Šta je novo?

Protest koji je zatresao Ameriku

UREDNIK
Učlanjen(a)
27.06.2011
Poruka
10.540
Protest koji je zatresao Ameriku
Izvor: RTS

Tomi Smit i Džon Karlos pobedničkom podijumu prišli su u čarapama, a kada je počela da se intonira američka himna, pognuli su glave i podigli stisnute pesnice u vazduh. Tihi protest američkih olimpijaca i osvajača zlatne i bronzane medalje na trci od 200 metara na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine žestoko je zatresao Ameriku. Smit i Karlos su tog trenutka pažnju čitavog sveta skrenuli na težak položaj „crnih Amerikanaca“.

Moderne Olimpijske igre su jedan od najbitijih događaja savremenog društva. Predviđeno je da jedan takav planetarni događaj promoviše najviše sportske ideale i ljudske vrline. U idealnom svetu, sport bi bio odvojen od politike, a Olimpijske igre bi bile oslobođene bilo kakvog ideološkog uplitanja. Ipak, Olimpijske igre su neretko služile upravo za demonstraciju političkih stavova.


Jedan od događaja koji se smatra nezaboravnih trenutkom u istoriji modernog olimpizma dogodio se 16. oktobra 1968. godine na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju. Tog dana dvojica tamnoputih američkih sprintera i osvajača medalja, Tomi Smit i Džon Karlos rešila su da pokažu čitavom svetu da Amerika nije zemlja iz snova za sve njene sugrađane. Smit koji je osvojio zlatnu medalju i Karlos koji je osvojio bronzu u finalu trke na 200 metara, tog dana na pobedničkom podijumu, tokom intoniranja američke himne oborili su glave i podigli stisnute pesnice. Svojim „tihim protestom" skrenuli su pažnju čitavog sveta na težak položaj afro-amerikanaca u Americi.

Dvojica sportista prošli su dug put do pobedničkog postolja, dok su njihovi životi nakon tog čina pretvoreni u pakao. Priča o Smitu i Karlosu ne počinje na pobedničkom podijumu u Meksiko Sitiju, niti se tu završava. To je samo vrhunac jedne borbe u vremenu velikih promena u Americi.

Šezdesete godine prošlog veka u Americi smatraju se možda i najturbulentnijom dekadom u istoriji te zemlje. Kada se kaže „šezdesete" u Americi, ne misli se samo na kalendaresku dekadu već pre svega na vreme koje obuhvata period od 1963. godine (od ubistva Kenedija) do 1974. godine (ostavke Ričarda Niksona).



OI-Meksiko.jpg

U turbulentnom periodu, kada se javljaju različiti društveni pokreti, snažni antiratni protesti, (prvo na američkim univerzitetima pa onda dalje), kada je začeta hipi kultura i kada je borba za seksualne slobode čini se dostigla vrhunac, na površinu izlaze i svi drugi potiskivani problemi koji su se gomilali decenijama u američkom društvu.

Pojavom crnačkih lidera poput Martina Lutera Kinga i nešto militantnijih poput Malkolm Iksa, afro-američka populacija konačno je glasno progovorila o svojim problemima i nezadovoljstvu u rasno podeljenoj Americi. Tamnoputi sportisti, kao jedni od retkih koji imaju privilegiju da obezbede sebi školovanje na univerzitetu, postaju svesni da je nastupilo vreme kada bi trebalo da svoju popularnost i položaj iskoriste da ukažu na težak život svojih sunarodnika.

Pozdrav-drugi-ugao.jpg

Jedan od dvojice sportista koji su na dodeli medalja u Meksiko Sitiju podigli pesnicu bio je Džon Karlos. Rođen i odrastao u Harlemu, od malih nogu je na svojoj koži osetio nepravde tadašnjeg američkog društva. Iako je bio dobar u skoro svim sportovima, maštao je da bude plivač. Ipak, želju nikada nije mogao da ispuni jer je u to vreme većina bazena bila u klubovima namenjenih bogatima u kojima je zabranjen pristup „crncima" (a često i Jevrejima). U Harlemu je upijao vatrene govore Malkolm Iksa, jednog od ekstremnijih crnačkih vođa.

Nakon srednje škole Karlos je 1967. godine putem atletske stipendije stigao na državni univerzitet Istočni Teksas, da bi godinu dana kasnije prešao na legendarni San Hoze državni univerzitet.

U to vreme Univerzitet u San Hozeu već je bio još jedan talentovan kratkoprugaš, Tomi Smit. Momak rođen u Teksasu brzo je privukao pažnju stručnjaka svojom brzinom. Još pre nego što je stigao u San Hoze važio je za veliku nadu američkog sprinta.

Smit-i-Karlos.jpg

Smit i Karlos nosioci protesta
Obojica sportista u to vreme imali su čvrsto izgrađene stavove po pitanju položaja afro-amerikanaca u američkom društvu. Spona između dvojice mladih sprintera bio je harizmatični profesor sociologije Hari Edvards.

Kao jedan od retkih tamnoputih profesora na američkim univerzitetima u to vreme, Edvards je svoje radove i istraživanja bazirao na iskustvima tamnoputih sportista i zalagao se za njihovo učešće u menadžmentu profesionalnog sporta. Edvards je bio idejni tvorac udruženja Olimpijski projekat za ljudska prava (Olympic Project for Human Rights, skraćeno OPHR), koji je okupljao tamnopute sportiste u borbi protiv rasizma.

Olimpijski projekat za ljudska prava (OPHR) je osnovan u oktobru 1967. godine, manje od godinu dana uoči Olimpijskih igara u Meksiku. Organizacija se zalagala za bojkot predstojećih Olimpijskih igara, ali mnogi smatraju da je zagovaranje bojkota bilo više sredstvo nego cilj.

Trka.jpg

Legendarno finale na 200 metara
Kao četiri osnovna cilja OPHR je proklamovao zabranu učešća na Igrama Južnoj Africi i Rodeziji zbog aparthejda, vraćanje licence i titule Muhamedu Aliju koja mu je oduzeta kada je odbio da ide u Vijetnam. Bitan zahtev bio je i angažovanje većeg broja afro-američkih trenera i asistenata, dok je možda i najvažniji zahtev bio smena tadašnjeg predsednika Međunadornog olimpijskog komiteta (MOK), Amerikanca Ejvorija Brandidža.

Predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta i jedna od verovatno najkontroverznijih ličnosti modernog olimpizma, Ejvori Brandidž, koji je bio veoma nepopularan među mnogim američkim sportistima, uputio je jasne pretnje da se neće tolerisati bilo kakva politizacija predstojećih Igara. Zanimljivo je da je Brandidž uoči Drugog svetskog rata bio neskriveni simpatizer nacista i Hitlera, tako da ne čudi što je upravo njegovoj kompaniji dodljen posao izgradnje nemačke ambasade u SAD. Prema svedočenju mnogih, u svom rekreativnom klubu u Santa Barbari zvanično zabranio pristup „crncima i Jevrejima". To su bile samo neke od kontroverzi koje su pratile prvog čoveka svetskog olimpizma.

Profesor-Hari-Edvards.jpg

Profesor Hari Edvards pokretač Olimpjskog projekta za ljudska prava
Čini se da su otvorene pretnje Brandidža samo dolile ulje na vatru kod pojedinih tamnoputih sportista, koji su do tog trenutka bili i neodlučni da li da delaju. Isto tako sve smeliji pozivi na bojkot razbesneli su drugi deo američke javnosti, tako da su mnogi tamnoputi sportisti koji su podržavali bojkot dobijali pretnje smrću. Ipak, uoči odlaska na Olimpijske igre bilo je jasno da bojkota te manifestacije neće biti. OPHR nije uspeo da mobilizuje sportiste i da ih ohrabri da učine jedan tako smeo korak. Ostavljeno je sportistima da na samim takmičenjima preduzimaju individualne akcije.

Karlos i Smit su izborili mesto u olimpijskom timu maestralnim rezultatima u kvalifikacijama, oborivši neke rekorde. Oči mnogih bile su uprte u njih.

Tog sudbonosnog jutra 16. oktobra 1968. godine, u finalu trke na 200 metara trijumfovao je Tomi Smit. On je vremenom od 19 sekundi i 83 stotinke postavio novi svetski rekord. Drugo mesto zauzeo je Australijanac Piter Norman, dok je treći bio Džon Karlos.

OPHR-bedz.jpg

Bedž Olimpijskog projekta za ljudska prava (OPHR)
Ideja da se nešto u toku dodele medalja učini došla je spontano, nakon trke. Navodno je Smit inicirao akciju, spremio je crne rukavice, dok je Karlos je rekao da će mu se pridružiti (ipak, ova verzija je opovrgnuta od strane Karlosa koji nije prepustio sve zasluge Smitu).

U toku priprema za izlazak na podijum dogodilo se nešto neverovatno, Osvajač srebrne medalje, Australijanac, belac, Piter Norman hteo je da podrži dvojicu američkih sprintera. Norman je uspeo da uzme bedž organizacije OPHR od člana američkog veslačkog tima, belca Pola Hofmana, koji je sa kolegama podržavao protest svojih zemljaka. Zanimljivo je da je upravo Norman predložio dvojici američkih sprintera da svaki navuče po jednu rukavicu, imajući u vidu da je Karlos svoje crne rukavice ostavio u olimpijskom selu.

Američki sprinteri pobedničkom postolju su prišli hodajući u crnim čarapama, sa po jednom crnom rukavicom na ruci. Kada je počela da se intonira američka himna i diže američka zastava Smit i Karlos su spustili glave, podigli po jednu ruku stisnutu u pesnicu i ćutali. U tih par minuta trajanja himne Amerika je bila šokirana.

Ejvori-Brandidz.jpg

Ejvori Brandidž preuzeo na sebe kažnjavanje neposlušnih olimpijaca
Simbolika protesta dvojice američkih atletičara bila je snažna. Visoko podignute ruke na koje su stavljene crne rukavice, stisnute u pesnicu simbolizovale su „crnu snagu" i jedinstvo. Mnogi su tumačili da je to u stvari bio pozdrav ekstremne partije crnih nacionalista „Crni panteri", ali Smit je odbijao te navode. Izuvene patike i stajanje na podijumu u crnim čarapama simbolizuju siromaštvo crnih Amerikanaca. Smit je oko vrata nosio crni šal koji simbolizuje crni ponos, dok je Karlos imao otkopčan gornji deo trenerke kao simbol solidarnosti sa svim američkim radnicima. Osim toga Karlos je imao okačenu i ogrlicu kojom je odao počast svim žrtvama linčovanja kojem su afro-amerikanci bili izloženi prethodnih decenija i vekova.

Pored njih, na delu podijuma predviđenog za osvajača srebrne medalje, stajao je drugoplasirani Australijanac Norman Bejts sa bedžom OPHR. Ova slika i tihi protest koji je trajao do kraja intoniranja himne žestoko su zatresli američko društvo, ali i čitav svet.

Potez Smita i Karlosa momentalno je postao svetska vest. Publika na stadionu nije blagonaklono gledala na protest dvojice olimpijaca. Smit i Karlos su izviždani kada su napuštali podijum.

Novine.jpg

Mediji i javnost bez milost za potez Smita i Karlosa
Mnogi u Americi su protest dvojice američkih atletičara doživeli kao neprostivu provokaciju, pa su posledice jednog takvog čina bile neizbežne. Odmazdu prema Smitu i Karlosu na sebe je lično preuzeo predsednik MOK-a Ejvori Brandidž. On je zahtevao da se Smit i Karlos momentalno izbace iz američkog olimpijskog tima i da im se zabrani ulazak u olimpijsko selo. Olimpijski komitet te zemlje je prvo odbio zahtev Brandidža, ali se kasnije povukao kada je prvi čovek MOK-a rekao da će diskvalifikovati čitav američki atletski tim sa Igara.

To je bio samo početak muka za dvojicu sportista. Tajm magazin je na svojoj naslovnoj stranici na kojoj su se nalazili olimpijski krugovi stavio naslov „ljuće, odvratnije, ružnije", iskrivivši moto Olimpijskih igara „brže, više, jače" (na latinskom Citius, Altius, Fortius) u tekstu koji je kritikovao potez dvojice osvajača medalja.

Zanimljivo je da je Brandidž iskoristio i legendarnog tamnoputog sprintera Džesija Ovensa, osvajača zlata na legendarnoj „nacističkoj Olimpijadi" da umanji štetu koju su Smit i Karlos napravili. Ovens je kritikovao „pozdrav pesnicom" i pokušao da objasni ne samo Smitu i Karlosu već i drugim tamnoputim sportistima da političkim protestima nije mesto na Olimpijadi.

Karlos-i-Smit-45.-godisnjcia.jpg

Smit i Karlos u dugogodišnjoj svađi
Jednom prilikom Ovens je čak rekao: „Stisnuta pesnica je besmislen simbol. Kada je otvoriš nemaš ništa drugo osim prstiju, slabašnih praznih prstiju. Jedini put kada crna pesnica ima značakjje kada drži novac. Tu leži moć". U tim trenucima Ovens, prema kome je nakon legendarnih Olimpijskih igara 1936. godine učinjena velika nepravda u domovini, pao je u očima mnogih afro-amerikanaca.

Smit i Karlos nijednog trenutka se nisu pokajali zbog „pozdrava pesnicom". Ipak, taj protest im je doneo velike probleme. Svakodnevno su primali pretnje smrću, dok nikada više nisu bili ni blizu učešću na Olimpijskim igrama. Neretko su razapinjani u medijima i javnosti, ali za sve afro-amerikance postali su simbol hrabrosti.

Smit i Karlos su dugo vremena bili u nemilosti, ne samo političkog, već i sportskog establišmenta u SAD. Svaki od njih je preživljavao i lične tragedije. Karijere su nastavili u američkom fudbalu, gde je Smit igrao za Sinsinati Bengalse, a Karlos za Filadelfija Iglse.

Piter-Norman-sahrana.jpg

Smit i Karlos nose kovčeg na sahrani Pitera Normana
Ništa bolje nije prošao ni Australijanac Piter Norman, čija je podrška američkim sprinterima na pobedničkom podijumu u domovini dočekana „na nož". Norman je i posle Meksiko Sitija ređao sjajne rezultate, ali nije ušao u australijski olimpijski tim za Olimpijske igre 1972. godine u Minhenu. Štaviše, ne samo da Norman nije ušao u olimpijski tim, već nijedan australijski sprinter nije poslat na Igre, da se ne bi ponovila situacija iz Meksiko Sitij. U kasnijim godinama, kada je teško povredio ahilovu tetivu i kada se oprostio od sporta, Norman se odao piću i narkoticima.

Kasnije istorija ipak je drugačije gledala na protest trojice sportista. Smit i Karlos su nakon teških godina ipak dobili zaslužena priznanja nacije. Džon Karlos je 1982. godine ušao u organizacioni komitet koji je pripremao Olimijske igre 1984. godine u Los Anđelesu. Bivši olimpijac služio je kao spona Igara sa crnačkom zajednicom u Los Anđelesu. Godinu dana nakon Igara Karlos je postao trener u srednjoj školi u Palm Springsu, a od 2012. godine u toj školi radi kao savetnik.

Statua.jpg

Ispravljena nepravda - statua Smita i Karlosa
Tomi Smit je postao asistent za fizičko obrazovanje na koledžu Oberlin, dok je 1995. godine pomogao vođenju američke atletske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u dvorani koje se održavalo u Barseloni.

Dvojica američkih olimpijaca 2008. godine dobila su nagradu za hrabrost „Artur Eš", dok su, kako su godine odmicale, mnogi drugi sportski radnici i političari širom sveta odavali priznanje. Ipak, možda najlepši poklon Smit i Karlos su dobili na Univerzitetu San Hoze, sa kojeg su i otišli na Olimpijadu. Na inicijativu studenata, tamo je postavljena statua u prirodnoj veličini, na kojoj je ovekovečen momenat kada dvojica hrabrih sportista drže podignute pesnice.

Piter-Norman-izvinjenje.jpg

Izvinjenje australijske države Piteru Normanu skoro pola veka kasnije
Malo je poznato da su Smit i Karlos odmah nakon Olimpijskih igara ušli u lični konflikt. Karlos nikada nije priznao zvaničnu verziju da je Smit osmislio protest a da se on samo pridružio. Štaviše, Karlos je čak naveo da je pustio Smita da pobedi u trci. Sa druge strane Smit je bio ogorčen kada je Karlos primljen u Kuću slavnih, rekavši da mu tamo nije mesto jer nije osvojio zlato na Olimpijskim igrama. Dvojica sprintera su odbijala mnoge unosne ugovore za snimanje holivudskog filma i dokumentaraca, jer nisu mogla da se dogovore kolika je čija uloga u protestu.

Smit i Karlos su ipak doživeli da se nepravde isprave za vreme njihovog života, dok Australijanac Piter Norman koji je na podijumu podržao njihov protest, nije bio te sreće. Norman je preminuo 2006. godine, u svojoj 64. godini. Na sahrani australijskog sprintera, sanduk su nosili upravo Karlos i Smit. Normana Australijanci nisu uključili u pripremu Olimpijskih igara 2000. godine u Sidneju, dok je sprinter dugo vremena bio totalno zaboravljen u domovini. Zvanično izvinjenje australijske države Normanu usledilo je tek 2012. godine, šest godina nakon njegove smrti, dok je u više australijskih gradova potez hrabrog sprintera i podrška tamnoputim kolegama ovekovečena muralima.

Sidnej-mural.jpg

Mural u Sidneju - tri hrabra čoveka
 
Top