LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Sedam decenija od holokausta
Svedočenje Aleksandra Mošića o stradanju Jevreja u Beogradu. – Medalja pravednika dodeljena 131 osobi iz Srbije, kaže dr Milan Koljanin
U kamionima „dušegupkama” ubijeno 6.320 ljudi
„Imao sam mnogo sreće”, kaže inženjer Aleksandar Mošić (1919), jedan od malobrojnih beogradskih Jevreja koji je preživeo Drugi svetski rat. O njegovim sećanjima na te užasne događaje razgovaramo u godini u kojoj se navršava sedam decenija od završetka holokausta u Srbiji: do 10. maja 1942. godine većina jevrejskog stanovništva na teritoriji okupirane Srbije stradala je. Aleksandar, Sefard po ocu Maksu, Aškenaz po majci Elzi, bio je peta generacija Mošića koja je živela u Beogradu, a kada je 1941. godine počeo rat, imao je dvadeset i dve godine.
– Moji roditelji stanovali su u Knez Mihailovoj ulici 33, pored SANU. Odmah pored,u Jakšićevoj ulici postojao je bioskop „Korzo” itog 6. aprila oko šest sati prve bombe su udarile baš u njega. Naša zgrada, međutim, imala je podrum sa debelim zidovima, u njega smo se mi sklonili i tu smo se osećali sigurno. Kada je prvi nalet bombardovanja završen, izašao sam na ulicu i video da bioskopa „Korzo” više nema – priča Aleksandar Mošić.
Drugi nalet nemačkih aviona zatekao ga je u Karađorđevom parku. Nepovređen, istog dana je otišao iz Beograda, prvo sa idejom da se javi u neki vojni odsek, a zatim živeći kao izbeglica u Splitu, pa na Korčuli gde provodi dve godine i pridružuje se narodnooslobodilačkoj vojsci. Za to vreme, vesti iz Beograda bile su retke i uglavnom sumorne i tragične. Desetak dana po odlasku iz rodnog grada, u Dubrovniku nailazi na poštu i šalje telegram svojima.
– Roditelji su mi iz Zemuna odgovorili: „Ni za Boga miloga nemoj se vraćati”. To mi je život spasilo. Šta su hitlerovci, ja sam to vrlo dobro znao. Vratio sam se u Beograd, u naš stan, tek po završetku rata, 1945. godine. Moj brat od strica, koji je sa mnom bio u Dubrovniku, i kasnije u Splitu, nije izdržao i pobegao mi je iz Splita u Beograd. Streljan je posle četiri dana, na Tašmajdanu, u odmazdi zbog atentata na nemačkog vojnika – kaže Mošić.
Na pitanje koga je zatekao kada se vratio u Beograd, kratko odgovara: „Nikoga”. U holokaustu, inženjer Mošić je izgubio majku Elzu. Otac se sklonio u Italiju, a majka je ostala u Beogradu: bili su uvereni da nacisti neće streljati žene i decu. Pokazalo se da je to uverenje bilo pogrešno. Majku Elzu prijatelji su krili prvo u Obrenovcu, pa u Loznici, gde ju je otkrila okupatorska policija i sprovela u logor u Šapcu, a zatim u Banjički logor. Ubijena je 9. maja 1942. godine.
Nekoliko dana po ulasku okupacionih trupa u Beograd nemačka policija je počela da izdaje naredbe o registrovanju Jevreja i uvedena im je obaveza prisilnog rada, objašnjava istoričar dr Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju.
– Po već ustaljenom modelu u okupiranim zemljama, i u Srbiji su za sprovođenje mera protiv Jevreja angažovani lokalni organi vlasti. To je pre svega bilo u domenu Uprave grada Beograda, odnosno Odeljenja specijalne policije, njegovog sedmog odseka, za Jevreje i Cigane, delom trećeg i četvrtog odseka, antikomunističkog – kaže Koljanin.
Od druge polovine avgusta 1941. godine, dodaje, jevrejski muškarci, delom i romski masovno su internirani u logoru u Topovskim šupama na Autokomandi, kao i u logorima na Banjici, Šapcu, Nišu. Gotovo svi jevrejski muškarci u Srbiji, streljani su do kraja novembra iste godine, uglavnom na stratištu na putu od Pančeva ka selu Jabuka u Banatu, kraj sela Zasavica u Mačvi, u Jajincima, na putu između Bežanije i Surčina, na Bubnju kraj Niša... Preostali Jevreji iz Srbije, uglavnom žene i deca, počevši od 8. decembra iste godine internirani su u novoformiranom Jevrejskom logoru u Zemunu, na Beogradskom sajmištu, gde je od 6.400 Jevreja njih 6.320 ubijeno u „dušegupki”, gasnom kamionu poslatom iz centrale Gestapoa u Berlinu. Do 10. maja 1942. godine „jevrejsko pitanje” je za nemačku vojnoupravnu komandu bilo rešeno. Od 33.579 Jevreja tokom holokausta u Srbiji stradalo je njih 27.024, što je jedan od najviših procenata stradanja Jevreja u Evropi pod dominacijom nacističke Nemačke – ističe Koljanin. Preživeli Jevreji koji su se sakrivali, ukoliko bi bili otkriveni najčešće su odvođeni u logor na Banjici i ubrzo streljani. Milan Koljanin objašnjava da je najčešći vid spasavanja Jevreja iz Srbije tokom holokausta bilo bekstvo na područja pod kontrolom fašističke Italije. Sakrivali su ih i prijatelji, ali i nepoznati ljudi, što je bilo veoma opasno, jer je okupaciona vlast zapretila smrtnom kaznom svima koji daju Jevrejima utočište. Osobama koje su spasavale Jevreje tokom holokausta, Izrael dodeljuje medalju Pravednika među narodima i ona je do sada dodeljena 131 osobi iz Srbije.
Politika
Svedočenje Aleksandra Mošića o stradanju Jevreja u Beogradu. – Medalja pravednika dodeljena 131 osobi iz Srbije, kaže dr Milan Koljanin
U kamionima „dušegupkama” ubijeno 6.320 ljudi
„Imao sam mnogo sreće”, kaže inženjer Aleksandar Mošić (1919), jedan od malobrojnih beogradskih Jevreja koji je preživeo Drugi svetski rat. O njegovim sećanjima na te užasne događaje razgovaramo u godini u kojoj se navršava sedam decenija od završetka holokausta u Srbiji: do 10. maja 1942. godine većina jevrejskog stanovništva na teritoriji okupirane Srbije stradala je. Aleksandar, Sefard po ocu Maksu, Aškenaz po majci Elzi, bio je peta generacija Mošića koja je živela u Beogradu, a kada je 1941. godine počeo rat, imao je dvadeset i dve godine.
– Moji roditelji stanovali su u Knez Mihailovoj ulici 33, pored SANU. Odmah pored,u Jakšićevoj ulici postojao je bioskop „Korzo” itog 6. aprila oko šest sati prve bombe su udarile baš u njega. Naša zgrada, međutim, imala je podrum sa debelim zidovima, u njega smo se mi sklonili i tu smo se osećali sigurno. Kada je prvi nalet bombardovanja završen, izašao sam na ulicu i video da bioskopa „Korzo” više nema – priča Aleksandar Mošić.
Drugi nalet nemačkih aviona zatekao ga je u Karađorđevom parku. Nepovređen, istog dana je otišao iz Beograda, prvo sa idejom da se javi u neki vojni odsek, a zatim živeći kao izbeglica u Splitu, pa na Korčuli gde provodi dve godine i pridružuje se narodnooslobodilačkoj vojsci. Za to vreme, vesti iz Beograda bile su retke i uglavnom sumorne i tragične. Desetak dana po odlasku iz rodnog grada, u Dubrovniku nailazi na poštu i šalje telegram svojima.
– Roditelji su mi iz Zemuna odgovorili: „Ni za Boga miloga nemoj se vraćati”. To mi je život spasilo. Šta su hitlerovci, ja sam to vrlo dobro znao. Vratio sam se u Beograd, u naš stan, tek po završetku rata, 1945. godine. Moj brat od strica, koji je sa mnom bio u Dubrovniku, i kasnije u Splitu, nije izdržao i pobegao mi je iz Splita u Beograd. Streljan je posle četiri dana, na Tašmajdanu, u odmazdi zbog atentata na nemačkog vojnika – kaže Mošić.
Na pitanje koga je zatekao kada se vratio u Beograd, kratko odgovara: „Nikoga”. U holokaustu, inženjer Mošić je izgubio majku Elzu. Otac se sklonio u Italiju, a majka je ostala u Beogradu: bili su uvereni da nacisti neće streljati žene i decu. Pokazalo se da je to uverenje bilo pogrešno. Majku Elzu prijatelji su krili prvo u Obrenovcu, pa u Loznici, gde ju je otkrila okupatorska policija i sprovela u logor u Šapcu, a zatim u Banjički logor. Ubijena je 9. maja 1942. godine.
Nekoliko dana po ulasku okupacionih trupa u Beograd nemačka policija je počela da izdaje naredbe o registrovanju Jevreja i uvedena im je obaveza prisilnog rada, objašnjava istoričar dr Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju.
– Po već ustaljenom modelu u okupiranim zemljama, i u Srbiji su za sprovođenje mera protiv Jevreja angažovani lokalni organi vlasti. To je pre svega bilo u domenu Uprave grada Beograda, odnosno Odeljenja specijalne policije, njegovog sedmog odseka, za Jevreje i Cigane, delom trećeg i četvrtog odseka, antikomunističkog – kaže Koljanin.
Od druge polovine avgusta 1941. godine, dodaje, jevrejski muškarci, delom i romski masovno su internirani u logoru u Topovskim šupama na Autokomandi, kao i u logorima na Banjici, Šapcu, Nišu. Gotovo svi jevrejski muškarci u Srbiji, streljani su do kraja novembra iste godine, uglavnom na stratištu na putu od Pančeva ka selu Jabuka u Banatu, kraj sela Zasavica u Mačvi, u Jajincima, na putu između Bežanije i Surčina, na Bubnju kraj Niša... Preostali Jevreji iz Srbije, uglavnom žene i deca, počevši od 8. decembra iste godine internirani su u novoformiranom Jevrejskom logoru u Zemunu, na Beogradskom sajmištu, gde je od 6.400 Jevreja njih 6.320 ubijeno u „dušegupki”, gasnom kamionu poslatom iz centrale Gestapoa u Berlinu. Do 10. maja 1942. godine „jevrejsko pitanje” je za nemačku vojnoupravnu komandu bilo rešeno. Od 33.579 Jevreja tokom holokausta u Srbiji stradalo je njih 27.024, što je jedan od najviših procenata stradanja Jevreja u Evropi pod dominacijom nacističke Nemačke – ističe Koljanin. Preživeli Jevreji koji su se sakrivali, ukoliko bi bili otkriveni najčešće su odvođeni u logor na Banjici i ubrzo streljani. Milan Koljanin objašnjava da je najčešći vid spasavanja Jevreja iz Srbije tokom holokausta bilo bekstvo na područja pod kontrolom fašističke Italije. Sakrivali su ih i prijatelji, ali i nepoznati ljudi, što je bilo veoma opasno, jer je okupaciona vlast zapretila smrtnom kaznom svima koji daju Jevrejima utočište. Osobama koje su spasavale Jevreje tokom holokausta, Izrael dodeljuje medalju Pravednika među narodima i ona je do sada dodeljena 131 osobi iz Srbije.
Politika