Crveni Djavoli 1968
Фудбалски клуб Раднички од свог оснивања 1923. године постаје магнет за публику и тако стиче армију навијача како у Крагујевцу тако и у околини. Пре рата навијачи Радничког из Крагујевца спадали су у ред највернијих и најбројнијих навијача. Пратили су свој клуб свуда где је играо а у самом Крагујевцу били су познати по црвеним качкетима које су његове присталице носиле. Организована су масовна гостовања. Обично се путовало возом а играчи су скоро увек путовали са навијачима. Стизало се чак до Сплита, Скопја, Ниша, Загреба. . .
Раднички је тих предратних година био домаћин великим фудбалским великанима попут Рапида из Беча, Олимпика из Марсеја, Ференцвароша, Хонведа тако да се на игралишту код железничке станице знало скупити и по 10.000 људи. традиција је настављена и после рата а мало ко се сећа да је Раднички 1946. године играо у групи са Црвеном Звездом у баражу за попуну прве лиге и за један бод није постао прволигаш. Тада је градски стадион ( тадашње игралиште Шумадије ) био мали да прими све посетиоце и навијаче Радничког. Прави буm у Крагујевцу се дешава крајем шездесетих када омладинци радничког освајају првенство Србије и постају вицешампиони Југославије. Та генерација као да је била предодређена на успех. Са њиховим резултатима и публика се враћа на стадион и они 1969. године уводе Раднички по први пут у својој историји у прву лигу. Раднички је тих година на стадиону Чика Дача пратио велики број гледалаца и због атмосфере која је била слична оној на стадиону у Манчестеру ( изјаве новинара и противничких играча ) навијачи радничког добијају назив Црвени Ђаволи.
То је први вид организованог навијања у Шумарицама. По узору на остале фудбалске клубове и љубитељи фудбала у Крагујевцу оснивају своју навијачку групу која ће пратити своје љубимце у својим походима ка врху. Гостовања су била више него масовна. На првој утакмици у баражу за улазак у прву лигу пут Никшића одлази 1.000 људи а у Црвенку малтене цео тадашњи Крагујевац. И у првој лиги Раднички је прћен на свим утакмицама стизало се до Београда, Загреба, Сплита, Скопља, Љубљане. Са скромним резултатима радничког и навијање је слабило па се у једном великом периоду на стадиону Чика Дача ништа значајније није дешавало. Прво организовано окупљање Црвених Ђавола везује се за 9. март 1989. године. тада се захваљујући групи ентузијаста Ђаволи поново окупљају и то не на фудбалској него на кошаркашкој утакмици. Тај дан ђаволи користе као датум свог поновног осниивања. У почетку мала групица клинаца и није била толико занимљива. Ипак тих година навијање постаје помодни тренд па тако и ђаволи бивају све масовнији. Раднички се такмичио у другој лиги и имао сасвим солидне изгледе за улазак у виши ранг. Управа је почела да организује гостовања. Прво гостовање ђавола било је у Бору а после тога оно чувено гостовање у Ужицу завршено великим нередима. Неколико пута ђаволи сами одлазе на гостовања ( Чачак, Крушевац... ). Упоредо са фудбалским прате се и кошаркашке утакмице.
И на њима је било више него узбудљиво а туча са Јакузама у Крагујевцу и данас се препричава. Рат и инфлација су погодили државу а Раднички као и већина крагујевчана то најбоље осетио. Поновно срозавање у трећу лигу и тек понека утакмица на којој су се ђаволи скупљали. Агонија је трајала неке две године када 1994. тадашња управа поново почиње са организовањем гостовања. Прва уткмица била је у краљеву где се одлази са два аутобуса. Све се то стихијски догађало а организација је била равна нули. За следеће гостовање обезбеђено је пет аутобуса и бар половина људи је остала испред крста због немогућности да уђе у аутобусе. Управа тек тада капира колику армију навијача може да привуче и организује прве састанке са навијачима. Праве се прве чланске карте које су и најбоље продаване у историји радничког. По неким проценама за ту сезону је продато око 4.000 чланских карата. Те године раднички на свим гостовањима прати у просеку седам аутобуса а на гостовање у Пожаревац и целих дванаест дупке пуних аутобуса. У Крагујевцу Раднички у просеку прати око 7.000 навијача. Град се поново пробудио. У почетку већина навијача и не размишља о изради навијачких реквизита али полако и те идеје као и идеје о једној здравој групи излазе у први план.
Ђаволи су од свог оснивања тежили ка бољем . Израђено је три врсте вунених везених шалова, исто толико и бар шалова. Рађени су качкети, капе. Неколико врста дресова и мајци. Издавали смо часопис Талас који је изашао у 4 броја. Постоји и припрема за пети број који никада није изашао. Урађен је диск са песмама радничком у урбаном фазону а пружена је могућност младим крагујевачким рок групама да покажу шта знају. Мноштво барјака и застава са неколико одличних кореографија, поготово са оним око целог стадиона. бакље су се палиле онолико колико је материјална могућност дозвољавала а остаће упамћено да смо на гостовању у смедереву упалили 100 бакљи. Навијачи радничког су у Крагујевац донели нешто ново, нешто што је недостајало овом граду. Имали смо своју емисију на радио крагујевцу која се звала док анђели спавају. Можемо се похвалити да смо и много већима од нас скинули скалп а гостовање у Крагујевцу свима је била ноћна мора. Посебно смо поносни на нашу борбу против Слободана Милошевића и његовог режима. Мноштво митинга, привођења, батина нису сломили наш дух у борби против спс зла. Нема места у Србији и Црној Гори где је Раднички играо а да ђаволи нису били са њим. Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица, Зрењанин, Кула, Бечеј, Земун, Пожаревац, Младеновац, Шабац, Лозница, Ужице, Нови Пазар, Смедерево, Крушевац, Јагодина, Параћин, Бор, Приштина, Подгорица, Будва, Никшић, Зар, Зета, Пљевља, Бијело Поље, Краљево, Чачак, Ваљево, Бања Ковољача, Севојно, Смедеревска Паланка, Прибој, Петровац, Рашка, Бадњевац, Селевац, Љиг, Клупци, Воћњак, Костолац, Богатић, Даниловград, Аранђеловац, Ивањица, Полимље, Кучево и још многа села типа Смедерево. У години када је Раднички једва изборио останак у трећој лиги Ђаволи су прославили 20 година постојања. Урађено је много више него предходних пар година. Направљена је феноменална журка, ураћени бар шалови, 2 врсте дуксева, 4 врсте мајица, барјаци на две мотке, рађени су билтени и што је најважније сачувана навијачка група. Радује све већи број клинаца на утакмицама и све више људи у граду који се поново окрећу радничком и црвеним ђаволима. Још једном смо показали да смо најјачи када нас сви одписују. Крагујевац, Раднички то је наш мото. Надамо се да следећа година доноси још боље резултате радничког и већи ранг а самим тим још више навијача.
Фудбалски клуб Раднички од свог оснивања 1923. године постаје магнет за публику и тако стиче армију навијача како у Крагујевцу тако и у околини. Пре рата навијачи Радничког из Крагујевца спадали су у ред највернијих и најбројнијих навијача. Пратили су свој клуб свуда где је играо а у самом Крагујевцу били су познати по црвеним качкетима које су његове присталице носиле. Организована су масовна гостовања. Обично се путовало возом а играчи су скоро увек путовали са навијачима. Стизало се чак до Сплита, Скопја, Ниша, Загреба. . .
Раднички је тих предратних година био домаћин великим фудбалским великанима попут Рапида из Беча, Олимпика из Марсеја, Ференцвароша, Хонведа тако да се на игралишту код железничке станице знало скупити и по 10.000 људи. традиција је настављена и после рата а мало ко се сећа да је Раднички 1946. године играо у групи са Црвеном Звездом у баражу за попуну прве лиге и за један бод није постао прволигаш. Тада је градски стадион ( тадашње игралиште Шумадије ) био мали да прими све посетиоце и навијаче Радничког. Прави буm у Крагујевцу се дешава крајем шездесетих када омладинци радничког освајају првенство Србије и постају вицешампиони Југославије. Та генерација као да је била предодређена на успех. Са њиховим резултатима и публика се враћа на стадион и они 1969. године уводе Раднички по први пут у својој историји у прву лигу. Раднички је тих година на стадиону Чика Дача пратио велики број гледалаца и због атмосфере која је била слична оној на стадиону у Манчестеру ( изјаве новинара и противничких играча ) навијачи радничког добијају назив Црвени Ђаволи.
То је први вид организованог навијања у Шумарицама. По узору на остале фудбалске клубове и љубитељи фудбала у Крагујевцу оснивају своју навијачку групу која ће пратити своје љубимце у својим походима ка врху. Гостовања су била више него масовна. На првој утакмици у баражу за улазак у прву лигу пут Никшића одлази 1.000 људи а у Црвенку малтене цео тадашњи Крагујевац. И у првој лиги Раднички је прћен на свим утакмицама стизало се до Београда, Загреба, Сплита, Скопља, Љубљане. Са скромним резултатима радничког и навијање је слабило па се у једном великом периоду на стадиону Чика Дача ништа значајније није дешавало. Прво организовано окупљање Црвених Ђавола везује се за 9. март 1989. године. тада се захваљујући групи ентузијаста Ђаволи поново окупљају и то не на фудбалској него на кошаркашкој утакмици. Тај дан ђаволи користе као датум свог поновног осниивања. У почетку мала групица клинаца и није била толико занимљива. Ипак тих година навијање постаје помодни тренд па тако и ђаволи бивају све масовнији. Раднички се такмичио у другој лиги и имао сасвим солидне изгледе за улазак у виши ранг. Управа је почела да организује гостовања. Прво гостовање ђавола било је у Бору а после тога оно чувено гостовање у Ужицу завршено великим нередима. Неколико пута ђаволи сами одлазе на гостовања ( Чачак, Крушевац... ). Упоредо са фудбалским прате се и кошаркашке утакмице.
И на њима је било више него узбудљиво а туча са Јакузама у Крагујевцу и данас се препричава. Рат и инфлација су погодили државу а Раднички као и већина крагујевчана то најбоље осетио. Поновно срозавање у трећу лигу и тек понека утакмица на којој су се ђаволи скупљали. Агонија је трајала неке две године када 1994. тадашња управа поново почиње са организовањем гостовања. Прва уткмица била је у краљеву где се одлази са два аутобуса. Све се то стихијски догађало а организација је била равна нули. За следеће гостовање обезбеђено је пет аутобуса и бар половина људи је остала испред крста због немогућности да уђе у аутобусе. Управа тек тада капира колику армију навијача може да привуче и организује прве састанке са навијачима. Праве се прве чланске карте које су и најбоље продаване у историји радничког. По неким проценама за ту сезону је продато око 4.000 чланских карата. Те године раднички на свим гостовањима прати у просеку седам аутобуса а на гостовање у Пожаревац и целих дванаест дупке пуних аутобуса. У Крагујевцу Раднички у просеку прати око 7.000 навијача. Град се поново пробудио. У почетку већина навијача и не размишља о изради навијачких реквизита али полако и те идеје као и идеје о једној здравој групи излазе у први план.
Ђаволи су од свог оснивања тежили ка бољем . Израђено је три врсте вунених везених шалова, исто толико и бар шалова. Рађени су качкети, капе. Неколико врста дресова и мајци. Издавали смо часопис Талас који је изашао у 4 броја. Постоји и припрема за пети број који никада није изашао. Урађен је диск са песмама радничком у урбаном фазону а пружена је могућност младим крагујевачким рок групама да покажу шта знају. Мноштво барјака и застава са неколико одличних кореографија, поготово са оним око целог стадиона. бакље су се палиле онолико колико је материјална могућност дозвољавала а остаће упамћено да смо на гостовању у смедереву упалили 100 бакљи. Навијачи радничког су у Крагујевац донели нешто ново, нешто што је недостајало овом граду. Имали смо своју емисију на радио крагујевцу која се звала док анђели спавају. Можемо се похвалити да смо и много већима од нас скинули скалп а гостовање у Крагујевцу свима је била ноћна мора. Посебно смо поносни на нашу борбу против Слободана Милошевића и његовог режима. Мноштво митинга, привођења, батина нису сломили наш дух у борби против спс зла. Нема места у Србији и Црној Гори где је Раднички играо а да ђаволи нису били са њим. Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица, Зрењанин, Кула, Бечеј, Земун, Пожаревац, Младеновац, Шабац, Лозница, Ужице, Нови Пазар, Смедерево, Крушевац, Јагодина, Параћин, Бор, Приштина, Подгорица, Будва, Никшић, Зар, Зета, Пљевља, Бијело Поље, Краљево, Чачак, Ваљево, Бања Ковољача, Севојно, Смедеревска Паланка, Прибој, Петровац, Рашка, Бадњевац, Селевац, Љиг, Клупци, Воћњак, Костолац, Богатић, Даниловград, Аранђеловац, Ивањица, Полимље, Кучево и још многа села типа Смедерево. У години када је Раднички једва изборио останак у трећој лиги Ђаволи су прославили 20 година постојања. Урађено је много више него предходних пар година. Направљена је феноменална журка, ураћени бар шалови, 2 врсте дуксева, 4 врсте мајица, барјаци на две мотке, рађени су билтени и што је најважније сачувана навијачка група. Радује све већи број клинаца на утакмицама и све више људи у граду који се поново окрећу радничком и црвеним ђаволима. Још једном смо показали да смо најјачи када нас сви одписују. Крагујевац, Раднички то је наш мото. Надамо се да следећа година доноси још боље резултате радничког и већи ранг а самим тим још више навијача.
Poslednja izmena:
