- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Raspoloženje građana: Navikli smo da kukamo
Izvor:
Novosti.rs
Kada će se u Srbiji živeti bolje? Na ovo pitanje, koje su „Novosti“ postavile u petak svojim čitaocima, čak 70 odsto je kazalo - nikad! A 16 odsto „optimističnih“ je odgovorilo da nade ima, ali tek za deset godina.
[SIZE=+0]Ni na ostala pitanja, kojima je tokom leta ispitivan puls građana, nisu davani veseliji odgovori. Ne veruje, tako, narod ni da će biti zaustavljen pad dinara, ni da će se skratiti čekanje na lekarske preglede, ni da će sudovi raditi bolje. Sumnjaju i da će biti redovne plate, ne očekuju ni da će biti kažnjeni nesavesni poslodavci i kriminalci. Preskupa su im letovanja, školarine i prijemni, namirnice... Imaju strah od novih poskupljenja, visokoh kamata, kreditne zavisnosti, nestašice lekova.
Da li je realnost tako surova ili je nacija razmažena? Da li je kukanje postalo novi žargon ili razloga za optimizam zaista nema?
NESTRPLJIVI
Naravno da osnovni uzrok za pesimizam leži u objektivnim okolnostima, jer stvarnost nije sjajna - smatra Nebojša Jovanović, psiholog. - Ljudi su se godinama nadali, imali očekivanja, glasali, ali do velikih promena nije došlo. Za njih je potrebno mnogo više vremena, a mi kao narod nismo u stanju da čekamo. Život je, ipak, jedan i za svakoga je deset ili dvadeset godina predugačak rok da strpljivo čeka boljitak.
Jovanović kaže da ima naroda kod kojih je kolektivni duh daleko izraženiji, pa su spremni na žrtvu zarad svoje dece:
- Mi nismo takvi. Mi gledamo kratkoročno. A posedujemo i određenu dozu nezahvalnosti jer olako zaboravljamo dobre stvari i periode, a seriju loših dugo pamtimo.
To se može primetiti i na primeru sporta, jer i u ovoj oblasti ventili popuštaju. Nacija, gotovo uglas, poslednjih dana „pljuje“ srpske olimpijce zbog neuspeha. Ako se, međutim, osvrnemo na prošlost i podsetimo se da ni u Pekingu ni u Sidneju nismo bili okićeni hrpom medalja, pravo je pitanje šta nam izaziva toliko razočaranje.
- Postoji nesklad između ambicija i radnih navika, s jedne, i očekivanja, s druge strane. A za neuspeh su nam uvek drugi krivi. Većina nas nema disciplinu da istraje u namerama i ostvarenju ciljeva, a sav bes svaljujemo na druge, koji su isti takvi. Jednostavno, nismo skloni promenama, a nemanje strpljenja nam je nacionalna karakteristika - zaključuje Jovanović.
[SIZE=+0]Bili mi razmaženi ili ne bili, neke se okolnosti, ipak, ne mogu zanemariti. U veri za bolje sutra sigurno ne pomaže ni rekordna stopa nezaposlenosti, a ni procene ekonomista da bi do kraja godine svaki treći građanin mogao završiti na birou.
IZNEVERENI
Ni oni koji rade ne žive mnogo bolje. Više od 100.000 njih ne prima platu, najmanje 150.000 ih živi od minimalca, a najmanje 350.000 radnika ne dobija ni dinar za topli obrok i regres. Prosečna plata nam je oko 358 evra, dok je u Sloveniji oko 1.000, Hrvatskoj 720, BiH oko 420, u Crnoj Gori oko 490... A evro je samo za godinu izgubio 11 odsto vrednosti. Zato i ne čudi što više od 76 odsto anketiranih građana ne uspe da uštedi ni dinar mesečno.
- Zapali smo u krizu dužničkog ropstva i malo se ko tu može osećati dobro - smatra profesorka sociologije Vera Vratuša Žunjić, ocenjujući da „narod nije lud jer stvarnost nije nimalo ružičasta“. - Razlog za tako rasprostranjeni pesimizam je iskustvo kroz koje smo prošli, ali i ono kroz šta i dalje prolazimo. Narod nema poverenja ni u političke partije, ni u institucije. Visok procenat nezadovoljnih govori da oni ne vide organizacionu snagu koja bi bila stožer za donošenje neophodnih odluka, koje bi konačno dovele do promena.
Po svemu sudeći, najgore je onima koji bi tek trebalo da grade bolju budućnost.
- Od 754.967 nezaposlenih na birou čak je 196.953 starosti od 25 do 35 godina - kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
- Većina će, u proseku, posao čekati tri godine i šest meseci, osim onih koji imaju fakultetske diplome. Obrazovani su na birou uglavnom oko godinu i osam meseci, ali pod uslovom da imaju isplative diplome.
Tako ni mladi u Srbiji nemaju mnogo perspektive i malo ko se usudi da planira budućnost i da na vreme zasniva porodicu. Sve je više onih koji u svojim kasnim tridesetim ne napuštaju prvi dom, a trpezu dele sa roditeljima.
BUDUĆNOST
I Anđelka Milić, sociolog porodice, uviđa da ovakvo stanje svakako utiče na optimistične poglede. Ona smatra da odsustvo nade u bolje sutra utiče na osamostaljivanje mladih, a samim tim i na odluku o potomstvu, jer mladima, definitivno, nedostaje vizija gde će biti za deset godina.
To pokazuju i poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku. U prvih pet meseci ove godine rodilo se samo 18.306 beba, u celoj prošloj 65.598, odnosno 2.706 manje nego u 2010. i 4.701 manje nego 2009. godine. A odluka o prvom detetu donosi se sve kasnije. Prosečna starost majke u Srbiji trenutno je 28 godina i sedam meseci, a u Beogradu čak 30 godina i tri meseca.
- Mladi u Srbiji, a naročito u manjim sredinama, koje su izolovanije, prepušteni su sami sebi, sistemska podrška je svedena na nivo improvizacije i zavisi od preduzimljivosti i energije mladih ljudi koji rade u institucijama - kaže i Admir Veljović, koordinator Kancelarije za mlade Prijepolja. - Oni su najviše zavisni od odluka koje donosi uglavnom neko drugi. Uloga institucija mora biti koordinirana ka podršci ličnog razvoja mladih. Moramo razumeti da je potrebno dosta vremena, truda i energije, naročito pojedinaca koji su spremni da preuzmu rizik da donose odluke koje mogu uticati na razvoj novih generacija.
I u Kancelariji za mlade u Kragujevcu imaju sličan zaključak.
[SIZE=+0]- Kod nas ima više od 22 odsto mladih, što je iznad proseka, a razlog za to je Univerzitetski centar. Ova činjenica je veoma važna jer je veliki problem da se, u gradu u kome ima dosta sadržaja, animiraju mladi da se sami aktiviraju i učine nešto za sebe i društvo u kome žive. Početak ekonomske krize uticao je i na mlade u Kragujevcu da bolje uslove za život traže i van svog mesta stanovanja, naročito imajući u vidu veliki broj omladinskih programa u inostranstvu i stipendije Fonda za mlade talente. Povratak „Fijata“ dobra je vest, pre svega, za mlade ljude koji su dugi niz godina živeli u „dolini gladi“, jer ova firma ima za cilj da podmladi svoje kadrove u narednom periodu, što daje novu perspektivu mladima i prednost u odnosu na njihove vršnjake u ostalim delovima Srbije - priča Brankica Pavićević, iz Regionalne kancelarije bivšeg Ministarstva omladine i sporta u Kragujevcu.
[/SIZE]
[/SIZE]
[/SIZE]
Izvor:
Novosti.rs
Kada će se u Srbiji živeti bolje? Na ovo pitanje, koje su „Novosti“ postavile u petak svojim čitaocima, čak 70 odsto je kazalo - nikad! A 16 odsto „optimističnih“ je odgovorilo da nade ima, ali tek za deset godina.
[SIZE=+0]Ni na ostala pitanja, kojima je tokom leta ispitivan puls građana, nisu davani veseliji odgovori. Ne veruje, tako, narod ni da će biti zaustavljen pad dinara, ni da će se skratiti čekanje na lekarske preglede, ni da će sudovi raditi bolje. Sumnjaju i da će biti redovne plate, ne očekuju ni da će biti kažnjeni nesavesni poslodavci i kriminalci. Preskupa su im letovanja, školarine i prijemni, namirnice... Imaju strah od novih poskupljenja, visokoh kamata, kreditne zavisnosti, nestašice lekova.
Da li je realnost tako surova ili je nacija razmažena? Da li je kukanje postalo novi žargon ili razloga za optimizam zaista nema?
NESTRPLJIVI
Naravno da osnovni uzrok za pesimizam leži u objektivnim okolnostima, jer stvarnost nije sjajna - smatra Nebojša Jovanović, psiholog. - Ljudi su se godinama nadali, imali očekivanja, glasali, ali do velikih promena nije došlo. Za njih je potrebno mnogo više vremena, a mi kao narod nismo u stanju da čekamo. Život je, ipak, jedan i za svakoga je deset ili dvadeset godina predugačak rok da strpljivo čeka boljitak.
Jovanović kaže da ima naroda kod kojih je kolektivni duh daleko izraženiji, pa su spremni na žrtvu zarad svoje dece:
- Mi nismo takvi. Mi gledamo kratkoročno. A posedujemo i određenu dozu nezahvalnosti jer olako zaboravljamo dobre stvari i periode, a seriju loših dugo pamtimo.
To se može primetiti i na primeru sporta, jer i u ovoj oblasti ventili popuštaju. Nacija, gotovo uglas, poslednjih dana „pljuje“ srpske olimpijce zbog neuspeha. Ako se, međutim, osvrnemo na prošlost i podsetimo se da ni u Pekingu ni u Sidneju nismo bili okićeni hrpom medalja, pravo je pitanje šta nam izaziva toliko razočaranje.
- Postoji nesklad između ambicija i radnih navika, s jedne, i očekivanja, s druge strane. A za neuspeh su nam uvek drugi krivi. Većina nas nema disciplinu da istraje u namerama i ostvarenju ciljeva, a sav bes svaljujemo na druge, koji su isti takvi. Jednostavno, nismo skloni promenama, a nemanje strpljenja nam je nacionalna karakteristika - zaključuje Jovanović.
[SIZE=+0]Bili mi razmaženi ili ne bili, neke se okolnosti, ipak, ne mogu zanemariti. U veri za bolje sutra sigurno ne pomaže ni rekordna stopa nezaposlenosti, a ni procene ekonomista da bi do kraja godine svaki treći građanin mogao završiti na birou.
IZNEVERENI
Ni oni koji rade ne žive mnogo bolje. Više od 100.000 njih ne prima platu, najmanje 150.000 ih živi od minimalca, a najmanje 350.000 radnika ne dobija ni dinar za topli obrok i regres. Prosečna plata nam je oko 358 evra, dok je u Sloveniji oko 1.000, Hrvatskoj 720, BiH oko 420, u Crnoj Gori oko 490... A evro je samo za godinu izgubio 11 odsto vrednosti. Zato i ne čudi što više od 76 odsto anketiranih građana ne uspe da uštedi ni dinar mesečno.
- Zapali smo u krizu dužničkog ropstva i malo se ko tu može osećati dobro - smatra profesorka sociologije Vera Vratuša Žunjić, ocenjujući da „narod nije lud jer stvarnost nije nimalo ružičasta“. - Razlog za tako rasprostranjeni pesimizam je iskustvo kroz koje smo prošli, ali i ono kroz šta i dalje prolazimo. Narod nema poverenja ni u političke partije, ni u institucije. Visok procenat nezadovoljnih govori da oni ne vide organizacionu snagu koja bi bila stožer za donošenje neophodnih odluka, koje bi konačno dovele do promena.
Po svemu sudeći, najgore je onima koji bi tek trebalo da grade bolju budućnost.
- Od 754.967 nezaposlenih na birou čak je 196.953 starosti od 25 do 35 godina - kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
- Većina će, u proseku, posao čekati tri godine i šest meseci, osim onih koji imaju fakultetske diplome. Obrazovani su na birou uglavnom oko godinu i osam meseci, ali pod uslovom da imaju isplative diplome.
Tako ni mladi u Srbiji nemaju mnogo perspektive i malo ko se usudi da planira budućnost i da na vreme zasniva porodicu. Sve je više onih koji u svojim kasnim tridesetim ne napuštaju prvi dom, a trpezu dele sa roditeljima.
BUDUĆNOST
I Anđelka Milić, sociolog porodice, uviđa da ovakvo stanje svakako utiče na optimistične poglede. Ona smatra da odsustvo nade u bolje sutra utiče na osamostaljivanje mladih, a samim tim i na odluku o potomstvu, jer mladima, definitivno, nedostaje vizija gde će biti za deset godina.
To pokazuju i poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku. U prvih pet meseci ove godine rodilo se samo 18.306 beba, u celoj prošloj 65.598, odnosno 2.706 manje nego u 2010. i 4.701 manje nego 2009. godine. A odluka o prvom detetu donosi se sve kasnije. Prosečna starost majke u Srbiji trenutno je 28 godina i sedam meseci, a u Beogradu čak 30 godina i tri meseca.
- Mladi u Srbiji, a naročito u manjim sredinama, koje su izolovanije, prepušteni su sami sebi, sistemska podrška je svedena na nivo improvizacije i zavisi od preduzimljivosti i energije mladih ljudi koji rade u institucijama - kaže i Admir Veljović, koordinator Kancelarije za mlade Prijepolja. - Oni su najviše zavisni od odluka koje donosi uglavnom neko drugi. Uloga institucija mora biti koordinirana ka podršci ličnog razvoja mladih. Moramo razumeti da je potrebno dosta vremena, truda i energije, naročito pojedinaca koji su spremni da preuzmu rizik da donose odluke koje mogu uticati na razvoj novih generacija.
I u Kancelariji za mlade u Kragujevcu imaju sličan zaključak.
[SIZE=+0]- Kod nas ima više od 22 odsto mladih, što je iznad proseka, a razlog za to je Univerzitetski centar. Ova činjenica je veoma važna jer je veliki problem da se, u gradu u kome ima dosta sadržaja, animiraju mladi da se sami aktiviraju i učine nešto za sebe i društvo u kome žive. Početak ekonomske krize uticao je i na mlade u Kragujevcu da bolje uslove za život traže i van svog mesta stanovanja, naročito imajući u vidu veliki broj omladinskih programa u inostranstvu i stipendije Fonda za mlade talente. Povratak „Fijata“ dobra je vest, pre svega, za mlade ljude koji su dugi niz godina živeli u „dolini gladi“, jer ova firma ima za cilj da podmladi svoje kadrove u narednom periodu, što daje novu perspektivu mladima i prednost u odnosu na njihove vršnjake u ostalim delovima Srbije - priča Brankica Pavićević, iz Regionalne kancelarije bivšeg Ministarstva omladine i sporta u Kragujevcu.
[/SIZE]
[/SIZE]
[/SIZE]