IZVOR:gameinfusion.net
Spuštam se liftom, polusvestan sam, sve je izokrenuto... ležim, vidim svoju ruku, nosim nakakvo belo odelo. Ustajem, gledam oko sebe, čitavo mesto je sastavljeno iz belih kocki. Nastavim pravim hodnikom, naiđem na crvenu kocku u zemlji. Gledam i razmišljam: zašto je baš ova crvena? Pokušam da je dodirnem i dodirujući je konačno shvatim da nosim rukavice sa nekakvim... svetlećim tačkicama? U blizini kocke one su zasvetlele crveno. To mora nešto da znači...
Dodirujem kocku, opet, udaram je, ništa... Mahnem rukom u znak neodobravanja, kad odjednom kocka se izdigne iz poda. Izbezumljen pokušavam da shvatim šta se desilo. Mašem rukom levo-desno, napred -- kocka se vraća u pod...
Izvinite što ovako prekidam priču svog besktva, ali moram vas prvo obavestiti da su igru Q.U.B.E. napravili dobri ljudi iz Toxic Games-a, uz pomoć Indie Fund-a i Unreal Development Kit-a. Preporučujem vam da je odigrate, jer je to bolji način da shvatite šta se meni dogodilo tih par dana.
...Ali pre nego što sam shvatio da mogu rukama da pomeram objekte prvo sam panično vikao za pomoć i izbezumljeno ispitivao zidove u nadi da ću naći nekav izlaz. Na kraju sam seo u ćošak i pokušavao da shvatim šta mi se dogodilo. Kako sam se smirivao primetio sam da iz zidova dopire tiha, blaga ambijentalna i minimalna muzika. Iako je muzika tu stavljena samo da bi podstakla zamorčiće u ovom poremećenom eksperimentu, ona je meni dala snagu da istrajem u ovoj situaciji. Isplati se biti optimista.
Razgledao sam svoju okolinu. Da sam bio raspoložen da cenim umetnička dostignuća rekao bih da je lepo stilski određeno, veoma minimalistički, ali ipak ima boja koje razbijaju monotoniju. Pretpostavljam da zavisi od čoveka, svakako ne bih želeo da živim tu, ali kao džinovsko umetničko delo možda bi moglo da prođe. Ne znam samo zašto je sve bilo kockastog oblika, iako sam susreo i pokoju loptu.
Ubrzo sam shvatio da je celo ovo postrojenje samo gomila soba sa raznim zagonetkama, i da, ako hoću da preživim, nemam drugog izbora sem da ih rešavam pre nego što umrem od gladi ili žeđi. Nije bilo nikakve naznake da neko planira da mi da hrane ili vode, ustvari, nije bilo nikve naznake da ovde ima ikog. Nikakav glas, nikakav tekst, ni uputstva, ništa!
I pored toga uspeo sam da se snađem. Zagonetke su pravljenje tako da sam polako učio deo po deo, i bez problema i ikakve pomoći, stigao sam do kraja. Prošao sam kroz mračne, posle i urušene prostorije. Prostorije sa pet boja kocaka od kojih svaka drugačije funkcioniše, neki delove sa zracima, sočivima, magnetima, kablovima... u nekim sam morao predmete da stavim na odgovarajuće mesto da bi sebi otvorio izlaz, u drugim da dođem do izlaza uz pomoć raznih mehanizama koje sam koristio pomoću dva pokreta - levom i desnom rukom.
Sem povremenog kvara liftova, u ovoj konstrukciji nije bilo ničeg opasnog po život. Nije bilo vatrenog niti hladnoh oružija, klopki, ili sličnog. Izgleda da je u ovoj igri za život jedino oružije britak um.
Nikada nisam saznao u čemu je bila poenta svega ovoga. Dok sam bio unutra imao sam vremena da razmišljam, ali kada sam počeo da rešavam zagonetke, taj rad mi nije dopuštao puno misli. Možda sam tako pokušavao da odagnam svoju teskobu?
Na kraju, možda je sve ovo bila gomila logičkih testove koje sam pokušao da racionalizujem.... Dobio sam neke odgovore, ali oni nisu toliko bitni i doneli su samo još pitanja. Čemu ovakvo postrojenje? Da li da testira ljudsku izdržljivost? Ili je vrlo opasan način da nas nauči nečemu? Jesam li ja jedini koji je prošao kroz ovo? Voleo bih da saznam više o tome...
Nenad NEŠIĆ
Poslednja izmena: