Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968

[sendi]

[h=1]Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968
[/h] Izvor: B92 | Piše: Vesna Radman


Studija Aleksandra Rakovića o nastanku rokenrola na našim prostorima, sve do trenutka njegovog priznavanja kao faktora ujedinjenja i politike mira i jednakosti.

​

Goca Tržan, Svetlana, Bora Đorđević i njegov gitarista. Da bi jedan muzičar napisao knjigu u Srbiji danas morao bi da bude ili potpuni treš ili na ivici propasti. Retka su izdanja poput Nije sve to bio samo rock’n’roll Dejana D. Markovića ili Rokopisa Pece Popovića, Boga jugoslovenskog rok novinarstva, koja su u stanju da ovima iz suprotnog tabora udare šamar. Ove godine još jedan udarac zadaje Aleksandar Raković sa svojom doktorskom disertacijom u izdanju Arhipelaga, Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968.

Zadubljeni u probleme demokratskog društva i razočarani njihovom vladavinom, Srbija i poneki susedi sve više revitalizuju Jugoslaviju. Tako se na našim televizijama često prikazuju emisije o kulturi Jugoslavije i njenim pojmovima, na pozorišnim scenama igraju se predstave o Jugoslaviji, pišu se knjige i sl. Jednostavno, Jugoslavija je ponovo u modi. Aktuelne priče o Draži, partizanima i radnim akcijama zanemaruju jedan veliki i bitan aspekt Jugoslavije, a to je odnos prema Zapadu i upliv zapadnjačke kulture i njene najveće tekovine, rokenrola, u naše vode.

Prvo mesto gde se ogleda država i njeno društvo jeste kultura. Gledajući iz današnje perspektive, ono što nam Raković nudi jeste gradacija odnosno kontrast na tadašnje prilike, ukus i ideologiju. Pošto je vešto spojio istoriju, politiku i kulturu i ukazao na njihovu međuzavisnost i suštinsku povezanost, autor nam otvara jedan svet iz kojeg smo nastali i koji nam je postao stran. Njegovo delo obiluje podacima, citatima i dokumentarnom građom, a sve to u cilju da nam približi sliku o nekadašnjem svetu koji se temeljilo na umetničkim i intelektualnim stremljenjima mladih generacija.

​

Suprotno od dosadnih muzičkih harmonija više klase, robovi i niža klasa zabavljala se ritmovima i stvarala, radi sopstvenog zadovoljstva, a ne zbog ideologije, muziku koja će promeniti svet. Tako se iz mešavine bluza afrikoameričkih robova, bele muzike imigranata i kantrija potčinjenih južnjaka, u Americi rodio ronekrol. Od početnih lokalnih okupljanja do prostranih hala i poljana, vezujući za sebe fanove bez obzira na socijalnu, versku, rasnu i bilo koju moguću pozadinu, rokenrol je posao „kohezioni faktor“, najjači faktor savremenog društva i politike. Rodila se svest, rokenrol svest, u kojoj su svi, po prvi put u istoriji čovečanstva, bili jednaki. Nekoliko naroda i narodnosti okupljeni oko parole „Bratstvo jedinstvo“, usled očiglednih razlika, rado su prigrlili zapadnjačku kulturu i prisvojili je kao svoju ne bi li ih ona još više spojila. Otuda je Jugoslavija, među prvim zemljama u istočnoj Evropi, slavila rokenrol i njene svetkovine.

Rakovićeva studija govori o samim počecima i nastanku ove muzike, pa sve do njene metamorfoze u esid i hard rok u svetu i kod nas. Godine 1956. rokenrol u Jugoslaviji je bio meta kritike. U NIN-u se navodi da je „rokenrol postao od čudnih pesama crnačkih vrača pevanih uz neobuzdano nadraživanje izazvano paklenim kricima, ustreptalošću i podrhtavanjem svih delova tela. Igra se završava pravom ludačkom mahnitošću i valjanjem po podu.“ Otpor prema novoj modi završio se njenim prihvatanjem i objavom krajem šesdesetih da je omladina, bez obzira na to što protestuje, „lojalna tekovinama revolucije i socijalizmu“. Dugačak je put prešao rokenrol u Jugoslaviji. Od konstantne cenzure filmova, časopisa i muzike do nastupanja jugoslovenskih bendova pred Titom za njegov rođendan, rokenrol u Jugoslaviji je išao uzlaznom putanjom. Opatijski festival, Beogradsko proleće, Beogradske gitarijade. Ponekad je nestvarno čitati istoriju koja se odigrala pre samo pola veka. Nestvarno je da je Jugoslavija imala domaćeg Elvisa, Šedovse, Donovana i Dilana, Bitlse. Prve igranke u beogradskim gimnazijama i fakultetima, kult komisiona gde su se nabavljale ploče i prve pesme na našem jeziku u ritmu rokenrola čine naš grad, danas, parkom iz doba Jure.

Aleksandar Raković​

Ipak, treba se ograditi i potvrditi da je ovo doktorska disertacija, a ne romansirana pripovest o tome kako je nekad bilo super, a danas je bez veze. Ali, dovoljno je par činjenica kao na primer da su Holisi dva puta dolazili u Beograd i da je Met Kolins naš tip koji se zove Karlo Metikoš pa da kažem sebi: „Pu što se nisam rodila posle Drugog Svetskog rata, a ne posle Titove smrti“. Piratskim radio stanicama koje su uprkos zabrani, uspele da se izbore za svoje stavove, bilo je dovoljno dva sata rokenrola koje će svi pratiti. U odnosu na trenutnu cenzuru medija, mladi su tada uspevali da pronađu rupu u partijskom režimu i izbore se za svoja prava. Još potresnija je paralela između hipi pokreta i stanja u društvu danas. Uporedo sa aktuelnim rasnim i verskim problemima i onim nesrećnim devedesetim i kultom skidanja patika, tadašnji problemi poput sačekivanja i šišanja hipika i bitnika ili sukoba generacije revolucije i omladine čine se besmislenim.

Na žalost, istorija je krenula nekim drugim tokom. Danas Englezi nemaju pojma ko su bili Smol Fejses i Kinksi. Amerikanci zaboravljaju da su postojali Džeferson Erplejn i Grejtful Ded i fokusiraju se na Lejdi Gagu i Britni Spirs. Tako smo i mi zaboravili Siluete, Zlatne dečake, Elipse i Crne Bisere i vidimo samo one muzičare što se vucaraju po rijaliti šouovima i nedeljnim popodnevima. Svi smo zaboravili da smo nekad bili u koraku sa Zapadom, što i nije neka vrlina u odnosu na to koliko se kod nas stvarala posebna klima pogodna za umetnost i izražavanje kroz sve vidove postojanja. Otuda ovu knjigu ne treba posmatrati kao jednu studiju o rokenrolu, već kao odraz tadašnjen društvenog i kulturnog stanja Jugoslavije. Posle svih stvari koje nam pripisuju da smo radili i nametanja „činjenica“ zbog kojih bi trebalo da se stidimo, ova knjiga govori o jednoj velikoj stvari kojom bi trebalo da se ponosimo i to s pravom. Živeo rokenrol!

 

[crvendac_011]

„Забавников” историјски забавник

„Забавников” историјски забавник

УЛОГА ШАХИСТЕ У РОКЕНРОЛ



Књига историчара Александра Раковића о почецима рокенрола у Југославији доноси низ занимљивих података међу којима је и тај који говори да је чувени шаховски велемајстор Светозар Глигорић био један од весника рока у нашој средини

Шта ли о музици мисли данашња генерација петнаестогодишњака? Осим тога што свако има сопствено мишљење и укус, многи нису свесни такозваних глобалних утицаја, таласа који запљускују свакодневни живот, не само када је о музици реч, већ и о много чему другом. Од избора гардеробе, до избора колача. Али без обзира и на право личног избора музичког света, као и на снажну међународну преплетеност („умрежење”) које су донеле нове информационе технологије, средњошколци и основци, бар један већи део, спреман је да потврди да је рокенрол, ипак, победио. Да је време царовања турбо-фолка иза нас.



Концерти, општинска рок такмичења, гитаријаде, млади бендови који наступају по клубовима, школама, школским свечаностима, могли би то и да докажу. Уосталом, осврните се док идете улицом и приметићете дечаке и девојчице који на леђима носе гитару у футроли. Колико их само има! А гитара је била и остала знак распознавања рокера. Опчињеност турбо-дивама, упркос настојању „жуте” штампе да их и даље држи на трону лошег укуса (којим се неки чак поносе), као да се распршила. Деца рођена тужних деведесетих испливала су из музичког муља онда када се томе више нико није надао. Можда чак ни њихови родитељи!

Изазов социјализму

Данашњи млади рокери уверени су да је рокенрол одувек био ту, да га је требало само изабрати. Њихове баке и деке, а можда и родитељи, сећају се другачијих времена. Година када је рокенрол први пут одјекнуо у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, потоњој чланици несврстаних, једнопартијској држави где се сваки утицај који је долазио са Запада сматрао опасним по свест, морал, братство и јединство и шта све не.



Ипак, све је код нас било другачије него у земљама иза „гвоздене завесе”. Ми смо били некако на пола пута између две силе. Било је ту жестоких политичких и идеолошких притисака који су југословенски, односно српски пионири рокенрола ипак успевали да превазиђу. О томе говори и врло занимљива књига београдског историчара Александра Раковића – „Рокенрол у Југославији 1956–1968 – Изазов социјалистичком друштву”. Почетком ове године, његово обимно научно дело (више од шест стотина страна) објавила је издавачка кућа „Архипелаг”.


Елвис је био краљ забавне музике почетком шездесетих година 20. века


„Црни бисери” са Врачара, победници Гитаријаде 1967. године

Уверен да је рокенрол највећа друштвена и културна револуција 20. века, она која је прескочила историјске – расне, етничке, језичке, политичке, верске и друштвене – разлике и препреке, Александар Раковић је изабраној теми пришао као прави историчар – од самих извора. Од анализе америчке музике у првој половини 20. века, анализе југословенског друштва после Другог светског рата и популарне културе Запада, наше омладине педесетих и шездесетих која је трагала за својим изразом, почецима рокенрола у Југославији. Писао је о битницима и хипицима, завршавајући описом сличности и разлика између рокенрола у Југославији и државама Источног блока. Наравно, помињу се и британски поп, италијански бит, чији се утицај није ограничио само на музику.

Књига садржи мноштво врло занимљивих и читалачкој публици непознатих података садржаних у обиљу архивске грађе и пишчевих запажања и интервјуа. Тешко је одлучити се за неколико, а камоли само за један пример. Ипак, за ову прилику и место, као слику начина на који се рокенрол пробијао у нашу свакодневицу, бирамо одломак који говори о нашем шаховском велемајстору Светозару Глигорићу (1923) и његовом односу према музици. Та страст се касније испоставила као животна, судбинска, без обзира на чињеницу што је Глигорић остварио веома успешну светску шаховску каријеру. Музике се није одрекао, па је клавир, односно композицију почео да изучава у позним годинама. „Како сам преживео 20. век” назив је музичког компакт-диска који је Светозар Глигорић објавио прошле године.

Освежење за младе

Ево и одломка из књиге Александра Раковића који говори о шаховском велемајстору као веснику рокенрола у нашој средини:
„Репортажа коју је о путовању кроз Велику Британију за НИН написао и у фебруару 1957. године објавио шахиста Светозар Глигорић, тада је унела новину у извештавање о рокенролу. Глигорић је писао да је у Лондону погледао филм „Rock Around the Clock” и да током пројекције у биоскопу није било никаквих нереда, већ само ’сложно трупкање ногу’.

Диего Варагић, један од првих поп певача у Југославији,
познат по хиту „Крчма на путу за Тенеси”

Бил Хејли, пионир рокенрола

Казао је да рокенрол и малолетна деликвенција нису у вези и да је ’тријумф’ рокенрола у томе што је ова музика ’новопронађени вентил’ за младе са Запада. Сматрао је да рокенрол има мање везе са испољавањем сексуалности него танго. Глигорић је рокенрол схватао као занимљив психолошки феномен, а поднаслов уз овај део текста гласио је – ’Британија у рокенрол ери’. Позитивно мишљење угледног шахисте морало је да буде уважено у југословенској јавности.
Зашто је Глигорићево мишљење о рокенролу било посебно важно? Светозар Глигорић освојио је 1951. године титулу шаховског велемајстора, био је најбољи играч и прва табла шаховске репрезентације Југославије у деценијама када је само совјетски тим био јачи од југословенског. Био је партизански борац и члан партије. Реч је дакле о једној од најугледнијих особа у југословенском друштву. Глигорић каже да се тих година његова реч о рокенролу ’вероватно чула’. Веома је значајно што Глигорић наглашава да је себе сматрао рокером у време када је бранио боје Југославије на највећим шаховским турнирима у свету. Са честих путовања је каткад доносио око стотину плоча у једном пакету и на томе му нико није приговарао. Каже да то не би имало никаквог ефекта, јер ни у другој половини четрдесетих није крио да воли џез, у време када је Едвард Кардељ писао да је то лоша музика са Запада.
Данас, уз присећање на педесете године 20. века, Глигорић подвлачи да се рокенрол појавио ’таквом снагом’ као ’нешто револуционарно’ и ’био толико другачији од свега, да је значио огромно освежење, у првом реду за младу публику’. Истиче да су га ритмови рокенрола и других популарних музика чинили веселим.”

Симболи београдског рокенрола од пре пола века – групе „Елипсе” и „Силуете”

На таласима Радио Београда, пише даље историчар Раковић, шаховски велемајстор приказивао је оно што је донео са Запада – најновије плоче рокенрол музике. Истини за вољу, рокенрол није често био и званично најављиван премда је од 28. јуна 1959. године емитована емисија „Од валцера до рок ен рола” где се могао чути и Елвис Пресли. Следеће године на програму је била емисија „Рок ен рол и ча-ча-ча”, а затим и „Игре од менуета до рок-ен-рола”. Глигорић је 1962. године закључио да Елвис има најзначајније место у такозваној забавној музици. Признао је јавно да највише воли рок, те да најрадије игра твист! Да ли је било лудо храбро изјављивати тако нешто? У сваком случају, било је благотворно. За самог велемајстора, али и многобројне овдашње поклонике рокенрола.

Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин забавник