- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Sastav: Ja na Atinskom trgu u Akropolju
Kakva bih osećanja imala i kako bih provela vreme da se nađem na Atinskom trgu u Akropolju u vreme Perikla u 5. veku pre Hrista, u seni kolonade stubova, hramova ili narodnoj skupštini, oko 10 časova pre podne
Sunce se polako približava zenitu. Na atinskom polju oseća se vrelina naše zvezde. Nebo je čisto i plavo, bez i jednog oblaka. Sedim na klupi ispred hrama, u senci njegovih kolonada. One su tako jednostavno osmišljene, ali toliko lepe. Protežu u visinu, visoko iznad mene. Akropolj izgleda tako veličanstveno. Sam, iznad svih, stoji najbliži nebu i bogovima. U centru je svih dešavanja, oko koga se negde u daljini uzdižu planine kao divovi, ili možda čuvari našeg grada.
Pogled mi zastaje na vrednim Atinjanima koji ovog divnog prepodneva u parku do mene raspravljaju o ovogodišnjim dešavanjima na olimpijskom polju. Pošto nisu bili u mogućnosti da prisustvuju i budu u samoj svetoj dolini i gradu Olimpiji, razgovaraju o igrama i o onim rezultatima koje su čuli. Neki se prisećaju pobeda i takmičenja koja su održana pre par godina, uspeha ili neuspeha u trčanju, rvanju, bacanju diska i skakanju, dok su se drugima više dopala umetnička takmičenja i nadmetanje Helena u recitovanju, govorništvu ili muzici. Prisećaju se i lepe pesme jednog spartanskog pesnika koja je zadivila sve prisutne toga dana u Olimpiji. Pesme, koja se dugo pamtila i pamti se i dalje, koju je autor posvetio suncu, i njegovoj lepoti. Neki međutim gledaju u budućnost i dane koji slede, razmišljaju o kome će se sada pričati, i ko će biti vredan slave posle ovih pet dana. Razmatraju se mogući pobednici, oni koji će naredne četiri godine biti poštovani i koji će dobiti kao nagradu lovorov venac ili pak maslinovu grančicu. Razmišljaju o onima kojima će se dići stub počasti na polju kao i njihovim prethodnicima. Dalje razgovor teče poveden temom stubova o karijatidama, ili barem nekim čiji su se likovi činili strašno poznati ponekom Atinjaninu. Pričaju o lepoti i skladu u izgledu tih žena koje su postavljene kao kolonade. Nešto kao savršenstvo, uzvišeno i nedodirivo, ali ipak prisutno.
Njihova priča zaista me je navela da pogledom potražim karijatide i možda za trenutak uživam u njihovoj lepoti. Kao što sam uživala i tih prepodnevnih trenutaka u senci hrama na Akropolju, slušajući razgovor o olimpijskim igrama. Bilo je zaista divno čuti glasove tih ljudi obučenih u bele haljine koji su slobodno iznosili svoje mišljenje o raznim stvarima. Zlatno doba ovog polisa ogledalo se u svakom njegovom zrnu, čak i vazduhu.
Kakva bih osećanja imala i kako bih provela vreme da se nađem na Atinskom trgu u Akropolju u vreme Perikla u 5. veku pre Hrista, u seni kolonade stubova, hramova ili narodnoj skupštini, oko 10 časova pre podne
Sunce se polako približava zenitu. Na atinskom polju oseća se vrelina naše zvezde. Nebo je čisto i plavo, bez i jednog oblaka. Sedim na klupi ispred hrama, u senci njegovih kolonada. One su tako jednostavno osmišljene, ali toliko lepe. Protežu u visinu, visoko iznad mene. Akropolj izgleda tako veličanstveno. Sam, iznad svih, stoji najbliži nebu i bogovima. U centru je svih dešavanja, oko koga se negde u daljini uzdižu planine kao divovi, ili možda čuvari našeg grada.
Pogled mi zastaje na vrednim Atinjanima koji ovog divnog prepodneva u parku do mene raspravljaju o ovogodišnjim dešavanjima na olimpijskom polju. Pošto nisu bili u mogućnosti da prisustvuju i budu u samoj svetoj dolini i gradu Olimpiji, razgovaraju o igrama i o onim rezultatima koje su čuli. Neki se prisećaju pobeda i takmičenja koja su održana pre par godina, uspeha ili neuspeha u trčanju, rvanju, bacanju diska i skakanju, dok su se drugima više dopala umetnička takmičenja i nadmetanje Helena u recitovanju, govorništvu ili muzici. Prisećaju se i lepe pesme jednog spartanskog pesnika koja je zadivila sve prisutne toga dana u Olimpiji. Pesme, koja se dugo pamtila i pamti se i dalje, koju je autor posvetio suncu, i njegovoj lepoti. Neki međutim gledaju u budućnost i dane koji slede, razmišljaju o kome će se sada pričati, i ko će biti vredan slave posle ovih pet dana. Razmatraju se mogući pobednici, oni koji će naredne četiri godine biti poštovani i koji će dobiti kao nagradu lovorov venac ili pak maslinovu grančicu. Razmišljaju o onima kojima će se dići stub počasti na polju kao i njihovim prethodnicima. Dalje razgovor teče poveden temom stubova o karijatidama, ili barem nekim čiji su se likovi činili strašno poznati ponekom Atinjaninu. Pričaju o lepoti i skladu u izgledu tih žena koje su postavljene kao kolonade. Nešto kao savršenstvo, uzvišeno i nedodirivo, ali ipak prisutno.
Njihova priča zaista me je navela da pogledom potražim karijatide i možda za trenutak uživam u njihovoj lepoti. Kao što sam uživala i tih prepodnevnih trenutaka u senci hrama na Akropolju, slušajući razgovor o olimpijskim igrama. Bilo je zaista divno čuti glasove tih ljudi obučenih u bele haljine koji su slobodno iznosili svoje mišljenje o raznim stvarima. Zlatno doba ovog polisa ogledalo se u svakom njegovom zrnu, čak i vazduhu.