Професор Др. Мила Алечковић Николић о новим везама сарадње Русије и Фрацуске
Руске железнице (РЗД) уводе линију модерним возом за уживање, од Москва до Нице на азурној обали, иначе старом сидришту многобројних Руса. Прва дванаесто-вагонска композиција из Москве кренуће 23. септембра поподне и дугачки метални змај крцат новим руским радозналцима, 25. септембра у сутон свечано ће ући у Ницу. Иако још није ни кренуо, нови воз у Ници већ је крштен именом „царско-Путинова стрела“.
Још из прошлог века потиче јака руско-француска приморска идила. Данашњи француски град на обали мора, Ница, био је некада део краљевине Сардиније (Пијемонта). После Кримског рата, 1856. године, руски цар остао је без приступа црном мору и тражио је неку базу за руску флоту у Средоземљу. Потписавши уговор са краљем Сардиније, цар Александар Други добија место за своју флоту у морској ували Вилфранш поред Нице.
1863. године, Наполеон Трећи припојио је Ницу Француској. Однос са Русијом остао је добар и Русија је потврдила уговор о останку руске флоте. Од тога доба, на француску обалу и у Ницу хрли много Руса који су заволели средоземно море, унели словенски дух у живот старог града, а пре свега, на новој земљи, крстили своје нараштаје, упражњавали своје обичаје и саградили цркве. Континент од памтивека воли море, а море воли континент. Зато су се из љубави увек и тукли, још од времена Рима и Картагине.
Поезд са свиленим завесама
Поред већ редовне авионске линије, 52 сата кроз Европу, у ствари кроз први део трбуха Евроазије, путоваће, у пејзажима од обале Француске до срца Русије, они који седну у нови „оријент-експрес“.
Заборавили смо већ возове из нашег детињства, у које смо улазили као у куће без нервозе или страха од буке и висина. Једног таквог сећам се са раних породичних путешествија: Београд-Москва. Беле завесе на прозорима „Краснаје Стреле“ биле су увек чисте, у угловима су се сијали стакленици са чашама за чај и кутија „шоколатног конфитура“, а преко звучника би грмеле народне песме Олге Вороњец или понекад, чак и стихови Окуџаве. Посећивали бисмо родбину у Русији, или бих путовала са Десанком Максимовић, ако би она обилазила рођаке мужа Сергеја. Није било много места у тим вагонима, али је било сасвим довољно да се ујутру чује дахтање и ритмичан Десанкин глас: „један, два, три“... У ћошку свога руског купеа, она би редовно радила јутарњу гимнастику. У неком од преграда овога воза били би и М. Ђилас, Радован Зоговић или Бранко Китановић...
Тадашња западна пропаганда у анатомији селективне диоптрије сачувала је само тужну слику окованог побуњеника у царском возу из филма „Доктор Живаго“, говорећи пројективно о „неугледним возовима Совјетске Русије“. Ова пропаганда била је злонамерна и грешна, јер чистијих станишта од великих транссибирских гусеница које су везивале Москву и Владивосток, на том континенту није било. Додуше, било је у возовима полицијских претреса и непријатних заобљених Рускиња с телом у облику глобуса, које су погрдно називане „управницама логора“... Али то време туге, страха и подсмеха, одавно нас је напустило.
Данас је Француска поносна на нови Руски воз, у чијем поласку и она финансијски учествује и наравно, имаће од њега и добит. Али, главни иметак добиће Русија, руске железнице, компанија РЗД и Путинова влада која је и дала златнике за читав овај подухват братства и јединства. У 2010. години пријатељства Русије и Француске, чак ни Саркози то није успео да спречи 400 руско-француских уговора привреде и културе. Од лансирања ракета, преко куповине „Мистрала“, слоге у пословима брзих пруга, све до штампања поезије.
Ни људи који ће седати у нови Руски воз, више нису исти… Можда ће још нека бабушка бити заваљена у дубину седишта, али Руси и Французи који ће овим возом јездити, највећим делом живе у лепим дачама азурне обале и сами се труде да буду лепи. Наравно, не мисли се на лихваре и гусаре, који, уосталом, и нису руски него белосветски, и који се не возе возовима већ приватним јахтама и хеликоптерима. Овде је реч о Русима староседеоцима Нице, о онима који се управо бране од најезде лопова-олигарха и „опричника“. Березовски који је зграбио вилу на азурној обали, свакако није њихов сусед.
Руска влада спојила је осећај за правду, са „луксузом“ који извози на све сиромашнији запад: карта у једном правцу за путовање кроз Европу и део Евроазије, коштаће од 300 до 460 евра, а за оне који би баш желели изузетну раскош у иначе већ раскошном возу (тоалет, туш, кухиња, мала библиотека), коштаће између 800 и 1.000 евра. Ово неће бити само луксузно и савремено путничко возило, него возило пријатељства и културе. То ће, у ствари, бити воз француско-руског пријатељства са вагонима слоге два народа, воз за грађане, а не за политбиро. Ни плави воз друга Тита, нити „црвена стрела“ друга Стаљина.
У новом Руском возу предвиђен је простор у коме ће се рецитовати стихови који су одасвуд прогнани, свирати музика коју глобална медија презиру јер је „етно“ и играти позоришни комади. Посада је, наравно, руска. Ако већ не могу да оживе Јесењина или Пушкина, Руси ће пронаћи нове трећемиленијумске позоришне личности које воле путовања у сликама, звуковима и лепоти. Ову идеју Константин Кузмин имао је већ одавно, предлажући читање преко звучника Толстојевог „Рата и мира “, „Ане Карењине“, или Гогољевих „Мртвих душа“.
Прва одисеја од Москве, преко Смоленска, Минска, Варшаве, територије Чешке, Беча, Инсбрука, Милана, Ђенове, Сан Рема, Монтона до Нице (само главне станице) почиње 23. септембра поподне и траје до 25. септембра у сутон, када ће дугачки метални змај крцат новим руским радозналцима, свечано ући у Ницу.
Руси би на азурној обали могли да траже аутономију
У тренутку када су Срби с Косова (предвођени Миланом Ивановићем и Марком Јакшићем) одлучили да колективно испросе руско држављанство, на шта свакако имају права, јер ће на крају неко ипак морати да их заштити, Руси су на југу Француске, не само заштићени, него и привилеговани. Ако би њихова отаџбина, не дај боже, потпуно изгубила приступ црном мору, као после Кримског рата (данас она има цео простор од Азовског мора до Абхазије, као и приступ Севастопољу), или ако би је са Јадрана из Црне Горе протерала нека проамеричка власт, ево Руса на азурној обали, потпуно домаћих и својих. Могли би они ту да траже и своју „област“ или барем неку општину.
Ница ме је први пут изненадила када сам преко пута централне станице угледала тзв. мењачницу новца на којој, великим рекламним словима, није писало ни на француском, нити на енглеском, већ на руском језику. Велико ћирилично „обмен“. Ако је то Французима у почетку изгледало као некаква Булгаковљева (М.) „обмана“, сада су сви научили ову и друге руске речи. Десет хиљада стално настањених Руса староседеоца живи само у Ници, не рачунајући веома широку околину и оне који су у непрестаном покрету. Број словенских путешествујућих номада, без остатка Француске, само на овом азурном парчету, бива годишње већи од 150.000. Руске архитекте учествовале су у грађењу старе Нице. Највећи православни храм ван Русије саграђен је 1905. године у овом граду, и то баш поред железничке станице, где ће масовна ходочашћа Руса ка Москви и назад, сада постати много гушћа. Руси у Ници имају своје гробље, а у цркви Јованке Орлеанке налазе се фреске Јевгенија Клементијева. У хотелу „Оазис“ у центру Нице лечио се Чехов, после чега је ово здање названо „Руски пансион“.
Речју, Руси са двојним држављанствима су моћни и крепки, а биће на азурној обали све крепкији. Али, они не траже никакву аутономију, нити квартове, које Французи арапског порекла или Хитаноси у градовима на француској обали често траже и увек добијају. Руси у овој земљи нити траже нити захтевају било какве посебне законе, па су тако и у спору између Француске и Русије око тога коме припада руска црква у Ници, остали су лојални својој доброј маћехи, иако је суд у Ници пресудио да руска црква припада мајци Русији - што значи да је она територија Руске федерације. Без много буке решење које је нађено у томе, да Руска федерација одржава цркву и руско гробље у овом граду. У томе је разлика између компатибилних и некомпатибилних култура. Руси у Француској не желе да убију новог родитеља, а Французи спонтано прихватају руске обичаје и у све већем броју, колико из радозналости, толико и из унутрашње потребе, самоиницијативно отварају врата руске цркве.
Царски воз и Путин у кампањи
Иако још није ни кренуо, нови воз у Ници већ је крштен именом „царско-Путинова стрела“. Ово саобраћајно средство за час је постало геополитичка и политичка игра. То је још једна Путинова победа на путовању по Француској и по тзв. западу где је обилазио старо и ново руско расејање. Не треба заборавити да је истински вођа руског расејања, Александар Солжењицин, од Путина примио орден који је био одбио од Јељцина. Зато однос руске матице према расејању јесте победа Владимира Путина, а не Димитрија Медведева. Путин је и нови воз само припојио својој поодмаклој председничкој кампањи пуној фотографија и слика. Између сцена у којима лечи сибирске тигрове, весла у кајаку, гаси пожар из авиона, ради склекове, плива, лови вепрове, слика се са својом младом женом, гимнастичарком, или вози спортску „ладу“ Русијом до Краснојарска и до Камчатке, а које приказује француска телевизија, и изговорених речи које се читају између редова, крије се премијерово „зафтра“ и његова судбина.
У Француској се понешто мало нагађа о Путиновом могућем удаљавању од Медведева на шта је глобална политика бацила своје чини, а чему се посебно радују париски лобисти за које Владимир Путин још увек слови као „деспот“. То су исти они који се често позивају на слободарски Албион где се крију „руски олигарси“ и историјског Черчила, не знајући да је управо он изустио: „демократија, то је када буви дате право да поједе лава“. Они су у Русији хтели неког администратора, Гогољевог Акакија Акакијевича, а добили су у огледалу професора Воланда, „Сатану“ из „Мајстора и Маргарите“. Данас су они ти које Путинова успешна и преурањена председничка магијска кампања највише узнемирава.
Док су они у неком волшебном грчу, Путин је сасвим опуштен. Неће да их лаже, али неће ни да им каже. На питање француских медија, да ли је сигурно да ће поново бити претендент на престо нове Русије 2012. године, руски премијер је одговорио управо онако како треба да се одговори узрујаној штампи, наводећи пример човека који је своју земљу дуго вадио из блата Велике Депресије: „Ако се не варам, Френклин Рузвелт имао је четири мандата“.
Пише: Др. Мила Алечковић Николић
Извор: Српска политика
Путинова стрела ка Француској
1863. године, Наполеон Трећи припојио је Ницу Француској. Однос са Русијом остао је добар и Русија је потврдила уговор о останку руске флоте. Од тога доба, на француску обалу и у Ницу хрли много Руса који су заволели средоземно море, унели словенски дух у живот старог града, а пре свега, на новој земљи, крстили своје нараштаје, упражњавали своје обичаје и саградили цркве. Континент од памтивека воли море, а море воли континент. Зато су се из љубави увек и тукли, још од времена Рима и Картагине.
Поезд са свиленим завесама
Поред већ редовне авионске линије, 52 сата кроз Европу, у ствари кроз први део трбуха Евроазије, путоваће, у пејзажима од обале Француске до срца Русије, они који седну у нови „оријент-експрес“.
Заборавили смо већ возове из нашег детињства, у које смо улазили као у куће без нервозе или страха од буке и висина. Једног таквог сећам се са раних породичних путешествија: Београд-Москва. Беле завесе на прозорима „Краснаје Стреле“ биле су увек чисте, у угловима су се сијали стакленици са чашама за чај и кутија „шоколатног конфитура“, а преко звучника би грмеле народне песме Олге Вороњец или понекад, чак и стихови Окуџаве. Посећивали бисмо родбину у Русији, или бих путовала са Десанком Максимовић, ако би она обилазила рођаке мужа Сергеја. Није било много места у тим вагонима, али је било сасвим довољно да се ујутру чује дахтање и ритмичан Десанкин глас: „један, два, три“... У ћошку свога руског купеа, она би редовно радила јутарњу гимнастику. У неком од преграда овога воза били би и М. Ђилас, Радован Зоговић или Бранко Китановић...
Тадашња западна пропаганда у анатомији селективне диоптрије сачувала је само тужну слику окованог побуњеника у царском возу из филма „Доктор Живаго“, говорећи пројективно о „неугледним возовима Совјетске Русије“. Ова пропаганда била је злонамерна и грешна, јер чистијих станишта од великих транссибирских гусеница које су везивале Москву и Владивосток, на том континенту није било. Додуше, било је у возовима полицијских претреса и непријатних заобљених Рускиња с телом у облику глобуса, које су погрдно називане „управницама логора“... Али то време туге, страха и подсмеха, одавно нас је напустило.
Данас је Француска поносна на нови Руски воз, у чијем поласку и она финансијски учествује и наравно, имаће од њега и добит. Али, главни иметак добиће Русија, руске железнице, компанија РЗД и Путинова влада која је и дала златнике за читав овај подухват братства и јединства. У 2010. години пријатељства Русије и Француске, чак ни Саркози то није успео да спречи 400 руско-француских уговора привреде и културе. Од лансирања ракета, преко куповине „Мистрала“, слоге у пословима брзих пруга, све до штампања поезије.
Ни људи који ће седати у нови Руски воз, више нису исти… Можда ће још нека бабушка бити заваљена у дубину седишта, али Руси и Французи који ће овим возом јездити, највећим делом живе у лепим дачама азурне обале и сами се труде да буду лепи. Наравно, не мисли се на лихваре и гусаре, који, уосталом, и нису руски него белосветски, и који се не возе возовима већ приватним јахтама и хеликоптерима. Овде је реч о Русима староседеоцима Нице, о онима који се управо бране од најезде лопова-олигарха и „опричника“. Березовски који је зграбио вилу на азурној обали, свакако није њихов сусед.
Руска влада спојила је осећај за правду, са „луксузом“ који извози на све сиромашнији запад: карта у једном правцу за путовање кроз Европу и део Евроазије, коштаће од 300 до 460 евра, а за оне који би баш желели изузетну раскош у иначе већ раскошном возу (тоалет, туш, кухиња, мала библиотека), коштаће између 800 и 1.000 евра. Ово неће бити само луксузно и савремено путничко возило, него возило пријатељства и културе. То ће, у ствари, бити воз француско-руског пријатељства са вагонима слоге два народа, воз за грађане, а не за политбиро. Ни плави воз друга Тита, нити „црвена стрела“ друга Стаљина.
Прва одисеја од Москве, преко Смоленска, Минска, Варшаве, територије Чешке, Беча, Инсбрука, Милана, Ђенове, Сан Рема, Монтона до Нице (само главне станице) почиње 23. септембра поподне и траје до 25. септембра у сутон, када ће дугачки метални змај крцат новим руским радозналцима, свечано ући у Ницу.
Руси би на азурној обали могли да траже аутономију
У тренутку када су Срби с Косова (предвођени Миланом Ивановићем и Марком Јакшићем) одлучили да колективно испросе руско држављанство, на шта свакако имају права, јер ће на крају неко ипак морати да их заштити, Руси су на југу Француске, не само заштићени, него и привилеговани. Ако би њихова отаџбина, не дај боже, потпуно изгубила приступ црном мору, као после Кримског рата (данас она има цео простор од Азовског мора до Абхазије, као и приступ Севастопољу), или ако би је са Јадрана из Црне Горе протерала нека проамеричка власт, ево Руса на азурној обали, потпуно домаћих и својих. Могли би они ту да траже и своју „област“ или барем неку општину.
Ница ме је први пут изненадила када сам преко пута централне станице угледала тзв. мењачницу новца на којој, великим рекламним словима, није писало ни на француском, нити на енглеском, већ на руском језику. Велико ћирилично „обмен“. Ако је то Французима у почетку изгледало као некаква Булгаковљева (М.) „обмана“, сада су сви научили ову и друге руске речи. Десет хиљада стално настањених Руса староседеоца живи само у Ници, не рачунајући веома широку околину и оне који су у непрестаном покрету. Број словенских путешествујућих номада, без остатка Француске, само на овом азурном парчету, бива годишње већи од 150.000. Руске архитекте учествовале су у грађењу старе Нице. Највећи православни храм ван Русије саграђен је 1905. године у овом граду, и то баш поред железничке станице, где ће масовна ходочашћа Руса ка Москви и назад, сада постати много гушћа. Руси у Ници имају своје гробље, а у цркви Јованке Орлеанке налазе се фреске Јевгенија Клементијева. У хотелу „Оазис“ у центру Нице лечио се Чехов, после чега је ово здање названо „Руски пансион“.
Речју, Руси са двојним држављанствима су моћни и крепки, а биће на азурној обали све крепкији. Али, они не траже никакву аутономију, нити квартове, које Французи арапског порекла или Хитаноси у градовима на француској обали често траже и увек добијају. Руси у овој земљи нити траже нити захтевају било какве посебне законе, па су тако и у спору између Француске и Русије око тога коме припада руска црква у Ници, остали су лојални својој доброј маћехи, иако је суд у Ници пресудио да руска црква припада мајци Русији - што значи да је она територија Руске федерације. Без много буке решење које је нађено у томе, да Руска федерација одржава цркву и руско гробље у овом граду. У томе је разлика између компатибилних и некомпатибилних култура. Руси у Француској не желе да убију новог родитеља, а Французи спонтано прихватају руске обичаје и у све већем броју, колико из радозналости, толико и из унутрашње потребе, самоиницијативно отварају врата руске цркве.
Царски воз и Путин у кампањи
У Француској се понешто мало нагађа о Путиновом могућем удаљавању од Медведева на шта је глобална политика бацила своје чини, а чему се посебно радују париски лобисти за које Владимир Путин још увек слови као „деспот“. То су исти они који се често позивају на слободарски Албион где се крију „руски олигарси“ и историјског Черчила, не знајући да је управо он изустио: „демократија, то је када буви дате право да поједе лава“. Они су у Русији хтели неког администратора, Гогољевог Акакија Акакијевича, а добили су у огледалу професора Воланда, „Сатану“ из „Мајстора и Маргарите“. Данас су они ти које Путинова успешна и преурањена председничка магијска кампања највише узнемирава.
Док су они у неком волшебном грчу, Путин је сасвим опуштен. Неће да их лаже, али неће ни да им каже. На питање француских медија, да ли је сигурно да ће поново бити претендент на престо нове Русије 2012. године, руски премијер је одговорио управо онако како треба да се одговори узрујаној штампи, наводећи пример човека који је своју земљу дуго вадио из блата Велике Депресије: „Ако се не варам, Френклин Рузвелт имао је четири мандата“.
Пише: Др. Мила Алечковић Николић
Извор: Српска политика