Suboticanin Silvester Levai, autor cenjenog i cesto izvodenog dela „Jelisaveta“
Tragicna sudbina velelepne žene
Autor: Ðeze Bordaš
Na upravo završenim Segedinskim letnjim igrama, pred katedralom na Trgu Dom s pet hiljada sedišta, na pet uzastopnih veceri, prikazan je mjuzikl „Jelisaveta“ (Elizabeta) Suboticanina Silvestera Levaia. Ova prica o tragicnoj sudbini velelepne žene austrijskog cara Franca Josefa i madarske kraljice, poznatije pod nadimkom Sisi, ponela je posetilacki rekord.
Ta predstava se od praizvedbe u Becu 1992. godine izvodi u dvadesetak zemalja sveta, od srednje Evrope preko Amerike do Japana, a njen kompozitor Levai je toliko cenjen, da cak ima stalan apartman u beckom Šenbrunu, iznad bivše Jelisavetine spavace sobe. Medutim tu slavu nije stekao samo ovim mjuziklom. Jer posle „Jelisavete“, od 1999. godine izvodi se takode u Becu njegov mjuzikl „Mocart“, a pre tri godine i „Rebeka“, kao i „Marija Antonijeta“ koja je praizvedbu imala u Tokiju. I sve ove njegove predstave kruže svetskim scenama i pune operetske i muzicke hale.
Ko je Silvester Levai? Roden je u Subotici 1945. S lakocom savladava i osnovnu i srednju muzicku školu, svira na klaviru od osme godine, potom i na orguljama i na duvackim instrumentima, saksofonu, klarinetu i flauti? Vec kao petnaestogodišnjak pocinje da komponuje. Kao dvadesetogodišnjak osniva svoj džez orkestar. Godine 1972. odlazi u Minhen, gde radi za Eltona Džona i Silvera Konvenciona. Pocetkom osamdesetih je u Holivudu i do 2000. godine komponuje muziku za filmove, radi pored Majkla Daglasa, Carli Šina i Džordža Lukasa, a za filmove „Airwolf“, „Bambi“, „Elitna komanda“ i „Kobra“ osvaja znacajne medunarodne nagrade. Tu piše muziku na tekstove Majkla Kunca za Becku operu. Pocetkom dvehiljadite vraca se u Nemacku, da bi danas cas bio u Becu ili Pešti, cas u Tokiju ili u Los Andelesu.
Poslednji put je bio u Subotici 2003. godine, kada je proglašen za pocasnog gradanina. Koliko je zahtevan, kada je u pitanju muzika, pokazuje i to što je tada za izvedbu tri svoje kompozicije pred svojim sugradanima, majstorski klavir dopremio iz Segedinske opere. Njemu je muzika hobi, kazuje, i dodaje da se za svetsku slavu treba svakodnevno boriti. A potrebna je i reklama, i to dobra.
A da je to tako ilustruje i prošlonedeljni segedinski primer. Na premijeru „Jelisavete“ doveo je, ne samo najstarijeg devedestsedmogodišnjeg ali još dobro pokretnog Ota Habzburškog, nego i najmlade, praunuka nekadašnje carice i kraljice, knjeginju Valeriju Lotaringen-Habzburšku sa suprugom, koji žive na austrijskom imanju pored Linca, jedinom kaštelu, ostavljenom u posed Habzburgovima posle 1919. godine. Inace mlada knjeginja i suprug su agronomi, bave se biovocarstvom i odgajaju sina i cerku. A pricaju kako se prababa Jelisaveta - koja je kao cerka bajorskog kneza Jozefa Mikše rodena 1837. godine i bila stvarno jedna od najlepših žena toga vremena - udala za cara Franca Jozefa 1854. i rodila troje dece, medu njima i prestolonaslednika Rudolfa. Imala je sve što je želela, putovala je na mora i planine, bila strastveni lovac, posedovala garderobu i nakite kao niko na svetu? Godine 1867. krunisana je za madarsku kraljicu, i od tada mnogo je vremena provodila u jednom dvorcu nadomak Budimpešte, ali je posle samoubistva prestolonaslednika Rudolfa 1889. godine posekla do pete dugacku kosu po kojoj je bila poznata, pala u duboku depresiju i dugo se lecila. Prilikom popodnevne šetnje Ženevskim jezerom 10. septembra 1898. godine, jedan talijanski anarhista ju je oštrim rezacem ubo u srce. To je upravo i prica mjuzikla Silvestera Levai.
