Član
- Učlanjen(a)
- 28.04.2010
- Poruka
- 81
Садња винове лозе
Јаме копамо у облику троугла, четвороугла или круга. Пречник ископаних јама треба бити 30-40 цм, а дубина 40-50 цм. Време садње првенствено зависи о климатским приликама; у јужним виноградарском областима садити можемо целу зиму, а у северним виноградарском подручјима садња почиње око 15. марта и траје до 15. маја. Техника садње калема у јаме је следећа:
сипку земљу ставимо на дно јаме у облику хумка и на хумку стављамо припремљен калем. Врх калема сместимо уз колац. Затим додајемо 5-7 кг зрелога стајског гноја, који стављамо по целој јами и добро угази. Ђубриво можемо ставити у два нивоа, тј одмах на дно јаме, па преко њега сипку земљу, калем па опет сипку земљу и други слој стајског гноја. У оба случаја сваком калема додамо 3-4 литре воде (до нивоа тла јаму испунимо слабијег квалитета земљом). Ако калем није парафиниран, онда се прекрије сипком земљом, односно нахумчи. За парафиниране калеме ова је мера непотребна. Такве калемове треба више "пазити" и редовно залевати и неговати. Зато ова техника није препоручљива на већим површинама, јер немају система за наводњавање винограда. Заштитни прстен око келема од различитих материјала (пластика). Такође можемо користити и поливинилски прстен (пречника 5 цм и 15 цм висине) у комбинацији са парафинирањем. Прстен раставимо одмах, приликом садње, а током вегетације скидамо га лагано са истералог калема
Узгојни облици чокота
Узгојне облике лозе, с обзиром на висину стабла, делимо на:
• ниски узгој, с висином стабла 20-40 цм,
• средње високи, с висином 70-110 цм и
• високи узгојни облици, висине стабла 150-180 цм.
• Од ниских узгојних облика водећи је тзв. Рачвасти, који на ниском стабалцу има три огранка, на којима се резидбом остављају само резнице. Он се користи само још код узгоја лозе уз колац.
• Од средње високих - који су у нашој пракси најраширенији, постоје гијотов и средње високи двокраки, са најчешћим висином стабла од 70-90 цм. Ту су и разни кордонски системи (Мозеров, Шилов итд).
• Високи узгојни облици користе се више у јужним него у континенталним хрватским виногорјима, и то најчешће за узгој столних сората грожђа (нпр задарска лепеза, пергола тендон, итд). Из Мађарске се у виногорја Барање и Славоније последњих година све више шири висок кордонски узгој винове лозе у облику кишобрана. под називом „амбрела“, с висином дебла 150-180 цм.
Узгојна резидба по годинама
Прве године калем се реже као и увек на 1 до 2 развијена пупа (на парафинираним келамима то је већ учињено). У току те године се не плеви и све младице вежу се уз колац (да би се што више развио корен).
У пролеће друге године се једна најбоља младица реже на 2-3 пупа - а све остале потпуно уклоне. Кад из пупова младице порасту око 15 цм - остављају се две најбоље и повежу уз колац, а остале оплеве. За вегетације се младице још 2 -3 пута повезују и ако јаче прерасту колце, вршикају се до краја јула на око 1,5 м.
У пролеће треће године се најбоља младица, израсла што више у смеру реда, прикраћује на предвиђену висину стабла чокота (70-90 цм, један пуп изнад доње прве жице) и после затезања жице повеже. Кад младице порасту око 10-15 цм, осим три до четири вршне у горњем делу стабалца, све доње се оплеве.
Сврха резидбе
Легенда каже да је "коза" прва скренула човеку пажњу на потребу резидбе. Питање да ли је резидба винове лозе уопште потребна и корисна агротехничка мера постављали су више пута не само практичари већ и научни радници (Раваз Кефер, Далмасо и др).Они тврде да за добијање плодова резидба лозе није неопходна, па чак ако се и не проводи више година.
Међутим, било би бесмислено негирати потребу редовне резидбе, јер ако бисмо изоставили резидбу то би се неминовно одразило на квалитет (садржај шећера у грожђу односно мошту).
Лоза се орезује да се:
• побољша (убрза) ранији долазак чокота у род
• регулише количина природа у односу на бујност чокота с обзиром на еколошке услове (клима - тло)
• чокоту даје одређени облик који олакшава обраду тла и заштиту од болести и штетника,
• уклонимо болесну розгву (оштар рез кад је у питању фомопсис - црна пегавост (ескориоза),
• уклонимо осушене и смрзнуте делове чокота,
• резидбом се регулише склад у развоју кореновог система напрама лисној површини.
Родна је у принципу само једногодишња розгва (одрвењела младица), а она расте из двогодишње розгве. Срећна је околност што од тог правила одступају неке сорте у којих младице истрале из старог дрвета (спавајућих и адвентивних пупова) могу да буду родне.
Резачи треба да познају основе физиологије и екологије винове лозе, те посебно водити рачуна о климатским приликама које су претходиле години резидбе. У виноградарском рајонима, као и, у годинама с мање падавина (влаге у тлу и ваздуху) родни пупови смештени су ближе основи розгве па можемо успешно применити краћи рез, без обзира на то што на основу искуства знамо да дотична сорта захтева дуги рез. Напротив, у кишним годинама (крајем пролећа и у току лета) родни пупови се развијају даље од основе, па треба применити дужу резидбу.
Размножавање винове лозе калемљењем
Дефиниција и потреба калемљења
Калемљење се састоји у спајању пресека живих вегетативних зелених или зрелих делова (спајање делова ластара међусобно или делова ластара са двогодишњим или још старијим стаблом) различитих врста или сорти лозе у циљу срашћивања и стварања нове биљке-чокота.
После спајања настаје лозни калем (цијеп, навртак) од којег ће се по образовању корена створити нова биљка- чокот. Део калема испод спојног места ( Хипобиот) из којег ће настати или је већ створен корен, назива се лозна подлога, а део изнад спојног места (Епибиот) из којег ће се образовати надземни органи назива се племка, позната у народу и као: «вијока, пелцер, цепић».
Иако је калемљење лозе одавно познато, ипак се оно у старим временима примењивало веома ретко, и то:
1. да се неродан или слабо родан чокот замени роднијим;
2. да се замени нека сорта лозе бољом
3. да се нека ретка, а цењена сорта лозе што брже размножи.
За производњу лозних калемова племке су од сорти « V. Vinifera», јер оне имају квалитетан плод, док су лозне подлоге од оних америчких врста и њихових међуврсних хибрида које поседују одговарајућа својства, а пре свега, отпорне су према Филоксери.
Неопходна својства лозних подлога
За успешно срашћивање подлоге и племке, призводњу првокласног садног материјала и друготрајног успешног плодоношења винограда неопходно је да свака лозна подлога поседује низ својстава. Основна су:
1. да је довољно отпорна према Филоксери ( имунитет);
2. да постоји одговарајућа способност са сортама винове лозе- V. vinifera (афинитет);
3. да се прилагођава различитим замљишним условима ( адаптација);
4. да се добро укорењава
5. да је одговарајуће бујности према смеру виноградарења, условима средине и сорти која се на њој калеми.
Отпорност винове лозе према Филоксери (имунитет)
Отпорност према лисној Филоксери утврђује се по броју и величини брадавица на листу, а упоређења између врста и сорти лозе могућа су само у истим условима средине.
Лисна Филоксера, ослим листова, може да нападне и лисне дршке, рашљике и ластаре. Нападнути делови добијају ружичаст изгледа као код хибрида са V. rupestris.
Лисна Филоксера напада листове при врху ластара, а осетљивост листова се управо смањује од врха према основи ластара. Међутим, ако постоје услови за интензивније размножавање инсеката, они се насељавају и на мало старијим листовима.
Низ представника подрда Euvitis осетљив је према лисној Филоксреи док су представници подрода Musadinia отпорни. Три америчке врсте: V. riparia, V. rupestris i V. Berlandieri, који су углавном послужиле за производњу лозних подлога, неједнако су осетљиве према лисној Филоксери.
Сви варијетети V. riparia су осетљиви према лисној Филоксери. У V. rupestris су само неки варијетети осетљиви према лисној Филоксери.
Нарочито су отпорне:
1. V. Labrusca,
2. V. Linsecomii,
3. V. Cortifolia,
4. V. Candicans.
Филоксера може на њиховом лишћу правити убоде, али се брадавице не формирају, или ако се формирају, врло брзо закржљају. У ретким случајевима се могу образовати брадавице од лисне Филоксере на лишћу сорти V. vinifera.
Запажено је да лисна Филоксера може напасти неке сорте винове лозе (Гренаш, Сенсо, Аликант Буше, Арамон) само када се налазе у суседству са осетљивим хибридима.
Врсте лозе међусобно веома много разликују у погледу осетљљивости, односно отпорности на дејство Филоксере на корену. V. vinifera је потпуно неотпорна (мале разлике које се у овом погледу могу појавити између сорти настају у условима мало повољним за развој Филоксере).
Углавном су неотпорне врсте источно-азијске лозе. Све америчке врсте и њихови међуврсни хибриди немају подједнако специфичну отпорност према Кореновој Филоксери. До данас је више аутора разврстало врсте и хибриде лозе према отпорности на Филоксеру: Millardet, Ravaz, Viala и Pechoutre, Husman, Boubals и друго.
Квалификација је вршена на основу броја нодозитета и, нарочито, на основу броја и величине туберозитета и дубине продирања ових промена у ткивима корена.
Већ је речено да сувља, топла и аерисана земљишта у којима се Филоксера може лако кретати, премештати по корену лозе, поспешују размножавање Филоксере, док збијена и влажна земљишта ометају њен развој.
Пескуше су неповољне за развој Филоксере. Ако је слаба способност лозне подлоге да се прилагоди земљишним условима, затим ако је мања сродност између лозне подлоге и племке, смањује се отпорнист чокота на дејство коренове Филоксере. Такође, слаби отпорност према Филоксери када чокоти почну да старе, јер се смањује пораст корена у дебљини и дужини.
Отпорност лозе према Филоксери је већа у млађим и врло бујним виноградима који су засађени на богатим и свежим земљиштима где је нормално ђубрење и, према потреби, наводњавање. У оваквим виноградима коренов систем је веома развијен; у младим виноградима се оштећени део корена брзо обнавља. У бујним виноградима ствара се, активношћу камбијума, и већи број слојева флоема у коренима који се налазе извам места убода Филоксере. У природи мировања лозе, после вађења из посуда и проучавања повреда на корену, сврастана је лоза у пет група:
Група I (имунитет). Потпуно имуна према Филоксери;
Група 0 и 1- углавном довољно отпорне, и
Групе 2 и 3- веома осетљиве на дејство Филоксере.
Група I.: (имунитет)
Нису примећени никакви трагови убода Филоксере на корену. Филоксера се практично није населила ни на једном делу корена. У ову групу сврстани су представници рода Leea, Tetrastigma и Cissus, јер имају потпун имунитет према филоксери.
Група 0.:
На коренима лозе нису уопште пронађени туберозитети.
Филоксера се могла населити при крајевима корена, што се познаје по неким неправилностима и мањим испупчењима при крајевима корена (код представника Ampelopsis и V. Rotundifolia)или јасно видљивим нодозитетима (код представника подрода Euvitis)
Група 1.:
На кореновом систему сваког корењака или сејанца могу се пронаћи само један или два туберозитета, чија ткива могу бити некротирана (у изумирању), и у распадању под дејством сапрофита земљишта.
Група 2.:
Овде могу постојати два случаја:
1. или је мали број туберозитета, а некроза њихових ткива продире дубоко у корен, тако да је и флоем делимично прекинут.
2. или је велики број туберозитета на корену, а у њима некроза ткива такође продире мање или више дубоко
Група 3.:
На кореновима врста ове групе, туберозитети су многобројни, доста крупни и практично у распадањукоје допире до центра корена, а у најтежем случају, корен је уништен, тако да је остало само кореново стабло.
Бујност лозне подлоге
Бујност једне сорте лозе испољава се у развијености надземних и подземних органа чокота. Иако се она огледа и у развијености кореновог система и дебљини стабла, ипак се због отежаног мерења корена, бујност процењује на према приносу надземних вегетативних органа израслих у току једног вегетационог периода.
Врсте и сорте лозе се разликују према бујности-њиховом биолошком својству, али бујност зависи и од услова средине у којима се оне гаје. Лозне подлоге се разликују по морфолошким особеностима корена (по бочној распрострањености, дубини продирања, и тежини корена).
Фактори бујности лозних подлога су такође и способност апсорпције хранљивих елемената, нарочито азота, затим отпорност према земљишним паразитима, и др. Разлике у бујности лозних подлога смањују се у земљиштима повољних својстава (стуктурна, богата, дубока и хомогена земљишта).
Обрнуто, у мање повољним земљиштима (хетерогена, плитка, сува, сиромашха, скелетоидна или уопште неструктурна земљишта) разлике у бујности су велике и нарочито је за овакве услове важно одабрати одговарајућу лозну подлогу.
Степен бујности је врло важно својство сваке лозне подлоге, од којег у великој мери зависи њен значај и обим њене употребе. Од тог својства зависи исто тако за какве ће се услове средине употребљавати. Ово се својство лозне подлоге преноси на племку и са племке на подлогу. Свака лозна подлога треба да осигура нормалан развој, уредну родност, и дуговечност сорти винове лозе на њу накалемљене.
Избор лозне подлоге, према смеру виноградарења, треба да буде такав да се за винске сорте које ће дати виске приносе грожђа осредњег квалитета, по правилу, бирају бујније подлоге и лоза подвргава дужој резидби. Такође се и за врло пропусљива и сиромашна замљишта одабирају бујне лозне подоге. У већини случајева, одговарајуће лозне подлоге умерене бујности.
Сродност (афинитет) између племке и лозне подлоге
Основа успеха калемљења је способност компонената за срашћивање и заједнички живот након спајања. Склоност вегетативних ћелија, ткива, по калемљењу, на заједнички живот и трајни хармонично живљење обично се назива сродност или афинитет, вегетативна компатибилност.
Срашћивање и хармоничан живот могу се остварити на основу биолошке (анатомске, физиолошке, биохемијске) сродности племке и лозне подлоге, која им је наследно својство. Само при постојању одговарајућег сродства између племке и подлоге могуће је њихово трајно срашћивање, знатна дуговечност и добра родност насталог чокота. Одсуство способности за срашћивање знак је билолошке нетрпељивости и биљке се тада супротстављају срашћивању, стварањем антитела (токсина).
Често се прави разлика између појма «компатибилности» који обухвата углавном биолошку сродност племке и лозне подлоге, и појма «сродност» или «афинитет» који има много шире значење.
Неки аутори под сродношћу подразумевају првенствено способност за срашћивање, подударност ткива калемљених компонената и добро срашћивање племке и подлоге. Степен сродности изражава се квалитетом срашћивања калемова.
Друга, многобројнија, група аутора сматра да је сродност способност срашћиваеа племке и подлоге, њихова унутрашња морфолошка сличност за осигурање заједничког живота, могућег степена узајамног прилагођавања животних процеса и трајне хармоничне способости заједничког живљења.
Најзад, трећа група аутора пос сродношћу подразумева не само биолошку сродност племке и подлоге и способност за хармоничан заједнички живот, већ и прилагођавање еколошким условима средине (климатским и земљишним), а такође и промену начина живљења који произлази из узајамног прилагођавања спојених компонената.
Сроднист између племке и лозне подлоге није увек постојана и може се мењати у зависности од еколошких услова, од дужине гајења једне сорте на датој лозној подлози и примењене агротехнике.
Обично се данас под афинитетом при трансплантацији подразумева оно сродство у морфолошко-анатомском и физиолошко-биохемијском погледу између лозне подлоге и племке које у одговрајућим условима средине обезбеђује највећу животну способност калемљене лозе за нирмалан пораст, добивање највећих приноса квалитетног грожђа и највећу дуговечност чокота.¸
Сматра се да је појава слабије или лоше сродности најчешће физиолошке природе- сметња у циркулацији сокова (није успостављена нормална размена материја између компонената), а проузрокована је, претпоставља се, једним или више следећих узрока:
-разликом у пропустљивости и и селиктивности ћеличних (ћелијских) мембрана за молекуле између племке и лозне подлоге, одсуством у лозној подлози једног ферментног система прилагођеног материјама доспелим из племке, органогеним
поремећајем у формирању флоема лозне подлоге, зазликама у дебљању између племке и лозне подлоге, недовољним бројем на спојном месту спроводих елемената за хранљиве материје (непотпун спој), запушавањем на спојном месту спроводних елемената за хранљиве материје (формирањем тила) итд.
Као што се види срашћивање племке и подлоге и дање понашање спојених компонената лозе зависи од сложеног комплекса унутрашњих и спољних фактора.
Последица непостојања сродности између племке и подлоге и међусобног необезбеђивања хранљивим материјама је слабо срашћивање или његово потпуно одсуство, слаб пораст надземних и подземних делова чокота, слаба и из године у годину неуједначена родност и слаб квалитет грожђа, кратак век чокота винове лозе, и др...
За оцену сродности и избора најбоље комбинације сорте и подлоге у сваком рејону врши се калемљење једне исте рејониране сорте на више лозних подлога, па се у току више година у истим условима проучава њихово понашање, а то је задатак првенствено научноистраживачких установа.
Као први видљиви знак остојања афинитета јавља се способност образовања корена на лозниј подлози и образовање калуса на подлози и племци, које зависи од спољних услва и низа унутрашњих особености калемљених компонената. Независно од услова средине (еколошким, агротехничким, и др...), способности образовања корена и образовања калуса су специфичне за сваку врсту и сорту лозе.
Уколико се нагомила већа количина N у листовима и ластарима то је знак постојања доброг афинитета и добивања већег броја првокласних калемова.
Стварање калуса и срашћивање племке лозне подлоге
Калус је ткиво које се ствара на месту додира пресека, на спојном месту племке и лозне поглогеу повољним условима средине.
Настаје и на другим местима где су направљене ране (зато се Калус зове и «Ткиво рана»); на доњем пресеку резница лозних подлога и на местима скинутих окаца са њих а ређе на врховима пелмки или некалемљених резница. Племка и лозна подлога срашћују током неколико међусобно повезаних етапа:
-размножавање ћелија око пресека и стварање калуса, спајање калуса обе калемљене компоненте и диференцирање калусне масе у ткива. Према томе, калус је спојно ткиво и без њега не може доћи до срашћивања племке и лозне подлоге.
Механизам стварања калуса и срашћивање племке и лозне подлоге
На површинама пресека племке и лозне подлоге са којом ће се оне спојити, налази се један изолациони слој (слике доле) састављен од пресечених, мртвих ћелија и њиховог садржаја, као и од насталих тамних пигмената.
Као реакција на надражаје од озледа и под утицајем хормона растења, на пресеченим местима делази до дељења живих ћелија извесног броја ткива које се налазе испод изолационог слоја. Тако се, дељењем живих ћелија на спојном месту образује калус. При спајању, калемљењузрелих делова ластара најактивније се деле и највише учествују у стварању калуса ћелије камбијума, затим ћелије ликиног паренхима и сржних зракова, и знатно слабије, ћелије фелогена и фелодерма. Приликом спајања делова зелених ластара-келамљењем на зелено-с обзиром да се ти делови у прелазу ка секундарној грађи, у стварању калуса учествују живе ћелије свих ткива. Калус се особито активно ствара онда када камбијум племке долази у непосредан додир са камбијумом лозне подлоге, уз постојање одговарајућих услова средине.
Дељењем ћелија камбијума у калусу настају ксилем и флоем на спојном месту. Они се сједињују са већ постојећим флоемом и ксилемом у племци и лозној подлози и тако се између њих успоставља веза спроводних елемената за воду и хранљиве материје
Спољни услови за стварање калуса
За стварање калуса и успешно срашћивање племке и лозне подлоге битно је обезбедити одговарајућу топлоту, влажност, доступност кисеоника и присуство светлости у средини где се врши срашћивање.
Ћелије ткива које се деле да би се створио калус, као и новостворене ћелије калуса, интензивно дишу. Зато је неопходно стално присуство кисеоника. При производњи калемова нужно је проветравање просторија у којима се обавља срашћивање племке и лозне подлоге.
Узајамни биолошки утицај лозне подлоге и племке
У калемњеној лози живе две компоненте у симбиози са мањим или већим биолошким разликама. Корен подлоге узима воду и минералне материје из земљишта и шаље их надземном делу од племке, а овај лозној подлози шаље продукте фотосинтезе.
И при постојању сродности, па чак и у оном случају ако су епобиот и хипобиот делови ластара од исте сорте или чак истог чокота спојно место представља извесну препреку.
Анатомска грађа спојног места нешто се разликује од оне лозне подлоге и племке, поред осталог по томе што је на спојном месту заступљен мањи број спроводних елемената. Сокови се успорено крећу и у једном и у другом правцу. Међусобни утицај лозне подлоге и племке може се, пре свега, запазити у погледу почетка наступања и трајања фенофаза у годишњем биолошком циклусу развића лозе, нарочито према првим фазама вегетације и фази сазревања грожђа.
Корен лозних подлога у пролеће углавном раније почиње са својим активностима и код лозних подлога раније почињу фазе кретања сокова, пупољење и цветање лозе.
Количина хлорофила калемљене лозе се такође мења у односу на компоненте калемљења када су на споственом корену. Од највећег практичног интереса је свакако утицај лозних подлога на бујност, родност и дуговечност чокота калељене лозе, као и на квалитет грожђа и његових производа.
На бујност чокота могу такође да утичу лозна подлога и племка.
Начини калемљења лозе
Познато је више начина калемљења лозе. Сви се они могу груписати углавном у три групе:
1. калемљење у процеп:
-у цео процеп
-у полупроцеп
-у коси процеп са стране
-седласто калемљење
-обрнуто седласто калемљење
2. енглеско калемљење
-калемљење простим спајањем
-калемљење спајањем са језичком
3. калемљење очењем (окулирањем, окулацијом)
-на будни пупољак
-на спавајући пупољак
Прва два начина калемљења могу се изводити са зрелим деловима лозе (калемљење на зрело) и делимично зеленим деловима лозе (калемљење на зелено). Трећи начин изводи се у времену вегетације (калемљење на зелено).
Калемити се може на сталном месту и у калемарници расадника (собно калемљење).
калемљење).
Калемљење лозе на сталном месту
Калемљење на сталном месту се изводи на оном месту где је претходно посађена само лозна подлога ради заснивања новог винограда или у већ постојећем винограду.
Према томе, калемљење на сталном месту може се применити, пре свега, за заснивање нових засада винограда. Калемљење на сталном месту је код нас од споредног, допунског значаја и изводи се у веома ограниченом обиму, иако се понегде у неким нашим крајевима виногради заснивају и на овеј начин.
Калемљење лозе на зрело
Калемљење лозе на зрело примењује се углавном у пролеће. За калемљење у пролеће потребна је подлога или чокот који се прекалемљује; треба да су започели активан живот, да се начазе при завршетку фазе кретања сокова и на почетку кретања пупољака.
Племка мора бити још у периоду мировања. У јесен претходне године утрапљена племка чува се до времена калемљења. Ако окца у пролеће још нису кренула и нису измрзла, племка се може узети и из винограда.
Калемљење лозе у процеп
Ово је један од најстаријих начина калемљења. Примењује се када је лозна подлога дебља од племке или када су обе подједнаке дебљине. Добро развијен корен чокота који се прекалемљује обилато снабдева племку водом и минералним материјама.
Због тога се племка брзо развија па даје род већ у другој години, а некада чак и у првој години.
Познато је више наведених варијанти калемљења у процеп.
Калемљење лозе у цео процеп и у полупроцеп
Примењује се у пролеће, у априлу. Подлога која се калеми или чокот који се прекалемљује може бити прекраћен изнад и испод површине земљишта.
Лозна подлога или калемљена лоза морају се пресећи изнад површине земље, јер би, у противном, на будућем чокоту корени избијали из дела чокота од племке који би могли страдати од филоксере. Ако се чокот прекраћује испод површине земље, онда се око њега претходно земља одгрне до испод места пресека. Непосредно пре калемљења или неколико дана раније чокот се прекрати маказама или преструже тестерицом. Ако течност јако истиче на пресеку, чокот се остави на миру 3-8 дана, јер сувише течности може
неповоњно утицати на племку. Подлога се затим расцепи 3-4 цм дубине кресаћим ножем, или ако је дебња подлога, специјалним ножем за прављење расцепа, уз ударање чекићем.
Процеп се прави преко целог пресека ако су поглога и племка подједнаке дебљине и ако је подлога дебља, а ставиће се две племке. Ако је подлога дебља, а ставља се само једна племка, онда се процеп прави само са једне стране пресека, и то до сржи. Затим се кресач или нож извади и у расцеп се ставља шиљати део ножа за прављење расцепа или дрвени клин од тврдог дрвета, како би се племке лакше ставиле у процеп.
Обично се користе племке са два окца. Племка се припрема тако што се прекрати на 1-2 цмизнад горњег коленца, док се испод доњег коленца племка заклиси. Дужина клина је иста као и дубина процепа. Племка се клинастим делом, што пре, док се не осуши површина пресека, увуче у расцеп поглоге, тако да, при калемљењу дебљих подлога, дољње окце буде окренуто ка спољној страни. Ако је површина пресека до 2,5 цм, довољна је једна племка, а ако је већи процеп обично се стављају две племке. Да би дошло до срашћивања, неопходно је да се камбијални део и флоем племке и подлоге потпуно поклопе, или да то буде бар у неколико додирних места. Подлогу тању од 2,5 цм треба везати испод пресека како би племка на њој чврсто стајала. Дебљу подлогу није нужно везати. После тога се спојно место замаже тестом од глине или калемарским воском.
Калемљење у коси процеп са стране
На овај начим калеми се у јесен, углавном у септембру, док је лоза још u вегетацији. Но, како се изводи са зрелим деловима лозе, и сврстао је у калемљење на зрело. Једна варијанта овог начина калемљења, названа Кадилак (Cadillac) примењује се у неким медитеранским земљама, чешће него калемљење у цео процеп. Може имати и нека преимућства у односу на калемљење у цео процеп и у полупроцеп, јер је у времену калемљења температура повољна и до срашћивања долази још у јесен. Чокот је још у вегетацији и на њему је грожђе, па је већа могућност да се одабере добра племка. У случају неуспеха, калемљење се може обновити у пролеће. На подлози или чокоту који се прекалемљује направи се коси процеп са стране-засече се са стране, одмах изнад површине земљишта.
Овај процеп је доста дуг, али не допире до сржи. Изабере се племка са једним или два окца. Племка се испод окца се заклиси са једне и друге стране, при чему је клин нешто дужи него код калемљења у цео процепили у полупроцеп. Осим тога, спољна страна клина је нешто краћа од унутрашње. Подлога се везује пре стављања племке, тако да се избегне пуцање (ломљење) подлоге. После везивањам спојно место и племла нагрну се земљом. У пролеће се подолга прекрати изнад спојног места или, ако је у питању родан чокот винове лозе који се прекалемљује, то се уради годину дана касније. Поред сваког чокота у пролеће се побије колац за привезивање ластара од племке.
Седласто и обрнуто седласто калемљење
Слични су калемљењу лозе у цео процеп кад су лозна подлога и племка исте дебљине. Предност ових начина калемљења је у томе што се дговарајући делови ткива додирују боље него при калемљењуу цео процеп са две племке или у полупроцеп са једном племком, код којих обично један део сржи подлоге додирује (покрива) један део ксилема племке.
Калемљење лозе на зелено
На овај начин калеми се за време вегетације. Одавно је примењено у виноградарству. У неким землјама се примењивао и пре појаве Филоксере. Има преимућство пред калемљењем на зрело на сталном месту јер обично успева и, затим, што се у случају неуспеха калемљење може обновити наредне године. Према техници извођења, калемљење на зрело може бити: енглеско просто спајање, калемљење у процеп, седласто калемљење, обрнуто седласто калемљење, калемљење под кору и очењем (окулирањем).
Највише се примењује енглеско калемљење простим спајањем, калемљење у процеп и очењем. Код нас се примењује углавном енглеско калемљење простим спајањем.
Енглеско калемљење простим спајањем
Чокот који ће се калемити ореже се у пролеће, и то врло кратко, „у главу“, остављају се само зимска окца при основи ластара, угласта окца. Ластари се могу појавити и из спавајућих окаца. Кад ластари достигну дужину око 10 цм, изврши се проређивање-лачење, и на сваком чокоту се остављају само 2 до 4 ластара. Број остављених ластара зависи од старости – јачине чокота подлоге. Пресеци за енглеско просто калемљење могу бити прављени преко чланка или преко коленца. И у једном и у другом сличају потребна је дужина пресека спојног места од 2 до 2,5 цм.
Калемљење у процеп
У неким земљама ово је најраспрострањенији начин калемљења на зелено.
Време калемљења и начин припрема подлоге исти су као и у претходном случају. На погодном дели, ластар подлоге прекратимо преко чланка на око 2 – 3 цм изнад коленца. Затим се прави расцеп до коленца. Дијафрагма се не сме повредити. После тога се узима племка исте дебљине са једним окцем па се испод коленца са леђне и трбушне стране заклиси у дужини од 2 – 3 цм. У начињени процеп подлоге смешта се племка клином тако да се врх клина додирује са доњим делом расцепа (са ивицом дијафрагме). Потом се спојно место везује гумицом, почевши од горњег краја на доле, тако да се крај везива причвршћује на коленцу или испод њега.
Седласто и обрнуто седласто калемљење
Ови начини су слични „калемљењу у процеп“. На једној компоненти прави се усек – „седло“ – у виду ластиног репа, а на другој компоненти клин. Када се племка изреже, а подлога заклиси у виду клина и увуче у племку да се пресеци потпуно поклопе, онда је то седласто калемљење. Код обрнутог седластог калемљења, подлога се изреже, а племка заклиси, и увуче у подлогу.
Спојно место се везује и премазује парафинском емулзијом.
Калемљење очењем
Према извођењу уреза на лозној подлози, постоји неколико варијанти калемљења очењем: калемљење под кору прављењем уреза на подлози у облику слова Т, или једноставан уздужни урез на подлози, изрез – одстрањивање са коленца или чланка једног дела подлоге и стављање племке на том делу, итд. Очењем се може калемити на будни и спавајући пупољак. Техника калемљења је истоветна у оба случаја. Разлика је у времену извођења: калемљење на будни пупољак изводи се крајем маја и у току јуна, при чему се пупољак у току истог лета развије у ластар, док се на спавајућу пупољак калеми од друге половине јула до септембра, али се пупољак развија у ластар тек наредног пролећа. За калемљење на будни пупољак – окце племка може бити узета са зрелих ластара одсечених претходне јесени и чуваних на нижој температури до момента калемљења. Но, чешће се окца – племке узимају са нових ластара, који су се развили у години калемљења. Ластар лозне подлоге припремамо за калемљење на тај начин што са њега уклањамо листове, заперке, и окца до места на којем ће се извршити калемљење, оставља се лист на коленцу изнад овог места и патрљ од суседног чланка дужине 5 – 6 цм, али се заперак уклања. Затим се на чланку испод коленца направи урез дуг око 3 цм у пблику слова Т, или једноставан урез – расецањем коре и лике. Племка се скида тако што се ластар узме једном руком, и кажипрст подметне испод ластара, затим се ножем, у другој руци, направи зарез на око 1 цм изнад и 1,5 – 2 цм испод окца, па се тај део са окцем исече. Овако добијена племка ставља се у урез лозне подлоге на којој се претходно тупим делом ножа подигне кора и лика око места уреза. После 10 – 15 дана долази до срастања и пупољак племке почиње да се развија у ластар који се до јесени здрвени.
Једна варијанта калемљења на спавајући пупољак је „Мајорско калемљење“. Подлога се калеми одмах изнад површине земљишта, и то у години садњеподлоге или наредне године. Може се калемити ручно или машински. Изнад земље изреже се део подлоге дужине 2 – 3 цм, који се шири под углом од 45° на оба краја. Са ластара винове лозе исече се толики део колики је одстрањен са подлоге и таквог облика, па се тако добивена племка са једним окцем уметне у место изрезаног дела подлоге. Спојно место се везује и покрије земљом у виду хумке. У пролеће се калем одгрне. Ако се калем примио, лозна подлога се прекрати изнад спојног места. Они калеми који се не приме могу се калемити истог пролећа калемљењем у процеп.
Клајић Срђан, 4б/1, пољ. тех. - фитофармацеут
Јаме копамо у облику троугла, четвороугла или круга. Пречник ископаних јама треба бити 30-40 цм, а дубина 40-50 цм. Време садње првенствено зависи о климатским приликама; у јужним виноградарском областима садити можемо целу зиму, а у северним виноградарском подручјима садња почиње око 15. марта и траје до 15. маја. Техника садње калема у јаме је следећа:
сипку земљу ставимо на дно јаме у облику хумка и на хумку стављамо припремљен калем. Врх калема сместимо уз колац. Затим додајемо 5-7 кг зрелога стајског гноја, који стављамо по целој јами и добро угази. Ђубриво можемо ставити у два нивоа, тј одмах на дно јаме, па преко њега сипку земљу, калем па опет сипку земљу и други слој стајског гноја. У оба случаја сваком калема додамо 3-4 литре воде (до нивоа тла јаму испунимо слабијег квалитета земљом). Ако калем није парафиниран, онда се прекрије сипком земљом, односно нахумчи. За парафиниране калеме ова је мера непотребна. Такве калемове треба више "пазити" и редовно залевати и неговати. Зато ова техника није препоручљива на већим површинама, јер немају система за наводњавање винограда. Заштитни прстен око келема од различитих материјала (пластика). Такође можемо користити и поливинилски прстен (пречника 5 цм и 15 цм висине) у комбинацији са парафинирањем. Прстен раставимо одмах, приликом садње, а током вегетације скидамо га лагано са истералог калема
Узгојни облици чокота
Узгојне облике лозе, с обзиром на висину стабла, делимо на:
• ниски узгој, с висином стабла 20-40 цм,
• средње високи, с висином 70-110 цм и
• високи узгојни облици, висине стабла 150-180 цм.
• Од ниских узгојних облика водећи је тзв. Рачвасти, који на ниском стабалцу има три огранка, на којима се резидбом остављају само резнице. Он се користи само још код узгоја лозе уз колац.
• Од средње високих - који су у нашој пракси најраширенији, постоје гијотов и средње високи двокраки, са најчешћим висином стабла од 70-90 цм. Ту су и разни кордонски системи (Мозеров, Шилов итд).
• Високи узгојни облици користе се више у јужним него у континенталним хрватским виногорјима, и то најчешће за узгој столних сората грожђа (нпр задарска лепеза, пергола тендон, итд). Из Мађарске се у виногорја Барање и Славоније последњих година све више шири висок кордонски узгој винове лозе у облику кишобрана. под називом „амбрела“, с висином дебла 150-180 цм.
Узгојна резидба по годинама
Прве године калем се реже као и увек на 1 до 2 развијена пупа (на парафинираним келамима то је већ учињено). У току те године се не плеви и све младице вежу се уз колац (да би се што више развио корен).
У пролеће друге године се једна најбоља младица реже на 2-3 пупа - а све остале потпуно уклоне. Кад из пупова младице порасту око 15 цм - остављају се две најбоље и повежу уз колац, а остале оплеве. За вегетације се младице још 2 -3 пута повезују и ако јаче прерасту колце, вршикају се до краја јула на око 1,5 м.
У пролеће треће године се најбоља младица, израсла што више у смеру реда, прикраћује на предвиђену висину стабла чокота (70-90 цм, један пуп изнад доње прве жице) и после затезања жице повеже. Кад младице порасту око 10-15 цм, осим три до четири вршне у горњем делу стабалца, све доње се оплеве.
Сврха резидбе
Легенда каже да је "коза" прва скренула човеку пажњу на потребу резидбе. Питање да ли је резидба винове лозе уопште потребна и корисна агротехничка мера постављали су више пута не само практичари већ и научни радници (Раваз Кефер, Далмасо и др).Они тврде да за добијање плодова резидба лозе није неопходна, па чак ако се и не проводи више година.
Међутим, било би бесмислено негирати потребу редовне резидбе, јер ако бисмо изоставили резидбу то би се неминовно одразило на квалитет (садржај шећера у грожђу односно мошту).
Лоза се орезује да се:
• побољша (убрза) ранији долазак чокота у род
• регулише количина природа у односу на бујност чокота с обзиром на еколошке услове (клима - тло)
• чокоту даје одређени облик који олакшава обраду тла и заштиту од болести и штетника,
• уклонимо болесну розгву (оштар рез кад је у питању фомопсис - црна пегавост (ескориоза),
• уклонимо осушене и смрзнуте делове чокота,
• резидбом се регулише склад у развоју кореновог система напрама лисној површини.
Родна је у принципу само једногодишња розгва (одрвењела младица), а она расте из двогодишње розгве. Срећна је околност што од тог правила одступају неке сорте у којих младице истрале из старог дрвета (спавајућих и адвентивних пупова) могу да буду родне.
Резачи треба да познају основе физиологије и екологије винове лозе, те посебно водити рачуна о климатским приликама које су претходиле години резидбе. У виноградарском рајонима, као и, у годинама с мање падавина (влаге у тлу и ваздуху) родни пупови смештени су ближе основи розгве па можемо успешно применити краћи рез, без обзира на то што на основу искуства знамо да дотична сорта захтева дуги рез. Напротив, у кишним годинама (крајем пролећа и у току лета) родни пупови се развијају даље од основе, па треба применити дужу резидбу.
Размножавање винове лозе калемљењем
Дефиниција и потреба калемљења
Калемљење се састоји у спајању пресека живих вегетативних зелених или зрелих делова (спајање делова ластара међусобно или делова ластара са двогодишњим или још старијим стаблом) различитих врста или сорти лозе у циљу срашћивања и стварања нове биљке-чокота.
После спајања настаје лозни калем (цијеп, навртак) од којег ће се по образовању корена створити нова биљка- чокот. Део калема испод спојног места ( Хипобиот) из којег ће настати или је већ створен корен, назива се лозна подлога, а део изнад спојног места (Епибиот) из којег ће се образовати надземни органи назива се племка, позната у народу и као: «вијока, пелцер, цепић».
Иако је калемљење лозе одавно познато, ипак се оно у старим временима примењивало веома ретко, и то:
1. да се неродан или слабо родан чокот замени роднијим;
2. да се замени нека сорта лозе бољом
3. да се нека ретка, а цењена сорта лозе што брже размножи.
За производњу лозних калемова племке су од сорти « V. Vinifera», јер оне имају квалитетан плод, док су лозне подлоге од оних америчких врста и њихових међуврсних хибрида које поседују одговарајућа својства, а пре свега, отпорне су према Филоксери.
Неопходна својства лозних подлога
За успешно срашћивање подлоге и племке, призводњу првокласног садног материјала и друготрајног успешног плодоношења винограда неопходно је да свака лозна подлога поседује низ својстава. Основна су:
1. да је довољно отпорна према Филоксери ( имунитет);
2. да постоји одговарајућа способност са сортама винове лозе- V. vinifera (афинитет);
3. да се прилагођава различитим замљишним условима ( адаптација);
4. да се добро укорењава
5. да је одговарајуће бујности према смеру виноградарења, условима средине и сорти која се на њој калеми.
Отпорност винове лозе према Филоксери (имунитет)
Отпорност према лисној Филоксери утврђује се по броју и величини брадавица на листу, а упоређења између врста и сорти лозе могућа су само у истим условима средине.
Лисна Филоксера, ослим листова, може да нападне и лисне дршке, рашљике и ластаре. Нападнути делови добијају ружичаст изгледа као код хибрида са V. rupestris.
Лисна Филоксера напада листове при врху ластара, а осетљивост листова се управо смањује од врха према основи ластара. Међутим, ако постоје услови за интензивније размножавање инсеката, они се насељавају и на мало старијим листовима.
Низ представника подрда Euvitis осетљив је према лисној Филоксреи док су представници подрода Musadinia отпорни. Три америчке врсте: V. riparia, V. rupestris i V. Berlandieri, који су углавном послужиле за производњу лозних подлога, неједнако су осетљиве према лисној Филоксери.
Сви варијетети V. riparia су осетљиви према лисној Филоксери. У V. rupestris су само неки варијетети осетљиви према лисној Филоксери.
Нарочито су отпорне:
1. V. Labrusca,
2. V. Linsecomii,
3. V. Cortifolia,
4. V. Candicans.
Филоксера може на њиховом лишћу правити убоде, али се брадавице не формирају, или ако се формирају, врло брзо закржљају. У ретким случајевима се могу образовати брадавице од лисне Филоксере на лишћу сорти V. vinifera.
Запажено је да лисна Филоксера може напасти неке сорте винове лозе (Гренаш, Сенсо, Аликант Буше, Арамон) само када се налазе у суседству са осетљивим хибридима.
Врсте лозе међусобно веома много разликују у погледу осетљљивости, односно отпорности на дејство Филоксере на корену. V. vinifera је потпуно неотпорна (мале разлике које се у овом погледу могу појавити између сорти настају у условима мало повољним за развој Филоксере).
Углавном су неотпорне врсте источно-азијске лозе. Све америчке врсте и њихови међуврсни хибриди немају подједнако специфичну отпорност према Кореновој Филоксери. До данас је више аутора разврстало врсте и хибриде лозе према отпорности на Филоксеру: Millardet, Ravaz, Viala и Pechoutre, Husman, Boubals и друго.
Квалификација је вршена на основу броја нодозитета и, нарочито, на основу броја и величине туберозитета и дубине продирања ових промена у ткивима корена.
Већ је речено да сувља, топла и аерисана земљишта у којима се Филоксера може лако кретати, премештати по корену лозе, поспешују размножавање Филоксере, док збијена и влажна земљишта ометају њен развој.
Пескуше су неповољне за развој Филоксере. Ако је слаба способност лозне подлоге да се прилагоди земљишним условима, затим ако је мања сродност између лозне подлоге и племке, смањује се отпорнист чокота на дејство коренове Филоксере. Такође, слаби отпорност према Филоксери када чокоти почну да старе, јер се смањује пораст корена у дебљини и дужини.
Отпорност лозе према Филоксери је већа у млађим и врло бујним виноградима који су засађени на богатим и свежим земљиштима где је нормално ђубрење и, према потреби, наводњавање. У оваквим виноградима коренов систем је веома развијен; у младим виноградима се оштећени део корена брзо обнавља. У бујним виноградима ствара се, активношћу камбијума, и већи број слојева флоема у коренима који се налазе извам места убода Филоксере. У природи мировања лозе, после вађења из посуда и проучавања повреда на корену, сврастана је лоза у пет група:
Група I (имунитет). Потпуно имуна према Филоксери;
Група 0 и 1- углавном довољно отпорне, и
Групе 2 и 3- веома осетљиве на дејство Филоксере.
Група I.: (имунитет)
Нису примећени никакви трагови убода Филоксере на корену. Филоксера се практично није населила ни на једном делу корена. У ову групу сврстани су представници рода Leea, Tetrastigma и Cissus, јер имају потпун имунитет према филоксери.
Група 0.:
На коренима лозе нису уопште пронађени туберозитети.
Филоксера се могла населити при крајевима корена, што се познаје по неким неправилностима и мањим испупчењима при крајевима корена (код представника Ampelopsis и V. Rotundifolia)или јасно видљивим нодозитетима (код представника подрода Euvitis)
Група 1.:
На кореновом систему сваког корењака или сејанца могу се пронаћи само један или два туберозитета, чија ткива могу бити некротирана (у изумирању), и у распадању под дејством сапрофита земљишта.
Група 2.:
Овде могу постојати два случаја:
1. или је мали број туберозитета, а некроза њихових ткива продире дубоко у корен, тако да је и флоем делимично прекинут.
2. или је велики број туберозитета на корену, а у њима некроза ткива такође продире мање или више дубоко
Група 3.:
На кореновима врста ове групе, туберозитети су многобројни, доста крупни и практично у распадањукоје допире до центра корена, а у најтежем случају, корен је уништен, тако да је остало само кореново стабло.
Бујност лозне подлоге
Бујност једне сорте лозе испољава се у развијености надземних и подземних органа чокота. Иако се она огледа и у развијености кореновог система и дебљини стабла, ипак се због отежаног мерења корена, бујност процењује на према приносу надземних вегетативних органа израслих у току једног вегетационог периода.
Врсте и сорте лозе се разликују према бујности-њиховом биолошком својству, али бујност зависи и од услова средине у којима се оне гаје. Лозне подлоге се разликују по морфолошким особеностима корена (по бочној распрострањености, дубини продирања, и тежини корена).
Фактори бујности лозних подлога су такође и способност апсорпције хранљивих елемената, нарочито азота, затим отпорност према земљишним паразитима, и др. Разлике у бујности лозних подлога смањују се у земљиштима повољних својстава (стуктурна, богата, дубока и хомогена земљишта).
Обрнуто, у мање повољним земљиштима (хетерогена, плитка, сува, сиромашха, скелетоидна или уопште неструктурна земљишта) разлике у бујности су велике и нарочито је за овакве услове важно одабрати одговарајућу лозну подлогу.
Степен бујности је врло важно својство сваке лозне подлоге, од којег у великој мери зависи њен значај и обим њене употребе. Од тог својства зависи исто тако за какве ће се услове средине употребљавати. Ово се својство лозне подлоге преноси на племку и са племке на подлогу. Свака лозна подлога треба да осигура нормалан развој, уредну родност, и дуговечност сорти винове лозе на њу накалемљене.
Избор лозне подлоге, према смеру виноградарења, треба да буде такав да се за винске сорте које ће дати виске приносе грожђа осредњег квалитета, по правилу, бирају бујније подлоге и лоза подвргава дужој резидби. Такође се и за врло пропусљива и сиромашна замљишта одабирају бујне лозне подоге. У већини случајева, одговарајуће лозне подлоге умерене бујности.
Сродност (афинитет) између племке и лозне подлоге
Основа успеха калемљења је способност компонената за срашћивање и заједнички живот након спајања. Склоност вегетативних ћелија, ткива, по калемљењу, на заједнички живот и трајни хармонично живљење обично се назива сродност или афинитет, вегетативна компатибилност.
Срашћивање и хармоничан живот могу се остварити на основу биолошке (анатомске, физиолошке, биохемијске) сродности племке и лозне подлоге, која им је наследно својство. Само при постојању одговарајућег сродства између племке и подлоге могуће је њихово трајно срашћивање, знатна дуговечност и добра родност насталог чокота. Одсуство способности за срашћивање знак је билолошке нетрпељивости и биљке се тада супротстављају срашћивању, стварањем антитела (токсина).
Често се прави разлика између појма «компатибилности» који обухвата углавном биолошку сродност племке и лозне подлоге, и појма «сродност» или «афинитет» који има много шире значење.
Неки аутори под сродношћу подразумевају првенствено способност за срашћивање, подударност ткива калемљених компонената и добро срашћивање племке и подлоге. Степен сродности изражава се квалитетом срашћивања калемова.
Друга, многобројнија, група аутора сматра да је сродност способност срашћиваеа племке и подлоге, њихова унутрашња морфолошка сличност за осигурање заједничког живота, могућег степена узајамног прилагођавања животних процеса и трајне хармоничне способости заједничког живљења.
Најзад, трећа група аутора пос сродношћу подразумева не само биолошку сродност племке и подлоге и способност за хармоничан заједнички живот, већ и прилагођавање еколошким условима средине (климатским и земљишним), а такође и промену начина живљења који произлази из узајамног прилагођавања спојених компонената.
Сроднист између племке и лозне подлоге није увек постојана и може се мењати у зависности од еколошких услова, од дужине гајења једне сорте на датој лозној подлози и примењене агротехнике.
Обично се данас под афинитетом при трансплантацији подразумева оно сродство у морфолошко-анатомском и физиолошко-биохемијском погледу између лозне подлоге и племке које у одговрајућим условима средине обезбеђује највећу животну способност калемљене лозе за нирмалан пораст, добивање највећих приноса квалитетног грожђа и највећу дуговечност чокота.¸
Сматра се да је појава слабије или лоше сродности најчешће физиолошке природе- сметња у циркулацији сокова (није успостављена нормална размена материја између компонената), а проузрокована је, претпоставља се, једним или више следећих узрока:
-разликом у пропустљивости и и селиктивности ћеличних (ћелијских) мембрана за молекуле између племке и лозне подлоге, одсуством у лозној подлози једног ферментног система прилагођеног материјама доспелим из племке, органогеним
поремећајем у формирању флоема лозне подлоге, зазликама у дебљању између племке и лозне подлоге, недовољним бројем на спојном месту спроводих елемената за хранљиве материје (непотпун спој), запушавањем на спојном месту спроводних елемената за хранљиве материје (формирањем тила) итд.
Као што се види срашћивање племке и подлоге и дање понашање спојених компонената лозе зависи од сложеног комплекса унутрашњих и спољних фактора.
Последица непостојања сродности између племке и подлоге и међусобног необезбеђивања хранљивим материјама је слабо срашћивање или његово потпуно одсуство, слаб пораст надземних и подземних делова чокота, слаба и из године у годину неуједначена родност и слаб квалитет грожђа, кратак век чокота винове лозе, и др...
За оцену сродности и избора најбоље комбинације сорте и подлоге у сваком рејону врши се калемљење једне исте рејониране сорте на више лозних подлога, па се у току више година у истим условима проучава њихово понашање, а то је задатак првенствено научноистраживачких установа.
Као први видљиви знак остојања афинитета јавља се способност образовања корена на лозниј подлози и образовање калуса на подлози и племци, које зависи од спољних услва и низа унутрашњих особености калемљених компонената. Независно од услова средине (еколошким, агротехничким, и др...), способности образовања корена и образовања калуса су специфичне за сваку врсту и сорту лозе.
Уколико се нагомила већа количина N у листовима и ластарима то је знак постојања доброг афинитета и добивања већег броја првокласних калемова.
Стварање калуса и срашћивање племке лозне подлоге
Калус је ткиво које се ствара на месту додира пресека, на спојном месту племке и лозне поглогеу повољним условима средине.
Настаје и на другим местима где су направљене ране (зато се Калус зове и «Ткиво рана»); на доњем пресеку резница лозних подлога и на местима скинутих окаца са њих а ређе на врховима пелмки или некалемљених резница. Племка и лозна подлога срашћују током неколико међусобно повезаних етапа:
-размножавање ћелија око пресека и стварање калуса, спајање калуса обе калемљене компоненте и диференцирање калусне масе у ткива. Према томе, калус је спојно ткиво и без њега не може доћи до срашћивања племке и лозне подлоге.
Механизам стварања калуса и срашћивање племке и лозне подлоге
На површинама пресека племке и лозне подлоге са којом ће се оне спојити, налази се један изолациони слој (слике доле) састављен од пресечених, мртвих ћелија и њиховог садржаја, као и од насталих тамних пигмената.
Као реакција на надражаје од озледа и под утицајем хормона растења, на пресеченим местима делази до дељења живих ћелија извесног броја ткива које се налазе испод изолационог слоја. Тако се, дељењем живих ћелија на спојном месту образује калус. При спајању, калемљењузрелих делова ластара најактивније се деле и највише учествују у стварању калуса ћелије камбијума, затим ћелије ликиног паренхима и сржних зракова, и знатно слабије, ћелије фелогена и фелодерма. Приликом спајања делова зелених ластара-келамљењем на зелено-с обзиром да се ти делови у прелазу ка секундарној грађи, у стварању калуса учествују живе ћелије свих ткива. Калус се особито активно ствара онда када камбијум племке долази у непосредан додир са камбијумом лозне подлоге, уз постојање одговарајућих услова средине.
Дељењем ћелија камбијума у калусу настају ксилем и флоем на спојном месту. Они се сједињују са већ постојећим флоемом и ксилемом у племци и лозној подлози и тако се између њих успоставља веза спроводних елемената за воду и хранљиве материје
Спољни услови за стварање калуса
За стварање калуса и успешно срашћивање племке и лозне подлоге битно је обезбедити одговарајућу топлоту, влажност, доступност кисеоника и присуство светлости у средини где се врши срашћивање.
Ћелије ткива које се деле да би се створио калус, као и новостворене ћелије калуса, интензивно дишу. Зато је неопходно стално присуство кисеоника. При производњи калемова нужно је проветравање просторија у којима се обавља срашћивање племке и лозне подлоге.
Узајамни биолошки утицај лозне подлоге и племке
У калемњеној лози живе две компоненте у симбиози са мањим или већим биолошким разликама. Корен подлоге узима воду и минералне материје из земљишта и шаље их надземном делу од племке, а овај лозној подлози шаље продукте фотосинтезе.
И при постојању сродности, па чак и у оном случају ако су епобиот и хипобиот делови ластара од исте сорте или чак истог чокота спојно место представља извесну препреку.
Анатомска грађа спојног места нешто се разликује од оне лозне подлоге и племке, поред осталог по томе што је на спојном месту заступљен мањи број спроводних елемената. Сокови се успорено крећу и у једном и у другом правцу. Међусобни утицај лозне подлоге и племке може се, пре свега, запазити у погледу почетка наступања и трајања фенофаза у годишњем биолошком циклусу развића лозе, нарочито према првим фазама вегетације и фази сазревања грожђа.
Корен лозних подлога у пролеће углавном раније почиње са својим активностима и код лозних подлога раније почињу фазе кретања сокова, пупољење и цветање лозе.
Количина хлорофила калемљене лозе се такође мења у односу на компоненте калемљења када су на споственом корену. Од највећег практичног интереса је свакако утицај лозних подлога на бујност, родност и дуговечност чокота калељене лозе, као и на квалитет грожђа и његових производа.
На бујност чокота могу такође да утичу лозна подлога и племка.
Начини калемљења лозе
Познато је више начина калемљења лозе. Сви се они могу груписати углавном у три групе:
1. калемљење у процеп:
-у цео процеп
-у полупроцеп
-у коси процеп са стране
-седласто калемљење
-обрнуто седласто калемљење
2. енглеско калемљење
-калемљење простим спајањем
-калемљење спајањем са језичком
3. калемљење очењем (окулирањем, окулацијом)
-на будни пупољак
-на спавајући пупољак
Прва два начина калемљења могу се изводити са зрелим деловима лозе (калемљење на зрело) и делимично зеленим деловима лозе (калемљење на зелено). Трећи начин изводи се у времену вегетације (калемљење на зелено).
Калемити се може на сталном месту и у калемарници расадника (собно калемљење).
калемљење).
Калемљење лозе на сталном месту
Калемљење на сталном месту се изводи на оном месту где је претходно посађена само лозна подлога ради заснивања новог винограда или у већ постојећем винограду.
Према томе, калемљење на сталном месту може се применити, пре свега, за заснивање нових засада винограда. Калемљење на сталном месту је код нас од споредног, допунског значаја и изводи се у веома ограниченом обиму, иако се понегде у неким нашим крајевима виногради заснивају и на овеј начин.
Калемљење лозе на зрело
Калемљење лозе на зрело примењује се углавном у пролеће. За калемљење у пролеће потребна је подлога или чокот који се прекалемљује; треба да су започели активан живот, да се начазе при завршетку фазе кретања сокова и на почетку кретања пупољака.
Племка мора бити још у периоду мировања. У јесен претходне године утрапљена племка чува се до времена калемљења. Ако окца у пролеће још нису кренула и нису измрзла, племка се може узети и из винограда.
Калемљење лозе у процеп
Ово је један од најстаријих начина калемљења. Примењује се када је лозна подлога дебља од племке или када су обе подједнаке дебљине. Добро развијен корен чокота који се прекалемљује обилато снабдева племку водом и минералним материјама.
Због тога се племка брзо развија па даје род већ у другој години, а некада чак и у првој години.
Познато је више наведених варијанти калемљења у процеп.
Калемљење лозе у цео процеп и у полупроцеп
Примењује се у пролеће, у априлу. Подлога која се калеми или чокот који се прекалемљује може бити прекраћен изнад и испод површине земљишта.
Лозна подлога или калемљена лоза морају се пресећи изнад површине земље, јер би, у противном, на будућем чокоту корени избијали из дела чокота од племке који би могли страдати од филоксере. Ако се чокот прекраћује испод површине земље, онда се око њега претходно земља одгрне до испод места пресека. Непосредно пре калемљења или неколико дана раније чокот се прекрати маказама или преструже тестерицом. Ако течност јако истиче на пресеку, чокот се остави на миру 3-8 дана, јер сувише течности може
неповоњно утицати на племку. Подлога се затим расцепи 3-4 цм дубине кресаћим ножем, или ако је дебња подлога, специјалним ножем за прављење расцепа, уз ударање чекићем.
Процеп се прави преко целог пресека ако су поглога и племка подједнаке дебљине и ако је подлога дебља, а ставиће се две племке. Ако је подлога дебља, а ставља се само једна племка, онда се процеп прави само са једне стране пресека, и то до сржи. Затим се кресач или нож извади и у расцеп се ставља шиљати део ножа за прављење расцепа или дрвени клин од тврдог дрвета, како би се племке лакше ставиле у процеп.
Обично се користе племке са два окца. Племка се припрема тако што се прекрати на 1-2 цмизнад горњег коленца, док се испод доњег коленца племка заклиси. Дужина клина је иста као и дубина процепа. Племка се клинастим делом, што пре, док се не осуши површина пресека, увуче у расцеп поглоге, тако да, при калемљењу дебљих подлога, дољње окце буде окренуто ка спољној страни. Ако је површина пресека до 2,5 цм, довољна је једна племка, а ако је већи процеп обично се стављају две племке. Да би дошло до срашћивања, неопходно је да се камбијални део и флоем племке и подлоге потпуно поклопе, или да то буде бар у неколико додирних места. Подлогу тању од 2,5 цм треба везати испод пресека како би племка на њој чврсто стајала. Дебљу подлогу није нужно везати. После тога се спојно место замаже тестом од глине или калемарским воском.
Калемљење у коси процеп са стране
На овај начим калеми се у јесен, углавном у септембру, док је лоза још u вегетацији. Но, како се изводи са зрелим деловима лозе, и сврстао је у калемљење на зрело. Једна варијанта овог начина калемљења, названа Кадилак (Cadillac) примењује се у неким медитеранским земљама, чешће него калемљење у цео процеп. Може имати и нека преимућства у односу на калемљење у цео процеп и у полупроцеп, јер је у времену калемљења температура повољна и до срашћивања долази још у јесен. Чокот је још у вегетацији и на њему је грожђе, па је већа могућност да се одабере добра племка. У случају неуспеха, калемљење се може обновити у пролеће. На подлози или чокоту који се прекалемљује направи се коси процеп са стране-засече се са стране, одмах изнад површине земљишта.
Овај процеп је доста дуг, али не допире до сржи. Изабере се племка са једним или два окца. Племка се испод окца се заклиси са једне и друге стране, при чему је клин нешто дужи него код калемљења у цео процепили у полупроцеп. Осим тога, спољна страна клина је нешто краћа од унутрашње. Подлога се везује пре стављања племке, тако да се избегне пуцање (ломљење) подлоге. После везивањам спојно место и племла нагрну се земљом. У пролеће се подолга прекрати изнад спојног места или, ако је у питању родан чокот винове лозе који се прекалемљује, то се уради годину дана касније. Поред сваког чокота у пролеће се побије колац за привезивање ластара од племке.
Седласто и обрнуто седласто калемљење
Слични су калемљењу лозе у цео процеп кад су лозна подлога и племка исте дебљине. Предност ових начина калемљења је у томе што се дговарајући делови ткива додирују боље него при калемљењуу цео процеп са две племке или у полупроцеп са једном племком, код којих обично један део сржи подлоге додирује (покрива) један део ксилема племке.
Калемљење лозе на зелено
На овај начин калеми се за време вегетације. Одавно је примењено у виноградарству. У неким землјама се примењивао и пре појаве Филоксере. Има преимућство пред калемљењем на зрело на сталном месту јер обично успева и, затим, што се у случају неуспеха калемљење може обновити наредне године. Према техници извођења, калемљење на зрело може бити: енглеско просто спајање, калемљење у процеп, седласто калемљење, обрнуто седласто калемљење, калемљење под кору и очењем (окулирањем).
Највише се примењује енглеско калемљење простим спајањем, калемљење у процеп и очењем. Код нас се примењује углавном енглеско калемљење простим спајањем.
Енглеско калемљење простим спајањем
Чокот који ће се калемити ореже се у пролеће, и то врло кратко, „у главу“, остављају се само зимска окца при основи ластара, угласта окца. Ластари се могу појавити и из спавајућих окаца. Кад ластари достигну дужину око 10 цм, изврши се проређивање-лачење, и на сваком чокоту се остављају само 2 до 4 ластара. Број остављених ластара зависи од старости – јачине чокота подлоге. Пресеци за енглеско просто калемљење могу бити прављени преко чланка или преко коленца. И у једном и у другом сличају потребна је дужина пресека спојног места од 2 до 2,5 цм.
Калемљење у процеп
У неким земљама ово је најраспрострањенији начин калемљења на зелено.
Време калемљења и начин припрема подлоге исти су као и у претходном случају. На погодном дели, ластар подлоге прекратимо преко чланка на око 2 – 3 цм изнад коленца. Затим се прави расцеп до коленца. Дијафрагма се не сме повредити. После тога се узима племка исте дебљине са једним окцем па се испод коленца са леђне и трбушне стране заклиси у дужини од 2 – 3 цм. У начињени процеп подлоге смешта се племка клином тако да се врх клина додирује са доњим делом расцепа (са ивицом дијафрагме). Потом се спојно место везује гумицом, почевши од горњег краја на доле, тако да се крај везива причвршћује на коленцу или испод њега.
Седласто и обрнуто седласто калемљење
Ови начини су слични „калемљењу у процеп“. На једној компоненти прави се усек – „седло“ – у виду ластиног репа, а на другој компоненти клин. Када се племка изреже, а подлога заклиси у виду клина и увуче у племку да се пресеци потпуно поклопе, онда је то седласто калемљење. Код обрнутог седластог калемљења, подлога се изреже, а племка заклиси, и увуче у подлогу.
Спојно место се везује и премазује парафинском емулзијом.
Калемљење очењем
Према извођењу уреза на лозној подлози, постоји неколико варијанти калемљења очењем: калемљење под кору прављењем уреза на подлози у облику слова Т, или једноставан уздужни урез на подлози, изрез – одстрањивање са коленца или чланка једног дела подлоге и стављање племке на том делу, итд. Очењем се може калемити на будни и спавајући пупољак. Техника калемљења је истоветна у оба случаја. Разлика је у времену извођења: калемљење на будни пупољак изводи се крајем маја и у току јуна, при чему се пупољак у току истог лета развије у ластар, док се на спавајућу пупољак калеми од друге половине јула до септембра, али се пупољак развија у ластар тек наредног пролећа. За калемљење на будни пупољак – окце племка може бити узета са зрелих ластара одсечених претходне јесени и чуваних на нижој температури до момента калемљења. Но, чешће се окца – племке узимају са нових ластара, који су се развили у години калемљења. Ластар лозне подлоге припремамо за калемљење на тај начин што са њега уклањамо листове, заперке, и окца до места на којем ће се извршити калемљење, оставља се лист на коленцу изнад овог места и патрљ од суседног чланка дужине 5 – 6 цм, али се заперак уклања. Затим се на чланку испод коленца направи урез дуг око 3 цм у пблику слова Т, или једноставан урез – расецањем коре и лике. Племка се скида тако што се ластар узме једном руком, и кажипрст подметне испод ластара, затим се ножем, у другој руци, направи зарез на око 1 цм изнад и 1,5 – 2 цм испод окца, па се тај део са окцем исече. Овако добијена племка ставља се у урез лозне подлоге на којој се претходно тупим делом ножа подигне кора и лика око места уреза. После 10 – 15 дана долази до срастања и пупољак племке почиње да се развија у ластар који се до јесени здрвени.
Једна варијанта калемљења на спавајући пупољак је „Мајорско калемљење“. Подлога се калеми одмах изнад површине земљишта, и то у години садњеподлоге или наредне године. Може се калемити ручно или машински. Изнад земље изреже се део подлоге дужине 2 – 3 цм, који се шири под углом од 45° на оба краја. Са ластара винове лозе исече се толики део колики је одстрањен са подлоге и таквог облика, па се тако добивена племка са једним окцем уметне у место изрезаног дела подлоге. Спојно место се везује и покрије земљом у виду хумке. У пролеће се калем одгрне. Ако се калем примио, лозна подлога се прекрати изнад спојног места. Они калеми који се не приме могу се калемити истог пролећа калемљењем у процеп.
Клајић Срђан, 4б/1, пољ. тех. - фитофармацеут