mu se, eventualno, tražilo neko priznanje, najčešće u vidu ulice.
Nilton Santos je svoj spomenik dobio za života, Žairzinjo i Zagalo su još živi. U Madridu stadioni Reala i Atletika nose imena bivših predsednika Santiaga Bernabea i Visente Kalderona, u Barseloni u okviru „Nou kampa" postoji spomenik Ladislavu Kubali, stadion u Milanu zvanično se zove Đuzepe Meaca, onaj u Firenci Artemio Franki, po nekadašnjem predsedniku Uefa..
Kod nas su retki svetli primeri poput kragujevačkog gde se stadion zove „Čika Dača", po inženjeru Danilu Stojanoviću, jednom od pionira fudbala u Srbiji, koji se kao funkcioner „Jugoslavije" pojavljivao u upravo završenoj seriji „Montevideo, Bog te video".
U Novom Sadu sportski centar Vojvodine poneo je ime po njegovom idejnom tvorcu Vujadinu Boškovu još dok je veliki Vujke bio živ. U istom gradu je nedavno podignut i spomenik Kosti Hadžiju, osnivaču Vojvodine i vođi puta u Montevideo 1930-te, ali takvih primera je malo.
Pitam se zašto, recimo, u Sportskom centru FSS u Staroj Pazovi ne bi moglo da se nađe mesto za spomenik Dr Mihailu Andrejeviću i našim slavnim „urugvajcima"?