Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Alkejeva zemljakinja i vršnjakinja bila je Sapfa po jednima iz Eresa, po drugima iz Mitilene, kćerka Skamandronima i Kleide, jedna od najvećih pesnikinja i najznamenitijih žena svih vremena. Žensko stvaralaštvo nije bila neobična stvar u helenskom svetu, ali ni u jedne helenske pesnikinje život i pevanje nisu bili u tolikoj meri jedno kao u nje, i nijedna nije gorela ognjenom snagom njenih osećanja ni dostigla magiju njene slave.
Kad su u njeno vreme izbili domaći sukobi aristokrata i demokrata, i aristokrati bili izgnani, i Sapfa je, kao pripadnica aristokratske klase, morala između god 604. i 590. otići iz otadžbine, kao što svedoči Marmor Parium, pa se preselila na Siciliju, ali se docnije vratila kad su politički nemiri, zaslugom Pitakovom, bili prestali, i aristokratiji bio dopušten povratak. Spominju se tri njena brata. Za jednoga od njih doznajemo da je u Naukratidi zavoleo heteru Dorihu, pa ju je za velike novce iskupio i doveo u Mitilenu, i zato je Sapfa nju i njega mnogo izgrdila.
Što anegdote spominju da je Sapfa u starijim godinama zavolela Faona, koji za nju nije mnogo mario, pa se ona od žalosti strmoglavila s Leukadske hridi (kod Arkanije), čine se da ne odgovara istini. S te hridi, koju pominje i Anakreont, bacani su zlikovci; otuda je ušlo u običaj da su i nesrećni ljubavnici govorili da će se strmoglaviti s Leukadske hridi. Postoji cela hronika takvih samoubistava. Možda je Sapfa u nekoj pesmi slavila Faona, koji je predstavljao ideal mladalačke muške lepote, kakav je, na primer, Adonid, a možda je spominjala u kojoj pesmi i tu hrid, pa se onda isprela tobožnja njena ljubav prema Faonu, lepotanu i neverniku. Legendom o Sapfi počela se baviti najpre srednja, a docnije nova komedija.
Sapfina poezija: Prava erotska toplota sa sanjarskim i čežnjarskim elementima bila je u Helena često vezana za prijateljstvo između lica istog pola. Takvim osećanjima prva žena u helenskoj književnosti dala je savršeno prost, providan, nestilizovan izraz, a ipak pun beskrajne lepote. U središtu njene poezije nalaze se erotski doživljaji, erotske čežnje i želje, koje i njoj izazivaju njene pitomice, i ona ih je izražavala punom iskrenošću i svim jedinstvom svoje nepodeljene prirode, ali i metrički ljupko, i to ublažava težinu njene strasti. Taj izraz je nenadmašan, i zato njena poezija ne rđa, kao ni zlato, koje u njoj igra veliku ulogu. Sapfa je najviše pevala himne, ljubavne pesme i epitalamije.
U himnama je slavila Afroditu, Muze i Harite, a službi tim božanstvima bili su i namenjeni život i rad u njenom tiasu. Na Lezbu je od davnina bio odomaćen kult Afrodite: tu ona nije važila toliko kao božanstvo ljubavi koliko kao božanstvo koje očarava, koje zanosi oči i osvaja čula, a ljubav i lepota ne mogu se održavati bez Harita, njenih službenica, koje daju milinu i prijatnost, finoću i diskretnost, ljupkost i radost. Sapfa ne bi bila pesnikinja svog vremena kad ne bi obrađivala i mitsko gradivo o ogovima i herojima: o Divu i Alkmeni, elani i Endimionu, Prometeju i Hesioni, Heraklu i Tebi, Teseju i Arijadni, Niobi i Leti.
U ljubavnim pesmama iznosila je pesnikinja svoja raspoloženja, čas lična, čas opšta, čas vesela, čas turobna, topla osećanja prema pitomcima, bolove zbog njihove nezahvalnosti i nevernosti, svoje rastanke s nima, svoju čežnjua i mirnu rezignaciju.
Naročito su na glasu bile Sapfine epitalamije, sastavljene za pevanje pred ložnicom mladenaca. One predstvaljaju višu, umetničku, obradu narodne svadbene poezije, koju već Homer spominje. U njima je slavljena bračna sreća, ali tako da se radost izražena u njima odnosila na vesele mladiće, dakle više na mladoženju negoli na nevestu.
Nepresušan izvor Sapfina pesničkog nadahnuća je priroda. Ona je živela jednim snom o umetnosti verovala u poeziju kao u spasenje od banalnosti i prolaznosti...
Izvor: Miloš N.Đurić Istorija helenske književnosti
Kad su u njeno vreme izbili domaći sukobi aristokrata i demokrata, i aristokrati bili izgnani, i Sapfa je, kao pripadnica aristokratske klase, morala između god 604. i 590. otići iz otadžbine, kao što svedoči Marmor Parium, pa se preselila na Siciliju, ali se docnije vratila kad su politički nemiri, zaslugom Pitakovom, bili prestali, i aristokratiji bio dopušten povratak. Spominju se tri njena brata. Za jednoga od njih doznajemo da je u Naukratidi zavoleo heteru Dorihu, pa ju je za velike novce iskupio i doveo u Mitilenu, i zato je Sapfa nju i njega mnogo izgrdila.
Što anegdote spominju da je Sapfa u starijim godinama zavolela Faona, koji za nju nije mnogo mario, pa se ona od žalosti strmoglavila s Leukadske hridi (kod Arkanije), čine se da ne odgovara istini. S te hridi, koju pominje i Anakreont, bacani su zlikovci; otuda je ušlo u običaj da su i nesrećni ljubavnici govorili da će se strmoglaviti s Leukadske hridi. Postoji cela hronika takvih samoubistava. Možda je Sapfa u nekoj pesmi slavila Faona, koji je predstavljao ideal mladalačke muške lepote, kakav je, na primer, Adonid, a možda je spominjala u kojoj pesmi i tu hrid, pa se onda isprela tobožnja njena ljubav prema Faonu, lepotanu i neverniku. Legendom o Sapfi počela se baviti najpre srednja, a docnije nova komedija.
Sapfina poezija: Prava erotska toplota sa sanjarskim i čežnjarskim elementima bila je u Helena često vezana za prijateljstvo između lica istog pola. Takvim osećanjima prva žena u helenskoj književnosti dala je savršeno prost, providan, nestilizovan izraz, a ipak pun beskrajne lepote. U središtu njene poezije nalaze se erotski doživljaji, erotske čežnje i želje, koje i njoj izazivaju njene pitomice, i ona ih je izražavala punom iskrenošću i svim jedinstvom svoje nepodeljene prirode, ali i metrički ljupko, i to ublažava težinu njene strasti. Taj izraz je nenadmašan, i zato njena poezija ne rđa, kao ni zlato, koje u njoj igra veliku ulogu. Sapfa je najviše pevala himne, ljubavne pesme i epitalamije.
U himnama je slavila Afroditu, Muze i Harite, a službi tim božanstvima bili su i namenjeni život i rad u njenom tiasu. Na Lezbu je od davnina bio odomaćen kult Afrodite: tu ona nije važila toliko kao božanstvo ljubavi koliko kao božanstvo koje očarava, koje zanosi oči i osvaja čula, a ljubav i lepota ne mogu se održavati bez Harita, njenih službenica, koje daju milinu i prijatnost, finoću i diskretnost, ljupkost i radost. Sapfa ne bi bila pesnikinja svog vremena kad ne bi obrađivala i mitsko gradivo o ogovima i herojima: o Divu i Alkmeni, elani i Endimionu, Prometeju i Hesioni, Heraklu i Tebi, Teseju i Arijadni, Niobi i Leti.
U ljubavnim pesmama iznosila je pesnikinja svoja raspoloženja, čas lična, čas opšta, čas vesela, čas turobna, topla osećanja prema pitomcima, bolove zbog njihove nezahvalnosti i nevernosti, svoje rastanke s nima, svoju čežnjua i mirnu rezignaciju.
Naročito su na glasu bile Sapfine epitalamije, sastavljene za pevanje pred ložnicom mladenaca. One predstvaljaju višu, umetničku, obradu narodne svadbene poezije, koju već Homer spominje. U njima je slavljena bračna sreća, ali tako da se radost izražena u njima odnosila na vesele mladiće, dakle više na mladoženju negoli na nevestu.
Nepresušan izvor Sapfina pesničkog nadahnuća je priroda. Ona je živela jednim snom o umetnosti verovala u poeziju kao u spasenje od banalnosti i prolaznosti...
Izvor: Miloš N.Đurić Istorija helenske književnosti