Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Роми не излазе из кућа због страха од освете
Након што је малолетник убио вршњака међуетничка напетост у Јабуци код Панчева. – Жандармерија чува мир у селу
Изгорела ромска кућа –На столу је остала кришка хлеба
Јабука – Да ли је то она мирна Јабука у којој се о Илиндену, сеоској слави, јер овде има много Македонаца, насељених после рата, пијуцка и играју српска и македонска кола? У центру села, мало пострани, у хладу столетних стабала одмара се одред, рекли бисмо жандармерије. Одбијају било какав разговор. Никога ни у Месној заједници ни Месној канцеларији. Једина службеница коју затичемо, диже руке и понавља ,,Ништа ме не питајте”. Ни странка која се ту задесила не жели да прозбори коју о ономе што се последњих дана збива у Јабуци. Каже, одвешће нас код директора Комуналног предузећа, Божидара Тодоровског, „па ако он хоће, зна он...”
А оно што нико није очекивало почело је 10. јуна, када се селом рашчуло да је претходне ноћи од ножа вршњака, погинуо седамнаестогодишњи Дејан С. Убица је млади Ром Б. Ј. У наредна четири дана организоване су вечерње ,,протесне шетње” мештана Јабуке. Траса их је обавезно водила кроз Улицу тамишку, настањену Ромима. Чуло се из колоне ,,Уби Цигана”, понеко је бацио камен ка кућама са угашеним светлима. Весна Мартиновић, градоначелница Панчева то назива ,,позивом на линч”, а Ром Жика Јовановски мисли да иза понашања нагло преобраћених суседа неко или нешто стоји.
Директор комуналног предузећа, Божидар Тодоровски пристаје да нам буде водич. Каже: ,,Ма нервозни људи, није их било тешко ’запалити’. Више од две трећине радног становништва Јабуке некада је радило у панчевачким фабрикама. Сада остали без посла, немир се уселио у људе па траже начин да јед и незадовољство избаце из себе”.
Жика Јовановски: ,, Ја сам Јабучанин и нико ме неће отерати”
Пре но што кренемо према Улици тамишкој, главној насеобини Рома у Јабуци, покушавамо да разговарамо са неколико Јабучана. Углавном одмахују руком. Неки потврђују речи нашег водича. Кажу „Ромима социјална помоћ, а нашој деци ништа”. Тврде да је млади убица сачекивао пред школом њихову децу и унуке и малтретирао их. Зна полиција за то, кажу, зашто је иначе његове родитеље одвела из Јабуке. Питамо за ромску кућу која је запаљена у недељу увече. Кажу: „ко зна да је власник није сам запалио, иначе у њој није живео”. Ипак, много је и оних који мисле да се претерало, да се тако не може са људима, јер сви не могу бити криви што је један од њих убио.
Роми и поред жандармерије не смеју у село, ни по хлеб. Ром Бранко Спасовски каже да му је жена морала у продавницу по кромпир. Када је избирани кромпир пружила продавачици да измери, ова јој је узвратила: ,,Мислила сам да ћеш да ме гађаш са тим у кеси”. Чули су да су све новине о ономе што се догађа у Јабуци писале, а они ни једне нису видели. Може ли им се нешто од тога дотурити, питају.
Стана Пешевски каже да је тог дана када је вест о трагичном догађају дошла до сељана, радила на њиви српске породице, код које годинама надничи. Више је нису звали у копање кукуруза, а сваки динар би њој и породици био потребан. Ром Жика Јовановски каже да је пензију стекао радећи у панчевачкој „Утви”.
– Овде ми је деда рођен, ту смо одрасли мој отац и ја, унуке ту одгајам, самодопринос сам за село уплаћивао. А јуче ми донели храну из народне кухиње, јер не смем до пекаре по хлеб. Нећу проју на кашику, хоћу слободу и све обавезе које из тога следе.
Густи Иванов: ,,Убица је брука мог народа”
Док причамо са групом окупљених Рома, зауставља се полицијска „марица”. Полицајцу који извирује кажемо да је све у реду. Он одмахује и наставља. „Стално туда пролазе, чувају нас, не могу да кажем, да није њих било, ко зна како би се завршило”, кажу Роми.
Густи Иванов, председник јужнобанатске подружнице Ромске мреже Срем – Банат – Бачка, такође становник Тамишке улице каже:
„Убица је брука за мој народ. Толико покушавамо да будемо део друштвеног система, сваки овакав догађај враћа нас уназад”.
Иванов још каже да је међу 500 јабучких Рома ушао страх после ноћних похода и претњи пред њиховим кућама, па не смеју у село. И у понедељак увече, када је њихова делегација кретала на разговор са градоначелницом Панчева, спровела их је полиција. Тринаестогодишњи Денис Спасовски прича нам да болује од астме, треба пумпицу да промени, а не сме до лекара. Породици Величковић угинула је свиња, јер су четири дана били одсутни. Побегли плашећи се погрома.
Јабучани, који за разлику од Рома, не желе да им се имена спомињу, не поричу да је неколико ноћи за мештане Роме могло бити кошмарно, али тензије су попустиле и ваљало би наставити тамо где се стало 10. јуна.
Миодраг Шашић, politika online 18.06.2010.
Након што је малолетник убио вршњака међуетничка напетост у Јабуци код Панчева. – Жандармерија чува мир у селу
Јабука – Да ли је то она мирна Јабука у којој се о Илиндену, сеоској слави, јер овде има много Македонаца, насељених после рата, пијуцка и играју српска и македонска кола? У центру села, мало пострани, у хладу столетних стабала одмара се одред, рекли бисмо жандармерије. Одбијају било какав разговор. Никога ни у Месној заједници ни Месној канцеларији. Једина службеница коју затичемо, диже руке и понавља ,,Ништа ме не питајте”. Ни странка која се ту задесила не жели да прозбори коју о ономе што се последњих дана збива у Јабуци. Каже, одвешће нас код директора Комуналног предузећа, Божидара Тодоровског, „па ако он хоће, зна он...”
А оно што нико није очекивало почело је 10. јуна, када се селом рашчуло да је претходне ноћи од ножа вршњака, погинуо седамнаестогодишњи Дејан С. Убица је млади Ром Б. Ј. У наредна четири дана организоване су вечерње ,,протесне шетње” мештана Јабуке. Траса их је обавезно водила кроз Улицу тамишку, настањену Ромима. Чуло се из колоне ,,Уби Цигана”, понеко је бацио камен ка кућама са угашеним светлима. Весна Мартиновић, градоначелница Панчева то назива ,,позивом на линч”, а Ром Жика Јовановски мисли да иза понашања нагло преобраћених суседа неко или нешто стоји.
Директор комуналног предузећа, Божидар Тодоровски пристаје да нам буде водич. Каже: ,,Ма нервозни људи, није их било тешко ’запалити’. Више од две трећине радног становништва Јабуке некада је радило у панчевачким фабрикама. Сада остали без посла, немир се уселио у људе па траже начин да јед и незадовољство избаце из себе”.
Пре но што кренемо према Улици тамишкој, главној насеобини Рома у Јабуци, покушавамо да разговарамо са неколико Јабучана. Углавном одмахују руком. Неки потврђују речи нашег водича. Кажу „Ромима социјална помоћ, а нашој деци ништа”. Тврде да је млади убица сачекивао пред школом њихову децу и унуке и малтретирао их. Зна полиција за то, кажу, зашто је иначе његове родитеље одвела из Јабуке. Питамо за ромску кућу која је запаљена у недељу увече. Кажу: „ко зна да је власник није сам запалио, иначе у њој није живео”. Ипак, много је и оних који мисле да се претерало, да се тако не може са људима, јер сви не могу бити криви што је један од њих убио.
Роми и поред жандармерије не смеју у село, ни по хлеб. Ром Бранко Спасовски каже да му је жена морала у продавницу по кромпир. Када је избирани кромпир пружила продавачици да измери, ова јој је узвратила: ,,Мислила сам да ћеш да ме гађаш са тим у кеси”. Чули су да су све новине о ономе што се догађа у Јабуци писале, а они ни једне нису видели. Може ли им се нешто од тога дотурити, питају.
Стана Пешевски каже да је тог дана када је вест о трагичном догађају дошла до сељана, радила на њиви српске породице, код које годинама надничи. Више је нису звали у копање кукуруза, а сваки динар би њој и породици био потребан. Ром Жика Јовановски каже да је пензију стекао радећи у панчевачкој „Утви”.
– Овде ми је деда рођен, ту смо одрасли мој отац и ја, унуке ту одгајам, самодопринос сам за село уплаћивао. А јуче ми донели храну из народне кухиње, јер не смем до пекаре по хлеб. Нећу проју на кашику, хоћу слободу и све обавезе које из тога следе.
Док причамо са групом окупљених Рома, зауставља се полицијска „марица”. Полицајцу који извирује кажемо да је све у реду. Он одмахује и наставља. „Стално туда пролазе, чувају нас, не могу да кажем, да није њих било, ко зна како би се завршило”, кажу Роми.
Густи Иванов, председник јужнобанатске подружнице Ромске мреже Срем – Банат – Бачка, такође становник Тамишке улице каже:
„Убица је брука за мој народ. Толико покушавамо да будемо део друштвеног система, сваки овакав догађај враћа нас уназад”.
Иванов још каже да је међу 500 јабучких Рома ушао страх после ноћних похода и претњи пред њиховим кућама, па не смеју у село. И у понедељак увече, када је њихова делегација кретала на разговор са градоначелницом Панчева, спровела их је полиција. Тринаестогодишњи Денис Спасовски прича нам да болује од астме, треба пумпицу да промени, а не сме до лекара. Породици Величковић угинула је свиња, јер су четири дана били одсутни. Побегли плашећи се погрома.
Јабучани, који за разлику од Рома, не желе да им се имена спомињу, не поричу да је неколико ноћи за мештане Роме могло бити кошмарно, али тензије су попустиле и ваљало би наставити тамо где се стало 10. јуна.
Миодраг Шашић, politika online 18.06.2010.