- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.020
31. 01. 2010 PRESS
Rodni i Del Boj sa Zelenog venca
Nedavna opaska londonskog lista „Gardijan" da se Derek Troter iz „Mućki" nalazi na listi srpskih nacionalnih heroja, postavlja pitanje da li je popularnost ove serije posledica sličnih socijalnih prilika u našoj zemlji ili Srbi gaje isti humor kao braća iz Pekama
Duboka veza Pekama i Srbije... Srbi Del Boja i Rodnija Trotera doživljavaju kao svoje
Činilo nam se i ranije da nismo imuni na humor najpoznatije braće iz londonskog Pekama, ali kada nam je prošle nedelje britanski „Gardijan" u lice sasuo kako je junak njihove serije „Mućke" Derek Troter na listi srpskih nacionalnih heroja, odmah iza kneza Lazara i Miloša Obilića, dobro smo se zamislili.
Njihov novinar je, kažu, gde god da je u Beogradu kazao da je iz Londona, odmah naišao na pitanje da li je fan „Mućki", usred Skadarlije ponuđeno mu je Del Bojevo omiljeno piće pinja kolada, a kući se vratio sa bedžom na kome troterovski piše: „Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri". Brže-bolje potražio je objašnjenje za ovu „mućkomaniju" i našao ga, ni manje, ni više, nego u Ministarstvu finansija, gde mu je jedna visoka službenica, predstavljajući se kao veliki ljubitelj engleske serije, kazala: „Život Troterovih sličan je onom u Srbiji. Uvek imaju sulude ideje kako da dođu do novca".
A da li je samo tegoban život londonskih pijačara ono što ovdašnje mućkofile prikucava za ekran kada su na njemu pekamski autsajderi ili je specifičan humor, neretko ciničan i crn, ono što ih čini fanovima braće Troter? Poznato je da britanski humor i u neponovljivom „Montiju Pajtonu" ili u seriji „Alo, alo" razoružava ovdašnju publiku, ali i onaj u italijanskom stripu „Alan Ford". Ta vrsta duhovitosti, čini se, predstavlja okosnicu srpskog humora, što se možda najbolje ogleda u delima novije generacije domaćih autora, pisaca, reditelja...
Međutim, šta je starije - da li su dijalozi zastupljeni u ovim serijama i stripu odredili naš humor ili su ti sadržaji ovde samo naišli na plodno tle jer smo već posedovali tu vrstu duhovitosti? Dragan Ilić, autor kultne radijske emisije „TV manijak", smatra da je pre u pitanju bliskost situacija, nego sličnost srpskog i britanskog humora.
Generacije odrastale i prihvatile humor grupe „TNT"... Italijanski strip „Alan Ford"
- Generacije koje su osamdesetih odrastale u SFRJ, naročito urbani deo populacije, imale su retku priliku da praktično istovremeno sa vršnjacima u Evropi prate „Mućke". Tada je u Britaniji vladala recesija, premijerka je bila Gvozdena ledi Tačer, pa su se siromašni, nezaposleni i slabije školovani dovijali kako da prežive. U SFRJ je tada kriza dobila ime „stabilizacija" i pojavile su se prve pukotine u dotadašnjem kreditnom raju. Već tada su Kiza i Komina postali beogradski Troteri, šaneri sa Zelenog venca. „Mućke" su i danas, po mom mišljenju, popularne zato što iz krize nismo ni izlazili, samo što su šaneri danas cenjeni biznismeni. Srbija je raj za Trotere, jer bi ovde sigurno postali milioneri - kaže Ilić.
On dodaje da su u „Alanu Fordu" koji se objavljivao samo u nekoliko zemalja u Evropi, otvoreno kritikovani akumulacija kapitala, politička manipulacija, socijalna hipokrizija, a to je ono što su osnovni problemi našeg društva, danas još više nego pre 20 ili 30 godina. Međutim, psiholog Aleksandra Janković kaže da smo i pre „Mućki" imali orijentaciju ka toj vrsti humora, a onda su se ljudi prosto identifikovali sa likovima i problemima koji postoje u toj seriji.
- Jednim delom je to i izraz naše crnohumorne orijentacije. Ne znam da u Srbiji postoji i jedna situacija, a da iz nje ne proizađe jedan vic crnjak. A drugo, postoji jedan segment na nivou prepoznavanja tih „trange-frange" kombinacija, koje moramo da radimo da bismo preživeli u dosta teškim okolnostima. Tužna je činjenica da je ono što rade Del i Rodni fikcija, a da su mnoge od tih stvari kod nas realnost. Takođe, čitava generacija stasala je na „Alanu Fordu", a kada je on prestao da izlazi, postao je neka vrsta usmene legende, koje su roditelji prepričavali svojoj deci. Još postoje fazoni na račun Broja Jedan, pa u svojoj okolini pronalazimo ljude koji su slični njemu. To je taj isti humor kojim su prožeti i „Kralj Ibi", „Radovan Treći"... - priča Aleksandra Janković.
Sociolog kulture dr Ratko Božović, ističući da nije pratio „Mućke", kaže da je sigurno da imamo specifičnu duhovitost, dodajući da svaki humor ima crtu posebnosti, nacionalne, mentalne i etičke, i da je izraz nacionalnog bića i kulturnog obrasca.
- Poznato je da tamo gde nema humora, nema ni ventila preko kojih se oslobađamo od teškog života. Jedan od primera humora koji nije budalast, nego uman i ima dimenziju koja nije samo lepršava i lepuškasta, jeste onaj u delima Dušana Kovačevića. Ima potencijal i težinu koja ne ide na opšte mesto, nego ima posebnost i nije samo geg, nego je odgovor. Humor nosi boju života iz koga je ispao, kao odgovor na životne okolnosti - objašnjava Božović.
Spaja nas sklonost ka „uvrnutom"
Ako kao narod imamo neki od darova, onda je to duhovitost, tvrdi Aleksandra Janković. Ona dodaje da nas je to, s jedne strane, spasavalo, a s druge, onemogućavalo da imamo neko dugoročnije ozbiljno planiranje.
- Kroz taj humor se često relaksiramo i zaboravimo da napravimo bilo kakav ozbiljan plan. Ne mislim da su Englezi, kako se za njih stereotipno govori, hladni već, ako bih upotrebila neki atribut, onda je to da su „uvrnuti". Imaju smisla da situaciju posmatraju iz nekog paradoksalnog okvira. Da sve bude izloženo nekoj vrsti paradoksa, nelogičnosti i besmisla i samim tim je to neverovatno šarmantno i duhovito. Tako smo se mi, koji smo izloženi uvrnutim događajima, i Englezi, koji imaju neku vrstu uvrnute orijentacije, verovatno našli - ističe Aleksandra Janković.
„Monti" uticajniji od „Mućki"
Kao primer parodije istorijske mitomanije, Dragan Ilić ističe srpsku verziju britanske „Crne guje", popularnog „Crnog Gruju". Nasleđe ovog „socijalnog" humora po tematici je blisko i današnjim generacijama, ali su se u međuvremenu pojavile i serije poput „Simpsonovih" ili „Saut Parka", gde je oštrica možda još surovija.
- Mislim da je za Britance sama činjenica da su „Mućke" popularne u Srbiji zanimljiva trivija, a verujem da je u kreativnom smislu na sve nas u masovnim medijima „Leteći cirkus Montija Pajtona", ipak, imao najjači uticaj - kaže Dragan Ilić.
Siniša Dedeić
Rodni i Del Boj sa Zelenog venca
Nedavna opaska londonskog lista „Gardijan" da se Derek Troter iz „Mućki" nalazi na listi srpskih nacionalnih heroja, postavlja pitanje da li je popularnost ove serije posledica sličnih socijalnih prilika u našoj zemlji ili Srbi gaje isti humor kao braća iz Pekama
Duboka veza Pekama i Srbije... Srbi Del Boja i Rodnija Trotera doživljavaju kao svoje
Činilo nam se i ranije da nismo imuni na humor najpoznatije braće iz londonskog Pekama, ali kada nam je prošle nedelje britanski „Gardijan" u lice sasuo kako je junak njihove serije „Mućke" Derek Troter na listi srpskih nacionalnih heroja, odmah iza kneza Lazara i Miloša Obilića, dobro smo se zamislili.
Njihov novinar je, kažu, gde god da je u Beogradu kazao da je iz Londona, odmah naišao na pitanje da li je fan „Mućki", usred Skadarlije ponuđeno mu je Del Bojevo omiljeno piće pinja kolada, a kući se vratio sa bedžom na kome troterovski piše: „Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri". Brže-bolje potražio je objašnjenje za ovu „mućkomaniju" i našao ga, ni manje, ni više, nego u Ministarstvu finansija, gde mu je jedna visoka službenica, predstavljajući se kao veliki ljubitelj engleske serije, kazala: „Život Troterovih sličan je onom u Srbiji. Uvek imaju sulude ideje kako da dođu do novca".
A da li je samo tegoban život londonskih pijačara ono što ovdašnje mućkofile prikucava za ekran kada su na njemu pekamski autsajderi ili je specifičan humor, neretko ciničan i crn, ono što ih čini fanovima braće Troter? Poznato je da britanski humor i u neponovljivom „Montiju Pajtonu" ili u seriji „Alo, alo" razoružava ovdašnju publiku, ali i onaj u italijanskom stripu „Alan Ford". Ta vrsta duhovitosti, čini se, predstavlja okosnicu srpskog humora, što se možda najbolje ogleda u delima novije generacije domaćih autora, pisaca, reditelja...
Međutim, šta je starije - da li su dijalozi zastupljeni u ovim serijama i stripu odredili naš humor ili su ti sadržaji ovde samo naišli na plodno tle jer smo već posedovali tu vrstu duhovitosti? Dragan Ilić, autor kultne radijske emisije „TV manijak", smatra da je pre u pitanju bliskost situacija, nego sličnost srpskog i britanskog humora.
Generacije odrastale i prihvatile humor grupe „TNT"... Italijanski strip „Alan Ford"
- Generacije koje su osamdesetih odrastale u SFRJ, naročito urbani deo populacije, imale su retku priliku da praktično istovremeno sa vršnjacima u Evropi prate „Mućke". Tada je u Britaniji vladala recesija, premijerka je bila Gvozdena ledi Tačer, pa su se siromašni, nezaposleni i slabije školovani dovijali kako da prežive. U SFRJ je tada kriza dobila ime „stabilizacija" i pojavile su se prve pukotine u dotadašnjem kreditnom raju. Već tada su Kiza i Komina postali beogradski Troteri, šaneri sa Zelenog venca. „Mućke" su i danas, po mom mišljenju, popularne zato što iz krize nismo ni izlazili, samo što su šaneri danas cenjeni biznismeni. Srbija je raj za Trotere, jer bi ovde sigurno postali milioneri - kaže Ilić.
On dodaje da su u „Alanu Fordu" koji se objavljivao samo u nekoliko zemalja u Evropi, otvoreno kritikovani akumulacija kapitala, politička manipulacija, socijalna hipokrizija, a to je ono što su osnovni problemi našeg društva, danas još više nego pre 20 ili 30 godina. Međutim, psiholog Aleksandra Janković kaže da smo i pre „Mućki" imali orijentaciju ka toj vrsti humora, a onda su se ljudi prosto identifikovali sa likovima i problemima koji postoje u toj seriji.
- Jednim delom je to i izraz naše crnohumorne orijentacije. Ne znam da u Srbiji postoji i jedna situacija, a da iz nje ne proizađe jedan vic crnjak. A drugo, postoji jedan segment na nivou prepoznavanja tih „trange-frange" kombinacija, koje moramo da radimo da bismo preživeli u dosta teškim okolnostima. Tužna je činjenica da je ono što rade Del i Rodni fikcija, a da su mnoge od tih stvari kod nas realnost. Takođe, čitava generacija stasala je na „Alanu Fordu", a kada je on prestao da izlazi, postao je neka vrsta usmene legende, koje su roditelji prepričavali svojoj deci. Još postoje fazoni na račun Broja Jedan, pa u svojoj okolini pronalazimo ljude koji su slični njemu. To je taj isti humor kojim su prožeti i „Kralj Ibi", „Radovan Treći"... - priča Aleksandra Janković.
Sociolog kulture dr Ratko Božović, ističući da nije pratio „Mućke", kaže da je sigurno da imamo specifičnu duhovitost, dodajući da svaki humor ima crtu posebnosti, nacionalne, mentalne i etičke, i da je izraz nacionalnog bića i kulturnog obrasca.
- Poznato je da tamo gde nema humora, nema ni ventila preko kojih se oslobađamo od teškog života. Jedan od primera humora koji nije budalast, nego uman i ima dimenziju koja nije samo lepršava i lepuškasta, jeste onaj u delima Dušana Kovačevića. Ima potencijal i težinu koja ne ide na opšte mesto, nego ima posebnost i nije samo geg, nego je odgovor. Humor nosi boju života iz koga je ispao, kao odgovor na životne okolnosti - objašnjava Božović.
Spaja nas sklonost ka „uvrnutom"
Ako kao narod imamo neki od darova, onda je to duhovitost, tvrdi Aleksandra Janković. Ona dodaje da nas je to, s jedne strane, spasavalo, a s druge, onemogućavalo da imamo neko dugoročnije ozbiljno planiranje.
- Kroz taj humor se često relaksiramo i zaboravimo da napravimo bilo kakav ozbiljan plan. Ne mislim da su Englezi, kako se za njih stereotipno govori, hladni već, ako bih upotrebila neki atribut, onda je to da su „uvrnuti". Imaju smisla da situaciju posmatraju iz nekog paradoksalnog okvira. Da sve bude izloženo nekoj vrsti paradoksa, nelogičnosti i besmisla i samim tim je to neverovatno šarmantno i duhovito. Tako smo se mi, koji smo izloženi uvrnutim događajima, i Englezi, koji imaju neku vrstu uvrnute orijentacije, verovatno našli - ističe Aleksandra Janković.
„Monti" uticajniji od „Mućki"
Kao primer parodije istorijske mitomanije, Dragan Ilić ističe srpsku verziju britanske „Crne guje", popularnog „Crnog Gruju". Nasleđe ovog „socijalnog" humora po tematici je blisko i današnjim generacijama, ali su se u međuvremenu pojavile i serije poput „Simpsonovih" ili „Saut Parka", gde je oštrica možda još surovija.
- Mislim da je za Britance sama činjenica da su „Mućke" popularne u Srbiji zanimljiva trivija, a verujem da je u kreativnom smislu na sve nas u masovnim medijima „Leteći cirkus Montija Pajtona", ipak, imao najjači uticaj - kaže Dragan Ilić.
Siniša Dedeić