Samo vas čekamo
Piše: Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum
Izvor: Pečat| april 29, 2011.
Uvođenjem „realnog“ poreza na nekretnine, država bi građane primorala da se oslobode tereta imovine i prodaju svoje stanove, a onda da u njima kao podstanari žive do kraja života
NOVE EVROPSKE VREDNOSTI
Neke će možda začuditi što EA eksperti uopšte ne insistiraju na uvođenju vrednosti stare Evrope – institutima svojine, odgovornosti u izvršavanju obaveza i prostornom redu. Ali će prosto kliktati od sreće posle svakog uspelog pokušaja uvođenja „novih vrednosti“ – birokratizacije koja oponaša EU prostor, gej parade i destrukcije tradicionalnih vrednosti. Ko zna šta ćemo još dočekati, samo ako umemo da čekamo, mada je i čekanje, za razliku od gledanja, u Srbiji postala opasna aktivnost.
Rezultati evroatlantskih preporuka više su nego očigledni. Stotine (možda i hiljadu) zakona godišnje izglasava se u Parlamentu, a vladinim uredbama i instrukcijama ni broja se ne zna. Po količini zakona, agencija, sekretarijata i saveta, sve smo bliže statusu kandidata za Uniju! Broj nevladinih organizacija dostigao je, takođe, zavidan nivo. U njima je našlo uhlebljenje hiljade evroatlantskih aktivista, pa je stvorena solidna baza za sejanje optimizma i pozitivnih percepcija onih evropskih vrednosti po kojima Srbija treba da prihvati ulogu siromašne, obespravljene i satanizovane periferije Unije. Primetićete i da je teret finansiranja mreže nevladinih organizacija postepeno prebačen sa inostranih humanitarnih organizacija soroševskog tipa, na budžet – tj. na poreske obveznike.
TERET IMOVINE
Po čvrstini pravnog poretka, prostornom redu, ekonomskim slobodama i konkurentnosti, Srbija postaje sve zaostalija i sve sličnija nekoj južnoameričkoj banana-zemlji iz sredine 20. veka. Čak i kada bi globalni gospodari pokazali bolećivost, pa u publikaciji Svetskog ekonomskog foruma „poklonili“ Srbiji bolju ocenu na rang listi konkurentnosti (gde svake godine padamo sve niže), ne bi moglo ostati nezapaženo da srpska privreda gubi pozicije na međunarodnom tržištu, uprkos ogromnim, vanrednim i neobnovljivim, finansijskim prilivima (zbog zaduživanja i prodaje resursa).
Pošto je privatizacija preduzeća okončana željenim rezultatima, a ogroman broj radnika ostao na ulici (da bi vršio pritisak na sve niži i niži nivo nadnica), došlo je vreme da se razmisli i o „privatizaciji“ stambenih zgrada, šuma, voda i zemljišta.
PORESKA DOSETKA
Režim Slobodana Miloševića preneo je korisnicima stanova (uz neznatnu naknadu) društvenu svojinu nad stambenim prostorom, pa je demokratskim vlastima ostavio težak problem – kako po bagatelnim cenama evroatlantskim tajkunima predati zgrade i stanove, izgrađene u periodu vladavine omraženih komunista? Za „Telekom“ i banke, dabome, nije bilo problema. Oni su vlasništvo koje je država nasledila od komunista, pa su ih zapadnim prijateljima mogle teslimiti budzašto, bez griže savesti, ali valjda uz pristojne (lične) napojnice u milionima evra i uz evroamerički sertifikat o zaslugama u borbi protiv korupcije. Međutim građani, zamislite, nisu voljni da budzašto prodaju stambeni prostor u kojem žive, i eto nove nevolje za socijalno odgovornu vlast.
Varate se ako mislite da evroatlantski kombinatori i za ovaj slučaj nemaju rešenje. Uvođenjem „realnog“ poreza na imovinu, problem bi nestao sam od sebe. Ogroman broj porodica stravično je osiromašio. One su se nekada mogle smatrati imućnim (stalan prihod, stan, letovanje, lečenje, školovanje i sl), a danas svojim prihodima teško mogu da pokriju troškove hrane, grejanja, higijene i odevanja. Ostale su im, međutim, nekretnine – stanovi (nekima i vikendice) iz perioda kada su očajnički žudili za budućim kapitalističkim blagostanjem, koje su imali sreće da dočekaju.
VANBUDŽETSKI EFEKTI
Uvođenjem poreza, socijalno odgovorna država bi građane primorala da se oslobode tereta imovine i prodaju svoje stanove, pošto im prihodi ne dozvoljavaju da plaćaju propisane dažbine. Ako se uzme u obzir da bi broj vlasnika koji ne mogu da podnesu poreski teret bio veliki, prirodno je da bi cena nekretnina znatno pala, naročito u ovom kriznom periodu. To bi omogućilo evroatlantskom kapitalu (domaćem i stranim) da po „pristupačnim“ cenama otkupi nekretnine, a neveselo stanovništvo bi moglo da iznajmi svoje stanove i bez problema (i poreza) u njima stanuje do kraja života.
EA mentori bi tada mogli da postave domaćoj vlasti novi zadatak – uvođenje poreza na šumsko i poljoprivredno zemljište – osim za latifundiste, pošto oni treba najviše da doprinesu izvozu poljoprivrednih proizvoda. E, tamo vas čekamo!