Član
- Učlanjen(a)
- 18.06.2009
- Poruka
- 4.265
Razvoj tehnologije učenja na daljinu
Željko Stanković dipl. inž. el.
Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja
Beograd
Pregledni članak
REZIME
U poslednje vreme u dnevnoj štampi, časopisima i stručnim knjigama sve češće se može sresti reč sa prefiksom e, kao što su e-mail, e-banking, e-commerce, e-learning i slično. Zajedničko im je da su to računarski servisi koji omogućavaju izvršavanje usko specijalizovanih poslova. E-mail, na primer, omogućava slanje i primanje pošte pomoću računara povezanih u mrežu. E-banking specijalizovan je za bankarsko poslovanje, na primer, proveru stanja na računu. Elektronsko učenje (e-learning) omogućava korisniku da pohađa neki od ponuđenih edukativnih kurseva koji se mogu pronaći na Web sajtovima obrazovnih institucija. U ovom članku se daje pregled razvoja učenja na daljinu koje je preteča Web orijentisanom učenju i to na primeru tehnološki najrazvijenijih zemalja. Opisan je i proces razvoja tehnologija koje su pratile ovaj oblik učenja, sa odgovarajućim ilsutracijama. Takođe se objašnjavaju i najznačajniji pojmovi vezani za učenje na daljinu posredstvom savremenih tehnologija.
Uvod
Da bi se sistem za elektronsko učenje koristio, upotrebljava se komunikacija u čijoj osnovi je računar sa raznim servisima. Najpoznatiji je servis za elektronsku poštu, (e-mail). Sastavni deo korišćenja novih informacionih tehnologija je i softver za pregledanje i pretraživanje (browser, kao što su Microsoft Explorer, Netscape ili Mozila Firefox) globalne računarske mreže - Interneta. Internet pretraživači sa novim grafičkim rešenjima i sofisticirane interaktivne komunikacione tehnologije omogućile su da elektronsko učenje postane dostupno najširim slojevima studentske populacije širom sveta.
Elektronsko učenje, poznatije kao učenje na daljinu (Distance Learning, skraćeno DL), prešlo je internacionalne granice i naša zemlja već ulazi na internacionalno tržište elektronskog učenja. SAD su konkurentno tržište u elektronskom učenju i obrazovanju. Iskustvo koje Amerika, Kanada i Aus t r a l i ja imaju na ovom polju datira još od osamdesetih godina devetnaestog veka. Danas je elektronsko učenje sasvim normalna pojava i na najpoznatijim fakultetima (Harvard, Stenford, MIT) koji u svojim virtuelnim učionicama pružaju veliki izbor najraznovrsnijih akreditovanih akademskih kurseva.
Politički i javni interes za elektronsko učenje postaje veći posebno u oblastima gde je studentska populacija dosta razuđena (Au s t r a l i j a , Kanada). Motivacija je velika za implementaciju ovog novog obrazovnog modela, kada ne postoji način da se povećaju kapaciteti postojećih obrazovnih institucija ili je budžet nedovoljan za primenu novih obrazovnih programa. Mnoge akademske institucije već su napravile manji ili veći korak u primeni virtuelnih učionica.
Svaki region razvija svoju formu elektronskog učenja prema lokalnim zahtevima, ciljnoj populaciji i filozofiji obrazovne institucije koja organizuje kurs. Mnoge obrazovne institucije, bilo državne ili privatne, preduzele su inicijativu u implementaciji virtuelnih učionica i nude univerzitetske kurseve studentima koji su motivisani za programe elektronskog učenja. Ti studenti rade sami sa materijalom koji im je dostupan preko sajta obrazovne institucije ili rade sa materijalom koji su dobili bilo elektronskom poštom, e-mailom, ili klasičnim sistemima (dostavljanje poštom) na CD-u ili DVD -ju.
Komunikacija sa mentorom je u formi telekonferencija i diskusionih foruma. Koristi se i servis za elektronsku poštu (e-mail), namenjen za prepisku i manju razmenu edukacionog materijala, uglavnom tekstualnog tipa.
Istorijat učenja na daljinu
Komunikacija između profesora i studenta ključni je element uspešnosti učenja na daljinu. Medijum igra esencijalnu ulogu u ostvarivanju komunikacije na relaciji predavač-student. Da bi minimum
komunikacije mogao da se ostvari, neophodni su pošiljalac, primalac i poruka. Ako je ta poruka neka instrukcija, onda pored studenta, profesora i sadržaja, mi moramo razmotriti i okruženje u kojem se odvija ovaj obrazovni proces.
Učenje na daljinu tehnološki se razvijalo u korišćenju obrazovnih materijala. Sa razvojem tehnologije usavršavao se i sistem učenja na daljinu. Prvobitno su se za učenje koristili štampani materijali. Razvoj tehnologije omogućio je uvođenje novih "instrukcionih" medija, kao što su slike, slajdovi, film. Popularnosti ovog oblika učenja doprinose elektronski mediji - radio, televizija, sve do interaktivnih računarskih tehnologija i dinamičkih Web sajtova. Da bi se bolje razumeo sistem elektronskog učenja, treba se osvrnuti na istorijski razvoj ovog kompleksnog oblika obrazovanja. Učenje na daljinu datira još iz prve polovine devetnaestog veka. Veruje se da je prvi pionir bio Englez, Isak Pitman. Učitelj po obrazovanju, podučavao je stenografiju korespondencijom u mestu Bat, davne 1840. godine. Učenici su podučavani da prepisuju kratke pasuse iz Biblije, a materijal su vraćali na ocenjivanje poštanskim sistemom (New Penny Post Sistem).
Slika 1: Isac Pitman Ana Tiknor je 1873. godine osnovala u Bostonu udruženje kojim je želela da pomogne "učenje kod kuće" radi obrazovanja žena svih socijalnih nivoa. Za vreme svog postojanja (duže od dvadeset četiri godine) udruženje je korespondiralo sa više od deset hiljada korisnika. Prvi dopisni kurs zvanično je počeo 1883. godine na Čautaukva koledžu (Chautauqua College of Liberal Arts) u državi Njujork. Koledž je imao dozvolu da izdaje diplome koje potvrđuju stečeni akademski stepen studentu koji uspešno završi akademsku godinu. Ovaj kurs se održao sve do 1891. godine. Pensilvanijski državni univerzitet uvodi 1898. dopisni kurs iz poljoprivrede kao zvaničan akademski program.
Slika 2: Pensilvanijski državni univerzitet (oko 1880. godine) Pojava filma unela je puno optimizma u dopisne kurseve. Prvi katalog filma pojavio se 1910. god. Tomas Edison je podvodom filma 1913. godine izjavio da će školski sistem biti kompletno promenjen u sledećih deset godina. Novi medij uveden je u dopisne kurseve pre 1920. godine u
formi slajdova i pokretnih slika (film).
Popularnost i efektivnost dopisnog kursa brzo je rasla. Samim tim javila se potreba za uspostavljanjem kvaliteta i etike. Zbog toga se 1915 godine osniva Udruženje nacionalnih univerziteta za produžene studije. Udruženje se bavilo kvalitetom standarda kursa i edukatora. Rešavana su i pitanja novog pedagoškog modela, kao i usklađivanje univerzitetskih politika prihvatanja kredita iz dopisnih kurseva. U Americi je takođe formiran i Nacionalni savet za učenje kod kuće (1926. godine). Savet je bio zadužen za stručne - profesionalne kurseve.
Univerzitet u Čikagu je u jednom sprovedenom istraživanju 1933. godine zaključio da dopisne kurseve treba uvesti kao eksperimentalne baze koje stvaraju inovacije i pomažu u poboljšanju metodologije podučavanja. Prvi oblici učenja na daljinu bili su zastupljeni isključivo kroz dopisne kurseve. Obrazovna institucija je materijal za kurs (kompletnu literaturu) slala poštom studentu. Student je učio sam i vraćao rešene testove poštom. Komplentna korespondencija između mentora i studenta odvijala se u pisanoj formi, razmenom klasične pošte. Završni test polagao se u ispitnom centru koji je odredila obrazovna institucija.
Ovakav oblik učenja egzistirao je sve do pojave nove tehnologije. To je bio radio. Novi medij brzo nalazi svoje mesto u dopisnim kursevima. Između 1918. i 1946. u SAD je savezna vlada odobrila 202 radio-licence koledžima, univerzitetima i školama.
U Engleskoj je 1926. godine pokrenut "bežični univerzitet" u organizaciji BBC radija.
Radio je uneo novu mogućnost u sistem dopisnih kurseva. Predavanja (lekcije) slušaju se preko radija. Male radio-stanice (slika 3) omogućile su po prvi put dvosmernu komunikaciju između studenata i mentora. Koristio se civilni frekvencijski opseg. Dvosmerna komunikacija radio vezom mentor-student bila je u nekim oblastima (Aus t r a l i ja , Kanada, SAD) jedini način za obrazovanje.
Slika 3. Radio-stanica za civilni opseg (1979, Olson catalog 179) Koncept dopisnog kursa koji je koristio radio bio je polazna tačka za uvođenje obrazovne televizije u dopisne kurseve. Kasnih pedesetih prošlog veka sedamnaest dopisnih programa koristilo je televiziju kao sredstvo u kursevima na daljinu. Upotreba "obrazovne televizije" bila je tada u usponu. God i ne 1961. pedeset tri stanice bile su učlanjene u mrežu nacionalnih obrazovnih televizija Sjedinjenih Američkih Država (NET). Osnovni cilj NET-a bio je distribucija filmova, vremensko planiranje i koordinacija. Tih godina televizijska produkciona tehnologija bila je ograničena na studio i prenose "uživo". Ta k o je instruktor kurs držao kao javni čas. Studenti su bili u mogućnosti da lekcije prate na TV aparatima. Prvi televizijski obrazovni program bio je "Izlazak sunca" osnovan u Čikagu. Od 1959. do ranih šezdesetih bio je jedini program te vrste. Koncepcija programa bila je bazirana na statičnoj kameri, koja se nalazila u učionici i snimala je predavača.
U ranim šezdesetim jedna od televizija lansira "leteću učionicu" sa aerodroma u blizini Purdju Univerziteta u Lafajetu, u državi Indijana. Program je bio namenjen javnim školama u Indijani i pet susednih država. Na svom vrhuncu ova televizija je prenosila obrazovni program u oko 2.000 škola i univerziteta dostigavši broj od skoro 400.000 studenata u 6.500 učionica u Indijani i okolnih pet država. Ovaj eksperiment u učenju bio je obrazovna vizija nekih edukatora i rezultat odgovarajuće pomoći Fordove fondacije. Projekat je inspirisao i druge koji su želeli obrazovnu televiziju u svom regionu. Mnoge škole počinju da koriste vlastite zatvorene televizijske sisteme. Kasnih sedamdesetih kablovska i satelitska televizija koriste se kao mediji namenjeni dopisnim kursevima.
Slika 4. Reklama za učenje na daljinu (Popular Mechanics, decembar 1971) Kasne sedamdesete donele su televizijsku postprodukciju, pojavljuju se video rikorder i video traka. Nov medij omogućava da student dobija obrazovni sadržaj, odnosno lekcije na video traci. Profesionalno dizajnirane lekcije-serije sa novim sadržajima ponuđene su studentima. To je bio važan i kvalitativan poen za učenje na daljinu.
Na Internacionalnoj konferenciji o dopisnom obrazovanju, održanoj 1972. godine pojavljuje se nov termin Obrazovanje na daljinu.
Slika 5: Prva familija personalnih računara (1979, Olson catalog 179) Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih doneo je prve skromne personalne računare (slika 5). Pojava jedne vrste elektronskih zidnih novina (Bulletin Board Systems - BBS) još više pojačava interesovanje za učenje na daljinu, odnosno za elektronsku razmenu informacija. Još jedan nov medij CD (kompakt disk) omogućava lakšu razmenu materijala zbog same specifičnosti medija.
U drugoj polovini devedesetih dolazi do ekspanzije informaciono-komunikacionih tehnologija (ICT), a rezultat je brz razvoj Interneta. Učenje na daljinu transformisalo se i iz papirne forme prešlo u elektronsku. Takva promena donela je i nov naziv - elektronsko učenje (e-Learning). Lekcije se sada šalju korisniku isključivo u elektronskoj formi (koriste se e-mailili ftp protokol). Popunjene testove korisnik vraća obrazovnoj instituciji elektronskom poštom.
Korisnik lekcije učitava direktno sa servera obrazovne institucije (slika 6). Sadržaj lekcije prikazuje se na korisnikovom računaru. Za tu svrhu koriste se neki od pregledača (Explorer, Netscape, FireFox...). Pristup veb sajtu (Web site) obrazovne institucije podrazumeva priključak na Internet mrežu (o n l i n e).
Testovi se rešavaju na isti način. Interaktivnim pristupom (radi se o dinamičkim sajtovima) korisnik dobija pitanje po pitanje, na koje mora da odgovori tačno u predviđenom roku.
Slika 6. Globalno studiranje Zahvaljujući novim veb tehnologijama stvoreni su uslovi za realizaciju sajtova za elektronsko učenje. Brza ekspanzija ove nove internet tehnologije stvara prostor za potpuno nov, komparativni način obrazovanja, i to širom sveta. Rezultat ovog razvoja je i sve više univerziteta u svetu koji imaju elektronsko učenje kao ponudu u svojim akademskim programima (slika 7).
Slika 7 . Učenje na daljinu, univerzitetski kurs arheologije u ponudi
Na primer, u 1998. godini 44 odsto svih visokoobrazovnih institucija u SAD imalo je u ponudi kurseve za učenje na daljinu. Prema CHEA (Council for Higher Education Accreditation, 2001, www.chea.org.) to je povećanje za jednu trećinu u odnosu na 1995. godinu.
Definicija sistema elektronskog učenja
Elektronsko učenje (e-učenje) je relativno nov termin u svetu učenja na daljinu. Šta se, zapravo, podrazumeva pod terminom elektronsko učenje?
Postoje razne definicije. Jedna od najčešće korišćenih glasi: elektronsko učenje podrazumeva svaki oblik edukacije u kome se obrazovni sadržaj isporučuje u elektronskoj formi (Fallon;Brown, 2003). Drugi, opet, smatraju da je elektronsko učenje komunikacija između mentora i studenta podržana nekom tehnološkom formom (Keegan, 1986).
Pojedini istraživači smatraju da je e-učenje kombinacija kvalitetnih i progresivnih dostignuća pedagoške tehnologije. Zasniva se na principima slobodnog učenja, korišćenjem računara u obrazovnim programima i moderne telekomunikacije (Internet) za predavanje. Učenje je organizovano kao proces dijaloga u virtuelnim učionicama. To označava razdvojenost mentora od studenta u prostoru i (ili) vremenu (Perraton, H.1988).
Jedan od velikih problema prilikom definisanja samog e-učenja je razlika u shvatanju ovog kompleksnog oblika učenja i pokušaj klasifikacije brojnih rešenja. Nove internet tehnologije omogućavaju upotrebu raznih zapisa (tekst, audio i video) koji se kombinuju u multimedijalni sadržaj i prezentuju studentu. Učenje je proces koji podrazumeva lepezu mogućih aktivnosti, od jednostavnog čitanja teksta ka složenijim strukturama kao što je audiovizielna percepcija sadržaja ili aktivno učestvovanje u nastavi, kooperativno učenje i tako dalje. Obim usvojenog znanja je u vezi sa različitim oblicima prezentracije obrazovnih sadržaja e-učenja.
Rešenja e-učenja čiji su oblici u upotrebi mogu se grubo klasifiko-vati na sledeći način:
- E-mail učenje,
- Elektronske knjige,
- Striming mediji,
- Edukativni programi,
- Online kursevi,
- Web dnevnik.
E-učenje je jedan od najpoznatijih računarski generisanih komunika-cionih servisa. Kao koristan alat našao je svoje mesto i u obrazovnim programima. E-kursevi (e C o u r s e) posredstvom spiska elektronskih adresa (mailing list) predstavljaju najjednostavniji oblik isporučivanja edukativnog sadržaja studentu. Materijali neophodni za određeni kurs stižu na elektronsku adresu po potrebi, dnevno, nedeljno ili po određenom rasporedu. Student ne mora da posećuje veb sajt obrazovne institucije. Sva korespondencija vezana je za e-mail.
Elektronske knjige koriste se u sistemu elektronskog učenja kao jedno od mogućih rešenja. E-knjiga može da bude priručnik ali i kompletan kurs. Moguće je kombinovati grafičke, audio i video zapise. Najčešće je u formatu sa ekstenzijom .pdf(Adobe Acrobat), ali može da bude .exe ili neki drugi prepoznatljiv format kao što je html. U zavisnosti od softvera koji je korišćen za realizaciju e-knjige, postoje opcije za pretraživanje i za zaštitu e-knjige od kopiranja ili štampanja. Moguće je isto tako definisati i do kog datuma e-knjigu možete da upotrebljavate. Digitalni potpis (Authenticode Digital Signatures) koristi se zbog pružanja sigurnosti korisniku da sadržaj e-knjige nije menjan od kada je potpisana, odnosno da e-knjiga nije menjana već je u svojoj originalnoj, autentičnoj formi.
Striming mediji predstavljaju jedno od rešenja koje e-učenje i čini jedinstvenim i privlačnim. Korišćenje multimedijalnih tehnologija (sinteza audio i vizuelne komunikacije) omogućava prezentaciju obrazovnog sadržaja na dinamičan i eksplicitan način. Praćenje predavanja ili vežbi uživo upotrebom ovih medija omogućavaju studentu da događaje vezane za e-učenje prati iako je dislociran. U okviru e-učenja organizuju se predavanja u formi veb konferencije (Web-conference), veb prenosa (Webcasts) ili veb seminara (Webinars). Za prisustvo je dovoljno da imate administrativno odobren pristup i da budete u zakazano vreme u virtuelnoj učionici. Ove tehnologije omogućavaju učestvovanje u diskusijama, interaktivan rad u realnom vremenu.
Edukativni programi se dugo koriste u obrazovanju. Primenjeni u e-učenju dobijaju nov i dinamičan oblik. Ti novi programi (pametne igre) interesantni su korisnicima, posebno mlađem uzrastu. Au t o r i edu-programa i simulacija trude se da poučavanje i način prezentacije budu stimulativni. U formi 3D interaktivnih simulacija, zabavnih igrica ili kvizova, plasiraju se vrlo ozbiljni nastavni sadržaji.
Online kursevi (Courseware) verovatno su najpoznatiji oblik e-učenja. Mnoge obrazovne institucije imaju u svojim ponudama online kurs kao rešenje za studente koji nisu u mogućnosti da prisustvuju nastavi u školskoj ili univerzitetskoj učionici. Sa novim koncepcijama oni vode studenta kroz sadržaj na način koji im omogućuje napredovanje. Kroz razne radionice sprovode se vežbe i stiču neophodna znanja. Na kraju kursa polaže se ispit u obrazovnoj instituciji. Tako je omogućeno da student stekne kredite za položene predmete ili diplomu ako položi sve propisane ispite nekog univerziteta.
Veb dnevnik (Web logging, blogging) skraćeno blog, kao i svaki novi koncept, teško je definisati dok se sam ne iskristališe. To je veb stranica koju sami uređujemo. Možemo blog opisati kao dnevnik pojedinca ili interesne grupe. Blogging stranica koja se koristi u e-učenju predstavlja interaktivnu razmenu znanja, komunikaciju između studenata ili interesnih grupa. Neki autori objašnjavaju weblog kao lično izdavaštvo na vebu i u delu zajednice. Posetioci bloga mogu unositi svoje komentare direktno na veb strani, na određeni link ili poslati e-mail.
Sva navedena rešenja imaju svoje prednosti i mane. Integrisana u dobro isplaniran kurs učenja na daljinu, virtuelna škola može da obezbedi dobre rezultate.
Virtuelna učionica sistema e-učenja
Termini koji se često koristi u oblasti e-učenja su:
- virtuelna učionica,
- grafički interfejs.
Virtuelna učionica je nastavno okruženje locirano u kompjuterski generisanim i komunikacijski podržanim sistemima. Nije sagrađena od čelika i konkretizovana, već se sastoji od seta komunikacionih grupa, radnih prostora i prostorija koje su sagrađene od kompleksnog i intuitivnog softvera.
Grafički interfejs (Graphic User I nterface, skraćeno GUI) jeste sistem softverskih komponenti (ikone, meni, komandna linija) koje korisnik koristi za interakciju sa operativnim sistemom. Ta komunikacija korisnik-računar odvija se preko ulaznih elemenata (tastatura, miš ili senzibilni uređaj). Povratnu informaciju od računara korisnik dobija preko ekrana monitora.
U zavisnosti od grafičkog interfejsa, virtuelna učionica dobija neku svoju konkretnu fizionomiju. Pažljivim razvojem multimodalnog interaktivnog interfejsa moguće je ponuditi nov grafički interfejs sa 3D okruženjem. Savremena 3D tehnološka rešenja pružaju mogućnost da se krećemo i istražujemo prostor, bez direktnog prisustva. Mogućnost da se virtuelizuje učionica, klasična, moderna ili po izboru, sada je realnost, jer postojeći računari imaju jake grafičke procesore, sa kojima je moguće realizovati izuzetno zahtevnu 3D grafiku. Tako student može da ima pravi virtuelni svet pred sobom, odnosno svet generisan kompjuterskom tehnologijom. Interfejs stvara iluziju prostornosti i dubine. Student se kreće kroz virtuelne prostorije, (amfiteatar, biblioteke, učionice). Takav interfejs pojačava osećaj pripadnosti, odnosno prisutnosti, i samim tim povećava angažovanje i učešće učenika u nastavi.
Značaj elektronskog učenja
Današnji menadžeri rastrzani su između dve divergentne sile: jedna predstavlja neprestano povećanje zahteva za obrazovanje zaposlenih u kompaniji, a druga problem odsustva zaposlenih zbog učenja i obuka. Dodatni troškovi usled odsustva sa radnog mesta često su toliko veliki da menadžeri izbegavaju obuku zaposlenih. Tako se nesvesno gube veliki potencijali koje donosi kadar savremeno obučen i spreman da se uključi u borbu sa konkurentskim firmama.
Slično je i sa svršenim srednjoškolcima, studentima, diplomira-nim studentima, radnicima i drugim zainteresovanim licima, koje konkurentska borba na tržištu radne snage prisiljava na više učenja i obučavanja, a vremena je sve manje. Svi oni spremni su da investiraju u nova znanja, budući da se ona višestruko isplate. Rešenje koje može rešiti taj problem zove se e-učenje.
Zbog čega elektronsko učenje?
a) E-učenje omogućuje izbor mesta, vremena i trajanja pojedinih seansi
učenja, 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno. Na taj način korisnik sam bira
vreme koje će posvetiti učenju.
b) Omogućuje pristup udaljenim korisnicima koji nisu u mogućnosti
da putuju, ili studentu da učestvuje u kursu iako je sa drugog kontinenta.
Tako se ostvaruju velike uštede u vremenu koje bi se provelo u putu.
Ušteda se ostvaruje i u novcu koji je neophodan za taj put.
c) Elektronsko učenje velikim kompanijama olakšava standardan, vremenski i cenom prihvatljiv okvir za obuku velikog broja zaposlenih u kratkom vremenskom periodu, ili u dužem periodu, ali dislocirano. Prema nekim istraživanjima ukupni troškovi mogu se smanjiti od 50 do 70%. Uštede u vremenu procenjuju se na 35-45% (izvor Deloitte Consulting).
U relativno kratkom vremenskom periodu kompjuterska tehnologija izmenila je način učenja i predavanja. Us l e d i o je brz razvoj računara, softvera i pad cena internet usluga. Korišćenje elektronskog učenja omogućuje uštede u vremenu i novcu i mogućnost trenutne disperzije novih znanja u praktično prostorno neograničenim uslovima (udaljena mesta, druge države, drugi kontinenti).
Slika 8. Dominacija Interneta za e-učenje Korišćenje tehnologije za poboljšanje učenja počinje istraživanjem kako ljudi uče, odnosno kako oni uče efikasnije i uspešnije. Utvrđeno je da se korišćenjem informacionih tehnologija povećava iskustvo u učenju i poboljšava efikasnost. Uporedo sa tim smanjuju se i troškovi učenja. Tradicionalni koncept obuke u učionici postupno gubi dominantnu ulogu koju je imao donedavno. Nova paradigma učenja svakako će biti elektronsko učenje.
Obrazovanje je do sada bilo fokusirano na tradicionalni sistem školovanja. Sa razvojem elektronskog učenja taj fokus se premešta na intelektualne potrebe individualnog korisnika, studenta.
Digitalno doba će značajno uticati na obrazovanje i radikalno će izmeniti postojeći proces učenja i podučavanja. U mnogim zemljama već su pokrenute ili se pokreću inicijative koje će označiti revoluciju u korišćenju novih tehnologija u školama.
Željko Stanković dipl. inž. el.
Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja
Beograd
Pregledni članak
REZIME
U poslednje vreme u dnevnoj štampi, časopisima i stručnim knjigama sve češće se može sresti reč sa prefiksom e, kao što su e-mail, e-banking, e-commerce, e-learning i slično. Zajedničko im je da su to računarski servisi koji omogućavaju izvršavanje usko specijalizovanih poslova. E-mail, na primer, omogućava slanje i primanje pošte pomoću računara povezanih u mrežu. E-banking specijalizovan je za bankarsko poslovanje, na primer, proveru stanja na računu. Elektronsko učenje (e-learning) omogućava korisniku da pohađa neki od ponuđenih edukativnih kurseva koji se mogu pronaći na Web sajtovima obrazovnih institucija. U ovom članku se daje pregled razvoja učenja na daljinu koje je preteča Web orijentisanom učenju i to na primeru tehnološki najrazvijenijih zemalja. Opisan je i proces razvoja tehnologija koje su pratile ovaj oblik učenja, sa odgovarajućim ilsutracijama. Takođe se objašnjavaju i najznačajniji pojmovi vezani za učenje na daljinu posredstvom savremenih tehnologija.
Uvod
Da bi se sistem za elektronsko učenje koristio, upotrebljava se komunikacija u čijoj osnovi je računar sa raznim servisima. Najpoznatiji je servis za elektronsku poštu, (e-mail). Sastavni deo korišćenja novih informacionih tehnologija je i softver za pregledanje i pretraživanje (browser, kao što su Microsoft Explorer, Netscape ili Mozila Firefox) globalne računarske mreže - Interneta. Internet pretraživači sa novim grafičkim rešenjima i sofisticirane interaktivne komunikacione tehnologije omogućile su da elektronsko učenje postane dostupno najširim slojevima studentske populacije širom sveta.
Elektronsko učenje, poznatije kao učenje na daljinu (Distance Learning, skraćeno DL), prešlo je internacionalne granice i naša zemlja već ulazi na internacionalno tržište elektronskog učenja. SAD su konkurentno tržište u elektronskom učenju i obrazovanju. Iskustvo koje Amerika, Kanada i Aus t r a l i ja imaju na ovom polju datira još od osamdesetih godina devetnaestog veka. Danas je elektronsko učenje sasvim normalna pojava i na najpoznatijim fakultetima (Harvard, Stenford, MIT) koji u svojim virtuelnim učionicama pružaju veliki izbor najraznovrsnijih akreditovanih akademskih kurseva.
Politički i javni interes za elektronsko učenje postaje veći posebno u oblastima gde je studentska populacija dosta razuđena (Au s t r a l i j a , Kanada). Motivacija je velika za implementaciju ovog novog obrazovnog modela, kada ne postoji način da se povećaju kapaciteti postojećih obrazovnih institucija ili je budžet nedovoljan za primenu novih obrazovnih programa. Mnoge akademske institucije već su napravile manji ili veći korak u primeni virtuelnih učionica.
Svaki region razvija svoju formu elektronskog učenja prema lokalnim zahtevima, ciljnoj populaciji i filozofiji obrazovne institucije koja organizuje kurs. Mnoge obrazovne institucije, bilo državne ili privatne, preduzele su inicijativu u implementaciji virtuelnih učionica i nude univerzitetske kurseve studentima koji su motivisani za programe elektronskog učenja. Ti studenti rade sami sa materijalom koji im je dostupan preko sajta obrazovne institucije ili rade sa materijalom koji su dobili bilo elektronskom poštom, e-mailom, ili klasičnim sistemima (dostavljanje poštom) na CD-u ili DVD -ju.
Komunikacija sa mentorom je u formi telekonferencija i diskusionih foruma. Koristi se i servis za elektronsku poštu (e-mail), namenjen za prepisku i manju razmenu edukacionog materijala, uglavnom tekstualnog tipa.
Istorijat učenja na daljinu
Komunikacija između profesora i studenta ključni je element uspešnosti učenja na daljinu. Medijum igra esencijalnu ulogu u ostvarivanju komunikacije na relaciji predavač-student. Da bi minimum
komunikacije mogao da se ostvari, neophodni su pošiljalac, primalac i poruka. Ako je ta poruka neka instrukcija, onda pored studenta, profesora i sadržaja, mi moramo razmotriti i okruženje u kojem se odvija ovaj obrazovni proces.
Učenje na daljinu tehnološki se razvijalo u korišćenju obrazovnih materijala. Sa razvojem tehnologije usavršavao se i sistem učenja na daljinu. Prvobitno su se za učenje koristili štampani materijali. Razvoj tehnologije omogućio je uvođenje novih "instrukcionih" medija, kao što su slike, slajdovi, film. Popularnosti ovog oblika učenja doprinose elektronski mediji - radio, televizija, sve do interaktivnih računarskih tehnologija i dinamičkih Web sajtova. Da bi se bolje razumeo sistem elektronskog učenja, treba se osvrnuti na istorijski razvoj ovog kompleksnog oblika obrazovanja. Učenje na daljinu datira još iz prve polovine devetnaestog veka. Veruje se da je prvi pionir bio Englez, Isak Pitman. Učitelj po obrazovanju, podučavao je stenografiju korespondencijom u mestu Bat, davne 1840. godine. Učenici su podučavani da prepisuju kratke pasuse iz Biblije, a materijal su vraćali na ocenjivanje poštanskim sistemom (New Penny Post Sistem).
Slika 1: Isac Pitman
Slika 2: Pensilvanijski državni univerzitet (oko 1880. godine)
formi slajdova i pokretnih slika (film).
Popularnost i efektivnost dopisnog kursa brzo je rasla. Samim tim javila se potreba za uspostavljanjem kvaliteta i etike. Zbog toga se 1915 godine osniva Udruženje nacionalnih univerziteta za produžene studije. Udruženje se bavilo kvalitetom standarda kursa i edukatora. Rešavana su i pitanja novog pedagoškog modela, kao i usklađivanje univerzitetskih politika prihvatanja kredita iz dopisnih kurseva. U Americi je takođe formiran i Nacionalni savet za učenje kod kuće (1926. godine). Savet je bio zadužen za stručne - profesionalne kurseve.
Univerzitet u Čikagu je u jednom sprovedenom istraživanju 1933. godine zaključio da dopisne kurseve treba uvesti kao eksperimentalne baze koje stvaraju inovacije i pomažu u poboljšanju metodologije podučavanja. Prvi oblici učenja na daljinu bili su zastupljeni isključivo kroz dopisne kurseve. Obrazovna institucija je materijal za kurs (kompletnu literaturu) slala poštom studentu. Student je učio sam i vraćao rešene testove poštom. Komplentna korespondencija između mentora i studenta odvijala se u pisanoj formi, razmenom klasične pošte. Završni test polagao se u ispitnom centru koji je odredila obrazovna institucija.
Ovakav oblik učenja egzistirao je sve do pojave nove tehnologije. To je bio radio. Novi medij brzo nalazi svoje mesto u dopisnim kursevima. Između 1918. i 1946. u SAD je savezna vlada odobrila 202 radio-licence koledžima, univerzitetima i školama.
U Engleskoj je 1926. godine pokrenut "bežični univerzitet" u organizaciji BBC radija.
Radio je uneo novu mogućnost u sistem dopisnih kurseva. Predavanja (lekcije) slušaju se preko radija. Male radio-stanice (slika 3) omogućile su po prvi put dvosmernu komunikaciju između studenata i mentora. Koristio se civilni frekvencijski opseg. Dvosmerna komunikacija radio vezom mentor-student bila je u nekim oblastima (Aus t r a l i ja , Kanada, SAD) jedini način za obrazovanje.
Slika 3. Radio-stanica za civilni opseg (1979, Olson catalog 179)
U ranim šezdesetim jedna od televizija lansira "leteću učionicu" sa aerodroma u blizini Purdju Univerziteta u Lafajetu, u državi Indijana. Program je bio namenjen javnim školama u Indijani i pet susednih država. Na svom vrhuncu ova televizija je prenosila obrazovni program u oko 2.000 škola i univerziteta dostigavši broj od skoro 400.000 studenata u 6.500 učionica u Indijani i okolnih pet država. Ovaj eksperiment u učenju bio je obrazovna vizija nekih edukatora i rezultat odgovarajuće pomoći Fordove fondacije. Projekat je inspirisao i druge koji su želeli obrazovnu televiziju u svom regionu. Mnoge škole počinju da koriste vlastite zatvorene televizijske sisteme. Kasnih sedamdesetih kablovska i satelitska televizija koriste se kao mediji namenjeni dopisnim kursevima.
Slika 4. Reklama za učenje na daljinu (Popular Mechanics, decembar 1971)
Na Internacionalnoj konferenciji o dopisnom obrazovanju, održanoj 1972. godine pojavljuje se nov termin Obrazovanje na daljinu.
Slika 5: Prva familija personalnih računara (1979, Olson catalog 179)
U drugoj polovini devedesetih dolazi do ekspanzije informaciono-komunikacionih tehnologija (ICT), a rezultat je brz razvoj Interneta. Učenje na daljinu transformisalo se i iz papirne forme prešlo u elektronsku. Takva promena donela je i nov naziv - elektronsko učenje (e-Learning). Lekcije se sada šalju korisniku isključivo u elektronskoj formi (koriste se e-mailili ftp protokol). Popunjene testove korisnik vraća obrazovnoj instituciji elektronskom poštom.
Korisnik lekcije učitava direktno sa servera obrazovne institucije (slika 6). Sadržaj lekcije prikazuje se na korisnikovom računaru. Za tu svrhu koriste se neki od pregledača (Explorer, Netscape, FireFox...). Pristup veb sajtu (Web site) obrazovne institucije podrazumeva priključak na Internet mrežu (o n l i n e).
Testovi se rešavaju na isti način. Interaktivnim pristupom (radi se o dinamičkim sajtovima) korisnik dobija pitanje po pitanje, na koje mora da odgovori tačno u predviđenom roku.
Slika 6. Globalno studiranje
Slika 7 . Učenje na daljinu, univerzitetski kurs arheologije u ponudi
Definicija sistema elektronskog učenja
Elektronsko učenje (e-učenje) je relativno nov termin u svetu učenja na daljinu. Šta se, zapravo, podrazumeva pod terminom elektronsko učenje?
Postoje razne definicije. Jedna od najčešće korišćenih glasi: elektronsko učenje podrazumeva svaki oblik edukacije u kome se obrazovni sadržaj isporučuje u elektronskoj formi (Fallon;Brown, 2003). Drugi, opet, smatraju da je elektronsko učenje komunikacija između mentora i studenta podržana nekom tehnološkom formom (Keegan, 1986).
Pojedini istraživači smatraju da je e-učenje kombinacija kvalitetnih i progresivnih dostignuća pedagoške tehnologije. Zasniva se na principima slobodnog učenja, korišćenjem računara u obrazovnim programima i moderne telekomunikacije (Internet) za predavanje. Učenje je organizovano kao proces dijaloga u virtuelnim učionicama. To označava razdvojenost mentora od studenta u prostoru i (ili) vremenu (Perraton, H.1988).
Jedan od velikih problema prilikom definisanja samog e-učenja je razlika u shvatanju ovog kompleksnog oblika učenja i pokušaj klasifikacije brojnih rešenja. Nove internet tehnologije omogućavaju upotrebu raznih zapisa (tekst, audio i video) koji se kombinuju u multimedijalni sadržaj i prezentuju studentu. Učenje je proces koji podrazumeva lepezu mogućih aktivnosti, od jednostavnog čitanja teksta ka složenijim strukturama kao što je audiovizielna percepcija sadržaja ili aktivno učestvovanje u nastavi, kooperativno učenje i tako dalje. Obim usvojenog znanja je u vezi sa različitim oblicima prezentracije obrazovnih sadržaja e-učenja.
Rešenja e-učenja čiji su oblici u upotrebi mogu se grubo klasifiko-vati na sledeći način:
- E-mail učenje,
- Elektronske knjige,
- Striming mediji,
- Edukativni programi,
- Online kursevi,
- Web dnevnik.
E-učenje je jedan od najpoznatijih računarski generisanih komunika-cionih servisa. Kao koristan alat našao je svoje mesto i u obrazovnim programima. E-kursevi (e C o u r s e) posredstvom spiska elektronskih adresa (mailing list) predstavljaju najjednostavniji oblik isporučivanja edukativnog sadržaja studentu. Materijali neophodni za određeni kurs stižu na elektronsku adresu po potrebi, dnevno, nedeljno ili po određenom rasporedu. Student ne mora da posećuje veb sajt obrazovne institucije. Sva korespondencija vezana je za e-mail.
Elektronske knjige koriste se u sistemu elektronskog učenja kao jedno od mogućih rešenja. E-knjiga može da bude priručnik ali i kompletan kurs. Moguće je kombinovati grafičke, audio i video zapise. Najčešće je u formatu sa ekstenzijom .pdf(Adobe Acrobat), ali može da bude .exe ili neki drugi prepoznatljiv format kao što je html. U zavisnosti od softvera koji je korišćen za realizaciju e-knjige, postoje opcije za pretraživanje i za zaštitu e-knjige od kopiranja ili štampanja. Moguće je isto tako definisati i do kog datuma e-knjigu možete da upotrebljavate. Digitalni potpis (Authenticode Digital Signatures) koristi se zbog pružanja sigurnosti korisniku da sadržaj e-knjige nije menjan od kada je potpisana, odnosno da e-knjiga nije menjana već je u svojoj originalnoj, autentičnoj formi.
Striming mediji predstavljaju jedno od rešenja koje e-učenje i čini jedinstvenim i privlačnim. Korišćenje multimedijalnih tehnologija (sinteza audio i vizuelne komunikacije) omogućava prezentaciju obrazovnog sadržaja na dinamičan i eksplicitan način. Praćenje predavanja ili vežbi uživo upotrebom ovih medija omogućavaju studentu da događaje vezane za e-učenje prati iako je dislociran. U okviru e-učenja organizuju se predavanja u formi veb konferencije (Web-conference), veb prenosa (Webcasts) ili veb seminara (Webinars). Za prisustvo je dovoljno da imate administrativno odobren pristup i da budete u zakazano vreme u virtuelnoj učionici. Ove tehnologije omogućavaju učestvovanje u diskusijama, interaktivan rad u realnom vremenu.
Edukativni programi se dugo koriste u obrazovanju. Primenjeni u e-učenju dobijaju nov i dinamičan oblik. Ti novi programi (pametne igre) interesantni su korisnicima, posebno mlađem uzrastu. Au t o r i edu-programa i simulacija trude se da poučavanje i način prezentacije budu stimulativni. U formi 3D interaktivnih simulacija, zabavnih igrica ili kvizova, plasiraju se vrlo ozbiljni nastavni sadržaji.
Online kursevi (Courseware) verovatno su najpoznatiji oblik e-učenja. Mnoge obrazovne institucije imaju u svojim ponudama online kurs kao rešenje za studente koji nisu u mogućnosti da prisustvuju nastavi u školskoj ili univerzitetskoj učionici. Sa novim koncepcijama oni vode studenta kroz sadržaj na način koji im omogućuje napredovanje. Kroz razne radionice sprovode se vežbe i stiču neophodna znanja. Na kraju kursa polaže se ispit u obrazovnoj instituciji. Tako je omogućeno da student stekne kredite za položene predmete ili diplomu ako položi sve propisane ispite nekog univerziteta.
Veb dnevnik (Web logging, blogging) skraćeno blog, kao i svaki novi koncept, teško je definisati dok se sam ne iskristališe. To je veb stranica koju sami uređujemo. Možemo blog opisati kao dnevnik pojedinca ili interesne grupe. Blogging stranica koja se koristi u e-učenju predstavlja interaktivnu razmenu znanja, komunikaciju između studenata ili interesnih grupa. Neki autori objašnjavaju weblog kao lično izdavaštvo na vebu i u delu zajednice. Posetioci bloga mogu unositi svoje komentare direktno na veb strani, na određeni link ili poslati e-mail.
Sva navedena rešenja imaju svoje prednosti i mane. Integrisana u dobro isplaniran kurs učenja na daljinu, virtuelna škola može da obezbedi dobre rezultate.
Virtuelna učionica sistema e-učenja
Termini koji se često koristi u oblasti e-učenja su:
- virtuelna učionica,
- grafički interfejs.
Virtuelna učionica je nastavno okruženje locirano u kompjuterski generisanim i komunikacijski podržanim sistemima. Nije sagrađena od čelika i konkretizovana, već se sastoji od seta komunikacionih grupa, radnih prostora i prostorija koje su sagrađene od kompleksnog i intuitivnog softvera.
Grafički interfejs (Graphic User I nterface, skraćeno GUI) jeste sistem softverskih komponenti (ikone, meni, komandna linija) koje korisnik koristi za interakciju sa operativnim sistemom. Ta komunikacija korisnik-računar odvija se preko ulaznih elemenata (tastatura, miš ili senzibilni uređaj). Povratnu informaciju od računara korisnik dobija preko ekrana monitora.
U zavisnosti od grafičkog interfejsa, virtuelna učionica dobija neku svoju konkretnu fizionomiju. Pažljivim razvojem multimodalnog interaktivnog interfejsa moguće je ponuditi nov grafički interfejs sa 3D okruženjem. Savremena 3D tehnološka rešenja pružaju mogućnost da se krećemo i istražujemo prostor, bez direktnog prisustva. Mogućnost da se virtuelizuje učionica, klasična, moderna ili po izboru, sada je realnost, jer postojeći računari imaju jake grafičke procesore, sa kojima je moguće realizovati izuzetno zahtevnu 3D grafiku. Tako student može da ima pravi virtuelni svet pred sobom, odnosno svet generisan kompjuterskom tehnologijom. Interfejs stvara iluziju prostornosti i dubine. Student se kreće kroz virtuelne prostorije, (amfiteatar, biblioteke, učionice). Takav interfejs pojačava osećaj pripadnosti, odnosno prisutnosti, i samim tim povećava angažovanje i učešće učenika u nastavi.
Značaj elektronskog učenja
Današnji menadžeri rastrzani su između dve divergentne sile: jedna predstavlja neprestano povećanje zahteva za obrazovanje zaposlenih u kompaniji, a druga problem odsustva zaposlenih zbog učenja i obuka. Dodatni troškovi usled odsustva sa radnog mesta često su toliko veliki da menadžeri izbegavaju obuku zaposlenih. Tako se nesvesno gube veliki potencijali koje donosi kadar savremeno obučen i spreman da se uključi u borbu sa konkurentskim firmama.
Slično je i sa svršenim srednjoškolcima, studentima, diplomira-nim studentima, radnicima i drugim zainteresovanim licima, koje konkurentska borba na tržištu radne snage prisiljava na više učenja i obučavanja, a vremena je sve manje. Svi oni spremni su da investiraju u nova znanja, budući da se ona višestruko isplate. Rešenje koje može rešiti taj problem zove se e-učenje.
Zbog čega elektronsko učenje?
a) E-učenje omogućuje izbor mesta, vremena i trajanja pojedinih seansi
učenja, 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno. Na taj način korisnik sam bira
vreme koje će posvetiti učenju.
b) Omogućuje pristup udaljenim korisnicima koji nisu u mogućnosti
da putuju, ili studentu da učestvuje u kursu iako je sa drugog kontinenta.
Tako se ostvaruju velike uštede u vremenu koje bi se provelo u putu.
Ušteda se ostvaruje i u novcu koji je neophodan za taj put.
c) Elektronsko učenje velikim kompanijama olakšava standardan, vremenski i cenom prihvatljiv okvir za obuku velikog broja zaposlenih u kratkom vremenskom periodu, ili u dužem periodu, ali dislocirano. Prema nekim istraživanjima ukupni troškovi mogu se smanjiti od 50 do 70%. Uštede u vremenu procenjuju se na 35-45% (izvor Deloitte Consulting).
U relativno kratkom vremenskom periodu kompjuterska tehnologija izmenila je način učenja i predavanja. Us l e d i o je brz razvoj računara, softvera i pad cena internet usluga. Korišćenje elektronskog učenja omogućuje uštede u vremenu i novcu i mogućnost trenutne disperzije novih znanja u praktično prostorno neograničenim uslovima (udaljena mesta, druge države, drugi kontinenti).
Slika 8. Dominacija Interneta za e-učenje
Obrazovanje je do sada bilo fokusirano na tradicionalni sistem školovanja. Sa razvojem elektronskog učenja taj fokus se premešta na intelektualne potrebe individualnog korisnika, studenta.
Digitalno doba će značajno uticati na obrazovanje i radikalno će izmeniti postojeći proces učenja i podučavanja. U mnogim zemljama već su pokrenute ili se pokreću inicijative koje će označiti revoluciju u korišćenju novih tehnologija u školama.