LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=1]Rimske pouke
[/h]
Javne finansije moraju biti zdrave. Budžet uravnotežen. Javni dug smanjen. Moramo se boriti protiv arogancije državne administracije i nadgledati je. Pomoć drugim zemljama mora biti smanjena kako Rim ne bi bankrotirao. Narod mora da nauči da radi umesto da živi od javne pomoći.
Potpisnik ovih redova dobio je ovu poruku prijatelja uz „molbu” da je prosledi na bar 2065 adresa kako bi nekome „ko je već doživeo bankrot, bilo nešto lakše”. U poruci piše da je ove reči izgovorio čuveni rimski govornik Ciceron. Ali i da ih nije izgovorio Ciceron i da su ovo reči nekog od autora „kulture telefonskih poruka”, taj tekst ima svoje puno značenje u trenutnom sporu Vlade Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda.
Odluka je koliko životna toliko i bolna: Međunarodni monetarni fond nam je dva puta zaredom odložio prihvatanje dogovorenog sporazuma s kraja prošle godine. U tom aranžmanu, kako se stručno kaže, nismo, istina, tražili pare od tog svetskog kreditora, ali smo ga prizvali da nam bude žirant pred evropskim bankama i investitorima. Za ne daj bože. Da stane iza nas i našeg kreditnog rejtinga dva B, koji je tek nešto malo više od ništa u investicionom pogledu. Neuporedivo u odnosu na zemlje koje su ovih dana izgubile jedno od tri A i zbog čega se digla velika povika na privatne američke rejting agencije.
I šta je to zasmetalo finansijskom žandarmu u Vašingtonu? Da smo budžetom za 2012. predvideli neke stavke koje ne vode zdravijim javnim finansijama, uravnoteženju budžeta, smanjenju javnog duga… Rečju, da i dalje hoćemo da trošimo ne samo ono što nemamo pa moramo da se iznova zadužujemo nego da i dalje ne menjamo ćud. Jedno pričamo, drugo se sa „prijateljima” dogovaramo, a treće radimo. A to nikako u ozbiljnom svetu ne ide.
Nacionalni kolač, koji iz godine u godinu sve teže pravimo i koji je realno sve manji, pogotovo u odnosu na ono što želimo, ne može da iznese sve što bismo hteli.
Nečega se moramo odricati. Recimo garancija „Srbijagasu”. Zašto? Zato što potrošače, uglavnom državne i firme koje je vlada kao nakonče uzela u naručje, ista ta država nije naučila da plaćaju račune na vreme, a Rusi hoće svoje pare za gas ili – garanciju države da će roba jednom biti plaćena. Uz kamatu. Naravno.
Pošto država neće da natera svoje građane, a potom i firme, da rade kako treba i da plaćaju račune blagovremeno, onda ona krene da ruži samu sebe kruneći i ono malo ugleda siromaška koji očekuje tuđu pomoć ne bi li nekako izgurao do kraja meseca. A to MMF zna. Više nego pouzdano. Zbog toga potez naše vlade, da servira budžet i stavke u njemu koje sa MMF-om nisu dogovorene, liči na jeftino šibicarenje. Pa ako prođe – prošlo je. Srećom, ko zna, nije prošlo.
Slobodan Kostić
[/h]
Javne finansije moraju biti zdrave. Budžet uravnotežen. Javni dug smanjen. Moramo se boriti protiv arogancije državne administracije i nadgledati je. Pomoć drugim zemljama mora biti smanjena kako Rim ne bi bankrotirao. Narod mora da nauči da radi umesto da živi od javne pomoći.
Potpisnik ovih redova dobio je ovu poruku prijatelja uz „molbu” da je prosledi na bar 2065 adresa kako bi nekome „ko je već doživeo bankrot, bilo nešto lakše”. U poruci piše da je ove reči izgovorio čuveni rimski govornik Ciceron. Ali i da ih nije izgovorio Ciceron i da su ovo reči nekog od autora „kulture telefonskih poruka”, taj tekst ima svoje puno značenje u trenutnom sporu Vlade Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda.
Odluka je koliko životna toliko i bolna: Međunarodni monetarni fond nam je dva puta zaredom odložio prihvatanje dogovorenog sporazuma s kraja prošle godine. U tom aranžmanu, kako se stručno kaže, nismo, istina, tražili pare od tog svetskog kreditora, ali smo ga prizvali da nam bude žirant pred evropskim bankama i investitorima. Za ne daj bože. Da stane iza nas i našeg kreditnog rejtinga dva B, koji je tek nešto malo više od ništa u investicionom pogledu. Neuporedivo u odnosu na zemlje koje su ovih dana izgubile jedno od tri A i zbog čega se digla velika povika na privatne američke rejting agencije.
I šta je to zasmetalo finansijskom žandarmu u Vašingtonu? Da smo budžetom za 2012. predvideli neke stavke koje ne vode zdravijim javnim finansijama, uravnoteženju budžeta, smanjenju javnog duga… Rečju, da i dalje hoćemo da trošimo ne samo ono što nemamo pa moramo da se iznova zadužujemo nego da i dalje ne menjamo ćud. Jedno pričamo, drugo se sa „prijateljima” dogovaramo, a treće radimo. A to nikako u ozbiljnom svetu ne ide.
Nacionalni kolač, koji iz godine u godinu sve teže pravimo i koji je realno sve manji, pogotovo u odnosu na ono što želimo, ne može da iznese sve što bismo hteli.
Nečega se moramo odricati. Recimo garancija „Srbijagasu”. Zašto? Zato što potrošače, uglavnom državne i firme koje je vlada kao nakonče uzela u naručje, ista ta država nije naučila da plaćaju račune na vreme, a Rusi hoće svoje pare za gas ili – garanciju države da će roba jednom biti plaćena. Uz kamatu. Naravno.
Pošto država neće da natera svoje građane, a potom i firme, da rade kako treba i da plaćaju račune blagovremeno, onda ona krene da ruži samu sebe kruneći i ono malo ugleda siromaška koji očekuje tuđu pomoć ne bi li nekako izgurao do kraja meseca. A to MMF zna. Više nego pouzdano. Zbog toga potez naše vlade, da servira budžet i stavke u njemu koje sa MMF-om nisu dogovorene, liči na jeftino šibicarenje. Pa ako prođe – prošlo je. Srećom, ko zna, nije prošlo.
Slobodan Kostić