- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Čaroban svet Sirije
Začeprkaš po jednom otkriću, a ispod njega novi slojevi u kojima se prepliću zapisi zaboravljenih svetova, hrišćanstva i muslimanske religije
Kada je čuveni “Orijent ekspres” prvi put svoju trasu nastavio od Istanbula do Damaska, pa dalje do Palestine, u jednom od kupea koji je grabio ka Bliskom istoku bila je i velika svetska dama triler priča Agata Kristi. Krenula je u avanturu u potrazi za novim inspiracijama put Sirije, jer ko kroči u ovu “najveću malu zemlju na svetu” shvatiće da se istorija civilizacije uvek otkriva ponovo. Začeprkaš po jednom otkriću, a ispod njega novi slojevi u kojima se prepliću zapisi zaboravljenih svetova, hrišćanstva i muslimanske religije.
Agata je krenula put drevnog Damaska i stare stanice Hidžaz u kojoj je danas smeštena biblioteka. Ipak je zastala pre dolaska u najstariji permanentno naseljeni grada na planeti. Kada je pre mnogo decenija ugledala Alep, staru prestonicu na severu ove zemlje, nije odolela iskušenju i iskrcala se na njenoj stanici podno velelepne tvrđave u kojoj je stolovao sin velikog arapskog vojskovođe iz templarskog perioda Sahaladina.
I prvo odredište ovogodišnjeg veličanstvenog Međunarodnog festivala “Put svile”, na koji su u organizaciji Ministarstva turizma Sirijske Arapske Republike krenuli medijski predstavnici četrdesetak zemalja sveta od Australije do SAD, bio je Alep.
U DREVNOM ALEPU
U ekipi srpskih novinara bili su i reporteri “Aktera”, a pred nama se otvorio čaroban svet kalifa i sirijskih prinčeva, templara i arapskih ratnika, svet Nabatejaca i Feničana, putevi koji su ukrštali staze hrišćana, Isusa Hrista i njegovih apostola, i islamskog proroka Muhameda i njegovih sledbenika.
Alep, kažu najstarija prestonica koju su gradili davno zaboravljeni Hetiti, čiji je prvi arapski vladar pre više od jednog milenijuma bio Sayf al-Dawla, prava je riznica zaboravljenih carstava, hrišćanske i muslimanske kulture.
Nije ni čudo što je uvek mistična Agata Kristi zakoračila ulicama starog suka i drevne ostavštine i odsela tada u hotelu “Baron”. I danas ovo romantično zdanje postoji nadomak ogromnog modernog “Šeratona”, a u njemu su tragovi velike dame svetskog pera. Soba u kojoj je odsela i u kojoj su nastajali junaci njenih romana, sto na kojem je zapisivala zaplete svojih priča koje i danas gutaju milioni. Tu je i stari salonski lobi, s klavirom, po čijim je tipkama svirala, kako je znala u vrelim danima sirijskog podneblja, kada je u zdanju potražila utočište od vrelog sunca nad Alepom.
Sa istim gostoprimstvom dočekala je i nas primamljiva klima Orijenta, kao i Agatu i ostale brojne pisce, avanturiste koji su hitali da otkriju i ižive poneku od misterija zemlje u kojoj se stvarala istorija naše civilizacije.
Milionski grad, mešavina drevnog i novog, na svoj način otkriva lepotu u takmičenju sa smaragdnim draguljem koji je po predanju boga spustio u pustinju, večnim Damaskom, ili kako ga njegovi stanovnici i danas zovu Šam ( “mladež” ili “božji znak”). Alep preko koga je vodio trgovački lanac od reke Eufrat do Sredozemnog mora i danas u svom ogromnom suku ispod Citadele nudi savremenu robu, ali i onu za kojom su posezali drevni trgovci. Persijski ćilimi, samo što ne polete kao u pričama o Aladinu i “1001 noći”, kujundžijske majstorije, marame od kašmira, svile, ali i one falš u koje su utkane savremene sintetičke niti, koje podsećaju na nekadašnji materijal tada vredniji od zlata – svilu čiji je put vodio drevnom Sirijom. Tu je i čuvena “pamuk mast”, za koju kažu da leči sve rane i oboljenja kože, pa su se i medijski poslanici, koje je sirijska vlada ugostila kao da su svetski džet-set, u svojim modernim hotelima sa pet zvezdica od “Šeratona” do “Dedemana”, pohrlili da je ponesu u Vašington, Beograd, do Moskve i Bangkoka.
Ko zna možda i pomogne, ali u Alepu postoji jedinstveni čovek na svetu koji će vam pomoći u svakom momentu. Sedi na istorijskoj raskrsnici upravo između “Šeratona” i “Barona”, a zaposeo ju je još pre 28 godina, tu podno Sahat kule stare dva veka. Zaharije je jedini “žuti čovek” na svetu, od kose, brkova, cipela, pantalona, leptir mašne, odela, do stolice na kojoj sedi. Vremena su se menjala, pa je i on pratio njihov tok, pa sada u ruci drži i žuti mobilni telefon. Iza “žutog čoveka” bila je čuvena drevna kapija Bab Faredž, a sam kaže da je kao i čitavo mesto autentičan i da je kao čovek od pomoći namernicima, i to sav u žutom, proneo slavu Alepa svetom. Srećan je, a inače sreća će svakog ko dođe u ovaj drevni grad, koji prati savremene tokove na svoj, poseban način, pratiti ako dotakne jednu od potkovica Citadele.
Naime, ova drevna veličanstvena tvrđava, podno koje su tokom festivala “Put svile” muzički umetnici brojnih zemalja pokazali svoju kulturnu baštinu i osobenost, ima pet kapija kroz koje je teško bilo osvajaču da prodre i osvoji je. Prva, autentična, milenijumska satkana je od 400 potkovica okrenutih na dole da donesu sreću onih koji žive iza bedema, a jedna je nagore, koja donosi nesreću neupućenim osvajačima koji su je doticali. Mnogobrojni turisti, a u Siriji se poslednjih godina broje na milione, pre odlaska iz Alepa dotaknu onu pravu na ogromnoj kapiji Citadele. Za svaki slučaj učinili smo isto, kao i novinari sa svih meridijana koji su sa nama jezdili “Putem svile”.
MALULA U KOJOJ SE GOVORI ISUSOV JEZIK
I danas u jednom od hrišćanskih svetilišta koje vekovima čuvaju Aramejci, koji pričaju Hristovim jezikom, kazuju predanje o Savinom boravku. Srpski prosvetitelj je po povratku iz Jerusalima u Malulu bio usred Anti-Liban planine, u kojoj je prvih 11 godina svog života proveo Isus, a odatle se uputio ka Antiohijskoj dolini i Bizantu, današnjim biblijskim predelima Turske, istim putevima kojima je iz biblijske zemlje bežala progonjena Bogorodica. Veličanstvena je Malula, koju nadvisuje kip Bogorodice, poput čuvenog Isusovog u Riju, a u njoj je najznamenitiji manastir Svete Petke (Tekle). Smešten je u steni, njegove tajne i Petkin pojas čuvaju monahinje. U čuvenom prolazu kroz planinu koji vodi do manastira, a koji je po predanju Bog otvorio pomažući svetoj Petki da umakne progonu Rimljana i Jevreja, odigrao se čudan susret. Kamene kuće Aramejaca, koje ga okružuju kao da su srasle s planinom, su poput vekovnih čuvara pravoslavnih svetilišta.
RAJ NA ZEMLJI
Ređaju se gradovi i najluksuzniji hoteli u kojima smo odsedali, Latakija, mondenski turistički centar, koji zapljuskuju talasi Mediterana i oblast iz koje vodi poreklo porodica predsednika Bašara Al Asada. Moderan državnik, školovan na Zapadu korak po korak je svoju zemlju otvarao prema svetu, i ovde su stigle velike svetske kompanije, savremeni modni brendovi, banke, veliki moderni trgovinski centri, a pritom nije narušen duh tradicije, istorija starih zdanja i ono što ovo podneblje čini zaista jedinstvenim biserom sveta i Orijenta.
Na našem putu je i veliki spektakl u Sahaladinovoj tvrđavi, koju je on uspeo da osvoji od krstaša.
Ulaz ka tvrđavi je nešto jedinstveno, uzak je i podeljen na dva dela u tesnacu na čijoj je sredini veliki prirodni obelisk. U drevna vremena na visini od više od 30 metara bio je tu viseći templarski most. U čast velike sirijske turističke, kulturne i istorijske fešte “Put svile” uz muziku drevnih vremena i brojnih statista obučenih u krstaške odore, ali i onih koji dočaravaju ratnike velikog arapskog vojskovođe čiji je mauzolej pored drevne i ogromne džamije Omajada u Damasku, nezaobilazno su mesto svih turista.
Pre nego što smo se obreli na ulicama Šama, kroz čije kapije kako predanje kaže prorok Muhamed nije hteo da prođe “jer se u raj ulazi samo jednom” ugostio nas je Krak de Ševalje. Dvorac tvrđava koja dominira u stenama nad Mediteranom, a u njemu dva okrugla stola krstaških vitezova. Tu se čuva opasač i mač Ričarda Lavljeg Srca, koji je u svom pohodu u Svetu zemlju završio u zarobljeništvu. Čitav kraj nastanjen je hrišćanskim življem, a iz perioda ranog hrišćanstva i doba kada je nastajala naša religija na svakom koraku je poneki očuvani spomenik. Oni nisu samo svedočanstvo prošlosti, već i sadašnjice sirijskih prostora u kojem sa puno uvažavanja živi većinsko muslimansko i manjinsko hrišćansko stanovništvo. Prelazeći tuaru od 2.000 kilometara, kojom je medije iz sveta i turističke predstavnike vodio sirijski domaćin, dolazimo do baštine starog manastira u kome je život okončao Sveti Simeon, a tu je i sada skraćeni stub, nekada visok 30 metara. Svetac je tu preminuo u 70. godini života, a vekovima posle svaki misonar ili avanturista poneo bi parče kamena, pa se stub smanjivao, jer su talismani Simeonovog božanskog duha nošeni na sve četiri strane sveta. Veličanstveni kompleks koji se diže nad dolinom u sebi čuva ostatke više crkava, a najpoznatija je ona u obliku krsta. Tu je bio nekada i autentični krst, kao onaj na kojem je razapet Isus, a okolni zidovi okolo su sa 12 proreza, svaki je simbol jednog od apostola koji su sledili Božjeg sina.
SIDNAJA SA NAJSTARIJOM IKONOM BOGORODICE
Sidnaja, hrišćansko svetilište, uzdigla se u steni ka nebu, a njeni stanovnici dva milenijuma čuvaju pravoslavlje i odolevaju svim iskušenjima. U njoj je čudotvorna ikona Bogorodice, kako kažu najstarija na svetu, a delo je svetog Luke. Tišinu remeti samo treptaj sveća, a mesto čudotvornih izlečenja pohode hrišćani, ali i muslimani iz svih krajeva sveta, odnoseći sa sobom sveto Bogorodičino ulje. U Siriji Bogorodicu poštuju sve religije, a muslimanima je ona odmah iza Alaha i Muhameda. U živopisnoj Sidnaji, smeštenoj na 1.300 metara nadmorske visine, njeni susretljivi žitelji pokazaće vam na licu mesta zašto se tvrdi da je direktno umešana u biblijske priče i odmah nad manastirom pokazaće vam kapelu u kojoj se čuva glava apostola Tome. Ovde je nekad bilo sedište Stare antiohijske patrijaršije. Interesantno je da je Sidnaju (Lovište), posvećenu Bogorodici, podigao car Justinijan, koji je ovde dolazio da lovi jelene, a jednom mu se umesto progonjene životinje javila Bogorodica i zatražila da iskaje grehe ubijanja time što će joj podići kapelu. Tri godine ga je u snu progonila dok car nije ispunio zavet i danas je mala kapela u pećini centralno mesto belo-zlataste Sidnaje.
ZENOBEJINO CARSTVO
“Put svile” je pred nama otvarao jedinstvenu mešavinu predela, onih bogatih vodom koji obiluju voćem, povrćem, vinogorjem, i jedinstvene žućkaste sirijske pustinje. Dok smo grabili njome ka oazi Palmire, koju je obeležila vladavina čuvene kraljice Nabatejaca, Zenobije, nadaleko poznate po lepoti ugledali, smo znak na raskrsnici gde je putokaz pokazivao da moderni asfalt koji vodi ka Bagdadu.
Tu na raskršću smestio se jedinstveni pustinjski kafe “Bagdad”. Dočekao nas je srdačno njegov vlasnik Abdel Aziz, starac sa četiri žene, a sada je nameran da dovede još jednu, jer ostale, kako kaže uz smeh, više ne mogu da rađaju. Otkriva da svoju vitalnost vuče iz čuvenih urmi i nara koji se gaje u oazama Palmire, smeštene 200 kilometara severoistočno od Damaska.
Usred vrele kamenite pustinje prostirla se pred nama antička Palmira.
Oaza u kojoj izvoru “efke”, lekovite vode, dosta je doprinela da ovaj grad bude jedan od značajnih na “Putu svile” od Kine do Mediterana. Ova živopisna oaza ima na hiljade palmi, po kojima je i dobila ime. Nekada nezaobilazno mesto na mapi “Puta svile”, postalo je najpopularnija destinacija koju turisti iz celog sveta zaokružuju na svojoj karti. O čarobnoj Palmiri svedoče košnice civilizacija i prohujala vremena. Karavanski putevi koji su od plodnog Levanta vodili ka moćnoj Mesopotamiji prelazili su upravo preko zemlje u kojoj je vladala moćna kraljica Zenobija čiji dvorac kao okamenjena kruna nadvisuje plodnu dolinu. Zenobijinu lepotu krasio je i karakter energične i mudre žene, koja je preuzela presto nakon smrti svoga muža Odonasta. Prvo je počela da naplaćuje takse za prolazak karavana da bi tim novcem svoj grad pretvorila u pustinjsku metropolu sa pozorištem, amfiteatrom, sudnicom i bajkovitim gradskim četvrtima.
Obilazak Zenobijinog carstva doživljaj je za sebe, a po impresivnim ostacima vidi se da je grad, čiji su temelji udareni pre 3.000 godina, nekada bio veoma moćno središte, koje je legendarna Zenobija pretvorila u pravi raj na zemlji. Sa bedema njenog dvorca se pruža pogled na jedinstveni svet od koga zastaje dah u savršenom spletu starog i onog što Palmira nudi danas, a zalazak sunca je ovde možda i najlepši na svetu, posebno ako dođete u vreme kada se ovde odigrava najveća trka kamila u arapskom svetu.
Zenobijina vladavina, iako prosvećena i puna tolerancije, nije trajala dugo. Već 272. godine je iskusni vojskovođa car Aurelijan krenuo da povrati svoje teritorije. Prvo je povratio Egipat, zatim Malu Aziju. U bici kod Emese je porazio celokupnu Zenobijinu armiju i zauzeo Palmiru. Sama Zenobija je bila odvedena u zarobljeništvo. Dok je njen sin Vabalat umro tokom puta u Rim, Zenobija je docnije vođena u zlatnim lancima prilikom proslave Aurelijanovih trijumfa. Ipak, car joj je poštedeo život i udao ju je za jednog rimskog senatora sa kojim je živela u Tiburu, a druga verzija je da je legendarno hrabra kraljica zgrabila mač jednog legionara i sama odredila svoju sudbinu izabravši smrt.
Pod vedrim nebom u Zenobijinom amfiteatru starom 3.500 godina odigrao se pravi kultrurno-umetnički performans kojem bi pozavideli i svetski dramaturzi, muzikolozi i koreografi, a sirijski domaćin ga je priredio za svoje zvanice na “Putu svile”. Bio je jedinstven događaj usred milenijumskih spomenika videti jedinstvenu priču o besmrtnoj Zenobiji, pod zvezdanim nebom u jesenje, ali pretople pustinjske dane. Danas je ova oaza jedno od najvrednijih arheoloških nalazišta na Bliskom istoku sa spektakularnim spomenicima jedinstvenih oblika u kojim se kombinuju aramejski, semitski, grčki i rimski uticaj, a grobnice kraljeva i prinčeva Palmire, nadzemni i podzemni, daju posebnu mistiku oazi. Novi deo Palmire okružen žućkastim peskom i baštinom vekova je pravo remek-delo savremenih tekovina i zaista je neverovatno kada iz starog zakoračite u luksuz jednog “Šeratona” ili niza drugih ekskluzivnih hotela.
DAMASK – KOŠNICA CIVILIZACIJA
Put vodi dalje kroz pustinjsku izmaglicu ka Šamu, preko visova u kojima ćete sresti nomade za koje kao da je vreme stalo dok teraju vijugava stada ovaca i koza, praćeni lavežom ovčarskih pasa ko zna koje pasmine.
Osmodnevna tura zemljom za pamćenje svetlima velegrada najavljuje da smo pred odredištem na kojem će se okončati naša velika avantura. Poput smaragda pred nama izranja drevni Damask, jedinstven u svojoj lepoti, gostoprimstvu, koje je inače jedna od glavnih znamenki naroda Sirije, u šta smo se uverili na svakom koraku.
Šam je mešavina savremene civilizacije i sveta Šeherezadine “1001 noći” u kom se na svakom koraku sreće neverovatan sklad različitosti, počev od geografskih prilika, preko mentaliteta do religija, kultura i mitova.
Kada uđete kroz jednu od sedam kapija u drevnu prestonicu, košnicu civilizacija, smeštenu na nekadašnjem putu svile, mirisa i začina, raskrsnici svetova, putevi će vas voditi nezaobilazno u Suk al Hamidije. Iz pregršt uličica naići ćete na indijsku kojom su nekada karavani kamilama i konjima donosili najveće vrednosti tadašnjeg sveta, prvenstveno svile koja je vredela više od zlata. Blagom starih vremena odišu i danas ulice Damaska.
Čaroliju sirijske prestonice možete najbolje osetiti i videti sa opevanog brda Kasjum, načičkanog restoranima za svačiji džep. Ispod njega se proteže poput prosutih smaraga velelepna prestonica, koja vas vraća u davno zaboravljena vremena kalifata, prinčeva Šama, Isusa i njegovih apostola, proroka Muhameda i njegovih naslednika.
Simbol sirijske prestonice Omajada, veličanstvena građevina impozantnih dimenzija, danas džamija a prvobitno hram mnogobožaca, potom hrišćanska bazilika iz Justinijanovog perioda, svedoči o prohujalim milenijumima, ali i verskoj toleranciji. U Omajadu je ostala krstionica, a pod svodom se u smaragdnom sarkofagu čuva glava Jovana Krstitelja, a na spoljnom zidu milenijumima ostaje netaknut uklesan Isus. Najstarija ulica na svetu Šare (ulica na arapskom) ili Prava je ona kojom je Isus uputio apostola Pavla da širi religiju na Zapad. Tu je Bab Tumba, jedna od kapija i deo grada koji nastanjuju hrišćani, ali je kao svedočanstvo doba kada je nastajalo hrišćanstvo podignuta i kapela Sv. Pavla, na mestu gde su mu Arapi pomogli da progonjen od strane Rimljana i Jevreja pobegne iz drevne prestonice. Podzemne crkve ranog hrišćanstva, antiohijska patrijaršija i stotine džamija koje paraju nebo jedinstven su splet jedne istorije i današnjice.
Inače se sirijska prestonica budi sa prvim zrakom sunca i osvaja svojom šarolikošću, živopisnim sukovima u sklopu velikih bazara. Kroz lenjo jutro meša se glas mujezina sa visokih minareta, koji pozivaju na molitvu, Majkla Džeksona, ali i onih koji obeležavaju čitavo arapsko podneblje. Žitelji Damaska i arapskog sveta bude se pesmom čuvene pevačice Fajrouz, dok se na počinak ide sa pesmama neprevaziđene legende Um Kacum.
Izvor: AKTER
Začeprkaš po jednom otkriću, a ispod njega novi slojevi u kojima se prepliću zapisi zaboravljenih svetova, hrišćanstva i muslimanske religije
Kada je čuveni “Orijent ekspres” prvi put svoju trasu nastavio od Istanbula do Damaska, pa dalje do Palestine, u jednom od kupea koji je grabio ka Bliskom istoku bila je i velika svetska dama triler priča Agata Kristi. Krenula je u avanturu u potrazi za novim inspiracijama put Sirije, jer ko kroči u ovu “najveću malu zemlju na svetu” shvatiće da se istorija civilizacije uvek otkriva ponovo. Začeprkaš po jednom otkriću, a ispod njega novi slojevi u kojima se prepliću zapisi zaboravljenih svetova, hrišćanstva i muslimanske religije.
Agata je krenula put drevnog Damaska i stare stanice Hidžaz u kojoj je danas smeštena biblioteka. Ipak je zastala pre dolaska u najstariji permanentno naseljeni grada na planeti. Kada je pre mnogo decenija ugledala Alep, staru prestonicu na severu ove zemlje, nije odolela iskušenju i iskrcala se na njenoj stanici podno velelepne tvrđave u kojoj je stolovao sin velikog arapskog vojskovođe iz templarskog perioda Sahaladina.
I prvo odredište ovogodišnjeg veličanstvenog Međunarodnog festivala “Put svile”, na koji su u organizaciji Ministarstva turizma Sirijske Arapske Republike krenuli medijski predstavnici četrdesetak zemalja sveta od Australije do SAD, bio je Alep.
U DREVNOM ALEPU
U ekipi srpskih novinara bili su i reporteri “Aktera”, a pred nama se otvorio čaroban svet kalifa i sirijskih prinčeva, templara i arapskih ratnika, svet Nabatejaca i Feničana, putevi koji su ukrštali staze hrišćana, Isusa Hrista i njegovih apostola, i islamskog proroka Muhameda i njegovih sledbenika.
Alep, kažu najstarija prestonica koju su gradili davno zaboravljeni Hetiti, čiji je prvi arapski vladar pre više od jednog milenijuma bio Sayf al-Dawla, prava je riznica zaboravljenih carstava, hrišćanske i muslimanske kulture.
Nije ni čudo što je uvek mistična Agata Kristi zakoračila ulicama starog suka i drevne ostavštine i odsela tada u hotelu “Baron”. I danas ovo romantično zdanje postoji nadomak ogromnog modernog “Šeratona”, a u njemu su tragovi velike dame svetskog pera. Soba u kojoj je odsela i u kojoj su nastajali junaci njenih romana, sto na kojem je zapisivala zaplete svojih priča koje i danas gutaju milioni. Tu je i stari salonski lobi, s klavirom, po čijim je tipkama svirala, kako je znala u vrelim danima sirijskog podneblja, kada je u zdanju potražila utočište od vrelog sunca nad Alepom.
Sa istim gostoprimstvom dočekala je i nas primamljiva klima Orijenta, kao i Agatu i ostale brojne pisce, avanturiste koji su hitali da otkriju i ižive poneku od misterija zemlje u kojoj se stvarala istorija naše civilizacije.
Milionski grad, mešavina drevnog i novog, na svoj način otkriva lepotu u takmičenju sa smaragdnim draguljem koji je po predanju boga spustio u pustinju, večnim Damaskom, ili kako ga njegovi stanovnici i danas zovu Šam ( “mladež” ili “božji znak”). Alep preko koga je vodio trgovački lanac od reke Eufrat do Sredozemnog mora i danas u svom ogromnom suku ispod Citadele nudi savremenu robu, ali i onu za kojom su posezali drevni trgovci. Persijski ćilimi, samo što ne polete kao u pričama o Aladinu i “1001 noći”, kujundžijske majstorije, marame od kašmira, svile, ali i one falš u koje su utkane savremene sintetičke niti, koje podsećaju na nekadašnji materijal tada vredniji od zlata – svilu čiji je put vodio drevnom Sirijom. Tu je i čuvena “pamuk mast”, za koju kažu da leči sve rane i oboljenja kože, pa su se i medijski poslanici, koje je sirijska vlada ugostila kao da su svetski džet-set, u svojim modernim hotelima sa pet zvezdica od “Šeratona” do “Dedemana”, pohrlili da je ponesu u Vašington, Beograd, do Moskve i Bangkoka.
Ko zna možda i pomogne, ali u Alepu postoji jedinstveni čovek na svetu koji će vam pomoći u svakom momentu. Sedi na istorijskoj raskrsnici upravo između “Šeratona” i “Barona”, a zaposeo ju je još pre 28 godina, tu podno Sahat kule stare dva veka. Zaharije je jedini “žuti čovek” na svetu, od kose, brkova, cipela, pantalona, leptir mašne, odela, do stolice na kojoj sedi. Vremena su se menjala, pa je i on pratio njihov tok, pa sada u ruci drži i žuti mobilni telefon. Iza “žutog čoveka” bila je čuvena drevna kapija Bab Faredž, a sam kaže da je kao i čitavo mesto autentičan i da je kao čovek od pomoći namernicima, i to sav u žutom, proneo slavu Alepa svetom. Srećan je, a inače sreća će svakog ko dođe u ovaj drevni grad, koji prati savremene tokove na svoj, poseban način, pratiti ako dotakne jednu od potkovica Citadele.
Naime, ova drevna veličanstvena tvrđava, podno koje su tokom festivala “Put svile” muzički umetnici brojnih zemalja pokazali svoju kulturnu baštinu i osobenost, ima pet kapija kroz koje je teško bilo osvajaču da prodre i osvoji je. Prva, autentična, milenijumska satkana je od 400 potkovica okrenutih na dole da donesu sreću onih koji žive iza bedema, a jedna je nagore, koja donosi nesreću neupućenim osvajačima koji su je doticali. Mnogobrojni turisti, a u Siriji se poslednjih godina broje na milione, pre odlaska iz Alepa dotaknu onu pravu na ogromnoj kapiji Citadele. Za svaki slučaj učinili smo isto, kao i novinari sa svih meridijana koji su sa nama jezdili “Putem svile”.
MALULA U KOJOJ SE GOVORI ISUSOV JEZIK
I danas u jednom od hrišćanskih svetilišta koje vekovima čuvaju Aramejci, koji pričaju Hristovim jezikom, kazuju predanje o Savinom boravku. Srpski prosvetitelj je po povratku iz Jerusalima u Malulu bio usred Anti-Liban planine, u kojoj je prvih 11 godina svog života proveo Isus, a odatle se uputio ka Antiohijskoj dolini i Bizantu, današnjim biblijskim predelima Turske, istim putevima kojima je iz biblijske zemlje bežala progonjena Bogorodica. Veličanstvena je Malula, koju nadvisuje kip Bogorodice, poput čuvenog Isusovog u Riju, a u njoj je najznamenitiji manastir Svete Petke (Tekle). Smešten je u steni, njegove tajne i Petkin pojas čuvaju monahinje. U čuvenom prolazu kroz planinu koji vodi do manastira, a koji je po predanju Bog otvorio pomažući svetoj Petki da umakne progonu Rimljana i Jevreja, odigrao se čudan susret. Kamene kuće Aramejaca, koje ga okružuju kao da su srasle s planinom, su poput vekovnih čuvara pravoslavnih svetilišta.
RAJ NA ZEMLJI
Ređaju se gradovi i najluksuzniji hoteli u kojima smo odsedali, Latakija, mondenski turistički centar, koji zapljuskuju talasi Mediterana i oblast iz koje vodi poreklo porodica predsednika Bašara Al Asada. Moderan državnik, školovan na Zapadu korak po korak je svoju zemlju otvarao prema svetu, i ovde su stigle velike svetske kompanije, savremeni modni brendovi, banke, veliki moderni trgovinski centri, a pritom nije narušen duh tradicije, istorija starih zdanja i ono što ovo podneblje čini zaista jedinstvenim biserom sveta i Orijenta.
Na našem putu je i veliki spektakl u Sahaladinovoj tvrđavi, koju je on uspeo da osvoji od krstaša.
Ulaz ka tvrđavi je nešto jedinstveno, uzak je i podeljen na dva dela u tesnacu na čijoj je sredini veliki prirodni obelisk. U drevna vremena na visini od više od 30 metara bio je tu viseći templarski most. U čast velike sirijske turističke, kulturne i istorijske fešte “Put svile” uz muziku drevnih vremena i brojnih statista obučenih u krstaške odore, ali i onih koji dočaravaju ratnike velikog arapskog vojskovođe čiji je mauzolej pored drevne i ogromne džamije Omajada u Damasku, nezaobilazno su mesto svih turista.
Pre nego što smo se obreli na ulicama Šama, kroz čije kapije kako predanje kaže prorok Muhamed nije hteo da prođe “jer se u raj ulazi samo jednom” ugostio nas je Krak de Ševalje. Dvorac tvrđava koja dominira u stenama nad Mediteranom, a u njemu dva okrugla stola krstaških vitezova. Tu se čuva opasač i mač Ričarda Lavljeg Srca, koji je u svom pohodu u Svetu zemlju završio u zarobljeništvu. Čitav kraj nastanjen je hrišćanskim življem, a iz perioda ranog hrišćanstva i doba kada je nastajala naša religija na svakom koraku je poneki očuvani spomenik. Oni nisu samo svedočanstvo prošlosti, već i sadašnjice sirijskih prostora u kojem sa puno uvažavanja živi većinsko muslimansko i manjinsko hrišćansko stanovništvo. Prelazeći tuaru od 2.000 kilometara, kojom je medije iz sveta i turističke predstavnike vodio sirijski domaćin, dolazimo do baštine starog manastira u kome je život okončao Sveti Simeon, a tu je i sada skraćeni stub, nekada visok 30 metara. Svetac je tu preminuo u 70. godini života, a vekovima posle svaki misonar ili avanturista poneo bi parče kamena, pa se stub smanjivao, jer su talismani Simeonovog božanskog duha nošeni na sve četiri strane sveta. Veličanstveni kompleks koji se diže nad dolinom u sebi čuva ostatke više crkava, a najpoznatija je ona u obliku krsta. Tu je bio nekada i autentični krst, kao onaj na kojem je razapet Isus, a okolni zidovi okolo su sa 12 proreza, svaki je simbol jednog od apostola koji su sledili Božjeg sina.
SIDNAJA SA NAJSTARIJOM IKONOM BOGORODICE
Sidnaja, hrišćansko svetilište, uzdigla se u steni ka nebu, a njeni stanovnici dva milenijuma čuvaju pravoslavlje i odolevaju svim iskušenjima. U njoj je čudotvorna ikona Bogorodice, kako kažu najstarija na svetu, a delo je svetog Luke. Tišinu remeti samo treptaj sveća, a mesto čudotvornih izlečenja pohode hrišćani, ali i muslimani iz svih krajeva sveta, odnoseći sa sobom sveto Bogorodičino ulje. U Siriji Bogorodicu poštuju sve religije, a muslimanima je ona odmah iza Alaha i Muhameda. U živopisnoj Sidnaji, smeštenoj na 1.300 metara nadmorske visine, njeni susretljivi žitelji pokazaće vam na licu mesta zašto se tvrdi da je direktno umešana u biblijske priče i odmah nad manastirom pokazaće vam kapelu u kojoj se čuva glava apostola Tome. Ovde je nekad bilo sedište Stare antiohijske patrijaršije. Interesantno je da je Sidnaju (Lovište), posvećenu Bogorodici, podigao car Justinijan, koji je ovde dolazio da lovi jelene, a jednom mu se umesto progonjene životinje javila Bogorodica i zatražila da iskaje grehe ubijanja time što će joj podići kapelu. Tri godine ga je u snu progonila dok car nije ispunio zavet i danas je mala kapela u pećini centralno mesto belo-zlataste Sidnaje.
ZENOBEJINO CARSTVO
“Put svile” je pred nama otvarao jedinstvenu mešavinu predela, onih bogatih vodom koji obiluju voćem, povrćem, vinogorjem, i jedinstvene žućkaste sirijske pustinje. Dok smo grabili njome ka oazi Palmire, koju je obeležila vladavina čuvene kraljice Nabatejaca, Zenobije, nadaleko poznate po lepoti ugledali, smo znak na raskrsnici gde je putokaz pokazivao da moderni asfalt koji vodi ka Bagdadu.
Tu na raskršću smestio se jedinstveni pustinjski kafe “Bagdad”. Dočekao nas je srdačno njegov vlasnik Abdel Aziz, starac sa četiri žene, a sada je nameran da dovede još jednu, jer ostale, kako kaže uz smeh, više ne mogu da rađaju. Otkriva da svoju vitalnost vuče iz čuvenih urmi i nara koji se gaje u oazama Palmire, smeštene 200 kilometara severoistočno od Damaska.
Usred vrele kamenite pustinje prostirla se pred nama antička Palmira.
Oaza u kojoj izvoru “efke”, lekovite vode, dosta je doprinela da ovaj grad bude jedan od značajnih na “Putu svile” od Kine do Mediterana. Ova živopisna oaza ima na hiljade palmi, po kojima je i dobila ime. Nekada nezaobilazno mesto na mapi “Puta svile”, postalo je najpopularnija destinacija koju turisti iz celog sveta zaokružuju na svojoj karti. O čarobnoj Palmiri svedoče košnice civilizacija i prohujala vremena. Karavanski putevi koji su od plodnog Levanta vodili ka moćnoj Mesopotamiji prelazili su upravo preko zemlje u kojoj je vladala moćna kraljica Zenobija čiji dvorac kao okamenjena kruna nadvisuje plodnu dolinu. Zenobijinu lepotu krasio je i karakter energične i mudre žene, koja je preuzela presto nakon smrti svoga muža Odonasta. Prvo je počela da naplaćuje takse za prolazak karavana da bi tim novcem svoj grad pretvorila u pustinjsku metropolu sa pozorištem, amfiteatrom, sudnicom i bajkovitim gradskim četvrtima.
Obilazak Zenobijinog carstva doživljaj je za sebe, a po impresivnim ostacima vidi se da je grad, čiji su temelji udareni pre 3.000 godina, nekada bio veoma moćno središte, koje je legendarna Zenobija pretvorila u pravi raj na zemlji. Sa bedema njenog dvorca se pruža pogled na jedinstveni svet od koga zastaje dah u savršenom spletu starog i onog što Palmira nudi danas, a zalazak sunca je ovde možda i najlepši na svetu, posebno ako dođete u vreme kada se ovde odigrava najveća trka kamila u arapskom svetu.
Zenobijina vladavina, iako prosvećena i puna tolerancije, nije trajala dugo. Već 272. godine je iskusni vojskovođa car Aurelijan krenuo da povrati svoje teritorije. Prvo je povratio Egipat, zatim Malu Aziju. U bici kod Emese je porazio celokupnu Zenobijinu armiju i zauzeo Palmiru. Sama Zenobija je bila odvedena u zarobljeništvo. Dok je njen sin Vabalat umro tokom puta u Rim, Zenobija je docnije vođena u zlatnim lancima prilikom proslave Aurelijanovih trijumfa. Ipak, car joj je poštedeo život i udao ju je za jednog rimskog senatora sa kojim je živela u Tiburu, a druga verzija je da je legendarno hrabra kraljica zgrabila mač jednog legionara i sama odredila svoju sudbinu izabravši smrt.
Pod vedrim nebom u Zenobijinom amfiteatru starom 3.500 godina odigrao se pravi kultrurno-umetnički performans kojem bi pozavideli i svetski dramaturzi, muzikolozi i koreografi, a sirijski domaćin ga je priredio za svoje zvanice na “Putu svile”. Bio je jedinstven događaj usred milenijumskih spomenika videti jedinstvenu priču o besmrtnoj Zenobiji, pod zvezdanim nebom u jesenje, ali pretople pustinjske dane. Danas je ova oaza jedno od najvrednijih arheoloških nalazišta na Bliskom istoku sa spektakularnim spomenicima jedinstvenih oblika u kojim se kombinuju aramejski, semitski, grčki i rimski uticaj, a grobnice kraljeva i prinčeva Palmire, nadzemni i podzemni, daju posebnu mistiku oazi. Novi deo Palmire okružen žućkastim peskom i baštinom vekova je pravo remek-delo savremenih tekovina i zaista je neverovatno kada iz starog zakoračite u luksuz jednog “Šeratona” ili niza drugih ekskluzivnih hotela.
DAMASK – KOŠNICA CIVILIZACIJA
Put vodi dalje kroz pustinjsku izmaglicu ka Šamu, preko visova u kojima ćete sresti nomade za koje kao da je vreme stalo dok teraju vijugava stada ovaca i koza, praćeni lavežom ovčarskih pasa ko zna koje pasmine.
Osmodnevna tura zemljom za pamćenje svetlima velegrada najavljuje da smo pred odredištem na kojem će se okončati naša velika avantura. Poput smaragda pred nama izranja drevni Damask, jedinstven u svojoj lepoti, gostoprimstvu, koje je inače jedna od glavnih znamenki naroda Sirije, u šta smo se uverili na svakom koraku.
Šam je mešavina savremene civilizacije i sveta Šeherezadine “1001 noći” u kom se na svakom koraku sreće neverovatan sklad različitosti, počev od geografskih prilika, preko mentaliteta do religija, kultura i mitova.
Kada uđete kroz jednu od sedam kapija u drevnu prestonicu, košnicu civilizacija, smeštenu na nekadašnjem putu svile, mirisa i začina, raskrsnici svetova, putevi će vas voditi nezaobilazno u Suk al Hamidije. Iz pregršt uličica naići ćete na indijsku kojom su nekada karavani kamilama i konjima donosili najveće vrednosti tadašnjeg sveta, prvenstveno svile koja je vredela više od zlata. Blagom starih vremena odišu i danas ulice Damaska.
Čaroliju sirijske prestonice možete najbolje osetiti i videti sa opevanog brda Kasjum, načičkanog restoranima za svačiji džep. Ispod njega se proteže poput prosutih smaraga velelepna prestonica, koja vas vraća u davno zaboravljena vremena kalifata, prinčeva Šama, Isusa i njegovih apostola, proroka Muhameda i njegovih naslednika.
Simbol sirijske prestonice Omajada, veličanstvena građevina impozantnih dimenzija, danas džamija a prvobitno hram mnogobožaca, potom hrišćanska bazilika iz Justinijanovog perioda, svedoči o prohujalim milenijumima, ali i verskoj toleranciji. U Omajadu je ostala krstionica, a pod svodom se u smaragdnom sarkofagu čuva glava Jovana Krstitelja, a na spoljnom zidu milenijumima ostaje netaknut uklesan Isus. Najstarija ulica na svetu Šare (ulica na arapskom) ili Prava je ona kojom je Isus uputio apostola Pavla da širi religiju na Zapad. Tu je Bab Tumba, jedna od kapija i deo grada koji nastanjuju hrišćani, ali je kao svedočanstvo doba kada je nastajalo hrišćanstvo podignuta i kapela Sv. Pavla, na mestu gde su mu Arapi pomogli da progonjen od strane Rimljana i Jevreja pobegne iz drevne prestonice. Podzemne crkve ranog hrišćanstva, antiohijska patrijaršija i stotine džamija koje paraju nebo jedinstven su splet jedne istorije i današnjice.
Inače se sirijska prestonica budi sa prvim zrakom sunca i osvaja svojom šarolikošću, živopisnim sukovima u sklopu velikih bazara. Kroz lenjo jutro meša se glas mujezina sa visokih minareta, koji pozivaju na molitvu, Majkla Džeksona, ali i onih koji obeležavaju čitavo arapsko podneblje. Žitelji Damaska i arapskog sveta bude se pesmom čuvene pevačice Fajrouz, dok se na počinak ide sa pesmama neprevaziđene legende Um Kacum.
Izvor: AKTER
