Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Seks u staroj eri (1): Hiljadu žena cara Solomona
Narodi Bliskog istoka i juga Evrope, tla na kojem su nastale neke od najranijih civilizacija, uglavnom su negovali način života koji je i zakonski i verski išao naruku muškarcima, ali su imali običaje koji bi zapanjili i današnje, savremeno društvo. Zajednica se trudila da ženu veže za kuću, zabranjivala joj da se pokazuje pred strancima, a poznanstva su joj se svodila na porodicu.
Kraljica od Sabe u poseti Solomonu
Kako ovim propisima nije bilo zatočeno samo njeno telo nego i um, svega šačica izuzetnih žena obeležila je ranu istoriju. Prva među njima je egipatska kraljica Merjet-nit, koja je potpuno samostalno vladala oko 3000. godine p.n.e, i to usred političkih nemira koji su sledili pošto su se sever i jug zemlje ujedinili. Milenijum i po kasnije, na isti tron je došla Hatšepsut, jedina žena faraon u istoriji ove drevne zemlje, a uz to i jedna od najznačajnijih vladara. Umesto ratnim pohodima, ona je Egipat unapredila trgovačkim ekspedicijama. Ali, da bi vladala, morala je da se oblači kao muškarac i da nosi veštačku bradu. U velike vladarke ne samo Egipta, nego i sveta uopšte, upisale su se još i Tij, Nefertiti, Arsinoje, Berenika i Kleopatra. Neke su postale večita inspiracija pesnika, pa su bolje ovekovečene u književnosti nego u istoriografiji.
PRVE SEKRETARICE
Asirska istorija sačuvala je povest o čuvenoj Semiramidi, kraljici koja je živela u 8. veka p.n.e. Za nju je grčki istoričar Herodot tvrdio da je bila "najlepša, najokrutnija, najmoćnija i najrazvratnija među kraljicama u prošlosti". Tek su joj istraživači u 20. veku pronašli pravo mesto u istoriji, i utvrdili da su mnoge, ne baš laskave legende o njoj ispleli pakosni Grci.
Kraljica Hatšepsut
Semiramidi se u zaslugu pripisuju veličanstveni viseći vrtovi, jedno od sedam čuda starog sveta. Prema priči koja balansira između istorije i legende, kralj Navukodonosor Drugi ih je sagradio da bi oraspoložio svoju miljenicu, jer Semiramida, pošto mu je dovedena na dvor, nikako nije mogla da zaboravi svoj, zelenilom ukrašeni zavičaj Mediju. Danas se zna da je ova kraljica bila i verski reformator: nametnula je vavilonski kult Nebo i tako zamenila tuđu, asirsku religiju.
U starom Egiptu žene su prema zakonu bile ravnopravne sa muškarcima i imale slobodu kretanja koja je sablažnjavala Grke, pripadnike još jedne rane civilizacije. Međutim, ta ravnopravnost nije bila istinska. Pošto je jedino novac donosio nezavisnost, Egipćanke su mogle da ga pribave uglavnom od nasledstva jer nisu imale mnogo načina da zarade za život. Mogle su da budu igračice i sviračice, s tim da im je tada pored muzikalnosti često bio potreban i talenat za prostituciju.
U svim ostalim slučajevima bile su supruge ili robinje, ili jedno pa drugo: ukoliko je muž osuđen zbog nekog nedela, njegova porodica je takođe kažnjavana, obično odvođenjem u ropstvo. Žene iz nižih staleža su teško kulučile, a česti prelomi ruku na pronađenim skeletima pokazali su da su morale da se brane i od batina. Za to vreme u Vavilonu žene su već od 3. milenijuma p.n.e. radile kao pisari, pa se može reći da su bile prve stenografkinje u svetu. Bile su i frizerke, prodavačice, pevačice, kuvarice specijaliteta, pivarice, vodonoše, pralje, tkalje, fenjerdžike, dojilje. Neke su se proslavile baveći se magijom i proricanjem ili su jednostavno radile kao "mudre žene", nalik današnjim javnim savetnicama.
Zamena za nerotkinju
Najčešći razlog za razvod kod starih naroda bila je jalovost. Vavilonci su propisivali da nerotkinja može da ostane kod muža ako mu sama pribavi zamenicu za rađanje dece. U Egiptu je razvod mogla da traži i žena, ukoliko bi, na primer, lekar utvrdio da je dotični "nemoćan da obavi svoju dužnost". To je bilo pravo koje su Evropljanke usvojile tek u 19. veku.
Sudija Debora
Jevreji, koji poput nekih drugih drevnih naroda nisu imali nijednu kraljicu, imali su nekoliko žena poput Jezavelje, Tamare, Avigeje i herojske Debore, koje su se svojim ličnostima i podvizima izborile za mesto i u svetim spisima. Debora je bila proročica, a u Starom zavetu je jedina žena koja je imala prestižni položaj Sudije.
Bilo je Vavilonki koje su se posvećivale služenju bogovima i u zamenu za zavet čednosti dobijale drugu vrstu slobode: naditu sveštenice bavile su se trgovinom, uvozom i izvozom razne robe, pa i robova, zarađivale davanjem novca i žita na pozajmicu, upravljale zemljišnim posedima. I Jevrejke su, prema zakonu, imale pravo da poseduju imovinu, ali se to u životu retko dešavalo. Mogle su da zarađuju kao sluškinje, mirisarke, kuvarice, pekarke i prostitutke, i to je, otprilike, bilo sve.
Semiramida
U Pričama Solomonovim na pitanje: "Ko će naći vrsnu ženu?" odmah se daje i odgovor: Dobra žena je dužna da nabavlja vunu, lan i hranu za porodicu, da ustaje dok je još noć, a leže poslednja, da misli o njivi i vinogradu, vodi kućno računovodstvo, da pomaže siromasima, da šije i prodaje košulje, da bude mudra, ljubazna i savesna domaćica - rečju, da sa optimizmom gleda u budućnost. Nisu se toliko tražili ljupkost i lepota (prva je varljiva, a druga taština), nego je na najvišoj ceni plodnost: "Što su strele u ruci jakome, to su sinovi mladi; blago čoveku koji je njima napunio tobolac svoj." Zauzvrat, jevrejskoj supruzi je dato pravo da svog muža deli sa još nekoliko žena, da ostane raspuštenica po kratkom postupku ako ga uvredi, i da bude kamenovana do smrti ako ga prevari.
Vavilonke i Egipćanke su prolazile nešto lakše. Kod prvih je muž mogao da odluči da supruzi oprosti brakolomstvo, a kod drugih, bilo je dovoljno da se ona zakune u sopstvenu nevinost, osim ukoliko baš nije uhvaćena na delu.
Nigde na tlu Bliskog istoka nije bilo govora da žena ima više muževa istovremeno, ali je mnogoženstvo bilo uobičajeno. Za jevrejskog cara Solomona koji je vladao u 10. veku p.n.e. tvrdilo se da je imao čak 700 žena i 300 naložnica. Kada su Asirci tri veka kasnije krenuli na jevrejsku prestonicu Jerusalim, vladar Jezekija je otkupio grad od osvajača "svakovrsnim blagom, kao i svojim kćerima, haremom, sviračima i sviračicama". Da je mnogoženstvo među Jevrejima prešlo i u novi milenijum svedoči jevrejski istoričar Josif iz 1. veka beleškom: "Naš je drevni običaj da imamo mnogo supruga istovremeno." Egipćanima, međutim, ako se izuzmu faraoni, mnogoženstvo je postajalo skupo, pa su prešli na monogamiju, ali se nisu odricali dodatnih naložnica i robinja. Isto je bilo i u Vavilonu, gde se lako može zamisliti kako je izgledala domaća harmonija, ako se zna da je vavilonski naziv za nevenčanu ženu "esirtu", što znači suparnica.
SREĆNA PORODICA
U celom drevnom Bliskom istoku, žene koje nisu robinje bile su vlasništvo svog oca, a posle udaje muža. Osim ukoliko se u brak kojim slučajem ne bi umešala ljubav, supruga je u porodici svog muža zapravo imala položaj sluškinje višeg ranga. Njenu ulogu lepo opisuju Maksime egipatskog pisara Anija: "Uzmi ženu dok si mlad, ona će doneti tvog sina na svet. Neka ti rađa dok si mlad. Mudro je praviti decu, srećan je čovek čija je porodica brojna." Suprug je uzimao ženu da bi dobio majku za svoje potomstvo, domaćicu i ljubavnicu, i prema njoj je trebalo da se ponaša lepo, osim ukoliko ona omane u svojim dužnostima. Tada je mogao da je otpusti ili penzioniše. Iako je imala pravo da zadrži svoj miraz i bude naslednica, žena iz doba najranijih civilizacija retko je nasleđivala pokojnog muža. Novac i imanje su bili namenjeni isključivo sinovima. Ovaj opšti obrazac u pravnim odnosima muškarca i žene, ustanovljen na Bliskom istoku pre više od 3.000 godina, održaće se u Evropi, Aziji, Africi i obe Amerike sve do 19. veka.
Plodnost žene i muškarca je u drevnom svetu na Bliskom istoku bila od izuzetne važnosti jer su narodi jedino tako, umnožavanjem, mogli da ojačaju i opstanu. Zato su pojedini brižljivo smišljali pravila rasplođavanja, a uz njih i zabrane određenog ponašanja u seksualnim odnosima.
Muškarac i žena iz doba Starog zaveta
U narodu izraelskom, na primer, bilo je uređeno da tek oženjeni muškarac bude oslobođen vojne i radne obaveze celu jednu godinu "kako bi bio srećan sa ženom koju je uzeo", tj. da bi mladenci što pre osnovali porodicu.
ONANOV GREH
Jevrejski istoričar Josif u 1. veku zaključuje ono što se znalo vekovima: "Zakon ne priznaje nikakve druge veze osim prirodnog sjedinjavanja muža i dece, i to samo zarad rađanja dece."
Gromoglasno se osuđivao i svaki seks koji ne daje ploda: "Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar; obojica da se pogube, krv njihova na njih." I još: "Ko bi obležao živinče, da se pogubi i on i živinče", što je važilo i za muškarce i za žene. Ipak, na besplodni polni odnos, osuđen još na Sinajskoj gori kad su se Jevreji izašli iz egipatskog ropstva i primili deset Božjih zapovesti, ponekad je moralo da se zažmuri. Kad je ovaj veliki pastirski narod bio prinuđen da se raštrka u nove zemlje, velike porodice su odjednom postajale teret. Posezalo se tada i za kontracepcijom koja je u drevna vremena već imala značajnu istoriju.
Naučnici su tek u 17. veku otkrili da je ono što se danas naziva semenom tečnošću zapravo sredina u kojoj plivaju milioni spermatozoida, a trebalo je da prođe još dva veka da bi se utvrdilo i da je jedan jedini spermatozoid dovoljan za oplođenje.
Gilgameš
Stari Egipćani o tome nisu imali pojma, ali su negovali sasvim ispravne predstave jer im se većina kontraceptivnih metoda svodila na to da se spreči da semena tečnost uđe u matericu. Za to su koristili razna sredstva, bilo mehanička, u vidu raznih tampona ubačenih u rodnicu, bilo "hemijska", mešavinu odurnih tvari za koju se verovalo da će postići isti efekat, kao što je na primer, krokodilski izmet.
Ne zna se koliko su ova sredstva bila uspešna, ali, kada je bila potrebna ozbiljna kontracepcija, obično se primenjivao prekinuti snošaj - besplatan, jednostavan i prastari star metod koji je nastao čim se shvatilo da seme muškarca ima nekakve veze sa začećem. Ali, osim što je nepouzdan, ovaj metod je imao još jednu golemu manu: potpuno je zavisio od muškarca, iako je obično ženi bilo stalo da ne ostane u drugom stanju. Kad se prekinutim snošajem jedan muškarac oglušio o jevrejsku svetu knjigu Toru (prvih pet knjiga Starog zaveta), zgromljen je na licu mesta. Beše to Onan, koji je kasnije izazvao priličnu zabunu oko toga šta je, zapravo, bio njegov greh.
Drevni običaji Jevreja nalagali su tzv. leviratski brak: ako stariji brat umre a ne ostavi naslednika, mlađi je bio dužan da se oženi njegovom udovicom, i da njihovog prvorođenog sina odgaji kao da je zakonito dete pokojnikovo, kako bi bratu produžio lozu. Međutim, kada je poslat kod svastike, "Onan znajući da neće biti njegov porod, kad legaše sa ženom brata svojega prosipaše na zemlju, da ne rodi dece bratu svojemu.
Smrtni greh: Onan
Ali Gospodu ne bi milo što činjaše, te ubi i njega". Kad su mnogo kasnije katolički teolozi odlučili da stave van zakona sve vidove kontracepcije, osim uzdržavanja, rastumačili su da je Onan kažnjen zbog prekinutog snošaja. Potom je 1760. godine švajcarski lekar Tiso pronašao drugi razlog, a rezultat njegove knjige "O onanizmu, ili naučna rasprava o zlima koje prouzrokuje masturbacija" bio je taj da su Onan i njegov postupak proglašeni začetnikom užasnog greha - "samozloupotrebljavanja". Rabini su, međutim, objavili da je Onan zgromljen jer je namerno kršio leviratski zakon. Mnogo kasnije, razrađen je zakon Halizaha koji je rešavao da se leviratski brak može sudski raskinuti.
Još jedna vrsta besplodnog sparivanja je sa prostitutkom, i tu su među bliskoistočnim narodima vladala različita gledišta. Dok su ga Jevreji osuđivali, Vavilonci su bili spremni da zvanično priznaju čitave "korporacije lakih žena". U "Epu o Gilgamešu", jednom od najlepših dela bogate mesopotamske književnosti, nastalom pre oko 4.000 godina, pričaju se pustolovine kralja grada Uruka. One počinju pritužbama naroda na Gilgameševo ponašanje: "Njegova požuda ne ostavlja nijednu devicu njenom draganu, ni kćer ratnikovu, ni ženu plemićevu."
Život u komuni
U drevnom Egiptu nije bilo potrebe za organizovanom prostitucijom. Jod od najranijih vremena domaćinstva su bila obilno snabdevena stranim robinjama, dok su siromasi živeli u nekoj vrsti komune bez bračnih veza. U jednom sudskom papirusu pominju se pet žena, od čega su četiri "živele zajedno" sa nekim radnikom, a samo je peta bila legalno udata. Egipćanima su na raspolaganju bile i putujuće družine "igračica i sviračica" koje su prostituciju smatrale dodatnim zanatom.
Da bi mu stala na put, boginja Aruru od blata stvara protivnika Enkidua, divlje stvorenje koje živi u stepama i ugrožava njegov narod. Gilgameš shvati da sila tu neće pomoći, pa šalje jednu mladu ženu "iz hrama ljubavi, čedo uživanja", da nađe i pripitomi Enkidua. Učinivši to, ona se "razgolitila i rado je dočekala njegovu žudnost; podjarivala je divljaka na ljubav i naučila ga ženskoj veštini. Šest dana i sedam noći ležali su zajedno", a potom je Enkiduova snaga oslabila. Kada se divlji junak oporavio, njegova privremena ljubavnica mu je opisala čudesa civilizacije i "povela ga kao majka" iz stepa u niziju, gde je Enkidu postao Gilgamešov dragi prijatelj i saborac. Kao što pokazuje čuveni ep, u doba Vavilonaca profesija prostitutke nije smatrana sramotnom.
Za vladavine Hamurabija, oko 1750. godine p.n.e, hramove nisu opsluživali samo sveštenici i sveštenice koje su često bile kćeri najboljih porodica, nego i svete prostituke koje su dejstvovale kao posrednice između vernika i božanstva, a čija je zarada predstavljala važan deo prihoda hramova.
Grčkog istoričara Herodota je, hiljadu godina kasnije, zbunjivala ne samo brojnost ovih sveštenica, nego i to da "svaka žena rođena u ovoj zemlji mora jednom u životu otići, sesti u hram i onde se dati stranom muškarcu. Nije joj dozvoljeno da se vrati kući dok joj muškarac ne baci srebrnjak u krilo i ne izvede je napolje da legne sa njim. Žena nema izbora, mora poći sa prvi muškarcem koji joj baci paru. Potom je njena dužnost prema boginji obavljena, te može da ode kući". Herodot dodaje i ovo: "Visoke, lepe žene brzo uspevaju da se vrate kući, ali ružne ostaju dugo vremena pre no što uspeju da zadovolje uslov koji zakon nalaže. Neke ostaju čak po tri ili četiri godine."
Oglas za uličarke
Vavilonske prostitutke višeg reda bile su smeštene u posebnom delu hrama. Ostale su živele napolju, gde su lovile mušterije paradirajući "ulicama, raskrsnicama i javnim mestima", a svoj zanata obavljale su u krčmama, obično u blizini luka. Niko im nije zamerao što saleću mušterije nasred ulice, dok su ih Asirci čak posredno i primoravali da se oglašavaju: "Obična prostitutka ne sme se pokrivati velom kao što čine druge žene, njena glava mora biti otkrivena. Ko god vidi običnu prostitutku pod velom, treba da je uhapsi; treba da joj udare pedeset udaraca prutovima i da joj glavu pospu katranom."
SAVET BRIŽNOG OCA
Svete prostitutke bile su razvrstane u grupe, gde je harimtu bila polusvetovna, kadištu sveta, a ištaritu isključivo službenica boginje ljubavi Ištar, pa je jedan vavilonski otac savetovao sina: "Nikad ne uzimaj harimtu za ženu, njenim muževima broja nema, niti ištaritu, ona pripada bogovima." Roditelji su često upućivali svoje kćeri na prostituciju ukoliko bi im to bilo jeftinije nego da je udaju, a neke harimtu su ranije bile udate žene koje su iz raznih razloga morale da napuste svoje muževe. Svetim kurtizanama nije bilo dozvoljeno da imaju muža, pa su, ako bi se udale, morale da napuste posao u hramu.
Mitovi su građaninu stare Grčke bili opšti priručnik za sve što mu je bilo potrebno u životu, od nacionalne istorije i državničke veštine do vođenja ljubavi. Sačuvali su ih i doterali pesnik Homer i Hesiod, i uz istoričara Plutrarha sagradili jedan živ, pustolovan i amoralan svet. U njemu su bogovi i junaci provodili isto onoliko vremena u kavzi i razvratu koliko u borbenim podvizima.
Grčki ljubavnici: Učitelj i učenik na antičkoj vazi
Boginja lepote Afrodita, na primer, rođena je iz pene, ali ne iz one morske, kakvu su kasnije čedno prikazivali renesansni majstori. Prema Hesiodovoj Teogoniji, Hronos, sin Zemlje i Neba, odsekao je svom ocu mošnice i zavrljačio ih u more, i iz prosutog semena nastala je božanska kći. Ona je sa Hermesom rodila boga Hermafrodita, opremljenog genitalijama oba pola, a sa Dionisom Prijapa, čiji večito podignuti falus i danas salutira nepobitnoj muškosti.
UČITELJ NA KOLENIMA
U staroj Grčkoj negovao se običaj da dečaka, kada završi osnovno obrazovanje, uzima u zaštitu stariji muškarac. On bi prihvatao odgovornost za umni i telesni razvoj svog štićenika, ponašajući se prema njemu sa onom čistom ljubavi kojoj je, kako navodi filozof Sokrat, jedini cilj negovanje moralnog savršenstva. Kakva je zaista bila priroda te ljubavi može se samo nagađati, jer mislilac Strabon veli: "Cvet dvanaestogodišnjeg dečaka poželjan je, ali je u trinaestoj godini još strasniji. Još je slađi cvet ljubavi što procveta u četrnaestoj, a njegova ljupkost povećava se u petnaestoj. Šesnaesta godina je božansko doba".
Grci, dakle, nisu imali muku da priznaju postojanje homoseksualnosti, ali su je posmatrali kao deo višeg obrazovanja. U Atini, središtu grčkog sveta, seks između dve zrele osobe istog pola i starosti nije bio uobičajen, dok je sa dečakom koji nije ušao u pubertet bio zabranjen, kao i u većini ostalih civilizacija.
U susednoj Sparti, vojničkoj državi, bliskost između muškaraca postala je uobičajena pošto su živeli odvojeno od žena i sastajali se u bračnoj postelji samo u predahu između dva rata, kako bi produžili nacionalnu lozu. Moguće je da je odatle homoseksualnost uvezena u Grčku, ali samo kao klica.
Zakonodavac: Atinski vladar Solon
U Atini je demokratija zavladala već u 5. veku p.n.e, što je, ukratko rečeno, bilo pravo tridesetak hiljada slobodnih građana da učestvuju u oblikovanju života države. Atinjanin je svim srcem prigrlio to pravo, i to ne samo zarad koristi, nego i zato što mu je bilo veoma važno mišljenje drugih ljudi o sebi. U takvom društvu, sklonom takmičenju, gde je svaka značajna ličnost bila poznata ostalima makar iz viđenja, bilo bi dovoljno da jednog ili dva vodeća građana stalno viđaju u društvu lepog štićenika pa da ova navika postane opšta. Što je učenik lepši, a njegov um plemenitiji, to je on bio veći kompliment čoveku kojeg je priznao za učitelja. I obrnuto, ugledniji građani su radije birani za učitelje.
Atinska demokratija nije bila imuna na telesnost, a nju su morali da podstaknu i običaji da se kao javno sastajalište koristi gimnazija, gde su se đaci bavili rvanjem, trčanjem, skakanjem i bacanjem diska ili koplja i to poptuno goli, ako se ne računa ulje na njihovoj koži. I sami dečaci su verovatno bili prijemčivi za nova telesna iskustva.
Adolescentno zanimanje za isti pol uobičajena je pojava čak i u patrijarhalnim društvima u kojima obilje robinja i kurtizana zamenjuje budno čuvane kćeri aristokata. Tako je i strogi mislilac Platon priznavao da između štićenika i učitelja mogu provrcati varnice, pa piše o ljubavnicima koji se strasno udvaraju "moleći ih, i u molbama sklapajući ruke i zaklinjući im se i ležeći im pred vratima i gotovi da im robuju robovanjem kakvim ne bi robovao nijedan rob".
Na sačuvanim grčkim vazama homoseksualni odnosi su prikazani mahom na dva načina. Jedan ga slika jasno, i to među partnerima istog uzrasta. Lekarski spisi tog doba objašnjavaju da izvesni muškarci imaju telesnu manu zbog koje im se semena tečnost luči u čmaru, pa zato uživanje mogu da postignu samo trenjem tog dela tela. Mnogo češće se prikazivala slika starijeg muškarca koji prilazi mlađem pognute glave i ramena, kao da puzi i moli, dok mladić stoji i ponekad izgleda kao da ga odbija. Ovakvo cinično viđenje ljubavi učitelja prema štićeniku može se objasniti samo time, da su i antički umetnici na njega gledali otprilike onako, kako su kasnija pokolenja videla starije ljude koji požudno proganjaju omladinu (ma kojeg pola).
Nestašna boginja: Afrodita
Ali, ako je prosečni Atinjanin gledao na "obične" homoseksualce bez naročitog oduševljenja, on im se divio u političkoj areni. O tome svedoče mnoga istorijska ubistva. Arhelaj, kralj Makedonije, korintski vladar Perijandar iz Ambrakije, Aleksandar iz Fele - svi su pali od ruke lepih dečaka. A pošto su svi bili tirani, homoseksualnost je u tim slučajevima stekla ugled političkog podviga i ljubavi prema slobodi. U Sparti, kao i na grčkom ostrvu Eubeja i u beotskom gradu Tebi, neposredno je povezana sa hrabrošću i uspehom u ratu.
Platon, mada ne bez prekora, o tome veli: "Kada bi moglo da se udesi da se vojska sastavi samo od ljubavnika i ljubimaca... Boreći se jedni do drugih, takvi ljudi, pa da ih je i samo malen broj, pobedili bi, takoreći, ceo svet. Jer, čovek koji voli, sigurno bi teže podneo da ga vidi njegov ljubimac kako je pobegao iz borbenog položaja ili odbacio oružje, nego da ga u tome vide svi ostali, i voleo bi umesto toga i više puta poginuti. A tek ostaviti svog ljubimca ili mu ne pomoći kada je u opasnosti: niko nije takva kukavica da ga ne bi sam Erot odlikovao za junaštvo, tako da bude jednak sa onim koji je najbolji junak po prirodi".
Teba je 33 godine imala proslavljeni bataljon koji su isključivo sačinjavali ljubavni parovi junaka. Brojao je 300 vojnika i uništen je posle bitke kod Heroneje, dakle, tek kada su protiv njega krenuli kralj Filip i njegov sin Aleksandar Veliki.
Šala sa učiteljima
Komediograf Aristofan je od ljubavi učitelja i štićenika pravio šalu. U komadu "Ptice" jedan njegov lik žali se drugom: "Srešće me i kazat 'vako ko dečaka krasna otac ljuto uvređen: O, Stilbonide, lepo! Sina srete mi, sa vežbališta baš se vraćao okupan, a ne poljubi, ne pozdravi ga ti, ne povede, ko po ocu prijatelj".
Prvi u svemu
Smrtni heroji u telesnim uživanjima nisu zaostajali za bogovima. Jedan od najvećih, Tezej, postao je vladar Atine, a dotle je zaveo otprilike onoliko devica koliko je čudovišta poubijao u svom uzbudljivom životu. Sličnu sklonost, da u svemu bude prvi, imao je i Herakle, kojem su se Grci divili zbog snage i hrabrosti. On je tokom jedne jedine noći silovao pedeset devica. To mu nije smetalo da održava i vezu sa svojim nećakom Jolajem, te da se zaljubi u nežnog "Hilaja kovrdžave kose".
DEČAK KAO DOKAZ
U Grčkoj je postojalo dosta zakona o odnosima između zrelog muškarca i dečaka. Zakonodavac Solon, i sam sklon mladim robovima, u 6. veku p. n. e. propisao je smrtnu kaznu za svakog muškarca koji se bez dozvole nađe u prostorijama škole u kojoj su učili najmlađi dečaci. Takođe je kažnjavao roba koji postane ljubavnik slobodnog dečaka, dok bi svaki zreo muškarac koji bi podsticao slobodnog dečaka da profesionalno nudi svoje draži doživotno gubio građanska prava. Ipak, kao i u slučaju mnogih današnjih prestupa, pod udar zakona bi često dolazili samo oni koji su imali nesreću da budu uhvaćeni. Tragičkom pesniku Agatonu gledalo se kroz prste to što je pred svoje prijatelje izlazio obučen kao žena, ali, kada bi isto činili dečaci šetajući ulicama našminkani i čekajući da ih neko iznajmi, to je bila sramota. Zapisan je slučaj dečaka Teodora iz 4. veka p.n.e koji je stigao pred sud kao dokaz, pošto je jedan od njegovih ljubavnika optužio drugog da je namerno, verovatno iz ljubomore, unakazio dečakovo telo, što je tada bio prestup koji se kažnjavao progonstvom i zaplenom imovine.
Seks u staroj eri (4): Tajne Desete muze Velikog tragičara Euripida je njegov umetnički protivnik Sofokle opisao kao čoveka koji mrzi žene u svojim dramama, a obožava ih u krevetu. Euripidove junakinje su zaista poznate po nesrećnoj sudbini koju su, kako izgleda, same sebi skrojile. Među njima je najpoznatija Medeja. Da bi se osvetila nezahvalnom mužu kada je zaboravio koliko mu je pomogla u karijeri, pa ju je ostavio zbog mlađe i uticajnije žene, ona je poubijala zajedničku decu.
Tajni život: Grkinje su pronalazile razne maštovite načine da se spasu od bračne dosade
MEDEJINA PORUKA
Ali, Euripid je bio prvi antički umetnik koji je upravo kroz usta ove čudovišne junakinje dao sliku Atinjanke svog vremena, 5. veka pre nove ere. Tako Medeja, obraćajući se "korintskim ženama", poručuje publici: "Propadoh, i život već za mene, sestre, čara nema osim smrti. Jer onaj ko mi beše sve, to dobro uviđam, moj muž, ispao je podlac najgori. Od svega štono ima život, srce, um, mi žene još smo bića najžalosnija. Za skupo blago moraš muža kupiti. A od te bede još je veća beda to što mužu nisi drugo nego robinja. Sve do tog stoji da li dobi rđava il' čestita. Jer prosca ne smeš odbiti, a s mužem rastanak sramotu donosi. Kad nađeš drugu ćud i druge zakone, a od kuće ih ne znaš, treba proročki da imaš um da mužu u svem ugodiš. Pa ako sreća trud nam u tom nagradi, i muž bračni jaram složno podnosi, e - to je život! Nema l' toga, lek je smrt. A čovek, ako domaći ga namuče, on ode od kuće i srce zasiti u svome društvu, među svojim znancima. Mi smemo gledat samo njega jednoga! Ta kažu da je za nas život bezbrižan, a oni s kopljem u boj idu junački. Budale! Više volim triput okršaj, no jedan, samo jedan mučan porođaj!".
Targičar Euripid
Ovaj čuveni monolog je napravio pravu malu revoluciju u atinskom društvu jer ono, kao i većina tadašnjeg civilizovanog sveta, nije imalo visoko mišljenje o ženama.
Za Grke je žena bila "gyne", što znači "nosilja dece". Predstava prosečnog Atinjanina o dobroj supruzi je, kao i mnogo toga drugog, naučena iz mitova. Penelopa je dvadeset godina uporno čekala svog ne baš vernog Odiseja iako nije znala da li je uopšte živ, trpeći pri tom natčovečanske muke i poniženja od novih prosaca, a onda je svog lutalicu dočekala sa dobrodošlicom zaljubljene neveste.
Požrtvovana Alkestida je otišla korak dalje pa je iz ljubavi odlučila da umre umesto svog muža. Za to vreme su boginje i heroine koje bi uzimale sudbinu u svoje ruke predstavljane gotovo kao prostitutke, bila to prelepa a raskalašna Afrodita ili arhetip nevernice, Jelena Trojanska.
Dobra supruga je, kako su preporučivali ugledni mislioci poput Hesioda, trebalo da bude čedna i trezvena, vešta u pravljenju tkanina, sposobna da upavlja slugama, da štedi muževljev novac i imovinu. Sa mužem bi večeravala ponekad, a nikad kada bi mu došli gosti. Bilo joj je zabranjeno da obuče više od tri komada odeće i van kuće sa sobom nosi hrane i pića vrednijeg od jednog obola, koliko bi danas koštao sendvič i čaša mleka. Izlazila je malo, ali joj je bilo dozvoljeno da odlazi u pozorište, posećuje vajarske ateljee ili da uzme nekoliko slobodnih dana kako bi učestvovala u ženskoj svečanosti tesmoforiji. Sam Euripid svedoči da se ženin glas i te kako čuo u porodičnom domu, barem u njegovom, pošto se požalio prijateljima da im uvek druge žene "dolaze u kuću na ogovaranje".
Ksenofont i Plutarh beleže i to da je, ukoliko je porodici hitno bio potreban naslednik, Atinjanka imala da legne sa mužem "najmanje tri puta mesečno" dok se i ta stvar ne uredi. Atina je od 10. do 7. veka p.n.e. bila prenaseljena zbog izbeglica od dorskih najezda. Aristotel će kasnije ukazati da su vlasti na Kritu u borbi za smanjenje populacije propisivale čak i homoseksualnost, dok se on sam zalagao za zakonsko ograničenje porodice i preporučivao kontracepciju na bazi maslinovog ulja kojim je trebalo mazati "onaj deo materice u koji upada seme". Sudeći prema činjenici da su u Atini velike građanske porodice bile gotovo nepoznate, atinskim suprugama jedva da su bili potrebni saveti o kontracepciji. Njihovi odnosi sa muževima, kako se vidi, nisu bili česti, ali su često bili besplodni.
Zanemarene supruge nisu se zbog svega toga preglasno bunile. Mnoge bi svu svoju emotivnu energiju usmeravale na sinove, ponekad ih obožavajući skoro kao bogove. Neke su, pak, uspevale da nađu utehu na drugoj strani, uz pomoć profesionalnih podvodačica, što je već bilo opasno - muž je mogao da se razvede bez naročitog razloga, s tim da mu je to bila obaveza ukoliko bi suprugu uhvatio u prevari. Najviše Grkinja koje bi odlučile da pobegnu od bračne dosade posezalo je za veštačkim seksualnim pomagalima ili za drugim Grkinjama.
Za Grke je masturbacija bila sigurnosni ventil a ne greh. Našla je mesto i u književnosti, naročito u antičkoj komediji. U zaostavštini iz 3. veka p.n.e pronađen je komad u kojem razgovaraju dve mlade žene, Metro i Korito, gde Metro želi da pozajmi od svoje prijateljice veštački ud. Na nesreću, Korito ga je već pozajmila nekoj drugoj ženi, koja ga je opet prosledila trećoj. Razočarana Metro pita gde bi mogla da nabavi novi, i Korito joj preporučuje obućara Kerdona. "Jadna ja", vajka se Metro: ona poznaje dva majstora tog imena ali nijednom "ne bih volela da poverim taj posao". No, Korita, toliko ushićena divno istesanim pomagalom, ubedi Metro, i ona odlazi da sebi naruči jedan.
Brak bez žene
Istoričar Plutarh je ismevao grčke neprijatelje Spartance čiji se brak svodio na to da muž živi sa svojim drugarima, a da se venčanoj ženi iskrada noću i u retkim prilikama, i to prevashodno radi produženja nacionalne loze. Poznato je da su Spartanci o kvalitetu te loze pomno brinuli tako što su pregledali svu novorođenčad, i mušku i žensku, kako bi slabu, bolešljivu i deformisanu mogli da ostave da umru u planini. Ponekad je, navodi Plutarh, spartanski "muž dobijao decu, a da nikad nije video svoju ženu po danu".
ŠKOLA ZA ŽENE
Veštački ud je korišćen i među tribadama, kako su stari Grci nazivali homoseksualke. Plutarh je tvrdio da se u susednoj "Sparti ljubav toliko poštovala da su se čak i najuglednije žene zaljubljivale u mlade devojke". Pod sumnju ženske homoseksualnosti je dolazilo i ostrvo Leukas, jer je jedna njegova žiteljka, Filena, navodno napisala prvu ilustrovanu knjigu o tribadskim stavovima.
Međutim, žarištem je smatran Lezbos, grčko ostrvo na kojem je "pevala i volela vatrena Sapfo". O ovoj pesnikinji se zna da je bila ugledna upraviteljka škole za mlade dame, i tako velika umetnica da su je njeni savremenici nazivali "desetom muzom". Već ono malo sačuvanih fragmenata njene poezije, uglavnom posvećene raznim učenicama, pokazuju da je tu sve prštalo od ljubavi koja bi teško mogla da se nazove samo intelektualnom: "Vrati se, preklinjem te, odevena u svoju mlečno belu tuniku. Ah, kakva silna želja sledi tvoj prekrasni oblik, nema žene koja neće zadrhtati od njegove zavodljivosti". Oni koji su imali priliku da pročitaju Sapfina sabrana dela nisu sumnjali u njihovu erotičnu prirodu. Tako ih Apulej naziva čulnim i raspusnim, a Rimljanin Ovidije opisuje kao celokupan kurs iz ženske homoseksualnosti. Sa protokom vremena, ime Sapfo i ostrva na kojem je živela potisnuli su naziv tribada i počeli da govore o lezbijskoj ljubavi.
Svi su isti
Za Grkinju antičkog doba nije bilo uobičajeno da upozna nekog drugog muškarca osim muža ili rođaka. U vezi sa tim je Plutarh zabeležio priču o vladaru Hijeru koga je neko ismevao zato što mu smrdi iz usta. Hijero je otišao kući i besno pitao suprugu zašto mu to nije kazala. "Mislila sam da svi muškarci tako smrde", odgovorila mu je ona.
Seks u staroj eri (5): Hetere na simpozijumu Atinski muškarci su krajem 4. veka pre nove ere ponovo "otkrili" zanimanje za žene, mada ne baš za sopstvene, što je veliki grčki govornik Demosten ukratko objasnio: "Za uživanje imamo hetere, za dnevne potrebe naložnice, a supruge da nam rađaju zakonitu decu i staraju se o vođenju domaćinstva".
RAVNE SA MUŠKARCIMA: Hetere sa atinskim državnikom i vojskovođom Alkibijadom
Zaokret ka ženama nastao je širenjem duhovnih vidika, što je, opet, bila posledica osvajanja Aleksandra Velikog. Grčki građanin se bogati, i sve manje zanima za politiku, pa ima i vremena i novca za bacanje. To se najpre ispoljilo u umetnosti.
Poslovne žene
Sa kipova koje prikazuju žene počela je da spada odeća, a nago žensko telo pojavilo se i na pozornici. U novoj antičkoj komediji političke teme povukle su se pred prikazivanjem romantične ljubavi muškarca i žene, mada su ženske uloge i dalje igrali dečaci, sada obučeni u trikoe sa naslikanim dojkama i pubisom. Ipak, najveći napredak u zanimanju za žene zabeležile su blagajne prostitutki. Afroditine službenice bile su toliko zaposlene da je jedna od najpoznatijih, po imenu Metiha, dobila nadimak Klepsidra, prema nazivu vodenog sata kojim je morala da odmerava dužinu poseta svojih mušterija. Vrhunske kurtizane nazivane su heterama.
Hetera Aspazija
Njihova privlačnost ležala je u lepoti isto onoliko koliko i u njihovoj oštroumnosti i dobrom obrazovanju, koje se kretalo od klasične književnosti do računovodstva. Atinjanima se kod hetera sviđalo upravo to što su bile izvrsne u svim onim stvarima koje oni nisu dozvoljavali svojim suprugama.
Heterama je, za razliku od venčanih žena, bilo dopušteno da se pridruže muškarcima za trpezom, gde su mogle da pokupe dovoljno znanja o kulturi i javnim poslovima da bi vodile pametne razgovore. One su bile jedine žene koje su smele da učestvuju, i to veoma aktivno, u simpozijumima, što je drugo ime za skupove koji bi počinjali kao politički kružok a završavali se u pijankama. Mišljenje hetera muškarci su rado slušali i uvažavali.
Dok su udate Atinjanke od malena odgajane da se posvećuju deci i domu, skupe kurtizane su stizale često iz nižih slojeva društva ili nekada čak bile robinje, gde su se rano obučavale raznim javnim veštinama. Supruge su o ljubavi znale samo ono čemu su ih učili muževi, a njima je više bilo stalo do konačnog proizvoda, sinova, nego do zadovoljnog "radnika".
Pošto supruge nisu mogle ni da se nadaju takmičenju sa heterama, hetere su, kao i mnoge kasnije tokom istorije, bolje prolazile od čestitih građanki. One su zapravo bile jedine uspešne žene u antičkom svetu. Kada je Jonjanka Targelija u 6. veku
p.n.e. proširila svoju delatnost i na špijunažu za persijskog cara Kira Velikog, tvrdilo se da je tako ubedljivo uticala na tela, a naročito umove svojih uglednih ljubavnika da su ovi mirno ponudili Joniju Persijancima.
Dva vekla kasnije, Tais iz Atine postala je ljubavnica Aleksandra Velikog i njoj se pripisivala odgovornost za spaljivanje Persepolisa. Kasnije se udala za Ptolomeja Prvog i postala kraljica Egipta. Jedna od najčuvenijih hetera, Aspazija, držala je u Atini politički salon u koji je primala najmoćnije ljude svog vremena. Zbog nje je atinski državnik i vojskovođa Perikle ostavio ženu i decu, a veruje se da je ona uticala da Atina objavi rat Samosu.
Hetere su u jednom trenutku postale toliko moćne da su Atinjani tražili da im se zabrani uplitanje u politiku, ali su one dotle već svoj uticaj mogle i masno da plate. Lukijanovi "Dijalozi kurtizana" daju primer izvesne Mirtale koja je ljubavnike stavila pred takmičenje i okrenula se onom od kojeg je dobila stan, bisere, minđuše, ćilim i lepu svotu novca.
Već na ovom primeru je jasno da se kurtizana uspinjala u društvu, veoma dobro znajući kolika je vrednost materijalnih dobara u tom svetu. Ali, takođe je bila svesna da njena lepota neće večno trajati i da je velika ušteđevina jedini cilj kojem se stremi. Zato izvesna Filomena kratko odgovara svom zaljubljenom klijentu: "Zašto se bakćeš pisanjem dugih pisama? Ja hoću pedeset zlatnika, a ne pisma. Ako me voliš, plati, a ako više voliš svoj novac, onda me više nemoj gnjaviti. Zbogom!".
UNOSAN POSAO: Kurtizana zabavlja klijenta
Iza hetera su se na društvenoj lestvici nalazile naložnice. Biti naložnica, međutim, nije bilo najsrećnije rešenje za preživljavanje. Ona nije imala slobodu, samostalnost ni moć hetere, a ako bi dosadila svom gospodaru on je mogao da je proda, čak i javnoj kući.
Običaj držanja druge žene pored zakonite već se do klasičnog razdoblja Grčke krajem 5. veka p.n.e. povlačio pred oštrom konkurencijom lepih dečaka i jeftinih devojaka iz bordela.
Prve javne kuće u Atini ustanovio je zakonodavac Solon početkom 6. veka p.n.e, ali je, izgleda, izabrao pogrešan trenutak, jer je promet dugo bio slab. Tek dva veka kasnije, ovaj posao počeo je da cveta. Kako opisuje Atenije, grčki govornik i učitelj, devojke su bile postrojene ispred zgrade, u haljinama od gaze koje nisu pokrivale grudi.
"Svaki muškarac može da odabere onu koja mu se sviđa: mršavu, debelu, punačku, vižljastu, krivu, mladu, staru, sredovečnu, zrelu. One te, hteo-ne hteo, uvlače u kuću nazivaju te taticom ako si starac, ili dečkićem. I ma koju od njih možeš imati za malu svotu". Cena za prostitutku se, zavisno od kategorije i vrste usluge kretala od jednog obola do statera, što bi danas iznosilo od trideset evrocenti do 4,5 evra ili oko 6 dolara. Vlasnici javnih kuća državi su plaćali godišnji porez.
Afroditi na dar
Prostitucija je naročito cvetala u gradovima sa velikim prometom putnika i robe. Tako je, na primer, Korint sa svoje dve luke vrveo od javnih kuća i uličarki spremnih da u svakom času opsluže pridošle mornare. Tvrdilo se da je tamošnji Afroditin hram imao preko hiljadu hetera koje su bile posvećene službi ne samo ovoj boginji nego i njenim (smrtnim) poklonicima. Jedan pobožni atletičar, Ksenofon iz Korinta, dao je zanimljiv zavet Afroditi ukoliko pobedi na Olimpijskim igrama. Pošto mu je želja ispunjena, boginja je u jednom danu postala bogatija za sto novih sveštenica-prostitutki. One su zaista imale i versku ulogu. Kada je persijski car Kserks u 5. veku p.n.e krenuo na Grčku, hetere iz Korinta bile su među onim rodoljubima koji su prineli najviše molitvi i žrtava na oltare hrama. Persijanci su ubrzo bili poraženi i oterani.
Poruke sa pločnika
U grčkim gradovima radile su prostitutke sa dna lestivice ovog zanata. Nazivane su pornai. Bile su to uličarke koje su izmislile tehniku mamljenja mušterija kakva ni pre ni posle njih nije viđena: šetkale su se ispred prolaznika u sandalama na čijim je đonovima ugravirana naopako napisana rečenica "Sledi me", koja bi se pri hodanju utisnula u zemljani pločnik i tako mogla da bude pročitana.
Dobrotvorke iz budoara
Neke hetere su bile toliko bogate da su mogle sebi da priušte da postanu dobrotvorke. Čuvena atinska prostituka Lamija je gradu Sikionu kod Korinta podigla galeriju, a Tračanka Rodopa, koja je radila u Egiptu, navodno je izgradila celu piramidu. Lamija od Atene je bila omiljena ljubavnica makedonskog kralja Demetrija Poliorketa, poznatog po tome što je imao mnogo žena u isto vreme, i to venčanih.
Seks u staroj eri (6): Rim su srušile Rimljanke Kao i drugde u antičkom svetu, u Rimu su supruge i deca bili imovina svojih očeva i muževa, ali je postojala i jedna važna razlika. Rađanje dece i vođenje domaćinstva bili su samo deo ženinih dužnosti, jer se od nje očekivalo da bude ogledalo statusa i prestiža svoje porodice.
Buntovne i rasipne: Moda Rimljanki u antičko doba
Mlada na probu
Filozof i državnik Seneka prigovarao je nekim svojim savremenicima da su ovladali mukotrpnom veštinom da ništa ne rade, s tim što bi ovaj opis mnogo više odgovarao načinu na koji su rimske žene provodile dane. One su, nasuprot muževima koji su bili prezauzeti javnim životom, ustajale iz kreveta kad god su želele, pomno se oblačile u zasebnoj sobi (samo su prostakuše delile spavaću sobu sa mužem) i tada bile spremne da se suoče, ne baš odmah sa svetom, nego sa svojim ogledalom, sluškinjama i bezbrojnim teglicama kozmetike.
Pošto bi najpre potrošila sate na komplikovanu frizuru, rimska "ornatriks", ugledna gospođa, počinjala bi rad na šminkanju lica, što je bio podjednako dug proces. Kada bi i to umetničko delo bilo dovršeno, preostajalo joj je da nakitom ukrasi sve što se moglo ukrasiti na telu i da se opremi suncobranom, lepezom i plaštom.
Tada je konačno mogla da krene u svoj redovni posao: da u nosiljci poseti krojačicu i draguljara, potom svoje prijateljice i božanstva u hramu, da ode u pozorište ili u arenu, i da radni dan završi brčkanjem u javnom kupatilu, omiljenom društvenom sastajalištu čak i za bogate Rimljane koji su imali privatna kupatila. Predveče se ugledna rimska građanka vraćala kući da nadgleda spremanje večere, porodične ili svečane, i to je bio jedini deo njenih dnevnih delatnosti koji bi mogao da se opiše kao istinski rad.
Marko Porcije Kalon
U Rimu su postojala tri vida braka. Prvi, sličan kasnijem katoličkom, sklapao se uz svečanu ceremoniju i bilo ga je gotovo nemoguće raskinuti, ako se ne računa da je rimski muž sve do 2. veka nove ere imao zakonsko pravo da suprugu smakne na licu mesta kad je zatekne u neveri. Drugi brak se približio savremenom građanskom i bio je pogodan za one koji nisu hteli da troše na svadbeni sjaj. U oba slučaja nevesta je prelazila iz očevih ruku, u ruke supruga, kako se to i pravno nazivalo.
Postajala je posed njegove porodice, čijem je veću polagala račune u slučaju nekog bračnog prestupa. "Uzus" kao treći vid braka u Rimu značio je da se mlada uzima na probu tokom jedne godine neprekidnog zajedničkog života, ali je za to vreme ona ostajala član očeve porodice. Ukoliko bi prošla na probi, devojka je ulazila u legalan brak i dalja sudbina joj je bila kao i drugim suprugama. E, ovaj brak uzusom je ženi u starom Rimu povećao ličnu samostalnost. Jer, "neprekidni zajednički život" značio je upravo to - ako bi žena izbivala iz kuće makar tri dana i noći, vreme probe bi joj se računalo iz početka.
Svaka iole domišljata Rimljanka je tako mogla da skoro unedogled odlaže trenutak kada će i zakonski postati potčinjena mužu umesto ocu, jer je od oca za prestupe mogla da očekuje pre stroge verbalne lekcije nego stroge kazne. Ipak, ovakav brak se nikada ne bi ustalio da je bio omiljen samo među nevestama. Uzus je išao naruku i očevima. Između 5. i 3. veka p. n. e. zakon je dozvoljavao da otac zadrži nadzor i nad kćerkom i nad njenim mirazom, koji je mogao da povrati ukoliko se kći na kraju ipak ne uda. Postepeno se odatle uobičajilo da nevesta ostane pod očevim okriljem.
Njen otac je mogao da je "razvede" od muža i vrati kući ukoliko bi mu, na primer, za nju bila ponuđena unosnija prilika. Blagodeti ovakvog položaja primećivale su i žene: udata kćer je pravno bila u rukama oca, ali mu nije bila na oku, a kada bi ušla u 25. godinu, dakle, na prag starosti, očev nadzor nad njom bi postajao gotovo formalnost.
U Rimu je 215. godine p. n. e. donesen Opijanski zakon koji je ženama dozvoljavao da nose samo pola tadašnje unce zlata (oko 35 grama), branio da nose obojene haljine i da se voze kolima. Ovi propisi se lako razumeju ako se zna da su se Rimljani nalazili usred dugog i iscrpljujućeg Punskog rata sa Kartaginom, tako da su za ženu zlato, skupocene boje za tkaninu i privatni prevoz značili luksuz, a za vojnika opstanak. Ali, trebalo je da prođe još šest godina po okončanju rata da bi 195. g. p. n. e. pao predlog da se ovaj zakon povuče. Zahvaljujući konzervativnim političarima, rasprava je trajala danima. Rimljanke su postajale sve gnevnije.
Zlato
Na kraju su zajedno sa sapatnicama iz provincije zaposele sve prilaze Forumu, glavnom gradskom trgu. Kap je prelila čašu kada su provalile u kancelarije dvojice tribuna, najvećih pristalica Opijanskog zakona. Konzervativac Katon Stariji je, besan što je morao da se probija kroz "pravi puk žena", prasnuo u Senatu: "Žena je svojeglava i neobuzdana životinja, i ne možete joj pustiti uzde i očekivati da se ne otrgne... Ono što žele jeste potpuna sloboda, ili, grubo rečeno, potpuna raspuštenost... Ako im dopustite jedno pravo za drugim, tako da na kraju uživaju potpunu ravnopravnost sa muškarcima, mislite li da će vam biti podnošljivije?
Besmislica!" Bogate žene žele opoziv zakona kako bi mogle da se kočopere u zlatu i purpuru, koje niže žene ne mogu priuštiti, objasnio je Katon i zaključio: "Želite li da uvedete eru takmičenja u odevanju? Kad žena nešto može da kupi, ona će to kupiti, a kada ne bude mogla, otići će mužu po novac. Jao jadnom mužu, bilo da joj da, ili ne da. Jer, ako on ne nađe novac, naći će ga neki drugi muškarac!" Tribun Valerije se suprotstavio ovako zastrašujućem pogledu na budućnost rimskog braka.
Dok je Katon bio ubeđen da će se, ukoliko se zakon opozove, pokazati da muškarci nisu sposobni da dovedu u red svoje žene, Valerije je tvrdio suprotno: "Dokle god su njeni muškarci živi, žena nikad neće pobeći iz svoje zavisnosti. Nezavisnost koju stiču kad izgube roditelje ili ostanu udovice nešto je čega one mole da budu pošteđene."
Podsećajući da je jedino ženama rimskih građana zabranjeno da se ulepšavaju, Valerije je napomenuo: "Žene saveznika Rima pružaju upadljiv prizor u svom zlatu i purpuru. Ove žene se vozikaju po Rimu dok naše moraju da pešače, kao da imperijom upravljaju saveznici, a ne Rim. Ovo bi i muškarce moralo da uznemiri, a kako li je tek ženama koje mogu da uznemire i sitnice?
Elegancija, nakit i negovanje lepote - to su odlike koje žena ceni." Opijanski zakon je opozvan, ali je, dugoročno gledano, Katon bio u pravu. Dva veka kasnije istoričar Valerije Maksimus poručuje da ljudi koji su opozvali taj zakon "nisu imali pojma o rasipanju do kojeg će dovesti strast žena prema modnim novinama, ili o krajnostima do kojih će ići njihova drskost kada jednom uspeju da pogaze zakone".
Paprena moda
Rimska ženska moda vekovima se nije menjala. Najvažnije je bilo imati raskošne i skupe boje za tkanine, teške zlatne narukvice, broševe i prstenje, minđuše načičkane draguljima, često vrednije od zemljišnog poseda i haljine od najfinije svile koja je doslovno vredela onoliko zlata koliko je bila teška.
Bogatstvo nestaje
Osvajanja su isprva donosila Rimu velika bogatstva. Ali, već u 1. veku istoričar Plinije procenjuje da rimska trgovina trpi ogroman deficit, jednak petostrukoj vrednosti plena koje je Rim stekao osvajanjima Sredozemlja, Galije, Španije i zapadne Azije. U isto vreme, nije bilo mnogo stvari koje bi druge zemlje želele iz Rima. A kada su se istrošili veliki rudnici srebra, naročito u Grčkoj, rimski metalni novac počeo je da gubi vrednost sve dok se nije urušila cela ekonomija. Naučnici se nisu složili koji je od raznovrsnih razloga, političkih, društvenih, vojnih i privrednih bio glavni za propast Rimskog carstva, ali se mnogi slažu da je rasipništvo, i to naročito Rimljanki, bio značajan pomagač.
Većina rimskih božanstava zaostala je iz drevnih vremena kada im je uloga bila da štite ljudski rod u zamenu za darove. Jedna od takvih bila je Vesta, čuvarka domaćinstva. Vekovima su Rimljani verovali da blagostanje države zavisi od predanosti kojom sveštenice ove boginje održavaju svetu vatru. Vestalki je bilo šest, i one su se kockom birale među najuglednijim porodicama.
Pokriće za kriminal: Bahanalije su se od svečanosti pretvorile u okrutne orgije
Ipak, već u doba Oktavijana Avgusta ta čast se izbegavala, pa carski biograf Svetonije beleži: kada je upražnjeno jedno mesto u Vestinom hramu, "mnogi građani su se silno trudili da imena njihovih kćeri ne dođu na spisak kandidatkinja".
BEG OD DOSADE
Vestalka je regrutovana sa najviše deset godina, ponekad i ranije, jer je tada još moglo da se garantuje da je devica. To je morala da ostane narednih trideset godina službe. Potom je mogla da ide kud želi ili da ostane sveštenica. Nevinost vestalke je, dakle, bila stvar od nacionalnog značaja. Kada je Rim poražen 216. g. p.n.e kod Kane, krivica nije bačena na vojnike nego na neodgovorne sveštenice Veste. Dve su osuđene na smrt. Vek kasnije, svih šest vestalki bilo je optuženo da su pokvarene, a tri su i pogubljene jer je nepobitno dokazano da su popustile zovu čula.
Pošto je rimski Panteon pod grčkim uticajem dobio bogove bliskije ljudima, Rimljankama je religija postala beg od dosade. Na primer, Venera, drevna čuvarka zemljoradnje, pomešala se sa vatrenom lepoticom Afroditom i postala majka nacije, čuvarka braka, ali i zaštitnica prostitutki. Na godišnjim svetkovinama, Veneri su se udate žene klanjale 1. aprila, a prostitutke, muške i ženske, 23. dana istog meseca. Najzapaženiji od svih uvezenih božanstava bio je Dionis, zaštitnik vina, vegetacije i uživanja.
U Rimu je postao Bah, bog pijanstva i ekstaze. Njegov kult je postao veoma popularan posle Drugog punskog rata u 2. veku p.n.e, ali je nedugo potom došlo i do otkrovenja, beleži hroničar Livije. Dogodilo se da je jedan rimski građanin proneverio imovinu svog posinka. Kada se mladić približio punoletstvu, očuh se uplašio da će biti otkriven, pa je odlučio da ga se reši. U celu stvar je uvukao i svoju ženu, mladićevu majku, koja je od sina zatražila da postane Bahov službenik.
Nezasita: Mesalina, žena cara Klaudija
Na nesreću po zaverenike, mladić se poverio ljubavnici, iskusnoj kurtizani Hispali. Žena se zgrozila, jer je znala o čemu je reč - i sama je jedva uspela da se izvuče iz tog opasnog društva. Bahov kult je, naime, u početku bio dnevna, javna svetkovina koju su vodile ugledne rimske matrone, sve dok jedna od njih, Pakula Anija nije propustila u slavlje muškarce svih godišta i klasa, počevši sa sopstvenim sinovima. Kasnije su im se pridružile i žene. Bahanalije su se održavale pet puta mesečno i prešle pod okrilje mraka iz vrlo razumljivih razloga: jedino pravilo bilo je kršenje svih pravila građanskog života, naročito moralnih. Livije tvrdi da su se tajni obredi u čast Baha sveli na orgije začinjene ogromnim količinama vina, ali i krvi i nasilja, gde su se bolni krici novih "posvećenika" utapali u zvuke bubnjeva i cimbala.
Ubistvo je bila prirodna posledica za svakog ko bi se opirao svojoj sudbini. Kada je Hispala prva javno progovorila o tome, uticala je na pogubljenje nekoliko hiljada Bahovih poklonika. Mnogi su poticali iz otmenih porodica. Utvrđeno je da su bahanalije prikrivale razne druge zločine: naručena ubistva, lažna svedočenja, falsifikovanja testamenata i tapija. Obožavanje Baha je 186. g. p.n.e. zabranjeno, osim uz naročitu dozvolu i u grupi od najviše petoro.
Rimljanke su već u rano doba carizma imale dosta zajedničkog sa savremenim feministkinjama: bespogovoran duh, ponašanje sa visine i prezir prema prosečnosti. Ni njihove muževe nije bilo lako podnositi. Prosečan rimski građanin bio je sebičan, a sklon moralisanju, lišen mašte i smisla za humor. Ženi je u najdavnija vremena bilo nemoguće da se razvede od njega. Ali, već u 3. veku p.n.e rimski brak je postao "zajednički život uz obostrani pristanak", a u prvim vekovima nove ere Rimljanka je mogla da se razvede gotovo bez razloga. I ona je to pravo često i poletno koristila. Satiričar Juvenal kiselo primećuje o jednoj raspuštenici: "Za pet zima imala je osam muževa. To zapišite na njenoj nadgrobnoj ploči!"
Lakoća razvoda imala je i drugu stranu. Ukoliko je žena pripadala plemenitoj lozi kojoj je brak bio lepak za političke saveze, njen otac bi mogao brže da je razvede nego što ju je udao, želela to ona ili ne. Oktavijan Avgust, čuven po pobožnim gledištima o moralu, razveo se od supruge Skribonije pod optužbom da je "moralno izopačena" (zamrzela je jednu njegovu ljubavnicu), a zapravo zato što je hteo da se oženi sedamanaestogodišnjom Livijom Drusilom, koja je tada bila u visokoj trudnoći sa - svojim mužem. I Julija, Avgustova kći, bila je žrtva rimske navike da venčanje posmatra kao stranačku koaliciju. Udavali su je tri puta. Dvojica mladoženja su zbog toga morala da se razvedu od svojih supruga, pri čemu poslednji Tiberije nije krio nezadovoljstvo zbog toga sve dok nije nasledio tasta na tronu, i to upravo zaslugom svoje preduzimljive supruge.
Nema sumnje da su mnoge obrazovane i pametne Rimljanke, mučene dosadom, divljale u svom privatnom životu, bilo putem mističnih orgijastičnih religija, pristiglih sa Istoka, koje su mnoge ispovedale, bilo legalnim menjanjem muževa u svom krevetu. Naime, žena uhvaćena u neveri i dalje se kažnjavala razvodom, oduzimanjem velikog dela imovine, zabranom svim ostalim muškarcima da se njome ožene i progonstvom. Ovim poslednjim kažnjavan je i njen zavodnik, ako je oženjen. Neženjama se praštalo. Muškarcima, pak, bilo je dozvoljeno da varaju svoje žene ali samo sa registrovanim prostitutkama, pa je rimska administracija u jednom trenutku bila zatrpana zahtevima žena, i to čak sasvim pristojnih, da se upišu u taj registar.
Tek od 4. veka, pred kraj Carstva, neverni muževi su počeli da trpe jednaku kaznu kao i supruge. Jedan razlog za to što se Rimljankama žmurilo na seksualne nestašluke bio je taj što su ih oni držali podalje od političkih. Osim toga, rimskom mužu i nije bilo naročito stalo do toga šta mu radi žena sve dok njega ne uznemirava, makar on bio i sam car. Klaudije je Mesalini, svojoj trećoj ženi, opraštao već legendarnu nezasitost za muškarcima, pa i onda kada je priredila seksualni maraton, celovečernje takmičenje sa najpoznatijom rimskom prostitutkom i - pobedila, sa rezultatom od 25 prema 24 muškarca. Mesalinu je muž pogubio tek pošto je ona pokušala, uz pomoć jednog od bezbrojnih ljubavnika, da ga smakne sa trona.
NEPOZNATA REČ
Ipak, najvažniji razlog za slobodu koju su uživale Rimljanke, neobičnu za antičko doba, bio je taj što ih nije bilo dovoljno. Muškarcu je brak bio potreban da bi popravio svoju imovinsku kartu mirazom, a krvnu lozu naslednicima. Jedini način da to postigne bio je da svoju ženu lepo izdržava. Konkurencija je bila velika za ono malo poželjnih nevesta, tako da u latinskom jeziku rimskog doba ne postoji reč "usedelica".
Lažni bog
Jedna strana boginja, Izida, u Rimu se odomaćila i postala tolika ljubimica žena, da su ženomrsci svu čulnost Rimljanki pripisivali njenom kultu. Uspeli su da je iskorene tek oko 19. godine, kada je jedna lakoverna mlada matrona zvana Paulina užasnuto otkrila da je bog Anubis, Izidin saradnik sa kojim je provela noć u svetom spajanju, zapravo jedan njen sasvim smrtni obožavalac. Pošto je Paulina podigla prašinu zbog prevare, Izidini sveštenici su porazapinjani na krst ili oterani u progonstvo.
Najveća grozota
Vestalkama je sledovala spora smrt: bile bi žive zazidane u podzemnu odajicu sa ležajem, lampom i nešto hrane. Istoričar Plutarh je, opisujući povorku koja je pratila grešne vestalke u grob, rekao: "Na svetu nema užasnijeg prizora, a u Rimu nema dana sa kojim bi ova grozota mogla da se uporedi."
