BEOGRAD 02. 11. 2010
PRESS
INTERVJU,Zoran Živković, pisac
Sajam je prilika za utaju PDV-a
Nekada je na Sajam knjiga dolazilo pola miliona ljudi. Sajam je danas za izdavača prilika da utaji porez prodajući knjige bez fiskalnih računa, a za čitaoca da nabavi knjige uz popust ako, pre no što stigne do hala, ne potroši novac na pljeskavice
1
Srpski književnik Zoran Živković na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavljao je svoje romane, ali je na njemu bio i u funkciji mentora. Mlada izdavačka kuća „Čekić", čiji su osnivači Živkovićevi literarni učenici, simbol je sumornog vremena u kome pisci moraju da osnuju kuću da bi bili objavljivani. Živković kaže da je u Srbiji u toku ogromna kriza knjige, koja je pogodila i Sajam knjiga.U intervjuu za Press Živković tvrdi da je mnogo slabija poseta Sajmu knjiga nego pre dvadesetak godina posledica smanjivanja tržišta, ali i potpunog prepuštanja književnosti komercijalnim procesima.
- Razlika je ponajpre u posećenosti. Onda smo živeli u velikoj zemlji, pa je na Sajam knjiga dolazilo i po pola miliona ljudi. Okolnost da ih se ove godine okupilo jedva 150.000 najbolje svedoči o krizi knjige u koju su nas razne neprilike dovele, a ponajpre njeno prepuštanje tržištu i nezainteresovanost države da je zaštiti.
Šta Sajam knjiga znači za čitaoca, šta za pisca, šta za izdavača, a šta za Srbiju?
- Za čitaoca je Sajam prilika da nabavi knjige uz popust, ako, pre no što stigne do hala, ne potroši novac na pljeskavice. Za pisca da se malo šepuri po hali jedan i bar nakratko izgleda sebi znatno važniji nego što jeste. Za izdavača da utaji porez prodajući knjige bez fiskalnih računa. A za najveći deo Srbije - baš ništa. Sto pedeset hiljada posetilaca Sajma tek je dva odsto populacije naše zemlje. Sumnjam da je više od deset posto žitelja Srbije uopšte znalo da se održava nekakav Sajam knjiga...
Izdavačku kuću „Čekić" osnovali su pisci da bi mogli da uopšte budu izdavani. Da li je rešenje za „neobjavljivane" pisce u tome da sami otvaraju izdavačke kuće i da li će se kod nas ikada formirati normalna izdavačka scena?
- Osnivanje izdavačke kuće „Čekić" bio je svojevrstan pokret otpora protiv beznadežne komercijalizacije ovdašnje izdavačke scene. To, naravno, nije recept koji se preporučuje svim početnicima, ali dobro je znati da postoji i to područje slobode ako sve drugo zakaže. I sam sam se pre tridesetak godina našao u sličnom položaju kada sam iz prkosa prema tadašnjim izdavačkim okolnostima osnovao izdavački atelje „Polaris". Geslo pod kojim dejstvuje „Čekić" moglo bi ovako da glasi: „Mi ne prodajemo imena, mi nudimo dobru književnost. Naše knjige nisu roba već umetnička dela". Verujem da oni koji sada vladaju srpskom izdavačkom scenom smatraju za nju da je „normalna". Tako svakako izgleda na prvi pogled. Objavljuju se komercijalne knjige koje donose zaradu. Na prilike se neće žaliti ni pisci od imena koja jemče dobru prođu na tržištu. Ali, ako vam još ništa nije objavljeno, onda upadate u začarani krug „kvake 22". Da bi vam knjiga uopšte bila prihvaćena, morate da budete već poznat autor. A kako da postanete poznat autor ako vam se uskraćuje prilika da objavite prvu knjigu zato što ste nepoznati? Zamisao da se osnuje izdavačka kuća „Čekić" proistekla je iz nastojanja da se ipak nekako nađe uzmak iz tog začaranog kruga.
MENTORSKI RAD - PRIJATNA OBAVEZA... Zoran Živković na štandu „Čekića" sa književnicama Marijom Savić i Violetom Ivković
Tim piscima bili ste mentor u okviru letnje škole kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu. Da li je neobjavljivanom piscu važno da pronađe mentora?- Već dve i po godine družim se u svojstvu mentora za kreativno pisanje s grupom izvanredno nadarenih pisaca čiji je jedini nedostatak to što im, s malim izuzecima, još ništa nije bilo objavljeno. Njih šestoro napisalo je knjige za koje sam procenio da spadaju među najboljih dvadesetak odsto srpske godišnje produkcije proze. Založivši svoj autoritet, preporučio sam ova dela viđenim domaćim izdavačima. Svuda su odbijena s obrazloženjem da se ne isplati objaviti nepoznatog autora, iako kvalitet rukopisa niko nije osporavao.
U knjižare dolazi novo izdanje vaše Enciklopedije naučne fantastike. Mnogi u Srbiji su vas upoznali baš preko ovog dela. Kako je došlo do ideje da se knjizi da novi život?
- Izdavač se ponadao da bi to moglo da mu se isplati. Ja sam ipak nekakav pisac od imena, zar ne? Nadam se da se neće razočarati...
„Zavod za udžbenike" objavio je vaša sabrana dela istovremeno na srpskom i engleskom. Prvi ste srpski pisac kome je to pošlo za rukom?
- „Zavod za udžbenike" učinio mi je veliku čast. Uistinu, još nije bilo nijednog domaćeg prozaiste čija su sabrana dela objavljena istovremeno na srpskom i engleskom. Budući da sam trenutno najprevođeniji domaći pisac, reklo bi se da će ovakav izdavački podvig biti prikladno zabeležen. Ovo izdanje, međutim, dočekao je potpuni muk. Nije se pojavio nijedan prikaz, čak ni neki majušni pomen. Kao da se ništa nije dogodilo. Iz jednih uglednih dnevnih novina, kojima sam predložio da objave puku vest o tome, čak mi je poručeno da ih ne zamajavam. To je ipak ozbiljan list koji vodi računa o tome šta objavljuje. Sličnu reakciju doživelo je i nedavni izlazak moje prve knjige u Japanu ili okolnost da je za manje od devet meseci moj roman „Poslednja knjiga" doživeo četiri izdanja u Italiji. Ali, već sam uveliko navikao na takav prijem ovde. Srećom, postoji i jedna nesravnjivo veća književna pozornica od naše...
N. Kostić
PRESS
INTERVJU,Zoran Živković, pisac
Sajam je prilika za utaju PDV-a
Nekada je na Sajam knjiga dolazilo pola miliona ljudi. Sajam je danas za izdavača prilika da utaji porez prodajući knjige bez fiskalnih računa, a za čitaoca da nabavi knjige uz popust ako, pre no što stigne do hala, ne potroši novac na pljeskavice
1
Srpski književnik Zoran Živković na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavljao je svoje romane, ali je na njemu bio i u funkciji mentora. Mlada izdavačka kuća „Čekić", čiji su osnivači Živkovićevi literarni učenici, simbol je sumornog vremena u kome pisci moraju da osnuju kuću da bi bili objavljivani. Živković kaže da je u Srbiji u toku ogromna kriza knjige, koja je pogodila i Sajam knjiga.U intervjuu za Press Živković tvrdi da je mnogo slabija poseta Sajmu knjiga nego pre dvadesetak godina posledica smanjivanja tržišta, ali i potpunog prepuštanja književnosti komercijalnim procesima.
- Razlika je ponajpre u posećenosti. Onda smo živeli u velikoj zemlji, pa je na Sajam knjiga dolazilo i po pola miliona ljudi. Okolnost da ih se ove godine okupilo jedva 150.000 najbolje svedoči o krizi knjige u koju su nas razne neprilike dovele, a ponajpre njeno prepuštanje tržištu i nezainteresovanost države da je zaštiti.
Šta Sajam knjiga znači za čitaoca, šta za pisca, šta za izdavača, a šta za Srbiju?
- Za čitaoca je Sajam prilika da nabavi knjige uz popust, ako, pre no što stigne do hala, ne potroši novac na pljeskavice. Za pisca da se malo šepuri po hali jedan i bar nakratko izgleda sebi znatno važniji nego što jeste. Za izdavača da utaji porez prodajući knjige bez fiskalnih računa. A za najveći deo Srbije - baš ništa. Sto pedeset hiljada posetilaca Sajma tek je dva odsto populacije naše zemlje. Sumnjam da je više od deset posto žitelja Srbije uopšte znalo da se održava nekakav Sajam knjiga...
Izdavačku kuću „Čekić" osnovali su pisci da bi mogli da uopšte budu izdavani. Da li je rešenje za „neobjavljivane" pisce u tome da sami otvaraju izdavačke kuće i da li će se kod nas ikada formirati normalna izdavačka scena?
- Osnivanje izdavačke kuće „Čekić" bio je svojevrstan pokret otpora protiv beznadežne komercijalizacije ovdašnje izdavačke scene. To, naravno, nije recept koji se preporučuje svim početnicima, ali dobro je znati da postoji i to područje slobode ako sve drugo zakaže. I sam sam se pre tridesetak godina našao u sličnom položaju kada sam iz prkosa prema tadašnjim izdavačkim okolnostima osnovao izdavački atelje „Polaris". Geslo pod kojim dejstvuje „Čekić" moglo bi ovako da glasi: „Mi ne prodajemo imena, mi nudimo dobru književnost. Naše knjige nisu roba već umetnička dela". Verujem da oni koji sada vladaju srpskom izdavačkom scenom smatraju za nju da je „normalna". Tako svakako izgleda na prvi pogled. Objavljuju se komercijalne knjige koje donose zaradu. Na prilike se neće žaliti ni pisci od imena koja jemče dobru prođu na tržištu. Ali, ako vam još ništa nije objavljeno, onda upadate u začarani krug „kvake 22". Da bi vam knjiga uopšte bila prihvaćena, morate da budete već poznat autor. A kako da postanete poznat autor ako vam se uskraćuje prilika da objavite prvu knjigu zato što ste nepoznati? Zamisao da se osnuje izdavačka kuća „Čekić" proistekla je iz nastojanja da se ipak nekako nađe uzmak iz tog začaranog kruga.
MENTORSKI RAD - PRIJATNA OBAVEZA... Zoran Živković na štandu „Čekića" sa književnicama Marijom Savić i Violetom Ivković
Tim piscima bili ste mentor u okviru letnje škole kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu. Da li je neobjavljivanom piscu važno da pronađe mentora?- Već dve i po godine družim se u svojstvu mentora za kreativno pisanje s grupom izvanredno nadarenih pisaca čiji je jedini nedostatak to što im, s malim izuzecima, još ništa nije bilo objavljeno. Njih šestoro napisalo je knjige za koje sam procenio da spadaju među najboljih dvadesetak odsto srpske godišnje produkcije proze. Založivši svoj autoritet, preporučio sam ova dela viđenim domaćim izdavačima. Svuda su odbijena s obrazloženjem da se ne isplati objaviti nepoznatog autora, iako kvalitet rukopisa niko nije osporavao.
U knjižare dolazi novo izdanje vaše Enciklopedije naučne fantastike. Mnogi u Srbiji su vas upoznali baš preko ovog dela. Kako je došlo do ideje da se knjizi da novi život?
- Izdavač se ponadao da bi to moglo da mu se isplati. Ja sam ipak nekakav pisac od imena, zar ne? Nadam se da se neće razočarati...
„Zavod za udžbenike" objavio je vaša sabrana dela istovremeno na srpskom i engleskom. Prvi ste srpski pisac kome je to pošlo za rukom?
- „Zavod za udžbenike" učinio mi je veliku čast. Uistinu, još nije bilo nijednog domaćeg prozaiste čija su sabrana dela objavljena istovremeno na srpskom i engleskom. Budući da sam trenutno najprevođeniji domaći pisac, reklo bi se da će ovakav izdavački podvig biti prikladno zabeležen. Ovo izdanje, međutim, dočekao je potpuni muk. Nije se pojavio nijedan prikaz, čak ni neki majušni pomen. Kao da se ništa nije dogodilo. Iz jednih uglednih dnevnih novina, kojima sam predložio da objave puku vest o tome, čak mi je poručeno da ih ne zamajavam. To je ipak ozbiljan list koji vodi računa o tome šta objavljuje. Sličnu reakciju doživelo je i nedavni izlazak moje prve knjige u Japanu ili okolnost da je za manje od devet meseci moj roman „Poslednja knjiga" doživeo četiri izdanja u Italiji. Ali, već sam uveliko navikao na takav prijem ovde. Srećom, postoji i jedna nesravnjivo veća književna pozornica od naše...
N. Kostić