- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.989
Прозор у (полу)свет
Простачко понашање учесника у ријалити програмима као да даје дозволу гледаоцима да се и они тако понашају у свакодневном животу, а много скривенија порука је да због новца треба пристајати и на најгора понижења
Да ли је ријалити шоу заиста најомиљенија забава у Срба? Или је то само ТВ формат који подиже највишебуке и скандала за задовољавање личне потребе за егзибиционизмом и потребе дела публике за воајеризмом.
И док се једни питају да ли уопште постоје границе у вулгарности и примитивизму који стиже с ТВ екрана, ријалити програми су за многе уносан посао. Телевизије подижу гледаност, маркетиншке агенције се утркују да својим клијентима обезбеде рекламе у тим емисијама, таблоиди и већина дневних новина будно прате дешавања и читаоце бомбардују детаљним „ријалити бизарности“. Не треба заборавити ни солидну зараду од гласања путем мобилних телефона јер, примера ради, за учесника једног ријалитија стигне и више од 100.000 гласова. Свој део колача узимају и кладионице, где су поред спортских резултата на тикетима и такмичари ријалитија.
Интересовање за туђе животе често је у функцији потврђивања да је све у реду са нашим сопственим животом. Простачко понашање неких учесника у оваквим емисијама као да даје дозволу гледаоцима да је сасвим у реду да се тако понашају у свакодневном животу. Сви знамо колико је телевизија моћна у обликовању јавног мњења и понашања. Када се неке особе, посебно оне које су познате у јавности, понашају на одређени начин то се доживљава као пожељно понашање. Емисије типа ријалити шоу програма као да имају и једну много скривенију поруку да увере гледаоце да је све дозвољено и да због новца треба пристајати и на најгора понижења, објашњава проф. др Јелена Влајковић, клинички психолог, консултант у „Психолошким круговима“.
Иначе, друго име за ријалити програм у речнику великих ТВ мрежа је „алтернативни забавни програм“, а њихови челни људи кажу да је погрешно очекивати од ријалити телевизије да буде друштвено одговорна.
Србија је рекордер по броју сати које њени становници проведу испред малог екрана а истовремено је по броју депресивних особа четврта земља у свету.Др Јелена Влајковић о томе каже : „Колико сати ћемо дневно гледати ТВ програм зависи од више фактора. Старији људи много више времена проводе испред ТВ екрана. Такође, људи неразвијених културних интересовања (књиге, позоришне представе) ’гутају’ све емисије које се током дана емитују на телевизији. За њих је телевизија често једини извор информација и једини извор задовољства. У времену тешке економске кризе телевизији се окрећу и они људи који имају културна интересовања, али немају новца да их задовоље.Дужина гледања ТВ програма има везе и с депресивним афектом. Депресивне особе могу сатима да седе испред ТВ екрана, мењају канале а, уствари, ниједну емисију не одгледају до краја. Често је овакво понашање један од првих симптома кризе, посебно кризе средњих година.“
Ера ријалити програма почела је рађањем „Великог брата“, чије лиценцирано издање је емитовано у више од 60 земаља света а највећу гледаност овај ТВ формат је забележио у Енглеској, Сједињеним Државама и Латинској Америци.
„Поносни отац“ је 55-годишњи Холанђанин Џон де Мол, власник продуцентске куће „Ендемол“, који је на идеју за „Великог брата“ дошао инспирисан експериментом у пустињи Аризоне, названим „Биосфера 2“ у којем је осморо мушкараца и жена живело заједно у огромној стакленој коцки која је „симулирала“ планету Земљу. Оригинална идеја је била и да шоу траје годину дана и да се прегледи дешавања емитују једном недељно у измонтираним емисијама, међутим на финални производ је био тромесечни шоу, са свакодневним укључењима у програм. Де Молов ТВ експеримент се показао толико успешним да га је 2005. часопис „Форбс“ уврстио на листу 500 најбогатијих људи на свету, са имовином процењеном на више од 2 милијарде долара.
„Брат“ је у Србију стигао 2006. са сезоном која се звала „Генерална проба“. Већина гледалаца који су тада нетремице гледали дешавања у кући „ВБ“ у Кошутњаку, данас би се тешко сетили свих победника а камоли учесника овог ријалитија. Време вероватно брише и сећање гледалаца али и податак да се чак 5 учесника „Великог брата“ нашло у црној хроници јер су Емир Кудузович, Стеван Зечевић и Зорица Лазић погинули у саобраћајној несрећи на Шабачком путу, Антал Скенџић је ножем убио мајку па себе а Филип Каписода је усмртио певачицу Ксенију Пајчин а потом и себи одузео живот.
Продуцентска кућа „Емоушн“, која је носилац лиценце за „Великог брата“ ових дана организује аудиције за нову сезону под називом „Школа за познате“, која ће бити емитована истовремено и у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Занимљиво је да ријалити емисије, на известан начин, уједињују ексју простор, тиме што у њима учествују такмичари из региона а само на аудиције за српског „Великог брата“, које су одржане у Загребу, Ријеци и Сплиту, пријавило се више од 4.000 људи.
Гледаоци су одушевљено прихватили и све три сезоне „Фарме“, која је победницима донела по 100.000 евра. Победници су били Милан Топаловић Топалко, Милош Бојанић и Катарина Живковић – којима је заједничко то што су певачи „Гранд продукције“. У овим ријалити програмима учествовала су и четири политичара: Ненад Чанак, Рака Радовић, Милан Парошки и Марјан Ристичевић, који су својим пласманом демантовали тезу да су, у Србији, политичари најпопуларнији.
Интересантно је да „Велики брат“ није постигао велику гледаност у Хрватској (као ни његов највећи конкурент на овим просторима „Фарма“), али је зато „Плес са звијездама“ спектакуларан шоу програм који се емитује на тамошњој националној телевизији а у трочланом жирију је већ две године и легендарна спортска коментаторка, 82-годишња Милка Бабовић.
Кроз најгледаније ријалити програме у Србији („ВБ“, „Фарма“ и „Сурвајвер“) продефиловало је више од стотину учесника; већина од њих су публици мало познати певачи, манекени, фотомодели, „мисице“ или људи с такозваним обичним занимањима, који су ово видели као животну прилику да зараде новац и стекну својих пет минута славе. Али међу њима су и Лепа Лукић, Ера Ојданић, Никола Роквић, Гоца Тржан, Биљана Цинцаревић, Весна Змијанац... за које се не може рећи да су се пријавили ради стицања славе или новца. Праве разлоге тешко признајуи добро крију под шаблонским одговорима „да су дошли да се играју, забаве, упознају нове људе и тестирају своје границе“.
Продуцентиманије промакло да је рејтинг „Великог брата“ скочио оног тренутка када је Јелена Карлеуша ушла у кућу на 24 сата а гледаоци су чекали ситне сате не би ли је видели без шминке и у спаваћици. То је био само први степеник јер је публика касније могла до миле воље да гледа како Зорица Брунцлик износи стајско ђубриво, Марина Перазић пере судове а Ева Рас кува...
О томе колико су овдашњи учесници ријалити програма „безопасни“ сведочи француски документарац који је направила група аутора а који приказује такмичаре који пристају да муче једни друге електро шоковима. Креатори програма су их убедили да присуствују снимању новог ријалити програма „Екстремна зона“ у којем је основно правило да се нетачни одговори кажњавају болним електрошоковима. Такмичари нису знали да су део експеримента и да су жртве које вриште од бола и моле за милост заправо глумци. Они би настављали с давањем електрошокова саиграчима, чак и онда када су мислили да ће то имати фаталан исход. Овај лажни ријалити имао је хостесе и публику, која је аплаудирала „мучитељима“. Аутори су признали да нису ни сањали да ће резултати бити поражавајући а један такмичар се правдао тиме да је мучио друге „јер се плашио да не упропасти емисију“.
Колико је дугорочно опасно то што телевизије младима нуде идолеза идоле трећеразредне певачице и људи без образовања и радних навика? Зашто смо толерантни кадсе ради о ријалити програму?
–У формирању система вредности у друштву значајну улогу има телевизија. Код нас већ веома дуго постоји поремећен систем вредности. Најбезначаније певачице зарађују много више од врсног хирурга или учитеља. Због тога не треба да нас чуди што млади чезну за популарношћу и што су спремни све да учине да би је стекли, објашњава Јелена Влајковић.
Ако је за утеху, теоретичари телевизије у свету се слажу да основно правило гласи: „Никада се не надмећи у гледаности с домаћим серијама“.
Тако се показало и у Србији јер првих шест места на листи топ 20 емисија у 2010. години ријалити шоу заузима седмо, осмо, четрнаесто и шеснаесто место. Испред ријалити програма су домаће игране серије, тенис и фудбал. Утешно.
Мери Билић
-----------------------------------------------------------
Где је британска уздржаност
Традиционално уздржани Британци су пре неколико година за победника „Великог брата“ изгласали пакистанског транссексуалца, у трећој сезони Џејд Гуди су пред камерама саопштили да умире од рака (касније је она уновчила своју несрећу тако што је, већ тешко болесна, за милион фунти, продала ексклузивна права за снимање свог венчања) а медији су били скандализовани и расистичким испадима према једној од укућанки, Индијки.
Прошлог лета, продуценти „Икс фактора“ признали су да такмичаре мењају глас у монтажи, али према њиховим речима те су измене „минорне и не утичу на укупан утисак који кандидати остављају на потенцијалне гласаче“.
А управо је „Икс фактор“ лансирао највеће звезде у Великој Британији, између осталих је Сајмон Кауел постао планетарно познат, или озлоглашен због саркастичних коментара и суровог односа према такмичарима. Најуспешнију каријеру направила је Леона Луис, која је са 21 годином победила у трећем серијалу и убрзо освојила и свет својим талентом.
Највећа музичка сензација протекле деценије Сузан Бојл такође је потекла из ријалитија „Британија има таленат“. Неугледна, средовечна домаћица из Шкотске је преко ноћи постала интернет звезда, а само у прва три дана, снимак њеног наступа на Јутјубу видело је два и по милиона људи.
М. Б.
Објављено: 23.01.2011
Извор: Политика
Простачко понашање учесника у ријалити програмима као да даје дозволу гледаоцима да се и они тако понашају у свакодневном животу, а много скривенија порука је да због новца треба пристајати и на најгора понижења
Да ли је ријалити шоу заиста најомиљенија забава у Срба? Или је то само ТВ формат који подиже највишебуке и скандала за задовољавање личне потребе за егзибиционизмом и потребе дела публике за воајеризмом.
И док се једни питају да ли уопште постоје границе у вулгарности и примитивизму који стиже с ТВ екрана, ријалити програми су за многе уносан посао. Телевизије подижу гледаност, маркетиншке агенције се утркују да својим клијентима обезбеде рекламе у тим емисијама, таблоиди и већина дневних новина будно прате дешавања и читаоце бомбардују детаљним „ријалити бизарности“. Не треба заборавити ни солидну зараду од гласања путем мобилних телефона јер, примера ради, за учесника једног ријалитија стигне и више од 100.000 гласова. Свој део колача узимају и кладионице, где су поред спортских резултата на тикетима и такмичари ријалитија.
Интересовање за туђе животе често је у функцији потврђивања да је све у реду са нашим сопственим животом. Простачко понашање неких учесника у оваквим емисијама као да даје дозволу гледаоцима да је сасвим у реду да се тако понашају у свакодневном животу. Сви знамо колико је телевизија моћна у обликовању јавног мњења и понашања. Када се неке особе, посебно оне које су познате у јавности, понашају на одређени начин то се доживљава као пожељно понашање. Емисије типа ријалити шоу програма као да имају и једну много скривенију поруку да увере гледаоце да је све дозвољено и да због новца треба пристајати и на најгора понижења, објашњава проф. др Јелена Влајковић, клинички психолог, консултант у „Психолошким круговима“.
Иначе, друго име за ријалити програм у речнику великих ТВ мрежа је „алтернативни забавни програм“, а њихови челни људи кажу да је погрешно очекивати од ријалити телевизије да буде друштвено одговорна.
Србија је рекордер по броју сати које њени становници проведу испред малог екрана а истовремено је по броју депресивних особа четврта земља у свету.Др Јелена Влајковић о томе каже : „Колико сати ћемо дневно гледати ТВ програм зависи од више фактора. Старији људи много више времена проводе испред ТВ екрана. Такође, људи неразвијених културних интересовања (књиге, позоришне представе) ’гутају’ све емисије које се током дана емитују на телевизији. За њих је телевизија често једини извор информација и једини извор задовољства. У времену тешке економске кризе телевизији се окрећу и они људи који имају културна интересовања, али немају новца да их задовоље.Дужина гледања ТВ програма има везе и с депресивним афектом. Депресивне особе могу сатима да седе испред ТВ екрана, мењају канале а, уствари, ниједну емисију не одгледају до краја. Често је овакво понашање један од првих симптома кризе, посебно кризе средњих година.“
Ера ријалити програма почела је рађањем „Великог брата“, чије лиценцирано издање је емитовано у више од 60 земаља света а највећу гледаност овај ТВ формат је забележио у Енглеској, Сједињеним Државама и Латинској Америци.
„Поносни отац“ је 55-годишњи Холанђанин Џон де Мол, власник продуцентске куће „Ендемол“, који је на идеју за „Великог брата“ дошао инспирисан експериментом у пустињи Аризоне, названим „Биосфера 2“ у којем је осморо мушкараца и жена живело заједно у огромној стакленој коцки која је „симулирала“ планету Земљу. Оригинална идеја је била и да шоу траје годину дана и да се прегледи дешавања емитују једном недељно у измонтираним емисијама, међутим на финални производ је био тромесечни шоу, са свакодневним укључењима у програм. Де Молов ТВ експеримент се показао толико успешним да га је 2005. часопис „Форбс“ уврстио на листу 500 најбогатијих људи на свету, са имовином процењеном на више од 2 милијарде долара.
„Брат“ је у Србију стигао 2006. са сезоном која се звала „Генерална проба“. Већина гледалаца који су тада нетремице гледали дешавања у кући „ВБ“ у Кошутњаку, данас би се тешко сетили свих победника а камоли учесника овог ријалитија. Време вероватно брише и сећање гледалаца али и податак да се чак 5 учесника „Великог брата“ нашло у црној хроници јер су Емир Кудузович, Стеван Зечевић и Зорица Лазић погинули у саобраћајној несрећи на Шабачком путу, Антал Скенџић је ножем убио мајку па себе а Филип Каписода је усмртио певачицу Ксенију Пајчин а потом и себи одузео живот.
Продуцентска кућа „Емоушн“, која је носилац лиценце за „Великог брата“ ових дана организује аудиције за нову сезону под називом „Школа за познате“, која ће бити емитована истовремено и у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Занимљиво је да ријалити емисије, на известан начин, уједињују ексју простор, тиме што у њима учествују такмичари из региона а само на аудиције за српског „Великог брата“, које су одржане у Загребу, Ријеци и Сплиту, пријавило се више од 4.000 људи.
Гледаоци су одушевљено прихватили и све три сезоне „Фарме“, која је победницима донела по 100.000 евра. Победници су били Милан Топаловић Топалко, Милош Бојанић и Катарина Живковић – којима је заједничко то што су певачи „Гранд продукције“. У овим ријалити програмима учествовала су и четири политичара: Ненад Чанак, Рака Радовић, Милан Парошки и Марјан Ристичевић, који су својим пласманом демантовали тезу да су, у Србији, политичари најпопуларнији.
Интересантно је да „Велики брат“ није постигао велику гледаност у Хрватској (као ни његов највећи конкурент на овим просторима „Фарма“), али је зато „Плес са звијездама“ спектакуларан шоу програм који се емитује на тамошњој националној телевизији а у трочланом жирију је већ две године и легендарна спортска коментаторка, 82-годишња Милка Бабовић.
Кроз најгледаније ријалити програме у Србији („ВБ“, „Фарма“ и „Сурвајвер“) продефиловало је више од стотину учесника; већина од њих су публици мало познати певачи, манекени, фотомодели, „мисице“ или људи с такозваним обичним занимањима, који су ово видели као животну прилику да зараде новац и стекну својих пет минута славе. Али међу њима су и Лепа Лукић, Ера Ојданић, Никола Роквић, Гоца Тржан, Биљана Цинцаревић, Весна Змијанац... за које се не може рећи да су се пријавили ради стицања славе или новца. Праве разлоге тешко признајуи добро крију под шаблонским одговорима „да су дошли да се играју, забаве, упознају нове људе и тестирају своје границе“.
Продуцентиманије промакло да је рејтинг „Великог брата“ скочио оног тренутка када је Јелена Карлеуша ушла у кућу на 24 сата а гледаоци су чекали ситне сате не би ли је видели без шминке и у спаваћици. То је био само први степеник јер је публика касније могла до миле воље да гледа како Зорица Брунцлик износи стајско ђубриво, Марина Перазић пере судове а Ева Рас кува...
О томе колико су овдашњи учесници ријалити програма „безопасни“ сведочи француски документарац који је направила група аутора а који приказује такмичаре који пристају да муче једни друге електро шоковима. Креатори програма су их убедили да присуствују снимању новог ријалити програма „Екстремна зона“ у којем је основно правило да се нетачни одговори кажњавају болним електрошоковима. Такмичари нису знали да су део експеримента и да су жртве које вриште од бола и моле за милост заправо глумци. Они би настављали с давањем електрошокова саиграчима, чак и онда када су мислили да ће то имати фаталан исход. Овај лажни ријалити имао је хостесе и публику, која је аплаудирала „мучитељима“. Аутори су признали да нису ни сањали да ће резултати бити поражавајући а један такмичар се правдао тиме да је мучио друге „јер се плашио да не упропасти емисију“.
Колико је дугорочно опасно то што телевизије младима нуде идолеза идоле трећеразредне певачице и људи без образовања и радних навика? Зашто смо толерантни кадсе ради о ријалити програму?
–У формирању система вредности у друштву значајну улогу има телевизија. Код нас већ веома дуго постоји поремећен систем вредности. Најбезначаније певачице зарађују много више од врсног хирурга или учитеља. Због тога не треба да нас чуди што млади чезну за популарношћу и што су спремни све да учине да би је стекли, објашњава Јелена Влајковић.
Ако је за утеху, теоретичари телевизије у свету се слажу да основно правило гласи: „Никада се не надмећи у гледаности с домаћим серијама“.
Тако се показало и у Србији јер првих шест места на листи топ 20 емисија у 2010. години ријалити шоу заузима седмо, осмо, четрнаесто и шеснаесто место. Испред ријалити програма су домаће игране серије, тенис и фудбал. Утешно.
Мери Билић
-----------------------------------------------------------
Где је британска уздржаност
Традиционално уздржани Британци су пре неколико година за победника „Великог брата“ изгласали пакистанског транссексуалца, у трећој сезони Џејд Гуди су пред камерама саопштили да умире од рака (касније је она уновчила своју несрећу тако што је, већ тешко болесна, за милион фунти, продала ексклузивна права за снимање свог венчања) а медији су били скандализовани и расистичким испадима према једној од укућанки, Индијки.
Прошлог лета, продуценти „Икс фактора“ признали су да такмичаре мењају глас у монтажи, али према њиховим речима те су измене „минорне и не утичу на укупан утисак који кандидати остављају на потенцијалне гласаче“.
А управо је „Икс фактор“ лансирао највеће звезде у Великој Британији, између осталих је Сајмон Кауел постао планетарно познат, или озлоглашен због саркастичних коментара и суровог односа према такмичарима. Најуспешнију каријеру направила је Леона Луис, која је са 21 годином победила у трећем серијалу и убрзо освојила и свет својим талентом.
Највећа музичка сензација протекле деценије Сузан Бојл такође је потекла из ријалитија „Британија има таленат“. Неугледна, средовечна домаћица из Шкотске је преко ноћи постала интернет звезда, а само у прва три дана, снимак њеног наступа на Јутјубу видело је два и по милиона људи.
М. Б.
Објављено: 23.01.2011
Извор: Политика