- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Sedmoro Stankovića spaseno u zadnji čas
Izvor:
Novosti.rs
Reporter „Novosti“ sa vranjskim vatrogascima u pohode zavejanom selu Smiljevići. Sneg i mraz okovali i izvor vode. Deset dana nisu videli živog čoveka. Pomoć dočekali raširenih ruku.
Put od Vranja preko planinskog vrha Goč pre nekoliko dana je raščišćen, ali to ne znači mnogo za četvoro malih Stamenkovića koji moraju kilometrima da pešače kroz snežne nanose iz svog zabačenog naselja Smiljevići do asfaltnog puta gde će, možda, uhvatiti autobus do škole.
Sedmočlana porodica Stamenković živi na obronku planine Oblik u prastaroj kući s jednom jedinom sobom u kojoj otac, majka i petoro dece spavaju u ukupno tri kreveta. Stamenkovići su se našli na rubu gladi tokom tronedeljne snežne blokade ovog kraja. Međutim, oni nisu ostali sami jer su o njima brinuli vatrogasci-spasioci iz Vranja koji su peške došli u njihov zabačeni zaselak i doneli im neophodne namirnice u poslednjem trenutku.
- Sa 95 ljudi i vozilima koja su u proseku stara 25 godina, trudimo se da pokrijemo sve vanredne događaje na teritoriji od 3.500 kvadratnih kilometara - kaže Vedran Tošković, komandant vatrogasnog bataljona Vranje.
U ponedeljak rano ujutro, na sastanku s načelnikom Odeljenja sektora za vanredne situacije u Vranju Drakčetom Stanojkovićem, vatrogasci su se dogovorili da pošalju i ekipu spasilaca s tovarom najneophodnijih namirnica za porodicu Stamenković. Međutim, oni nisu poneli samo hranu koju je dodelio Crveni krst, već su i sami od svojih skromnih prihoda izdvojili deo novca za pomoć ugroženim gorštacima. U crveni robusni ruski džip UAZ ukrcala se tročlana ekipa čiji je vođa bio Dejan Dimitrijević, a članovi Dušan Tasić i mlada Jelena Nedeljković, jedina žena vatrogasac na jugu Srbije.
- Jelena je jedan od naših najhrabrijih vatrogasaca, a fizički je spremnija od mnogih muškaraca - naglašava komandant Tošković. - Ona ne dopušta da je čuvamo od teških poslova. Insistira na tome da ide na intervencije.
Njegove reči su se potvrdile tokom jednoiposatnog marša. Uprkos „teškom minusu“ na planini vatrogasci su se znojili pod teretom ulja, šećera, makarona, soli, svega onog što većina građana Srbije kupuje svakodnevno, a za usamljene planince te osnovne namirnice znače razliku između života i smrti.
Nedaleko od prvih kuća zaseoka Smiljevići, iz snega se ukazala glava starog gorštaka. On je sedeo u levkastoj rupi koju je iskopao u snegu dubljem od metra, i džezvom zahvatao vodu iz izvorčića, a zatim je sipao u boce.
- Nema struje, hidrofor ne radi, pa moram ovako da uzimam vodu - rekao je Vladimir Trajković. - Za svojih 60 godina ne pamtim jaču zimu. Prvi put vidim da se i izvor ledi.
Najzad se pred kolonom spasilaca na vrhu brdašceta ukazao kućerak Stankovića, ispred koga su stajala slabo obučena dečica, radoznalo posmatrajući došljake. Straćara je prosto stenjala pod teretom snega na krovu koji se već topio i curkao na zemljani pod jedine sobe u kojoj su jedini nameštaj tri kreveta, jedan sto i prastari šporet na drva.
- Kad imamo, jedemo kupus, pasulj i krompir, a kad nemamo ništa, onda trpimo - sumorno kaže majka Sunčica. - Šta ima da se priča, pogledajte gde živimo... Porodicu izdržavaju otac Branislav, koji leti nadniči, i stariji sin Srđan (19), koji radi sa drvosečama.
Međutim, po ovakvoj zimi, ni za jednog ni za drugog nema posla i porodica je ostala bez ikakvih prihoda.
- Nijedno od naše dece nema zdravstvenu knjižicu - kaže tužno Branislav. - Ne znam kako bismo preživeli i dočekali proleće da nema ovih naših vatrogasaca.
POSLEDNJI ĐAK U SELU
LEPA deca krupnih plavih očiju, Jasmina (14), Milica (13) i Miloš (8) radoznalo su gledala vatrogasce-spasioce s poklonima i pitali ih da li bi i oni mogli kad porastu da budu vatrogasci.
- Žao mi je mališana. Jasmina i Milica su odlični đaci, ali nemamo sredstva da ih šaljemo u srednju školu. Najmlađi Miloš je sad jedini đak u Smiljevićima, a kad on završi četvrti razred, i škola će se ugasiti.
Izvor:
Novosti.rs
Reporter „Novosti“ sa vranjskim vatrogascima u pohode zavejanom selu Smiljevići. Sneg i mraz okovali i izvor vode. Deset dana nisu videli živog čoveka. Pomoć dočekali raširenih ruku.
Put od Vranja preko planinskog vrha Goč pre nekoliko dana je raščišćen, ali to ne znači mnogo za četvoro malih Stamenkovića koji moraju kilometrima da pešače kroz snežne nanose iz svog zabačenog naselja Smiljevići do asfaltnog puta gde će, možda, uhvatiti autobus do škole.
Sedmočlana porodica Stamenković živi na obronku planine Oblik u prastaroj kući s jednom jedinom sobom u kojoj otac, majka i petoro dece spavaju u ukupno tri kreveta. Stamenkovići su se našli na rubu gladi tokom tronedeljne snežne blokade ovog kraja. Međutim, oni nisu ostali sami jer su o njima brinuli vatrogasci-spasioci iz Vranja koji su peške došli u njihov zabačeni zaselak i doneli im neophodne namirnice u poslednjem trenutku.
- Sa 95 ljudi i vozilima koja su u proseku stara 25 godina, trudimo se da pokrijemo sve vanredne događaje na teritoriji od 3.500 kvadratnih kilometara - kaže Vedran Tošković, komandant vatrogasnog bataljona Vranje.
U ponedeljak rano ujutro, na sastanku s načelnikom Odeljenja sektora za vanredne situacije u Vranju Drakčetom Stanojkovićem, vatrogasci su se dogovorili da pošalju i ekipu spasilaca s tovarom najneophodnijih namirnica za porodicu Stamenković. Međutim, oni nisu poneli samo hranu koju je dodelio Crveni krst, već su i sami od svojih skromnih prihoda izdvojili deo novca za pomoć ugroženim gorštacima. U crveni robusni ruski džip UAZ ukrcala se tročlana ekipa čiji je vođa bio Dejan Dimitrijević, a članovi Dušan Tasić i mlada Jelena Nedeljković, jedina žena vatrogasac na jugu Srbije.
- Jelena je jedan od naših najhrabrijih vatrogasaca, a fizički je spremnija od mnogih muškaraca - naglašava komandant Tošković. - Ona ne dopušta da je čuvamo od teških poslova. Insistira na tome da ide na intervencije.
Njegove reči su se potvrdile tokom jednoiposatnog marša. Uprkos „teškom minusu“ na planini vatrogasci su se znojili pod teretom ulja, šećera, makarona, soli, svega onog što većina građana Srbije kupuje svakodnevno, a za usamljene planince te osnovne namirnice znače razliku između života i smrti.
Nedaleko od prvih kuća zaseoka Smiljevići, iz snega se ukazala glava starog gorštaka. On je sedeo u levkastoj rupi koju je iskopao u snegu dubljem od metra, i džezvom zahvatao vodu iz izvorčića, a zatim je sipao u boce.
- Nema struje, hidrofor ne radi, pa moram ovako da uzimam vodu - rekao je Vladimir Trajković. - Za svojih 60 godina ne pamtim jaču zimu. Prvi put vidim da se i izvor ledi.
Najzad se pred kolonom spasilaca na vrhu brdašceta ukazao kućerak Stankovića, ispred koga su stajala slabo obučena dečica, radoznalo posmatrajući došljake. Straćara je prosto stenjala pod teretom snega na krovu koji se već topio i curkao na zemljani pod jedine sobe u kojoj su jedini nameštaj tri kreveta, jedan sto i prastari šporet na drva.
- Kad imamo, jedemo kupus, pasulj i krompir, a kad nemamo ništa, onda trpimo - sumorno kaže majka Sunčica. - Šta ima da se priča, pogledajte gde živimo... Porodicu izdržavaju otac Branislav, koji leti nadniči, i stariji sin Srđan (19), koji radi sa drvosečama.
Međutim, po ovakvoj zimi, ni za jednog ni za drugog nema posla i porodica je ostala bez ikakvih prihoda.
- Nijedno od naše dece nema zdravstvenu knjižicu - kaže tužno Branislav. - Ne znam kako bismo preživeli i dočekali proleće da nema ovih naših vatrogasaca.
POSLEDNJI ĐAK U SELU
LEPA deca krupnih plavih očiju, Jasmina (14), Milica (13) i Miloš (8) radoznalo su gledala vatrogasce-spasioce s poklonima i pitali ih da li bi i oni mogli kad porastu da budu vatrogasci.
- Žao mi je mališana. Jasmina i Milica su odlični đaci, ali nemamo sredstva da ih šaljemo u srednju školu. Najmlađi Miloš je sad jedini đak u Smiljevićima, a kad on završi četvrti razred, i škola će se ugasiti.