LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Prokleta Jerina
Ništa se pored reke Drine ne menja tako brzo kao gradovi. Stara zdanja - gradine i utvrđenja zaboravljeni su i napušteni. Na nekima je ostao pokoji kamen, natruli zid i u njemu porozor...Ostale su, doduše, priče o njima.
U svim pričama o reci Drini i Podrinju pominju se vile nagorkinje i vile jezerkinje, zatim stasiti mladići i čedne đevojke, te raspojasane rospije i ljubav u dućanu, lađe i lađari, pohare i branioci, i napadači i silnici...
Ma koliko pripovedanja bila bajkolika i mila, ipak stare zidine - čudesna dela starih neimara i dalje svojom ćutnjom o davninama zbunjuju.
Neka i opčinjavaju. Ni jedan kamen ne zbori. Neće da kaže ni čija ga je ruka klesala, koji ga je neimar ugradio, ko ga je palio i rušio, ko se uz njega peo... Ništa.
"Kamenje ćuti vekovima. Zna dobro istoriju, ali je ne priča. Putniku namerniku kao da veli da je sam odgonetne. Kamen je veza među ljudima - ponekada i čitav milenijum. Veza skoro do davnine davne, do tamnine tamne. Ljudi su smrtni, a kamen je večan. Spaja - i napadače i branioce, i uhode i javke, i ljubav i kob. A neće da priča iako su svi oni, i sve to, redom nestali. Odnele ih davnine, tišine i magle", priča nam hroničar Podrinja književnik Ljubomir Ćorilić.
Samuje kamenje na vrletima, oštrinom dere oblake i cepa ih. Druži se sa orlovima, maglama, vjetrovima... A govoriti neće.
Pored Drine mnogo je starih kamenih gradova: Đurđevac na ušću i Vratar u kanjonu Sutjeske, Borac iznad Prače, Brodar na ušću Lima, Dobrun na Rzavu, Hrtar na Žepi, Soko iznad Trešnice, Kušlat na ušću Zelenog Jadra u Drinjaču, Perin na Udrču, Zvornički grad...
I svaki kamen ovih starina ćuti.
A kad kamen ćuti, caruje mašta i za sve ima odgovor - gradila ih Jerina, žena Đurđa Brankovića, Prokleta Jerina. Možda je taj nadimak nepravedno nametnut Đurđevoj ženi, ali narod ne prašta.
"Đurađ Branković kulukom je gradio grad Smederevo i narod mu se osvetio pričom o njegovoj nezajažljivoj ukletoj ženi Jerini. Svi ovi gradovi pored Drine građeni su kulukom i mukom, kao što je to činio i Đurađ Branković, pa je ostalo u kolektivnoj svesti Podrinaca da ih je sve gradila prokleta Jerina.
"Zvornički Stari grad i sada se pominje kao Jerinin grad. Postoji legenda da je Jerina naredila da se kamen za gradnju prenosi dodavanjem iz ruke u ruku, iz kamenoloma kod sela Vilčevića, dvanaest kilometara udaljenog od Zvornika", kazuje Ćorilić.
I to je bilo malo prelepoj Grkinji - gospodarici Jerini, pa je naređivala da joj svake večeri u ložnicu dovode stasite mladiće da provedu noć s njom. Ujutru ih je zadovoljena bludnica bacala sa najviše kule, kroz neka tajna vrata u Drinu.
Činila je tako sve do kraja gradnje grada, a onda se jedne večeri namerila na junaka Vuka Jugovića.
Bludila je s njim cele noći, ali ujutru, kada ga je htela baciti niz liticu u Drinu, mladi Jugović uhvatio je nju rukama oko pasa i povukao je sa sobom u ambis.
"Tako je bludnica Jerina završila u smaragdnoj reci, koja i sada buči podno zidina staroga grada, koji se još naziva i Đurđev grad, jer postoji verovanje da ga je zaista zidao sam Đurađ Branković i da je uistinu njegova bludna žena, u vreme gradnje, koristila i ubijala mlade momke iz Podrinja. I kamen zvorničkog grada ćuti o tome i o mnogo čemu drugome - kao da veli: Dolazili su mi mnogi ljudi, pa otišli. Otići ćete i vi sa maglama, sa tišinom i daljinama" - veli književnik Ćorilić.
U Podrinju, kada počne priča o mostovima i ćuprijama, starim gradovima i gradinama, kulama i kulinama, a o davnoj davnini posebno, nezaobilazna su i vjerovanja u vile i onostrana bića. Svi bi se rado odrekli verovanja o svačemu onostranom, ali nikada o vilama.
Drina i Podrinje neraskidivo su vezani za vile, jer se veruje da u ovoj reci i njenom priobalju odvajkada obitavaju vile brodarice, nagorkinje, jezerkinje, oblakinje, zagorkinje...
Bez njihove pomoći niko na Drini nije mogao ništa sagraditi - ni most, niti grad, kuću ili čamac. Splav posebno.
Postoji veliki broj toponima uz Drinu i niz Drinu čiji je naziv u vezi sa vilama: Vilinska kola i Vilinska igrališta, Viline vlasi, Vilinski grad, Vilenjak planina, Vilinski potok u Gornjoj Koviljači...
Nije onda čudo što je Simo Milutinović - Sarajlija Drinu i Podrinje nazvao Vilinskom zemljom - slobodarskom zemljom.
"Sarajlija je prvi tvrdio da Drinu nastanjuju vile zagorkinje, nagorkinje, oblakinje, jezerkinje, brodarice i druge. One su, prema Sarajliji, rodile i mlekom zadojile naše glavne junake iz narodnih pesama i tako im dale natčovečansku snagu: Marka Kraljevića na Durmitoru, u gradu Prilitoru, Obilića na Šargan planini... Vile su rodile i zadojile i Relju Krilaticu, Banović Strahinju, dete Grujicu, Ljuticu Bogdana i mnoge druge junake", pripoveda Ljubomir Ćorilić.
Narod u Podrinju veruje da se istinska sloboda može naći ne u prebivalištu zmajeva - kako to vjeruju u drugim krajevima - nego baš u prebivalištu vila, u njihovom zavičaju. U Podrinju - u vilinskoj zemlji.
(MONDO)
Ništa se pored reke Drine ne menja tako brzo kao gradovi. Stara zdanja - gradine i utvrđenja zaboravljeni su i napušteni. Na nekima je ostao pokoji kamen, natruli zid i u njemu porozor...Ostale su, doduše, priče o njima.
U svim pričama o reci Drini i Podrinju pominju se vile nagorkinje i vile jezerkinje, zatim stasiti mladići i čedne đevojke, te raspojasane rospije i ljubav u dućanu, lađe i lađari, pohare i branioci, i napadači i silnici...
Ma koliko pripovedanja bila bajkolika i mila, ipak stare zidine - čudesna dela starih neimara i dalje svojom ćutnjom o davninama zbunjuju.
Neka i opčinjavaju. Ni jedan kamen ne zbori. Neće da kaže ni čija ga je ruka klesala, koji ga je neimar ugradio, ko ga je palio i rušio, ko se uz njega peo... Ništa.
"Kamenje ćuti vekovima. Zna dobro istoriju, ali je ne priča. Putniku namerniku kao da veli da je sam odgonetne. Kamen je veza među ljudima - ponekada i čitav milenijum. Veza skoro do davnine davne, do tamnine tamne. Ljudi su smrtni, a kamen je večan. Spaja - i napadače i branioce, i uhode i javke, i ljubav i kob. A neće da priča iako su svi oni, i sve to, redom nestali. Odnele ih davnine, tišine i magle", priča nam hroničar Podrinja književnik Ljubomir Ćorilić.
Samuje kamenje na vrletima, oštrinom dere oblake i cepa ih. Druži se sa orlovima, maglama, vjetrovima... A govoriti neće.
Pored Drine mnogo je starih kamenih gradova: Đurđevac na ušću i Vratar u kanjonu Sutjeske, Borac iznad Prače, Brodar na ušću Lima, Dobrun na Rzavu, Hrtar na Žepi, Soko iznad Trešnice, Kušlat na ušću Zelenog Jadra u Drinjaču, Perin na Udrču, Zvornički grad...
I svaki kamen ovih starina ćuti.
A kad kamen ćuti, caruje mašta i za sve ima odgovor - gradila ih Jerina, žena Đurđa Brankovića, Prokleta Jerina. Možda je taj nadimak nepravedno nametnut Đurđevoj ženi, ali narod ne prašta.
"Đurađ Branković kulukom je gradio grad Smederevo i narod mu se osvetio pričom o njegovoj nezajažljivoj ukletoj ženi Jerini. Svi ovi gradovi pored Drine građeni su kulukom i mukom, kao što je to činio i Đurađ Branković, pa je ostalo u kolektivnoj svesti Podrinaca da ih je sve gradila prokleta Jerina.
"Zvornički Stari grad i sada se pominje kao Jerinin grad. Postoji legenda da je Jerina naredila da se kamen za gradnju prenosi dodavanjem iz ruke u ruku, iz kamenoloma kod sela Vilčevića, dvanaest kilometara udaljenog od Zvornika", kazuje Ćorilić.
I to je bilo malo prelepoj Grkinji - gospodarici Jerini, pa je naređivala da joj svake večeri u ložnicu dovode stasite mladiće da provedu noć s njom. Ujutru ih je zadovoljena bludnica bacala sa najviše kule, kroz neka tajna vrata u Drinu.
Činila je tako sve do kraja gradnje grada, a onda se jedne večeri namerila na junaka Vuka Jugovića.
Bludila je s njim cele noći, ali ujutru, kada ga je htela baciti niz liticu u Drinu, mladi Jugović uhvatio je nju rukama oko pasa i povukao je sa sobom u ambis.
"Tako je bludnica Jerina završila u smaragdnoj reci, koja i sada buči podno zidina staroga grada, koji se još naziva i Đurđev grad, jer postoji verovanje da ga je zaista zidao sam Đurađ Branković i da je uistinu njegova bludna žena, u vreme gradnje, koristila i ubijala mlade momke iz Podrinja. I kamen zvorničkog grada ćuti o tome i o mnogo čemu drugome - kao da veli: Dolazili su mi mnogi ljudi, pa otišli. Otići ćete i vi sa maglama, sa tišinom i daljinama" - veli književnik Ćorilić.
U Podrinju, kada počne priča o mostovima i ćuprijama, starim gradovima i gradinama, kulama i kulinama, a o davnoj davnini posebno, nezaobilazna su i vjerovanja u vile i onostrana bića. Svi bi se rado odrekli verovanja o svačemu onostranom, ali nikada o vilama.
Drina i Podrinje neraskidivo su vezani za vile, jer se veruje da u ovoj reci i njenom priobalju odvajkada obitavaju vile brodarice, nagorkinje, jezerkinje, oblakinje, zagorkinje...
Bez njihove pomoći niko na Drini nije mogao ništa sagraditi - ni most, niti grad, kuću ili čamac. Splav posebno.
Postoji veliki broj toponima uz Drinu i niz Drinu čiji je naziv u vezi sa vilama: Vilinska kola i Vilinska igrališta, Viline vlasi, Vilinski grad, Vilenjak planina, Vilinski potok u Gornjoj Koviljači...
Nije onda čudo što je Simo Milutinović - Sarajlija Drinu i Podrinje nazvao Vilinskom zemljom - slobodarskom zemljom.
"Sarajlija je prvi tvrdio da Drinu nastanjuju vile zagorkinje, nagorkinje, oblakinje, jezerkinje, brodarice i druge. One su, prema Sarajliji, rodile i mlekom zadojile naše glavne junake iz narodnih pesama i tako im dale natčovečansku snagu: Marka Kraljevića na Durmitoru, u gradu Prilitoru, Obilića na Šargan planini... Vile su rodile i zadojile i Relju Krilaticu, Banović Strahinju, dete Grujicu, Ljuticu Bogdana i mnoge druge junake", pripoveda Ljubomir Ćorilić.
Narod u Podrinju veruje da se istinska sloboda može naći ne u prebivalištu zmajeva - kako to vjeruju u drugim krajevima - nego baš u prebivalištu vila, u njihovom zavičaju. U Podrinju - u vilinskoj zemlji.
(MONDO)