- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.019
Romani poznatih: Duhovna hrana iz samoposluge
Romani poznatih ličnosti sa ekrana pogađaju želje šire čitalačke publike, ali promašuju ukus književne kritike. Svako čita ono u čemu se prepoznaje, što mu donosi zadovoljstvo, što je u njegovom horizontu mišljenja
Ilustracija Toše Borkovića
POPULARNA književnost, koju pišu poznata lica sa ekrana i naslovnih strana, odavno je zasela na čelo svih lista čitanosti i tiraža kod nas. Srpske selebriti ličnosti i njihovi izdavači idu u korak sa stranim uzorima, novi naslovi se proizvode čim se oseti želja publike, a desetine hiljada prodatih primeraka dostižu se kao od šale.
Trivijalna ili voditeljska literatura, kako ju je nazvao profesor Aleksandar Jerkov, koju stvaraju "pronicljive novinarke, estradne zvezde i skandal-majstori", postala je prepoznatljivi simbol savremene srpske proze, ali i duha vremena.
"Kupio sam knjigu naše poznate TV voditeljke. Prodavačica mi je umesto kusura vratila jednog Pekića i dva Kiša..." - glasi aforizam Bojana Ljubenovića, koji jasno ocrtava stanje.
- Nisam siguran da stižem da zavirim u sve te knjige koje se nazivaju popularnim. Od najvećeg broja u koje i zavirim, posle 50 stranica dignem ruke, što možda govori o tim knjigama, ali možda i o meni - kaže, za "Novosti, kritičar Milan Vlajčić, i dodaje. - Od toga nema `leba za pravog čitača, to je sipanje iz šupljeg u prazno, ali neću da grešim dušu. Jedino Mirjana Bobić Mojsilović odskače od onoga što se smatra selebriti književnošću.
Treba reći, ističe za "Novosti" profesor Mihajlo Pantić, da takva vrsta pisanja oduvek postoji, samo je sticajem okolnosti ona danas vidljivija nego pre sto ili dvesta godina:
- Tako je kako je zahvaljujući uticaju i prirodi savremenih medija, pre svega televizije. Ono što nije na televiziji i na netu nema nikakvih izgleda da dođe do šire čitalačke publike. Pri tome, klasična umetnička književnost zahteva i vreme i usredsređenost, a malo ko se u našem dobu može pohvaliti da u tome ne oskudeva. Ne dopada mi se kada neko sa podsmehom i potcenjivanjem govori o sasvim prirodnoj ljudskoj potrebi za samoizražavanjem: pravo na pisanje i objavljivanje je univerzalno, a danas i lako dostupno, pa stoga i široko rasprostranjeno. Svako ko piše čini to u meri sopstvenih mogućnosti i sposobnosti, neko je Dostojevski, a neko Mir -Jam - kaže Pantić.
Isto, po njegovom mišljenju, važi i za čitalačku publiku: svako čita ono u čemu se prepoznaje, što mu donosi zadovoljstvo, što ga ispunjava, što je u njegovom horizontu mišljenja.
Kako se kritičari ophode prema ovakvim delima, uzimaju li ih u obzir prilikom vrednovanja savremene srpske proze? Uglavnom tako što ne čitaju pomenute knjige. A to što se književna kritika ne bavi tim fenomenom na pojedinačnom nivou, nego samo fenomenološki ili sociološki, uočavajući da je reč o pojavi koja se ne može ignorisati baš zato što u našem vremenu zauzima toliko javnog prostora, po Pantićevim rečima, ne treba da nas čudi:
- Nije posredi nikakav konzervatizam ili nerazumevanje, već logičan raspored stvari, tako je ustrojen svet književnosti i onoga što pretenduje da se predstavi kao književnost. Akademska književna kritika obrazovana je na klasičnim vrednostima, njen ukus i njeni kriterijumi određeni su najboljim delima tradicije i savremenosti, i bilo bi sasvim nelogično da se neko ko je posvećen tumačenju dela Andrića, Crnjanskog, Pekića, Kiša ili Dragoslava Mihailovića bavi čitanjem i pojedinačnom analizom nekog od tih mnogobrojnih, jedva pamtljivih naslova koji su preplavili današnje tržište, samoposluge, tržne centre, aerodrome, kioske... "Kritikom", bolje reći reklamom, takvih dela ionako se bave marketinške službe, elektronski mediji, šareni časopisi... I, moram priznati, to čine na savršen, visokoprofesionalan način, vođeni idejom o što boljoj prodaji robe, a ne sa ciljem proširivanja znanja ili, daleko bilo, umirenja u lepoti.
Da je čitalačka publika okrenuta takvoj vrsti literature, potrošačka, što i tiraži tih knjiga pokazuju, ističe književni kritičar i spisateljica Slađana Ilić. Dakle, književnost o kojoj je reč postoji u potrošačke svrhe i nije odraz izbrušenog, negovanog čitalačkog ukusa.
- Oduvek je književnost bila aristokratska, u smislu da su je čitali malobrojni umni duhovi, sladokusci. Tako je i danas, jer se tiraži najboljih knjiga prodaju duže nego potrošačka literatura. U vezi s tim dobro je naglasiti da u skladu sa duhom vremena u kome se i sofisticiranim čitaocima ponekad kao književnost podmeće nešto što uistinu to nije, nema potrebe tome još dodavati i potrošačku literaturu - kaže Slađana Ilić.
Ciljne grupe su različite, dodaje naša sagovornica, i tako i treba da ostane. Ona smatra da bi bilo plemenito da se kritika bavi pravim književnim vrednostima, jer kritiku bi trebalo to da zanima. Zadatak kritike jeste da književnost predstavlja čitalačkoj publici, da tako neguje njen čitalački ukus, a potrošačka literatura, jer joj je to jedini (komercijalni) cilj, na druge načine će naći put do sopstvenih konzumenata.
BIBLIOTEKE I DRAGSTORI
-Bilo bi važno da se na otkupima knjiga u bibliotekama nađu vredne, važne knjige, a da se potrošačka literatura i dalje prodaje gde i do sada, u dragstorima na primer. Značajnu razliku između književnosti, koja bi trebalo da obavezno bude predmet interesovanja kritike i potrošačke literature uvidećete ukoliko se raspitate za razliku u honorarima koji se, na primer, i nažalost, u bibliotekama, plaćaju autorima prve i druge. Te činjenice svedoče o tome da bi književnost trebalo da ostane u bibliotekama, da se u njima pazi, gaji i čuva, da se preporučuje. Potrošačkoj litaraturi tu nije mesto - kaže Slađana Ilić.
ČIN IZBORA
- Čitanje nije čin prinude nego čin izbora, i tu je rešenje. Neka ljudi pišu šta hoće i koliko hoće, svi imaju kompjuter ili "pametni" telefon i svako može da bez po muke objavi knjigu ili barem da je postavi na sopstveni sajt ili "fejsbuk", i što bi se zbog toga neko čudio ili zgražavao kad i sam radi manje-više isto - kaže Mihalo Pantić.
(Novosti)
Romani poznatih ličnosti sa ekrana pogađaju želje šire čitalačke publike, ali promašuju ukus književne kritike. Svako čita ono u čemu se prepoznaje, što mu donosi zadovoljstvo, što je u njegovom horizontu mišljenja
Ilustracija Toše Borkovića
POPULARNA književnost, koju pišu poznata lica sa ekrana i naslovnih strana, odavno je zasela na čelo svih lista čitanosti i tiraža kod nas. Srpske selebriti ličnosti i njihovi izdavači idu u korak sa stranim uzorima, novi naslovi se proizvode čim se oseti želja publike, a desetine hiljada prodatih primeraka dostižu se kao od šale.
Trivijalna ili voditeljska literatura, kako ju je nazvao profesor Aleksandar Jerkov, koju stvaraju "pronicljive novinarke, estradne zvezde i skandal-majstori", postala je prepoznatljivi simbol savremene srpske proze, ali i duha vremena.
"Kupio sam knjigu naše poznate TV voditeljke. Prodavačica mi je umesto kusura vratila jednog Pekića i dva Kiša..." - glasi aforizam Bojana Ljubenovića, koji jasno ocrtava stanje.
- Nisam siguran da stižem da zavirim u sve te knjige koje se nazivaju popularnim. Od najvećeg broja u koje i zavirim, posle 50 stranica dignem ruke, što možda govori o tim knjigama, ali možda i o meni - kaže, za "Novosti, kritičar Milan Vlajčić, i dodaje. - Od toga nema `leba za pravog čitača, to je sipanje iz šupljeg u prazno, ali neću da grešim dušu. Jedino Mirjana Bobić Mojsilović odskače od onoga što se smatra selebriti književnošću.
Treba reći, ističe za "Novosti" profesor Mihajlo Pantić, da takva vrsta pisanja oduvek postoji, samo je sticajem okolnosti ona danas vidljivija nego pre sto ili dvesta godina:
- Tako je kako je zahvaljujući uticaju i prirodi savremenih medija, pre svega televizije. Ono što nije na televiziji i na netu nema nikakvih izgleda da dođe do šire čitalačke publike. Pri tome, klasična umetnička književnost zahteva i vreme i usredsređenost, a malo ko se u našem dobu može pohvaliti da u tome ne oskudeva. Ne dopada mi se kada neko sa podsmehom i potcenjivanjem govori o sasvim prirodnoj ljudskoj potrebi za samoizražavanjem: pravo na pisanje i objavljivanje je univerzalno, a danas i lako dostupno, pa stoga i široko rasprostranjeno. Svako ko piše čini to u meri sopstvenih mogućnosti i sposobnosti, neko je Dostojevski, a neko Mir -Jam - kaže Pantić.
Isto, po njegovom mišljenju, važi i za čitalačku publiku: svako čita ono u čemu se prepoznaje, što mu donosi zadovoljstvo, što ga ispunjava, što je u njegovom horizontu mišljenja.
Kako se kritičari ophode prema ovakvim delima, uzimaju li ih u obzir prilikom vrednovanja savremene srpske proze? Uglavnom tako što ne čitaju pomenute knjige. A to što se književna kritika ne bavi tim fenomenom na pojedinačnom nivou, nego samo fenomenološki ili sociološki, uočavajući da je reč o pojavi koja se ne može ignorisati baš zato što u našem vremenu zauzima toliko javnog prostora, po Pantićevim rečima, ne treba da nas čudi:
- Nije posredi nikakav konzervatizam ili nerazumevanje, već logičan raspored stvari, tako je ustrojen svet književnosti i onoga što pretenduje da se predstavi kao književnost. Akademska književna kritika obrazovana je na klasičnim vrednostima, njen ukus i njeni kriterijumi određeni su najboljim delima tradicije i savremenosti, i bilo bi sasvim nelogično da se neko ko je posvećen tumačenju dela Andrića, Crnjanskog, Pekića, Kiša ili Dragoslava Mihailovića bavi čitanjem i pojedinačnom analizom nekog od tih mnogobrojnih, jedva pamtljivih naslova koji su preplavili današnje tržište, samoposluge, tržne centre, aerodrome, kioske... "Kritikom", bolje reći reklamom, takvih dela ionako se bave marketinške službe, elektronski mediji, šareni časopisi... I, moram priznati, to čine na savršen, visokoprofesionalan način, vođeni idejom o što boljoj prodaji robe, a ne sa ciljem proširivanja znanja ili, daleko bilo, umirenja u lepoti.
Da je čitalačka publika okrenuta takvoj vrsti literature, potrošačka, što i tiraži tih knjiga pokazuju, ističe književni kritičar i spisateljica Slađana Ilić. Dakle, književnost o kojoj je reč postoji u potrošačke svrhe i nije odraz izbrušenog, negovanog čitalačkog ukusa.
- Oduvek je književnost bila aristokratska, u smislu da su je čitali malobrojni umni duhovi, sladokusci. Tako je i danas, jer se tiraži najboljih knjiga prodaju duže nego potrošačka literatura. U vezi s tim dobro je naglasiti da u skladu sa duhom vremena u kome se i sofisticiranim čitaocima ponekad kao književnost podmeće nešto što uistinu to nije, nema potrebe tome još dodavati i potrošačku literaturu - kaže Slađana Ilić.
Ciljne grupe su različite, dodaje naša sagovornica, i tako i treba da ostane. Ona smatra da bi bilo plemenito da se kritika bavi pravim književnim vrednostima, jer kritiku bi trebalo to da zanima. Zadatak kritike jeste da književnost predstavlja čitalačkoj publici, da tako neguje njen čitalački ukus, a potrošačka literatura, jer joj je to jedini (komercijalni) cilj, na druge načine će naći put do sopstvenih konzumenata.
BIBLIOTEKE I DRAGSTORI
-Bilo bi važno da se na otkupima knjiga u bibliotekama nađu vredne, važne knjige, a da se potrošačka literatura i dalje prodaje gde i do sada, u dragstorima na primer. Značajnu razliku između književnosti, koja bi trebalo da obavezno bude predmet interesovanja kritike i potrošačke literature uvidećete ukoliko se raspitate za razliku u honorarima koji se, na primer, i nažalost, u bibliotekama, plaćaju autorima prve i druge. Te činjenice svedoče o tome da bi književnost trebalo da ostane u bibliotekama, da se u njima pazi, gaji i čuva, da se preporučuje. Potrošačkoj litaraturi tu nije mesto - kaže Slađana Ilić.
ČIN IZBORA
- Čitanje nije čin prinude nego čin izbora, i tu je rešenje. Neka ljudi pišu šta hoće i koliko hoće, svi imaju kompjuter ili "pametni" telefon i svako može da bez po muke objavi knjigu ili barem da je postavi na sopstveni sajt ili "fejsbuk", i što bi se zbog toga neko čudio ili zgražavao kad i sam radi manje-više isto - kaže Mihalo Pantić.
(Novosti)