Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Širom sveta, ali i u Srbiji, se obeležava Međunarodni praznik rada, Prvi maj.Taj praznik je ustanovljen u znak sećanja na taj dan 1886. godine, kada je više desetina hiljada radnika u Čikagu izašlo na ulice zahtevajući bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme.Organizatori protesta su zahteve prethodno uputili poslodavcima i vlastima tražeći da ih ispune do 1. maja 1886. godine.
Kao odgovor tim zahtevima usledila je represija, i u sukobima sa policijom bilo je žrtava i ranjenih na obe strane. Sedmorica sindikalnih aktivista osudjeni su na smrt.
Drugi kongres Radničke internacionale, odlučio je da se od 1890. godine 1. maja širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. veka i početkom 20. dobilo masovne razmere.
Prvi maj u Srbiji obeležen je 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu. Prva prvomajska proslava u seoskim sredinama u Srbiji bila je u selu Dubona, kod Mladenovca dve godine kasnije.
Iako se Praznik rada obeležava širom sveta i u mnogim zemljama je praznik, on je najmasovnije, na najvišem nivou, kao jedna od centralnih državnih manifestacija obeležavan u socijalističkim zemljama, kada su održavane parade i slične manifestacije.
Poslednjih godina, prvomajski protesti ponovo dobijaju vidove protestnih okupljanja nezadovoljnih, mada su u negdašnjim socijalističkim zemljama izgubili na masovnosti. U Srbiji i regionu vremenom se ustalila praksa izlaska u prirodu na taj dan na prvomajski uranak. Prema Zakonu o državnim praznicima, prvomajski praznik se u Srbiji neradno obeležava dva dana.
PRVOMAJSKI uranak za većinu srpskih radnika definitivno nema nikakvog značaja. Godine u kojima je radnik bio gospodin, a plata bogovska, ostale su samo u sećanju. Danas je, za razliku od Brozove ere, osim roštilja, hladnog piva i neradnih dana, malo šta ostalo za radovanje, pa se mnogi, s pravom, pitaju može li se 1. maj, Praznik rada, uopšte nazivati praznikom, a još manje praznikom radnika.
A da nije reč o pukoj nostalgiji, govore pre svega - brojke. Ekonomisti su izračunali da je u 2011. godini, u odnosu na 1980. godinu, bruto društveni proizvod bio manji za 29,3 odsto, zaposlenost za 13,5 odsto, a produktivnost rada za 18,4 odsto. Nivo BDP-a iz prošle godine uporediv je sa nivoom iz 1974. godine, zaposlenost sa 1976. godinom, a produktivnost rada sa 1970. godinom.
Položaj naših radnika u 21. veku je gori nego što je bio u 19. kada se narod borio za osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna - smatra Milorad Mijatović, potpredsednik Saveza samostalih sindikata Srbije. - Danas su sve snage usmerene na borbu oko zadržavanja radnog mesta. A glavna briga poslodavaca je profit i samo profit. Sindikati, prema njegovim rečima, danas više nego ikada, moraju da se bore za pristojnu platu koja će biti dovoljna da se makar prehrani porodica. - Došlo je vreme kada apsolutno dominira strah. I to strah od otkaza koji je među najvećima u savremeno doba - nastavlja Mijatović. - Dresirani smo tako da je pravi uspeh sačuvati radno mesto. A sindikati su, nažalost, tu podbacili. I ovo malo preostalih prava se polako briše i već slušamo najave novih reformi u obrazovanju, zdravstvu, javnoj upravi, javnim preduzećima... A te reforme, uglavnom, podrazumevaju višak radnika, nova otpuštanja, smanjivanje plata... Mijatović dodaje i da je danas veoma teško biti radnik u Srbiji jer su se standardi uveliko promenili, a često se postavljaju i na nedostižnu platformu: - Od radnika se danas zahteva da budu mladi, lepi, nasmejani, spremni na izgaranje i beskonačno dokazivanje. A s druge strane, niko vas ne pita da li ste zadovoljni, koliko ste plaćeni, koliko još možete da izdržite... [SIZE=+0]U Savezu samostalnih sindikata Srbije podsećaju i da zaposleni u Srbiji imaju najniže plate u regionu, da im je životni standard drastično opao i da je pola miliona ljudi ostalo bez posla.
Stopa nezaposlenosti je previsoka, cene proizvoda koje su pod direktnom kontrolom države stalno rastu, a prosečna plata nije dovoljna kako bi se napunila potrošačka korpa - kažu u SSSS. - Rečju, tajkuni se sve više bogate, dok je narod sve siromašniji.
I podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se radništvo sve više osipa. U 2001. godini Srbija je imala 2.101.668 zaposlenih, a pet godina kasnije spisak je smanjen za 76.041 imena, da bi deset godina potom Srbija imala 358.257 uposlenih manje nego početkom dekade. Ni podaci Nacionalne službe za zapošljavanje ne ukazuju na optimizam jer na posao u ovom trenutku čeka skoro 760.000 građana.
- Teško nas vreme tek očekuje, i u ovoj godini će sigurno bez posla ostati još najmanje 150.000 radnika - prognoziraju i u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata.
Da je srpski radnik i te kako osetio sve probleme koje je donela kriza, smatra i Radmila Bukumirić Katić, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku:
- Zato je i cilj Vlade bio da se sačuvaju radna mesta i da se smanji siromaštvo. Sa stopom nezaposlenosti od 24,4 odsto, spadamo u neslavni evropski vrh, ali je još veći problem to što je 50 odsto mladih bez posla, pa ispada da su se uzalud školovali. Zato jedini izlaz iz ovakve situacije predstavljaju - investicije. Samo pomoću njih je moguće da se održe preduzeća i da se poveća zaposlenost, a samim tim i da rad postane dostojanstveniji i pristojniji.
A o pristojnom radu se sve više govori a sve manje primećuje. Danas se gotovo poput bajke prepričava prošlost kada se besplatno letovalo po odmaralištima, o plati od koje se kupovao komad nameštaja ili garderoba u Trstu, ili o sitnim ratama za novi automobil. Radno vreme „od osam do tri“ zadržali su još samo poneki vaspitači, a dostojanstvenim uslovima rada hvale se samo retki srećnici. [SIZE=+0]- Činjenica jeste da su se postavili novi i teži standardi u poslovanju i da je o dostojanstvenom radu teško govoriti u vreme kada se ne isplaćuju ni plate ni doprinosi - objašnjava Radmila Bukumirić Katić. - Ipak, rešenja ima, ali nikako da dođemo do njega. Kada bi se samo primenjivali sadašnji propisi to se ne bi dešavalo. Poslodavac koji ne isplaćuje zarade završio bi u zatvoru dve godine.
Radmila Bukumirić Katić smatra da i sami radnici snose deo krivice:
- Veoma se sporo privikavamo na promene. Mnogo smo opušteni. Našim radnicima je, baš kao i svuda u svetu, neophodna edukacija. Insistiranje na konstatnom učenju i usavršavanju je imperativ novog vremena. Ipak, u poslednjih 10 do 15 godina, na prste jedne ruke bih mogla da prebrojim poslodavace koji ovo sprovode u praksi.
Pomoćnica ministra za rad dodaje i da je vreme da prestanemo da se dičimo svojim sposobnostima kao što smo navikli jer naša samouverenost i nije baš toliko utemeljena u realnosti:
- Mnogo zaostajemo za svetom. Naša su znanja prevaziđena, a kaskamo i za tehnološkim razvojem. Samo u građevinarstvu kasnimo 35 godina! Mi učimo za prošlo vreme.
Sličnog mišljenja je i Vera Kondić, psiholog rada, koja tvrdi da je vreme da radnici uzmu sudbinu u svoje ruke i prestanu da kukaju:
- Mnogi među njima su nezadovoljni, ali i nezainteresovani za vlastitu sudbinu. Svoju odgovornost vole da prebacuju na nekog drugog, sindikat recimo. Činjenica je da u ova moderna vremena moraju da se menjaju i navike. Prošlo je vreme kada se jedan posao radio celo život, a radno mesto bilo zagarantovano.
Kondićeva, međutim, primećuje da se neke stvari pomeraju. Točak koji bi mogao pokrenuti masu drže mladi. [SIZE=+0]- Stariji radnici „padaju na prvu loptu“, razmišljaju kratkoročno i to je tako kroz sva naša istorijska iskustva. Ne smemo da zaboravljamo ni loše poruke iz starih vremena jer nas i one uče nečemu. Mlađi, međutim, bolje povezuju stvari. U vreme opšte neinformisanosti oni imaju produženu svest da ne moraju sve da trpe i da imaju svoja prava.
Radnici u javnim preduzećima i oni čije se plate finansiraju iz budžeta mogu se danas smatrati pravim srećnicima - kaže Nebojša Atanacković, predsednik Unije sindikata.
- Njihove se plate povećavaju sa inflacijom, imaju kolektivne ugovore, mogu čak da ucenjuju državu u vezi sa nekim pravima. Sasvim je druga priča onih koji rade u realnom sektoru. Njih 300.000 praktično izdržava sve ostale jer samo oni proizvode novu vrednost, a njihov je položaj najgori. Niko ih ne pita za prava, ne povećavaju im se plate uredbama, ne mogu da ispostavljaju nikakve zahteve državi jer im ona nije poslodavac. Oni su srećni samo ako zadrže svoje radno mesto, a pretnje im neprestano vise nad glavama.
Čini se da su i sami radnici podeljni na dve klase, a da je zajednički imenitelj sasvim izostao. Čija su, zapravo, oni briga - da li državna, sopstvena ili sindikalna, niko nema odgovor, a u međuvremenu se samo nižu novi problemi. Tako se svake godine podeli po 60.000 nelegalnih otkaza, svake nedelje 7.000 radnika padne na „minimalac“, a svakoga meseca 50.000 njih ne dobije platu. Da li su, onda, u pravu oni koji se ljute na koketiranje sindikalaca sa državom?
- To je lažna dilema. Sindikat ima i pravo i potrebu da učestvuje u političkom životu - ocenjuje profesor Darko Marinković sa „Megatrenda“, kojem su upravo sindikati uža specijalnost. - Sve primedbe te vrste moraju se otkloniti jer skreću pažnju sa suštine. A to je učestvovanje sindikata na odlučujućim pozicijama u društvenom i političkom životu. Ako se postavlja ovakva dilema, onda se marginalizuje njihova uloga i vraća ih na početak i na borbu oko plata, regresa, slobodnih dana... A njihova bi funkcija trebalo da bude mnogo značajnija. U suprotnom se bave samo posledicama loših politika. Ako učestvuju u političkom životu, onda tek zapravo mogu da odlučuju o važnim pitanjima i spreče razne nepravilnosti i diskriminacije.
[/SIZE]
[/SIZE]
[/SIZE]
