Piše: Branislav Gulan ponedeljak, 25 oktobar 2010
PROIZVODNJA I POTROŠNJA ŽIVINSKOG MESA
Rat koka u regionu
Godišnje proizvedemo 80.000 do 85.000 tona pilećeg, pačjeg i ćurećeg mesa. Imamo više ovog mesa nego što nam treba, ali i izvozimo manje nego što bismo hteli
Proizvodnja živinskog mesa u svetu ove godine trebalo bi da dostigne rekordnih 85 miliona tona (u 2015. godini očekuje se 100 miliona, a 2030. čak 143 miliona tona, što će činiti 40 odsto svetske proizvodnje mesa), dok će u izvozu biti devet miliona tona. U proizvodnji i trgovini najdalje je otišao Brazil, gde je proizvodnja više nego udvostručena: porasla je sa 4,2 na 9,6 miliona tona, dok će ovogodišnja proizvodnja biti veća od 10 miliona tona. Značajan doprinos svetskoj proizvodnji dala je i Kina, koja je u poslednjoj deceniji povećala proizvodnju za šest miliona tona. Sledi SAD, kao treća velesila u prodaji piletine i prerađevina. Te tri države imaju više od 60 odsto udela u svetskoj proizvodnji živinskog mesa.
Uporedo sa rastom proizvodnje, rastu i potrošnja i izvoz. Prognoze su da će ove godine izvoz u svetu dostići devet miliona tona, a samo dve države, Brazil i SAD, u tom poslu učestvuju sa oko 70 odsto. Kada je reč o zemljama EU, one van svog tržišta izvoze tek oko milion tona. Sada se beleži rast kineskog izvoza, a glavni uvoznici su Ruska Federacija i Japan. Rast potrošnje beleži se u Saudijskoj Arabiji i Meksiku, koji uvoze godišnje 600.000, odnosno 500.000 tona mesa.
Prognoze su da će ove godine izvoz u svetu dostići devet miliona tona, a samo dve države, Brazil i SAD, u tom poslu učestvuju sa oko 70 odsto. Kada je reč o zemljama EU, one van svog tržišta izvoze tek oko milion tona
OPTIMIZAM I UPOZORENJE
Pojava ptičjeg gripa od pre nekoliko godina, kada je on potresao svet, sad je prošlost. Da podsetimo, na evropskom tlu prisustvo ptičjeg gripa na uginulim životinjama bilo je potvrđeno i u našoj zemlji, a pre toga u Turskoj, na Kipru, Italiji, Gruziji, Rusiji, Grčkoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Slovačkoj, Rumuniji, Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj, Švajcarskoj, Bosni i Hercegovini, Francuskoj...
Virus H5N1 javljao se mahom kod ptica, ali eksperti i danas strahuju da bi on mogao da mutira u formu koja bi se lako prenosila sa čoveka na čoveka, i koja bi mogla da ubije milione ljudi za samo nekoliko sedmica ili meseci. Među živinom se virus brzo širio, a ljudi ga mogu dobiti direktnim ili indirektnim kontaktom sa inficiranim pticama. Prema najnovijim podacima Svetske zdravstvene organizacije u svetu je od pojave smrtonosnog virusa ptičjeg gripa krajem 2003. godine obolelo 173, a umrle su 93 osobe. Najviše obolelih 93, a od toga 43 umrlih, registrovano je u Vijetnamu, zatim u Indoneziji, Tajlandu i Kini.
U 1997. godini imali smo 16,3 miliona komada živine, što je u odnosu na 1996. godinu manje za 28 odsto. I ove 2010. godine nakon oživljavanja proizvodnje u živinarstvu i izvozu pilića, očekuje se proizvodnja na tom nivou. I proizvodnja jaja je u stalnom padu, jer je u 2003. godini proizvedeno 1,4 milijardi, a 1990. godine za četvrtinu više - 1,87 milijardi komada
Prvi je najstrože mere od zaštite uveo Japan koji je suspendovao uvoz svih vrsta živine iz Francuske, i zapretio da će sličnu zabranu uvesti za Holandiju. Potez Japana je i uznemirio ova dva velika proizvođača piletine. Za Francusku je bila uvedena zabrana zbog toga što je na jednoj njenoj farmi zabeležen prvi slučaj pojave virusa u komercijalnom uzgoju, kao i kod dva slučaja divljih pataka u EU. Potom je nastao i pokolj ćurki, a sve to nije ostavilo drastične posledice na industriju živinskog mesa u Francuskoj, čija vrednost iznosi šest milijardi evra godišnje i najveća je u EU. U ovoj zemlji tada je opala i prodaja piletine za oko 30 odsto. Slično je bilo i u Italiji gde je tražnja opala za 70 odsto. Važećim propisima EU predviđene su i kompenzacije za farmere koji su bili primorani da kolju živinu zbog pojave bolesti, ali ne i za pokrivanje gubitka prihoda zbog loše prodaje.
U Aziji, iz koje je ptičji grip i krenuo, milion ljudi tada je prestalo da jede piletinu i jaja, i tako zapretili indijskoj brzo rastućoj industriji živinskog mesa vrednoj 13,6 milijardi dolara godišnje, da će zapasti u teškoće. Primera radi, u Maleziji se u nastojanju da se onemogući prenošenje virusa pretilo i novčanim i zatvorskim kaznama vlasnicima koji su krili živinu od vlasti da bi je sačuvali od klanja.
Direktor Poslovne zajednice za živinarstvo Srbije, Rade Škorić ističe da naše živinarstvo u poslednjoj deceniji karakterišu ozbiljne krize. U 1997. godini imali smo 16,3 miliona komada živine, što je u odnosu na 1996. godinu manje za 28 odsto. I ove 2010. godine, nakon oživljavanja proizvodnje u živinarstvu i izvozu pilića, očekuje se proizvodnja na tom nivou. I proizvodnja jaja je u stalnom padu, jer je u 2003. godini proizvedeno 1,4 milijardi, a 1990. godine za četvrtinu više - 1,87 milijardi komada.
Po rečima Škorića, problem u živinarskoj proizvodnji je to što živinsko meso i jaja sve više izlaze iz legalnih robnih tokova. Inače, potrošnja i ovog mesa, kao i svih drugih vrsta u Srbiji, je u opadanju. Stoji priča o tome kako se u živinarstvu najbrže dođe do proizvodnje, i da je tu najveći obrt kapitala, ali stoji to da se u živinarstvu najlakše i propada. Od masivne proizvodnje velikih cifara u nekim tržišnim okolnostima kada loše ide, do brzog zatvaranja firmi, bankrota, i odlaska u stečaj. Nama je 2010. godina, nažalost, počela loše sa lošim tržišnim okolnostima. Stvoren je višak proizvodnje koji se do avgusta lagano istopio, a sve to vreme proizvođači su trpeli velike gubitke zbog zaduživanja kod poslovnih banaka i dobavljača. I sada je već počela prodaja pojedinih objekata od strane banaka, koji su dati pod hipoteku za kredite. Od kraja novembra prošle godine, pa negde do avgusta 2010. godine, svaki tovljač pilića koji se opredelio za tu proizvodnju imao je gubitke od 40 do 50 dinara po kilogramu.
Nažalost, proizvodnja je još uvek izdeljena na tri faze, tu su proizvođači jednodnevnih pilića, tovljači i klaničari. U ovoj godini se ne može reći da li je neko od njih zaradio novac, sem onih komercijalnih klanica koje samo kupuju piliće, a ne bave se proizvodnjom. Svi drugi su u gubicima, i ne vidi se kako će se izvući iz tih višemilionskih gubitaka koje su do tada napravili.
Kada je reč o potrošnji mesa, primera radi, ukupno se troši 43 kilograma mesa po stanovniku, a u tome potrošnja živinskog mesa je u 2008. godini učestvovala sa 16,6 kilograma, a godinu dana pre toga sa 18 kilograma. Kada je reč o potrošnji pilećeg mesa, pre svega u našem okruženju, po jednom stanovniku u Albaniji troši se do 7,9 kilograma godišnje, Bosni i Hercegovini oko 4,8, Bugarskoj 15, Hrvatskoj 6,8, Makedoniji i Rumuniji po 15, a u Srbiji oko devet kilograma godišnje. Šansa za izvoz postoji u Makedoniji i Rumuniji, BiH i Bugarskoj.
ŽIVINARSTVO GUŠE TROŠKOVI
“U Srbiji se godišnje proizvede oko 80.000 do 85.000 tona živinskog mesa, odnosno oko 70 miliona brojlera. Sa takvom proizvodnjom naše farme i klanice imaju robu i za izvoz, ali u ovom trenutku višak proizvodnje nema ko da kupi”, kaže direktor Poslovnog udruženja živinara Rade Škorić.
Možete misliti kako je živinarima sa visokom cenom kukuruza, suncokreta i soje. To su troškovi koji cene živinskog mesa u trgovini podižu na 275 do 280 dinara po kilogramu, a i sa tom cenom se gubi. Rešenja se nalaze u podsticajima koja se traže od države za izvoz jednodnevnih pilića, priplodnih jaja, praha od jaja, konzumnih jaja, a ne samo mesa koje je praktično nemoguće izvoziti u ovom momentu, jer nismo na listi za EU, a u okruženju je malo tržište i subvencije ne važe za te zemlje, jer su potpisnice sporazuma CEFTA.
REKORDI U PROŠLOSTI
Naša zemlja je na ovim prostorima rekordnu proizvodnju živinskog mesa od 113.000 tona imala 1985. godine. Proizvodnja je posle toga stalno padala, da bi 1999. godine dostigla 71.000 tona, a 2003. godine 59.000 tona, kada je krenula putem blagog oporavka. Slično je i sa jajima. Prema statističkim podacima proizvodnja jaja pre dve decenije iznosila je 1,87 milijardi komada, 1999. godine 1,46 milijardi, a 2003. godine 1,4 milijarde komada, sa daljom tendencijom pada. Sad smo se samo na trenutak za nijansu oporavili u ovoj proizvodnji, koja je još uvek na niskim granama.
Veliki proizvođač živinskog mesa u našoj zemlji je ‘’Topiko’’ iz Bačke Topole i sa njegovih farmi godišnje se tržištu isporuči gotovo 40.000 tona svežeg mesa i prerađevina. Vlasnik “Topika” sad je slovenačka firma “Perutnina” iz Ptuja, lider u ovoj proizvodnji u regionu. Pre njihovog preuzimanja u “Topiko” je bilo investirano četiri miliona evra, a izgrađena je i nova klanica za 30.000 brojlera godišnje. Kapaciteti prerade u prvoj fazi bili su osam hiljada brojlera na sat, sa najsavremenijom tehnologijom, koja se stalno širi.
Ukoliko naši proizvođači žele u EU, više od 80 odsto njih mora da gradi nove živinarske kapacitete. To traži velika ulaganja i nova ponašanja koja naša zemlja prihvata u procesu pridruživanja EU. U martu je usvojen Pravilnik o uslovima za dobrobit životinja koji u pogledu prostora za držanje koka nosilja predviđa upotrebu “obogaćenih kaveza” do 1. januara 2012. godine. Najgrublja procena kaže da je za promenu svih kaveza kod nas potrebno između 30 i 40 miliona evra
Kada “Agroživ” krajem oktobra 2010. godine dobije novog vlasnika, u trku velikih na tržištu pilećeg mesa uključiće se još jedan punopravni igrač koji je do sada nastupao u donekle manje pogodnom dresu – kombinata u stečaju. Trojka u kojoj se pre nekoliko meseci “Perutnina” Ptuj već proglasila vodećom na tržištu, a slede je “Vindija” sa “Cekin Plandištem” i već pomenuti “Agroživ”, pozicije zauzimaju kroz hipermarkete i za sada pokrivaju oko polovine ukupnog tržišta pilećeg mesa u Srbiji. U utakmici za naklonost potrošača na strani velikih, u razmerama naše zemlje, učestvuju i “Winners Company” iz Jagodine, Industrija mesa “Matijević” i “Živinoprodukt” iz Vranjske Banje. Iako u ovom trenutku svi proizvođači gube, jer prodaju meso ispod cene, taj gubitak možda ima smisla jer se veliki bore za poziciju u regionu i najbolju odskočnu dasku za tržište EU, a mali za opstanak. Polovina ukupne proizvodnje delo je malih živinara.
Svi veliki proizvođači već su zastupljeni u rafovima glavnih trgovačkih lanaca, za razliku od malih koji se bore za kupce mahom na pijacama i u manjim radnjama, a dobar deo ostvaruju i na sivom tržištu. U rafovima “Metroa” su proizvodi “Agroživa”, “Perutnine”, “Vindije” i “Pileproma”, u Hiper kortu su pored pomenutih još i “Agroprom” i “Jugohemija” (“Pile moje”), dok se “Jabuka” odlučila za “Vindiju” i jagodinski “Winners Company”. Tako se na domaćem tržištu rovovski bore oko kupaca dva velika regionalna i tri jaka domaća igrača, jedan posrnuli gigant i na hiljade sitnih živinara.
VIŠKOVI MESA I GUBICI
“Prosečan živinar u našoj zemlji obično je ušao u taj posao tako što je u prethodne dve decenije negde izgubio radno mesto, i shvatio da u toj grani sa nešto kapitala relativno brzo može da stvori proizvod, i da se nada da će zaraditi. Nažalost, tu i nastaju problemi”, kaže Rade Škorić.
Mali živinari uglavnom se bave jednom od tri osnovne “faze” – ili su proizvođači jednodnevnih pilića, ili se bave tovom ili, u daleko ređim slučajevima, imaju klanice i proizvode sveže meso. Kako nisu međusobno povezani, njihovi interesi su suprotstavljeni: proizvođači pilića žele što skuplje da ih prodaju tovljačima, oni pak žele da ih nabave što jeftinije kako bi više zaradili kada ih utove i prodaju klanicama.
“Opet, kako nema dogovora niti zajedničkog cilja, pojavi se višak pilića kojima pada cena, potom i višak mesa koji završi u hladnjačama i opet se prodaje jeftinije, a kako niko ne želi da izađe iz tog posla, koji je najčešće jedino što ima, nastaje vrzino kolo čiji je rezultat višak mesa koji se ne može prodati. Tako je danas između 30 i 40 odsto ukupne proizvodnje pilećeg mesa čist višak na malom tržištu kakvo je naše”, navodi Škorić.
Po njegovim rečima, direktna posledica viška proizvodnje i neorganizovanosti malih proizvođača je niska cena pilećeg mesa. Ostavljajući učestale akcije prodaje na stranu, cena po kilogramu kreće se između 200 i 230 dinara u maloprodaji, što znači samo jedno, a to je da se živinarima gomilaju gubici. Da bi se svakom proizvođaču isplatilo da radi, cena bi trebalo da bude 280 dinara po kilogramu u maloprodaji.
“O izvozu se još uvek samo govori, a to potvrđuju i podaci Privredne komore Srbije, prema kojima je do avgusta ove godine izvezeno samo 1.558 tona piletine u vrednosti 3,55 miliona dolara. Izvoz je mali (jedan do tri odsto proizvodnje), a meso je pronalazilo kupce u Makedoniji, Crnoj Gori i BiH. Tržište članica EU još je daleko, mada je nedavni ‘Vindija’ (Hrvatska) - ‘Cekin-Plandište’ prvi u našoj zemlji dobio izvozni kontrolni broj, dok još dva proizvođača čekaju na dobijanje izvoznog broja”, navodi Škorić. Proces od prijave do dobijanja broja traje najmanje godinu dana, a zahteva i ogromna ulaganja.
Ukoliko naši proizvođači žele u EU, više od 80 odsto njih mora da gradi nove živinarske kapacitete. To traži velika ulaganja i nova ponašanja koja naša zemlja prihvata u procesu pridruživanja EU. U martu je usvojen Pravilnik o uslovima za dobrobit životinja koji u pogledu prostora za držanje koka nosilja predviđa upotrebu “obogaćenih kaveza” i to do 1. januara 2012. godine. Takvo pravilo u EU važi od 1999. godine, pa njihovi uzgajivači na raspolaganju imaju 13 godina da se prilagode, a naši živinari manje od dve godine. Pri tom, najgrublja procena kaže da je za promenu svih kaveza kod nas potrebno između 30 i 40 miliona evra. To je ogroman novac za male proizvođače, pa se smatra da primena tog dela Pravilnika neće biti moguća.
Kakve ciljeve onda postavljaju proizvođači u Srbiji? “Perutnina” Ptuj je kroz intenzivna ulaganja 30 desetina miliona dolara u “Topiko” stekla primat na srpskom tržištu. Sa uspostavljanjem i izgradnjom vertikalnog reprodukcionog lanca proizvodnje hrane od živinskog mesa ta kompanija je realizovala svoju stratešku nameru.
Predsednik Uprave i generalni direktor “Perutnine”, dr Roman Glaser kaže da svakim danom na svim tržištima hranu te kompanije konzumira dva miliona zadovoljnih potrošača. “Cilj nam je da do 2012. godine postanemo vodeći proizvođač živinskog mesa u široj regiji. Zahvaljujući takvom radu postali smo tržišni lider i najveći proizvođač mesa i živine u Srbiji i šire”, kaže Glaser.
“Vindija” je takođe u našu zemlju uložila 22,5 miliona evra, a generalni direktor Dragutin Drk kaže da je širenje u regionu antirecesijski plan varaždinske grupacije. U isto vreme, naš nekada najveći proizvođač, “Agroživ” je u stečaju i prodaje celokupnu imovinu. Zamenik stečajnog upravnika Igor Lavš kaže da je, uprkos teškoćama, sačuvana proizvodnja i tržišna pozicija. Jagodinski “Winners” širenje na domaćem tržištu postavlja kao osnovni cilj, a to planira da ostvari kroz širenje prodajne mreže. Širenje van granica moći će da ostvari kada država bude subvencionisala živinare sa 10 odsto u izvozu.
Živinari sad traže od Ministarstva poljoprivrede u Srbiji podsticaje za one koji obezbede ulazak u EU i na treća tržišta. To je primer firme “Iradia” iz Sremske Kamenice koja je izvezla dve ture jednodnevnih pilića od po 200.000 komada u Egipat. Podsticaji se traže i za priplodna i konzumna jaja, prerađevine od pilećeg mesa. Na taj način država sa malo novca može mnogo da uradi na poboljšanju prilika u živinarstvu, dok bi mali proizvođači trebalo da shvate da je budućnost u povezivanju u lance sa zajedničkim ciljem – proizvodnjom živinskog mesa. Rascepkani po fazama, i u razmišljanju samo jedan korak unapred, uvek će praviti višak robe i manjak u svom džepu.
MILION PILIĆA U EGIPAT
“Iz Srbije je na tržište Egipta do sada izvezeno milion pilića, a ta zemlja je spremna da od naših proizvođača kupi i veće količine jagnjetine”, kaže direktor Uprave za veterinu Zoran Mićović.
Država Srbija je ozbiljno krenula u harmonizaciju propisa sa EU, Ruskom Federacijom i sa trećim zemljama. Kao rezultat toga došlo je do saradnje Egipta i Srbije, što može da predstavlja i veliki odušak za proizvođače pilećeg mesa. Jer to je zemlja sa 75 miliona stanovnika i 20 miliona turista godišnje, pa hoće da kod nas kupe i veće količine jagnjetine.
Preneseno sa:
AKTER - nedeljnik savremene Srbije!
PROIZVODNJA I POTROŠNJA ŽIVINSKOG MESA
Rat koka u regionu
Proizvodnja živinskog mesa u svetu ove godine trebalo bi da dostigne rekordnih 85 miliona tona (u 2015. godini očekuje se 100 miliona, a 2030. čak 143 miliona tona, što će činiti 40 odsto svetske proizvodnje mesa), dok će u izvozu biti devet miliona tona. U proizvodnji i trgovini najdalje je otišao Brazil, gde je proizvodnja više nego udvostručena: porasla je sa 4,2 na 9,6 miliona tona, dok će ovogodišnja proizvodnja biti veća od 10 miliona tona. Značajan doprinos svetskoj proizvodnji dala je i Kina, koja je u poslednjoj deceniji povećala proizvodnju za šest miliona tona. Sledi SAD, kao treća velesila u prodaji piletine i prerađevina. Te tri države imaju više od 60 odsto udela u svetskoj proizvodnji živinskog mesa.
Uporedo sa rastom proizvodnje, rastu i potrošnja i izvoz. Prognoze su da će ove godine izvoz u svetu dostići devet miliona tona, a samo dve države, Brazil i SAD, u tom poslu učestvuju sa oko 70 odsto. Kada je reč o zemljama EU, one van svog tržišta izvoze tek oko milion tona. Sada se beleži rast kineskog izvoza, a glavni uvoznici su Ruska Federacija i Japan. Rast potrošnje beleži se u Saudijskoj Arabiji i Meksiku, koji uvoze godišnje 600.000, odnosno 500.000 tona mesa.
Prognoze su da će ove godine izvoz u svetu dostići devet miliona tona, a samo dve države, Brazil i SAD, u tom poslu učestvuju sa oko 70 odsto. Kada je reč o zemljama EU, one van svog tržišta izvoze tek oko milion tona
OPTIMIZAM I UPOZORENJE
Virus H5N1 javljao se mahom kod ptica, ali eksperti i danas strahuju da bi on mogao da mutira u formu koja bi se lako prenosila sa čoveka na čoveka, i koja bi mogla da ubije milione ljudi za samo nekoliko sedmica ili meseci. Među živinom se virus brzo širio, a ljudi ga mogu dobiti direktnim ili indirektnim kontaktom sa inficiranim pticama. Prema najnovijim podacima Svetske zdravstvene organizacije u svetu je od pojave smrtonosnog virusa ptičjeg gripa krajem 2003. godine obolelo 173, a umrle su 93 osobe. Najviše obolelih 93, a od toga 43 umrlih, registrovano je u Vijetnamu, zatim u Indoneziji, Tajlandu i Kini.
U 1997. godini imali smo 16,3 miliona komada živine, što je u odnosu na 1996. godinu manje za 28 odsto. I ove 2010. godine nakon oživljavanja proizvodnje u živinarstvu i izvozu pilića, očekuje se proizvodnja na tom nivou. I proizvodnja jaja je u stalnom padu, jer je u 2003. godini proizvedeno 1,4 milijardi, a 1990. godine za četvrtinu više - 1,87 milijardi komada
U Aziji, iz koje je ptičji grip i krenuo, milion ljudi tada je prestalo da jede piletinu i jaja, i tako zapretili indijskoj brzo rastućoj industriji živinskog mesa vrednoj 13,6 milijardi dolara godišnje, da će zapasti u teškoće. Primera radi, u Maleziji se u nastojanju da se onemogući prenošenje virusa pretilo i novčanim i zatvorskim kaznama vlasnicima koji su krili živinu od vlasti da bi je sačuvali od klanja.
Direktor Poslovne zajednice za živinarstvo Srbije, Rade Škorić ističe da naše živinarstvo u poslednjoj deceniji karakterišu ozbiljne krize. U 1997. godini imali smo 16,3 miliona komada živine, što je u odnosu na 1996. godinu manje za 28 odsto. I ove 2010. godine, nakon oživljavanja proizvodnje u živinarstvu i izvozu pilića, očekuje se proizvodnja na tom nivou. I proizvodnja jaja je u stalnom padu, jer je u 2003. godini proizvedeno 1,4 milijardi, a 1990. godine za četvrtinu više - 1,87 milijardi komada.
Nažalost, proizvodnja je još uvek izdeljena na tri faze, tu su proizvođači jednodnevnih pilića, tovljači i klaničari. U ovoj godini se ne može reći da li je neko od njih zaradio novac, sem onih komercijalnih klanica koje samo kupuju piliće, a ne bave se proizvodnjom. Svi drugi su u gubicima, i ne vidi se kako će se izvući iz tih višemilionskih gubitaka koje su do tada napravili.
Kada je reč o potrošnji mesa, primera radi, ukupno se troši 43 kilograma mesa po stanovniku, a u tome potrošnja živinskog mesa je u 2008. godini učestvovala sa 16,6 kilograma, a godinu dana pre toga sa 18 kilograma. Kada je reč o potrošnji pilećeg mesa, pre svega u našem okruženju, po jednom stanovniku u Albaniji troši se do 7,9 kilograma godišnje, Bosni i Hercegovini oko 4,8, Bugarskoj 15, Hrvatskoj 6,8, Makedoniji i Rumuniji po 15, a u Srbiji oko devet kilograma godišnje. Šansa za izvoz postoji u Makedoniji i Rumuniji, BiH i Bugarskoj.
ŽIVINARSTVO GUŠE TROŠKOVI
“U Srbiji se godišnje proizvede oko 80.000 do 85.000 tona živinskog mesa, odnosno oko 70 miliona brojlera. Sa takvom proizvodnjom naše farme i klanice imaju robu i za izvoz, ali u ovom trenutku višak proizvodnje nema ko da kupi”, kaže direktor Poslovnog udruženja živinara Rade Škorić.
Možete misliti kako je živinarima sa visokom cenom kukuruza, suncokreta i soje. To su troškovi koji cene živinskog mesa u trgovini podižu na 275 do 280 dinara po kilogramu, a i sa tom cenom se gubi. Rešenja se nalaze u podsticajima koja se traže od države za izvoz jednodnevnih pilića, priplodnih jaja, praha od jaja, konzumnih jaja, a ne samo mesa koje je praktično nemoguće izvoziti u ovom momentu, jer nismo na listi za EU, a u okruženju je malo tržište i subvencije ne važe za te zemlje, jer su potpisnice sporazuma CEFTA.
REKORDI U PROŠLOSTI
Veliki proizvođač živinskog mesa u našoj zemlji je ‘’Topiko’’ iz Bačke Topole i sa njegovih farmi godišnje se tržištu isporuči gotovo 40.000 tona svežeg mesa i prerađevina. Vlasnik “Topika” sad je slovenačka firma “Perutnina” iz Ptuja, lider u ovoj proizvodnji u regionu. Pre njihovog preuzimanja u “Topiko” je bilo investirano četiri miliona evra, a izgrađena je i nova klanica za 30.000 brojlera godišnje. Kapaciteti prerade u prvoj fazi bili su osam hiljada brojlera na sat, sa najsavremenijom tehnologijom, koja se stalno širi.
Ukoliko naši proizvođači žele u EU, više od 80 odsto njih mora da gradi nove živinarske kapacitete. To traži velika ulaganja i nova ponašanja koja naša zemlja prihvata u procesu pridruživanja EU. U martu je usvojen Pravilnik o uslovima za dobrobit životinja koji u pogledu prostora za držanje koka nosilja predviđa upotrebu “obogaćenih kaveza” do 1. januara 2012. godine. Najgrublja procena kaže da je za promenu svih kaveza kod nas potrebno između 30 i 40 miliona evra
Kada “Agroživ” krajem oktobra 2010. godine dobije novog vlasnika, u trku velikih na tržištu pilećeg mesa uključiće se još jedan punopravni igrač koji je do sada nastupao u donekle manje pogodnom dresu – kombinata u stečaju. Trojka u kojoj se pre nekoliko meseci “Perutnina” Ptuj već proglasila vodećom na tržištu, a slede je “Vindija” sa “Cekin Plandištem” i već pomenuti “Agroživ”, pozicije zauzimaju kroz hipermarkete i za sada pokrivaju oko polovine ukupnog tržišta pilećeg mesa u Srbiji. U utakmici za naklonost potrošača na strani velikih, u razmerama naše zemlje, učestvuju i “Winners Company” iz Jagodine, Industrija mesa “Matijević” i “Živinoprodukt” iz Vranjske Banje. Iako u ovom trenutku svi proizvođači gube, jer prodaju meso ispod cene, taj gubitak možda ima smisla jer se veliki bore za poziciju u regionu i najbolju odskočnu dasku za tržište EU, a mali za opstanak. Polovina ukupne proizvodnje delo je malih živinara.
Svi veliki proizvođači već su zastupljeni u rafovima glavnih trgovačkih lanaca, za razliku od malih koji se bore za kupce mahom na pijacama i u manjim radnjama, a dobar deo ostvaruju i na sivom tržištu. U rafovima “Metroa” su proizvodi “Agroživa”, “Perutnine”, “Vindije” i “Pileproma”, u Hiper kortu su pored pomenutih još i “Agroprom” i “Jugohemija” (“Pile moje”), dok se “Jabuka” odlučila za “Vindiju” i jagodinski “Winners Company”. Tako se na domaćem tržištu rovovski bore oko kupaca dva velika regionalna i tri jaka domaća igrača, jedan posrnuli gigant i na hiljade sitnih živinara.
VIŠKOVI MESA I GUBICI
Mali živinari uglavnom se bave jednom od tri osnovne “faze” – ili su proizvođači jednodnevnih pilića, ili se bave tovom ili, u daleko ređim slučajevima, imaju klanice i proizvode sveže meso. Kako nisu međusobno povezani, njihovi interesi su suprotstavljeni: proizvođači pilića žele što skuplje da ih prodaju tovljačima, oni pak žele da ih nabave što jeftinije kako bi više zaradili kada ih utove i prodaju klanicama.
“Opet, kako nema dogovora niti zajedničkog cilja, pojavi se višak pilića kojima pada cena, potom i višak mesa koji završi u hladnjačama i opet se prodaje jeftinije, a kako niko ne želi da izađe iz tog posla, koji je najčešće jedino što ima, nastaje vrzino kolo čiji je rezultat višak mesa koji se ne može prodati. Tako je danas između 30 i 40 odsto ukupne proizvodnje pilećeg mesa čist višak na malom tržištu kakvo je naše”, navodi Škorić.
Po njegovim rečima, direktna posledica viška proizvodnje i neorganizovanosti malih proizvođača je niska cena pilećeg mesa. Ostavljajući učestale akcije prodaje na stranu, cena po kilogramu kreće se između 200 i 230 dinara u maloprodaji, što znači samo jedno, a to je da se živinarima gomilaju gubici. Da bi se svakom proizvođaču isplatilo da radi, cena bi trebalo da bude 280 dinara po kilogramu u maloprodaji.
“O izvozu se još uvek samo govori, a to potvrđuju i podaci Privredne komore Srbije, prema kojima je do avgusta ove godine izvezeno samo 1.558 tona piletine u vrednosti 3,55 miliona dolara. Izvoz je mali (jedan do tri odsto proizvodnje), a meso je pronalazilo kupce u Makedoniji, Crnoj Gori i BiH. Tržište članica EU još je daleko, mada je nedavni ‘Vindija’ (Hrvatska) - ‘Cekin-Plandište’ prvi u našoj zemlji dobio izvozni kontrolni broj, dok još dva proizvođača čekaju na dobijanje izvoznog broja”, navodi Škorić. Proces od prijave do dobijanja broja traje najmanje godinu dana, a zahteva i ogromna ulaganja.
Ukoliko naši proizvođači žele u EU, više od 80 odsto njih mora da gradi nove živinarske kapacitete. To traži velika ulaganja i nova ponašanja koja naša zemlja prihvata u procesu pridruživanja EU. U martu je usvojen Pravilnik o uslovima za dobrobit životinja koji u pogledu prostora za držanje koka nosilja predviđa upotrebu “obogaćenih kaveza” i to do 1. januara 2012. godine. Takvo pravilo u EU važi od 1999. godine, pa njihovi uzgajivači na raspolaganju imaju 13 godina da se prilagode, a naši živinari manje od dve godine. Pri tom, najgrublja procena kaže da je za promenu svih kaveza kod nas potrebno između 30 i 40 miliona evra. To je ogroman novac za male proizvođače, pa se smatra da primena tog dela Pravilnika neće biti moguća.
Predsednik Uprave i generalni direktor “Perutnine”, dr Roman Glaser kaže da svakim danom na svim tržištima hranu te kompanije konzumira dva miliona zadovoljnih potrošača. “Cilj nam je da do 2012. godine postanemo vodeći proizvođač živinskog mesa u široj regiji. Zahvaljujući takvom radu postali smo tržišni lider i najveći proizvođač mesa i živine u Srbiji i šire”, kaže Glaser.
“Vindija” je takođe u našu zemlju uložila 22,5 miliona evra, a generalni direktor Dragutin Drk kaže da je širenje u regionu antirecesijski plan varaždinske grupacije. U isto vreme, naš nekada najveći proizvođač, “Agroživ” je u stečaju i prodaje celokupnu imovinu. Zamenik stečajnog upravnika Igor Lavš kaže da je, uprkos teškoćama, sačuvana proizvodnja i tržišna pozicija. Jagodinski “Winners” širenje na domaćem tržištu postavlja kao osnovni cilj, a to planira da ostvari kroz širenje prodajne mreže. Širenje van granica moći će da ostvari kada država bude subvencionisala živinare sa 10 odsto u izvozu.
Živinari sad traže od Ministarstva poljoprivrede u Srbiji podsticaje za one koji obezbede ulazak u EU i na treća tržišta. To je primer firme “Iradia” iz Sremske Kamenice koja je izvezla dve ture jednodnevnih pilića od po 200.000 komada u Egipat. Podsticaji se traže i za priplodna i konzumna jaja, prerađevine od pilećeg mesa. Na taj način država sa malo novca može mnogo da uradi na poboljšanju prilika u živinarstvu, dok bi mali proizvođači trebalo da shvate da je budućnost u povezivanju u lance sa zajedničkim ciljem – proizvodnjom živinskog mesa. Rascepkani po fazama, i u razmišljanju samo jedan korak unapred, uvek će praviti višak robe i manjak u svom džepu.
“Iz Srbije je na tržište Egipta do sada izvezeno milion pilića, a ta zemlja je spremna da od naših proizvođača kupi i veće količine jagnjetine”, kaže direktor Uprave za veterinu Zoran Mićović.
Država Srbija je ozbiljno krenula u harmonizaciju propisa sa EU, Ruskom Federacijom i sa trećim zemljama. Kao rezultat toga došlo je do saradnje Egipta i Srbije, što može da predstavlja i veliki odušak za proizvođače pilećeg mesa. Jer to je zemlja sa 75 miliona stanovnika i 20 miliona turista godišnje, pa hoće da kod nas kupe i veće količine jagnjetine.
Preneseno sa:
AKTER - nedeljnik savremene Srbije!