UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.543
Savršena oluja
Nekada davno u Srbiji se igrala sjajna košarka. Treneri i igrači su u slobodno vreme završavali fakultete, a bacanje lopte na koš zvalo se akademskim sportom. Danas se ti preživeli odlikaši stide onog što se naziva – srpskim basketom. Jer on odavno ne postoji. Održavao se, doduše, veštački u životu, ubacivanjem državnih para u koševe Partizana i Zvezde. Ali je, zapravo, to bila samo iluzija o igri na dva koša.
Prekjuče, na parketu hale „Pionir”, nije se igrala prva utakmica finala košarkaškog prvenstva. Bilo je to bančenje i divljanje kog bi se postideli i seoski pijanci. Čini se da su čak i huligani oba tima bili zatečeni tom eksplozijom prostote koja je pokuljala sa klupa Zvezde i Partizana i razlila se potom na igralište, kao fekalija koja se skupljala svih ovih godina ispod lakiranog parketa.
Navijači su se, srećom, zabavljali samo bacanjem stolica. Posle savršene oluje divljaštva strahovao sam da će na konačnoj sahrani srpske košarke, ta mladež sa tribina, na kraju besmislene poslednje četvrtine, umesto sveće, ritualno zapaliti „Pionir”.
Treba li, posle one kilave makljaže i tri i po sata mučenja, laktanja, prekida utakmice, pražnjenja hale, bežanja u svlačionice pa vraćanja na teren, dozvoliti da se odigraju sve utakmice do kraja? Ili je ipak lekovitije učiniti ono što bi uradio svaki hirurg: da konačno očisti gangrenu sa nekadašnjeg ponosa srpskog sporta.
Mogle bi silne šume da se iseku kako bi se naštampale novine o uzrocima propasti našeg basketa. Ako je Partizan već 12 godina državni prvak, pa je sada, izgleda, došao red na Zvezdu, može li trener poput Duleta Vujoševića dozvoliti sebi da uskoro postane prvi trener na svetu kome će biti suđeno zbog tri sekunde u reketu? Može li Zvezdin predsednik Nebojša Čović, koji u slobodno vreme bije novinare, biti i dalje na tom mestu? Zamislimo Dudu Ivkovića koji juri za sudijama, pominje im majke i sestre i vuče ih za dres, kao što to čini Vujošević? Pomislimo samo kako bi izgledalo da je Bora Stanković noću sačekivao reportere i mlatio ih desnim direktom, kao što je to nedavno učinio Čović?
Može li, dakle, srpska košarka biti talac dva tima, valjda jedina u Evropi, koji ne drže zajedničku konferenciju za štampu? Možda je rešenje da Čović i Vujošević, kao simboli klubova oko kojih se okupljaju politički, nacionalni, sportski i biznis-radnici, izađu sami na parket „Pionira”, bez prisustva publike, kamera i čistačica.
Ili je možda rešenje da se konačno setimo Čačka, Užica, Subotice, pa da tamo potražimo novog Kiću, Praju, Moku, Saleta Đorđevića ili Divca. Da, to bi bilo blagotvorno: poslati Zvezdu i Partizan u poslednju – beton ligu. Tamo se, kažu, igra najbolji basket.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 17.06.2014.
Nekada davno u Srbiji se igrala sjajna košarka. Treneri i igrači su u slobodno vreme završavali fakultete, a bacanje lopte na koš zvalo se akademskim sportom. Danas se ti preživeli odlikaši stide onog što se naziva – srpskim basketom. Jer on odavno ne postoji. Održavao se, doduše, veštački u životu, ubacivanjem državnih para u koševe Partizana i Zvezde. Ali je, zapravo, to bila samo iluzija o igri na dva koša.
Prekjuče, na parketu hale „Pionir”, nije se igrala prva utakmica finala košarkaškog prvenstva. Bilo je to bančenje i divljanje kog bi se postideli i seoski pijanci. Čini se da su čak i huligani oba tima bili zatečeni tom eksplozijom prostote koja je pokuljala sa klupa Zvezde i Partizana i razlila se potom na igralište, kao fekalija koja se skupljala svih ovih godina ispod lakiranog parketa.
Navijači su se, srećom, zabavljali samo bacanjem stolica. Posle savršene oluje divljaštva strahovao sam da će na konačnoj sahrani srpske košarke, ta mladež sa tribina, na kraju besmislene poslednje četvrtine, umesto sveće, ritualno zapaliti „Pionir”.
Treba li, posle one kilave makljaže i tri i po sata mučenja, laktanja, prekida utakmice, pražnjenja hale, bežanja u svlačionice pa vraćanja na teren, dozvoliti da se odigraju sve utakmice do kraja? Ili je ipak lekovitije učiniti ono što bi uradio svaki hirurg: da konačno očisti gangrenu sa nekadašnjeg ponosa srpskog sporta.
Mogle bi silne šume da se iseku kako bi se naštampale novine o uzrocima propasti našeg basketa. Ako je Partizan već 12 godina državni prvak, pa je sada, izgleda, došao red na Zvezdu, može li trener poput Duleta Vujoševića dozvoliti sebi da uskoro postane prvi trener na svetu kome će biti suđeno zbog tri sekunde u reketu? Može li Zvezdin predsednik Nebojša Čović, koji u slobodno vreme bije novinare, biti i dalje na tom mestu? Zamislimo Dudu Ivkovića koji juri za sudijama, pominje im majke i sestre i vuče ih za dres, kao što to čini Vujošević? Pomislimo samo kako bi izgledalo da je Bora Stanković noću sačekivao reportere i mlatio ih desnim direktom, kao što je to nedavno učinio Čović?
Može li, dakle, srpska košarka biti talac dva tima, valjda jedina u Evropi, koji ne drže zajedničku konferenciju za štampu? Možda je rešenje da Čović i Vujošević, kao simboli klubova oko kojih se okupljaju politički, nacionalni, sportski i biznis-radnici, izađu sami na parket „Pionira”, bez prisustva publike, kamera i čistačica.
Ili je možda rešenje da se konačno setimo Čačka, Užica, Subotice, pa da tamo potražimo novog Kiću, Praju, Moku, Saleta Đorđevića ili Divca. Da, to bi bilo blagotvorno: poslati Zvezdu i Partizan u poslednju – beton ligu. Tamo se, kažu, igra najbolji basket.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 17.06.2014.