Član
- Učlanjen(a)
- 18.06.2009
- Poruka
- 4.265
Programi predškolskog obrazovanja u Srbiji u periodu između prvog i drugog svetskog rata
Dr Emina Kopas-Vukašinović
Institut za pedagoška istraživanja
Beograd
Pregledni članak
REZIME
U radu je sagledan razvoj programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji, u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. To je vreme kada pitanja organizacije i sadržaja rada u predškolskim ustanovama nisu bila regulisana prosvetnim zakonodavstvom, sve do pred početak Drugog svetskog rata. Zvaničnog programa rada s decom u predškolskim ustanovama, metodičkih priručnika za rad zabavilja, dovoljno stručne literature u ovom periodu nije bilo. Problemi u predškolstvu su rešavani polazeći od Frebelove koncepcije predškolskog vaspitanja i obrazovanja i primenom dotadašnjih saznanja i iskustava zabavilja. Zabavilje su koristile lične beleške i zbirke koje su pripremale tokom školovanja, samostalno planirajući i organizujući rad s decom. U Vojvodini su primenjivale i saznanja o sistemu rada iz ugarskih predškolskih ustanova, koje su otvarane do Prvog svetskog rata. Nikola Kirić je u ovom periodu dao poseban doprinos razvoju pedagoških ideja o predškolstvu, pripremivši Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola. Mada ga je sačinio bez teorijske i stručne analize programske koncepcije, kao i bez didaktičko-metodičkih uputstava za primenu, ovaj priručnik je u periodu između dva svetska rata predstavljao značajan doprinos organizaciji predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Deca kostimirana u prolećnu igru Priprema scenskog prikaza "Prolećna igra", dece iz zabavišta u Karlovu, današnjem Novom Miloševu
DOĐITE NAM LASTE
Dođite nam laste mile, kod nas ste i lane bile.
Nestao je sneg i led.
Pčela zuji oko cveta, vredno, vredno kupi med.
Vaše gnezdo ispod strehe jošte uvek tamo stoji.
Ovde sunce toplo greje, proleće je, proleće je.
A i cvetak već miriše, ovde zime nema više.
Sva se polja već zelene.
Samo još vas svi čekamo, laste naše omiljene.
Fotografija i stihovi iz Zbirke pesama za decu i scenskih prikaza za zabavište, pripremila zabavilja Olga Filipović, rođ. Popov (Brankov, 2002: 39)
Uvod
Opštepoznata je konstatacija da svaki istorijski period podrazumeva određene specifičnosti u razvoju predškolskog vaspitanja i obrazovanja, uslovljene društveno-političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim zbivanjima u užem i širem okruženju. U ovom radu predstavljamo karakteristike i razvoj programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji između dva svetska rata, u nameri da za taj period sagledamo razvoj ideja o našem institucionalnom predškolskom vaspitanju i obrazovanju.
Kroz istorijsko-pedagoški kontekst za ovaj period, predstavljeni su uslovi u kojima je moglo da se razvija predškolstvo, odnosno pretpostavke za organizaciju vaspitno-obrazovnog rada s decom do polaska u školu, kao i programi predškolskog vaspitanja i obrazovanja koji su u takvim uslovima nastajali.
Istorijsko-pedagoški kontekst
Nakon što je Austro -Ugarska 1918. godine izgubila rat i raspala se na nekoliko država, formirana je i nova država južnih Slovena - Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kao parlamentarna monarhija, sa vladajućom dinastijom Karađorđevića. U sastav te nove nacionalne države ušle su zemlje i krajevi sa različitim nivoom privrednog i društvenog razvoja, od naturalne privrede i ostataka naturalnih odnosa do već formiranog kapitalizma, sa različitim političko-administrativnim uređenjem i kulturnim tradicijama.
Ratna razaranja i gubici, koji su naročito pogodili srpski narod, velike privredne teškoće i glad u pojedinim krajevima predstavljali su veoma nepovoljne uslove za razvoj nove države, prosvete i školstva. Takođe je bila i različita obrazovna struktura stanovništva, sa velikim brojem nepismenih, posebno među ženama. Industrija nije bila razvijena i vladala je masovna nezaposlenost radnika, a seljaci su bili prezaduženi. U takvim uslovima, pobune seljaka i štrajkovi radnika su bili sve češći, što je u izvesnom smislu plašilo novu vlast. Ona im je stoga činila ustupke, ali, kad god je mogla, služila se oružanom silom. U trenucima kada se trebalo suprotstaviti radničkoj klasi, razjedinjena buržoazija na vlasti je znala da se udruži. Politički život je bio ispunjen neprestanim borbama i parlamentarnim krizama, a usled velike svetske ekonomske krize, u periodu između 1929. i 1933. godine novoosnovana država južnih Slovena je prolazila kroz ekonomsku i političku krizu, što je uslovilo emigriranje dela stanovništva u druge zemlje, pre svega u SAD.
Pomenute okolnosti u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca odražavale su se i na prosvetnu politiku. Osiromašenim seljacima je bila potrebna dečja radna snaga, te su se odupirali školskim obavezama svoje dece (Vučetić, 1971). Postepenim jačanjem progresivnih omladinskih pokreta u zemlji, kao i pojavom novih političkih, kulturnih i pedagoških pokreta u svetu ("Nova škola", "Radna škola" i drugi), postepeno su stvarani uslovi za promenu školskog sistema, koji je još uvek bio pod jakim uticajem herbartovske didaktike. Glavni herbartovci kod Srba su bili Vojislav Bakić, Ljubomir Protić, Stevan Okanović i Jovan Đ. Jovanović, čiji su uticaji u to vreme ostavili duboke tragove u tadašnjem školskom sistemu. U Beogradu je 1920. godine novoosnovano Ministarstvo prosvete donelo odluku o stvaranju jedinstvenog prosvetnog područja, prvo za Srbiju i Crnu Goru, a potom je školsko zakonodavstvo prošireno i na škole u Banatu, Bačkoj i Baranji. U svim ovim krajevima su škole radile prema Zakonu o narodnim školama Kraljevine Srbije iz 1904. godine.
U takvim uslovima, do 19 29. godine je bilo malo ustanova za vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta. Mreža predškolskih ustanova je bila najbolje razvijena na teritoriji današnje Vojvodine (Vučetić, 1985; Kocić, 1972). Pri osnovnim školama su otvarana zabavišta za decu do polaska u školu. Za decu predškolskog i školskog uzrasta takođe su pri ovim školama otvarana i obdaništa, u kojima su tokom celog dana, odnosno pre i posle škole, boravila ratna siročad i deca zaposlenih roditelja. Prva zabavišta su otvorena u Velikom Bečkereku (današnjem Zrenjaninu), Novom Sadu, Senti, Subotici, Somboru, Vršcu. Narodna uprava, odnosno vojvođanska vlada, izdala je 1919. godine Naredbu o privremenom uređenju svih zabavišta, osnovnih i drugih škola, u kojoj su utvrđene sledeće odredbe, značajne za predškolske ustanove, a koje su bile pravosnažne sve do Drugog svetskog rata:
- Sve predškolske ustanove koje su postojale pre rata morale su se održati;
- Vaspitno-obrazovni rad u njima se morao obavljati na maternjem jeziku dece (Acigan, 1976).
Tim odredbama je u Vojvodini održana mreža predškolskih ustanova koje su osnovane pre rata, a takođe su stvorene mogućnosti da sve narodnosti osnivaju svoje predškolske ustanove. Jula 1919. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o narodnim školama iz 1904. godine, a prvi jugoslovenski Zakon o narodnim školama je donet 5. decembra 1929. godine. Prema Tom zakonu i dalje se narodne škole dele na niže i više, s tim što je položaj zabavišta u školskom sistemu ostao isti, što znači da su ona i dalje bila pod upravom određene narodne škole. Za veće gradove i industrijske centre osnivanje zabavišta je bilo obavezno, ali su mogla biti otvarana i na zahtev opštine ili roditelja, pod uslovom da se upiše najmanje pedesetoro dece.
Pored pomenutih obdaništa, u tom periodu se takođe otvaraju skloništa, razna humana društva i konfesionalne zajednice, u kojima su boravila i deca predškolskog uzrasta. Te ustanove su imale prvenstveno socijalnu funkciju, dok je pedagoška funkcija bila zapostavljena. Us l e d društveno-ekonomskih potreba (veliki broj nezbrinute dece bez roditelja, zapošljavanje žena), takve ustanove su češće otvarane nego zabavišta. Mada je otvaranje zabavišta teklo sporo i teško, njihov broj i procenat obuhvaćenosti dece bili su najveći u Vojvodini. Odnos između broja zabavišta i osnovnih škola bio je 20:100, na svakih pet škola je radilo jedno zabavište (Acigan, 1976). U zabavištu su s decom radile zabavilje, obučavane na kursevima pri učiteljskim školama, u to vreme organizovanim u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Dubrovniku. Već od 1927. godine doneta su Pravila za polaganje praktičnog ispita za zabavilje, koja je podrazumevao državni stručni ispit.
Nakon što je kralj Aleksandar 1929. godine uveo svoju diktaturu, promenjen je naziv države u Kraljevina Jugoslavija i zabranjena su sva nacionalna obeležja, kao i delatnost kulturnih i drugih društava na nacionalnoj osnovi. U tom periodu nije promenjena osnovna struktura školskog sistema, osim što su u postojeće zakone i propise unete izvesne izmene za pojedine stupnjeve i nastavne programe i pojačan je ideološki uticaj vladajuće klase na nastavnike i učenike. Zakonom o narodnim školama iz 1929. godine zabavišta su zvanično postala njihov sastavni deo, što je stvorilo povoljnije uslove za razvoj predškolskih ustanova. Do 1939. godine je u gradovima znatno povećan broj zabavišta (Vučetić, 1985).
Mada je period između 1929. i 1941. godine bio izuzetno težak, usled nepovoljnih prilika, pedagoški život je bio bogatiji, raznovrsniji i uspešniji nego do tada. Prosvetni radnici, sprečeni da se slobodno bave političkim i širim kulturnim radom, a na osnovu novih saznanja o pedagoškom životu u razvijenijim zemljama, usmerili su sve svoje potencijale na unošenje didaktičko-metodičkih novina u pedagošku praksu.
Organizacija vaspitno-obrazovnog rada
Zabavište su pohađala deca od navršene četvrte godine, ali upis i dalje nije bio obavezan. Obdanište su pohađala deca od dve do čak šesnaest godina i s njima su radili vaspitači, čiji je glavni zadatak bio da deci zamene roditeljski dom, nadopune negu i ljubav. Iz obdaništa su deca sa navršene četiri godine prelazila u zabavište, a od sedme godine su polazili u osnovnu školu (Vučetić, 1972; Ničković, 1971).
Vaspitači su deci tokom boravka u obdaništu pomagali u učenju i izradi domaćih zadataka. Takođe su s decom pripremali razne svečanosti. Prema Zakonu o narodnim školama iz 1933. godine, vaspitači treba da upućuju decu u primerno vladanje, da ih uče lepom ponašanju i budu njihove "duhovne vođe". Za zabavište je utvrđen zadatak da sačuva decu od štetnih uticaja i nezgoda, te da unapređuje telesni, duhovni i moralni razvoj. Isticano je da decu treba navikavati na život u zajednici i pripremati ih za osnovnu školu (Vučetić, 1972).
Pitanje organizacije i sadržaja rada u predškolskim ustanovama nije bilo regulisano prosvetnim zakonodavstvom sve do pred Drugi svetski rat. Problemi su rešavani na osnovu dotadašnjih iskustava. Frebelova koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja je dopunjena iskustvima zabavilja i vaspitača, a u Vojvodini i saznanjima o sistemu rada u ugarskim predškolskim ustanovama, u periodu do Prvog svetskog rata. U predškolskim ustanovama se radilo prema Programu rada u zabavištu iz 1899. godine, sve do 1940. godine, kada je donet novi Program i način rada u zabavištu, koji je bio jedinstven na nivou cele države, i zasnivao se na koncepciji F. Frebela i M. Montesori. Međutim, u literaturi nailazimo na podatak da je ovaj program bio objavljen samo u Prosvetnom glasniku i da nije bio dostupan zabaviljama. (Vučetić, 1985). Čak i one zabavilje koje su pratile zbivanja u oblasti predškolskog vaspitanja i obrazovanja, s ciljem da što uspešnije obavljaju svoju delatnost, nisu bile informisane o postojećem programu i tvrdile su da ga nije ni bilo.
U ovom periodu ni metodičkog priručnika za rad zabavilja nije bilo, niti dovoljno stručne literature. Na osnovu pomenutog postojećeg programa i ličnih iskustava, kao i sopstvenih beležaka i zbirki koje su stvarale tokom školovanja, one su samostalno izrađivale svoje planove i programe rada. To podrazumeva da su same određivale način i organizaciju rada s decom do polaska u školu. U to vreme su u Vojvodini pripremljene dve publikacije, koje su vaspitači koristili kao metodička uputstva u radu s decom. Jedna od njih je Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola koji je pripremio Nikola Kirić. Predgovor za ovu knjigu je napisao tadašnji istaknuti književnik za decu i nastavnik Građanske škole, Sima Cucić, koji se u to vreme bavio problematikom stanja u oblasti predškolskog vaspitanja. Isticao je da je razvoj pred školskog vaspitanja i obrazovanja u stagnaciji i da je neophodno njegovo unapređivanje, što je bio i cilj pripreme pomenutog priručnika. Kritikovao je verbalizam, šablonizam i nepostojanje planske vaspitne igre u postojećim zabavištima. U predgovoru priručnika on apeluje na unapređivanje, odnosno "osvežavanje" rada u ovim ustanovama (Kirić, 1935).
Cucić se zalagao za organizaciju rada u zabavištu na frebelovskim osnovama. Smatrao je da je Frebelov sistem predškolstva najprihvatljiviji jer označava igru kao osnovnu aktivnost malog deteta, kroz koju ono usvaja pojmove i upoznaje sredinu koja ga okružuje. Takođe naglašava potrebu da se organizuje dečji "samorad", ukazujući na značaj ručnog rada za razvoj predškolskog deteta. Dalje napominje da Frebelov sistem sadrži i sredstva za obradu gradiva, a to su gestovi, pesme i govor. Ta sredstva su za vaspitača uputstvo kako se priča za decu može obraditi verbalno (prepričavanjem), dramatizacijom i njihov sadržaj likovno predstaviti crtanjem ili slikanjem.
Razmatrajući problematiku razvoja predškolskog vaspitanja u Vojvodini u periodu do Drugog svetska rata, autori ističu da je suština ovakvog nepovoljnog statusa predškolstva bila u tada prisutnoj dilemi da li zabavišta treba tretirati kao samostalne vaspitno-obrazovne ustanove za rad sa predškolskom decom ili kao škole za decu ovog uzrasta (Acigan, 1976; Popin, 1972). Konstatuju da su u Vojvodini tridesetih godina prošlog veka predškolske ustanove radile s velikim teškoćama, mada su već imale određenu tradiciju. Takođe, usled nedostatka prostora i opreme, zabavišta su često zatvarana.
Druga publikacija koja je takođe predstavljala priručnik za rad sa predškolskom decom, a koju su naročito koristile zabavilje severne Bačke i Novog Sada, bio je pedagoški časopis Vaspitanje mališana i obrazovanje zabavilja u Mađarskoj - istorija i sadašnje stanje, koji je 1939. godine priredio Pal Drašković. Sadržaj te publikacije je predstavljao plan i program rada sa decom u vrtićima, a u isto vreme i program rada škola za obrazovanje zabavilja (Acigan, 1976).
Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola
(Velika Kikinda, 1935. godina, štamparija J. Radak)
Ovaj priručnik je Nikola Kirić sačinio povodom obeležavanja predstojećeg značajnog jubileja, stogodišnjice od osnivanja Frebelovog dečjeg vrta. Priručnik je štampan 1935. godine u Velikoj Kikindi. On nije bio zvaničan program predškolskog vaspitanja i obrazovanja, već samo publikacija sa skromnim uputstvom zabaviljama za rad sa decom. Kako ističe S. Cucić, pisac predgovora, namera autora je bila da se izvrši "... regeneracija naših zabavišta. Potrebno je da ih osvežimo... Na taj način ona će postati prava dečja zabavišta, koja će biti dobra predsprema za narodnu školu" (Kirić, 1935: 3).
U Priručniku je sređeno gradivo za celu godinu, sa dijaloški obrađenim sadržajem i podelom zaduženja predškolske dece, po grupama. Celokupan sadržaj je predstavljen kroz trideset tema, koje su razrađene na jedinice zanimanja. U daljem tekstu su predstavljene sve teme iz priručnika i pojedine jedinice zanimanja:
- Igre (lutka, lopta, obruč, doboš, slikovnica...) - Voće (trešnja, jabukovo drvo, ribizla, poređenje šljive i kajsije...) - Životinje (mačka, krava, konj i magarac, lisica, slon, majmun...) - Ptice (pile, patka, golub, domaće ptice, ptice selice, ptice grabljivice...)
- Vodozemci (žaba, riba, zmija, rak)
- Bube i crvi (gusenica, leptir, pčela, bube, puž)
- Čula (oči, sluh, nos, ukus, pipanje)
- Obuća i odelo (cipele, šešir, odelo, zimsko odelo)
- Čistoća (umivanje, češljanje, pranje, glačanje)
- Hrana i piće (hleb, mleko, skorup, maslo, so, jaja, brašno, šećer...)
- Posuđe (čaša, tanjir, pribor za jelo)
- Nameštaj (stolica, sto, ogledalo, krevet, orman)
- Delovi sobe (vrata, prozor, zid, tavanica, patos)
- Raspored kuće (soba, kuhinja, komora, raspored kuće, kuća)
- Dan i noć (dan, noć)
- Porodica (o porodici, anđeo čuvar)
- Zabavište (o zabavištu, dvorište)
- Opadanje lišća (branje cvetnog semena, jesen)
- Povrće i usevi (luk, rotkva, paradajz, sočivo, kupus...)
- Prirodne pojave (sneg, led, vetar, Božić, topljenje snega)
- Proleće (oranje, žitno seme, bašta, ljubi č ica , Us k r s ...)
- Leto (kiša i duga, list drveta, šuma, reka, kosidba, žetva...)
(Kirić, 1935)
Tokom godine je s decom bilo obrađeno još osam tema koje nisu bile razrađene na pomenute jedinice zanimanja (crkva, dućan, ulica, grad, železnica, domovina, vojnici, kralj).
Za svaku jedinicu zanimanja dati su primeri i uputstva zabaviljama kako da obrade sadržaje sa decom, radeći po grupama. Tekst koji sledi je primer uputstva iz Priručnika.
Poređenje šljive i kajsije (2. grupa)
(Prethodi jedinica zanimanja pod naslovom "Šljiva", za drugu grupu)
Pogledajte, šta mi je u desnoj ruci? A u levoj? Kakve je boje ova šljiva? A kajsija, kakve je ona boje? Šljiva je plava, a kajsija je žuta; je li, dakle, kajsija iste boje kao šljiva? Liči li boja kajsije na boju šljive? Zašto ne? A boja Ankine marame, liči li na boju šljive? Zašto liči? Da, zato liči, što je Ankičina marama plava, a šljiva je plava. Kajsijina boja ne liči na šljivinu, jer je kajsija žuta, a šljiva plava. Boje kajsije i šljive razlikuju se među sobom. Zašto se razlikuju boje kajsije i šljive, Mirko? Kakvog je oblika kajsija? Da li je i šljiva okrugla kao kajsija? Dabogme da nije. Nego? ...Duguljasta. Šta tu ima još u zabavištu što je okruglo? Liči li oblik kajsije na oblik šljive? Je l' te da ne liči, nego... Razlikuju se. Zašto se razlikuje oblik kajsije od oblika šljive? A da li liči oblik lopte na oblik kajsije? Zašto? Šta je uradila juče tetka Mara (služiteljka) nožem Ankinoj jabuci? Šta je sljuštila s jabuke? A ima li šljiva ljusku?
A kajsija? Pošto svaka ima ljusku, liče li kajsija i šljiva jedna na drugu? Ko je već jeo šljiva? A kajsija? Kakav je ukus imala kajsija? A šljiva? Ako hoćemo da saznamo kakvog su ukusa šljiva i kajsija, šta treba da činimo s njima? (Damo deci da okušaju šljivu i kajsiju.)
Pošto su i kajsija i šljiva slatke, liče li zato jedna na drugu ili se razlikuju? A sad da vidimo šta je u sredini šljive. A ima li kajsija košticu? I jedna i druga imaju košticu, liče li zato jedna na drugu ili se razlikuju? Koliko koštica ima šljiva? A kajsija? Je li koštica kajsije meka ili tvrda? A koštica šljive?
(Kirić, 1935: 14-15)
Zabaviljama je pre svega lično iskustvo bilo izuzetno značajno za planiranje i realizaciju ovih sadržaja, jer je Priručnik sačinjen bez didaktičko-metodičkih uputstava za rad s decom. On nije predstavljao zvaničan program predškolskog vaspitanja i obrazovanja i u njemu nije data ni teorijska i stručna analiza koncepcije na kojoj je trebalo da bude zasnovan rad zabavilja, što je delimično nadoknađeno u predgovoru. Međutim, u literaturi je istaknuto da je ovaj Kirićev Priručnik u periodu između dva svetska rata ipak predstavljao značajan doprinos razvoju predškolskog vaspitanja u Srbiji (Vučetić, 1985; Kamenov, 1990; Milovuk, 1996).
Zaključna razmatranja
Činjenica je da u periodu između dva svetska rata dolazi do stagnacije u razvoju programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji. Već je rečeno da zvaničnog programa nije bilo, a kada je 1940. godine utvrđen, on nije bio dostupan zabaviljama koje su u to vreme radile sa decom u predškolskim ustanovama.
Društveno-istorijski uslovi nisu bili nimalo povoljni za otvaranje novih i opstanak već postojećih predškolskih ustanova, samim tim ni za pripremu programa za rad u njima. Mada su se tadašnji mislioci slagali u konstatacijama da dobru teorijsku podlogu programa čini Frebelova koncepcija vaspitanja predškolske dece, u zabavištima je organizovan rad pre svega na osnovu stečenih iskustava zabavilja za vreme njihovog školovanja i dotadašnjeg rada.
U ovakvim uslovima zabaviljama je veoma koristio Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, dokument koji je priredio N. Kirić. Mada sačinjen po idejama F. Frebela i zasnovan na modernim principima vaspitanja, on nije bio zvaničan program. N. Kirić i S. Cucić, pisac predgovora ovog priručnika, imali su nameru da ovaj dokument koriste zabavilje kao uputstvo za rad u narodnim zabavištima. Oni su isticali potrebu da se pitanjima otvaranja i rada zabavišta mora posvetiti više pažnje jer su ona nekada tretirana kao škole, a nekada kao predškolske ustanove. Zabavilje su mahom prepuštene same sebi u iznalaženju različitih načina rada s decom. Polazeći od Frebelovih ideja, isticali su značaj dečje igre i njihove samoaktivnosti ("samoradnje"), što predstavlja polaznu osnovu za rad s decom u zabavištu. Naglašavali su vaspitnu vrednost igre, kroz koju dete usvaja pojmove i upoznaje sredinu koja ga okružuje. U Priručniku su date teme s jedinicama zanimanja i mogući načini rada s decom. Međutim, u njemu nisu razrađena konkretna uputstva za primenu igara i materijala, organizaciju i tok igre, ulogu i angažovanje zabavilje, kao ni mogućnost evaluacije aktivnosti. Mada je u predgovoru istaknuto da je glavni cilj zabavišta "pomoći detetu da sebe slobodno izgradi", što ukazuje na savremenost Frebelovog shvatanja i ideal od koga treba poći u osnivanju dečjih zabavišta, u priručniku nisu razrađeni njihovi zadaci i funkcije. Prema idejama pomenutih autora, gestovi, pesma i govor predstavljaju osnovna sredstva zabaviljama u radu s decom, čime su data uputstva u velikoj meri bila slična uputstvima iz tada postojećih školskih programa. Među odabranim igrama, pričama, pesmama za čitanje, deklamovanje i pevanje, bilo je dosta sadržaja koji su se kasnije obrađivali u prvom i drugom razredu narodnih škola.
Zabavilje su organizovale rad s decom na osnovu uputstava iz Priručnika i ličnog iskustva. U to vreme one nisu imale obavezu da pripremaju sopstvene individualne planove i programe rada. Mada Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, kao nezvanični programski dokument, nije bio dovoljno razrađen, on je ipak zabaviljama predstavljao izvor novih ideja za rad s decom i podsticaj za ostvarivanje utvrđenog opšteg vaspitnog cilja.
Činjenica je da u ovom periodu između dva svetska rata nije bio rešen status predškolskog vaspitanja i obrazovanja u postojećem sistemu školstva u Srbiji, niti je bilo mogućnosti za sistemska proučavanja i stvaranje jedinstvene programske koncepcije za rad s decom. Međutim, ideje N. Kirića, S. Cucića, savremenih mislilaca i zabavilja iz tog perioda predstavljale su dobru polaznu osnovu za pripremu zvaničnog programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Napomena: Članak predstavlja rezultat rada na projektu "Obrazovanje za društvo znanja", broj 1490 01 ( 200 6 - 2010 ), čiju realizaciju finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.
Dr Emina Kopas-Vukašinović
Institut za pedagoška istraživanja
Beograd
Pregledni članak
REZIME
U radu je sagledan razvoj programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji, u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. To je vreme kada pitanja organizacije i sadržaja rada u predškolskim ustanovama nisu bila regulisana prosvetnim zakonodavstvom, sve do pred početak Drugog svetskog rata. Zvaničnog programa rada s decom u predškolskim ustanovama, metodičkih priručnika za rad zabavilja, dovoljno stručne literature u ovom periodu nije bilo. Problemi u predškolstvu su rešavani polazeći od Frebelove koncepcije predškolskog vaspitanja i obrazovanja i primenom dotadašnjih saznanja i iskustava zabavilja. Zabavilje su koristile lične beleške i zbirke koje su pripremale tokom školovanja, samostalno planirajući i organizujući rad s decom. U Vojvodini su primenjivale i saznanja o sistemu rada iz ugarskih predškolskih ustanova, koje su otvarane do Prvog svetskog rata. Nikola Kirić je u ovom periodu dao poseban doprinos razvoju pedagoških ideja o predškolstvu, pripremivši Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola. Mada ga je sačinio bez teorijske i stručne analize programske koncepcije, kao i bez didaktičko-metodičkih uputstava za primenu, ovaj priručnik je u periodu između dva svetska rata predstavljao značajan doprinos organizaciji predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Deca kostimirana u prolećnu igru
DOĐITE NAM LASTE
Dođite nam laste mile, kod nas ste i lane bile.
Nestao je sneg i led.
Pčela zuji oko cveta, vredno, vredno kupi med.
Vaše gnezdo ispod strehe jošte uvek tamo stoji.
Ovde sunce toplo greje, proleće je, proleće je.
A i cvetak već miriše, ovde zime nema više.
Sva se polja već zelene.
Samo još vas svi čekamo, laste naše omiljene.
Fotografija i stihovi iz Zbirke pesama za decu i scenskih prikaza za zabavište, pripremila zabavilja Olga Filipović, rođ. Popov (Brankov, 2002: 39)
Uvod
Opštepoznata je konstatacija da svaki istorijski period podrazumeva određene specifičnosti u razvoju predškolskog vaspitanja i obrazovanja, uslovljene društveno-političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim zbivanjima u užem i širem okruženju. U ovom radu predstavljamo karakteristike i razvoj programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji između dva svetska rata, u nameri da za taj period sagledamo razvoj ideja o našem institucionalnom predškolskom vaspitanju i obrazovanju.
Kroz istorijsko-pedagoški kontekst za ovaj period, predstavljeni su uslovi u kojima je moglo da se razvija predškolstvo, odnosno pretpostavke za organizaciju vaspitno-obrazovnog rada s decom do polaska u školu, kao i programi predškolskog vaspitanja i obrazovanja koji su u takvim uslovima nastajali.
Istorijsko-pedagoški kontekst
Nakon što je Austro -Ugarska 1918. godine izgubila rat i raspala se na nekoliko država, formirana je i nova država južnih Slovena - Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kao parlamentarna monarhija, sa vladajućom dinastijom Karađorđevića. U sastav te nove nacionalne države ušle su zemlje i krajevi sa različitim nivoom privrednog i društvenog razvoja, od naturalne privrede i ostataka naturalnih odnosa do već formiranog kapitalizma, sa različitim političko-administrativnim uređenjem i kulturnim tradicijama.
Ratna razaranja i gubici, koji su naročito pogodili srpski narod, velike privredne teškoće i glad u pojedinim krajevima predstavljali su veoma nepovoljne uslove za razvoj nove države, prosvete i školstva. Takođe je bila i različita obrazovna struktura stanovništva, sa velikim brojem nepismenih, posebno među ženama. Industrija nije bila razvijena i vladala je masovna nezaposlenost radnika, a seljaci su bili prezaduženi. U takvim uslovima, pobune seljaka i štrajkovi radnika su bili sve češći, što je u izvesnom smislu plašilo novu vlast. Ona im je stoga činila ustupke, ali, kad god je mogla, služila se oružanom silom. U trenucima kada se trebalo suprotstaviti radničkoj klasi, razjedinjena buržoazija na vlasti je znala da se udruži. Politički život je bio ispunjen neprestanim borbama i parlamentarnim krizama, a usled velike svetske ekonomske krize, u periodu između 1929. i 1933. godine novoosnovana država južnih Slovena je prolazila kroz ekonomsku i političku krizu, što je uslovilo emigriranje dela stanovništva u druge zemlje, pre svega u SAD.
Pomenute okolnosti u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca odražavale su se i na prosvetnu politiku. Osiromašenim seljacima je bila potrebna dečja radna snaga, te su se odupirali školskim obavezama svoje dece (Vučetić, 1971). Postepenim jačanjem progresivnih omladinskih pokreta u zemlji, kao i pojavom novih političkih, kulturnih i pedagoških pokreta u svetu ("Nova škola", "Radna škola" i drugi), postepeno su stvarani uslovi za promenu školskog sistema, koji je još uvek bio pod jakim uticajem herbartovske didaktike. Glavni herbartovci kod Srba su bili Vojislav Bakić, Ljubomir Protić, Stevan Okanović i Jovan Đ. Jovanović, čiji su uticaji u to vreme ostavili duboke tragove u tadašnjem školskom sistemu. U Beogradu je 1920. godine novoosnovano Ministarstvo prosvete donelo odluku o stvaranju jedinstvenog prosvetnog područja, prvo za Srbiju i Crnu Goru, a potom je školsko zakonodavstvo prošireno i na škole u Banatu, Bačkoj i Baranji. U svim ovim krajevima su škole radile prema Zakonu o narodnim školama Kraljevine Srbije iz 1904. godine.
U takvim uslovima, do 19 29. godine je bilo malo ustanova za vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta. Mreža predškolskih ustanova je bila najbolje razvijena na teritoriji današnje Vojvodine (Vučetić, 1985; Kocić, 1972). Pri osnovnim školama su otvarana zabavišta za decu do polaska u školu. Za decu predškolskog i školskog uzrasta takođe su pri ovim školama otvarana i obdaništa, u kojima su tokom celog dana, odnosno pre i posle škole, boravila ratna siročad i deca zaposlenih roditelja. Prva zabavišta su otvorena u Velikom Bečkereku (današnjem Zrenjaninu), Novom Sadu, Senti, Subotici, Somboru, Vršcu. Narodna uprava, odnosno vojvođanska vlada, izdala je 1919. godine Naredbu o privremenom uređenju svih zabavišta, osnovnih i drugih škola, u kojoj su utvrđene sledeće odredbe, značajne za predškolske ustanove, a koje su bile pravosnažne sve do Drugog svetskog rata:
- Sve predškolske ustanove koje su postojale pre rata morale su se održati;
- Vaspitno-obrazovni rad u njima se morao obavljati na maternjem jeziku dece (Acigan, 1976).
Tim odredbama je u Vojvodini održana mreža predškolskih ustanova koje su osnovane pre rata, a takođe su stvorene mogućnosti da sve narodnosti osnivaju svoje predškolske ustanove. Jula 1919. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o narodnim školama iz 1904. godine, a prvi jugoslovenski Zakon o narodnim školama je donet 5. decembra 1929. godine. Prema Tom zakonu i dalje se narodne škole dele na niže i više, s tim što je položaj zabavišta u školskom sistemu ostao isti, što znači da su ona i dalje bila pod upravom određene narodne škole. Za veće gradove i industrijske centre osnivanje zabavišta je bilo obavezno, ali su mogla biti otvarana i na zahtev opštine ili roditelja, pod uslovom da se upiše najmanje pedesetoro dece.
Pored pomenutih obdaništa, u tom periodu se takođe otvaraju skloništa, razna humana društva i konfesionalne zajednice, u kojima su boravila i deca predškolskog uzrasta. Te ustanove su imale prvenstveno socijalnu funkciju, dok je pedagoška funkcija bila zapostavljena. Us l e d društveno-ekonomskih potreba (veliki broj nezbrinute dece bez roditelja, zapošljavanje žena), takve ustanove su češće otvarane nego zabavišta. Mada je otvaranje zabavišta teklo sporo i teško, njihov broj i procenat obuhvaćenosti dece bili su najveći u Vojvodini. Odnos između broja zabavišta i osnovnih škola bio je 20:100, na svakih pet škola je radilo jedno zabavište (Acigan, 1976). U zabavištu su s decom radile zabavilje, obučavane na kursevima pri učiteljskim školama, u to vreme organizovanim u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Dubrovniku. Već od 1927. godine doneta su Pravila za polaganje praktičnog ispita za zabavilje, koja je podrazumevao državni stručni ispit.
Nakon što je kralj Aleksandar 1929. godine uveo svoju diktaturu, promenjen je naziv države u Kraljevina Jugoslavija i zabranjena su sva nacionalna obeležja, kao i delatnost kulturnih i drugih društava na nacionalnoj osnovi. U tom periodu nije promenjena osnovna struktura školskog sistema, osim što su u postojeće zakone i propise unete izvesne izmene za pojedine stupnjeve i nastavne programe i pojačan je ideološki uticaj vladajuće klase na nastavnike i učenike. Zakonom o narodnim školama iz 1929. godine zabavišta su zvanično postala njihov sastavni deo, što je stvorilo povoljnije uslove za razvoj predškolskih ustanova. Do 1939. godine je u gradovima znatno povećan broj zabavišta (Vučetić, 1985).
Mada je period između 1929. i 1941. godine bio izuzetno težak, usled nepovoljnih prilika, pedagoški život je bio bogatiji, raznovrsniji i uspešniji nego do tada. Prosvetni radnici, sprečeni da se slobodno bave političkim i širim kulturnim radom, a na osnovu novih saznanja o pedagoškom životu u razvijenijim zemljama, usmerili su sve svoje potencijale na unošenje didaktičko-metodičkih novina u pedagošku praksu.
Organizacija vaspitno-obrazovnog rada
Zabavište su pohađala deca od navršene četvrte godine, ali upis i dalje nije bio obavezan. Obdanište su pohađala deca od dve do čak šesnaest godina i s njima su radili vaspitači, čiji je glavni zadatak bio da deci zamene roditeljski dom, nadopune negu i ljubav. Iz obdaništa su deca sa navršene četiri godine prelazila u zabavište, a od sedme godine su polazili u osnovnu školu (Vučetić, 1972; Ničković, 1971).
Vaspitači su deci tokom boravka u obdaništu pomagali u učenju i izradi domaćih zadataka. Takođe su s decom pripremali razne svečanosti. Prema Zakonu o narodnim školama iz 1933. godine, vaspitači treba da upućuju decu u primerno vladanje, da ih uče lepom ponašanju i budu njihove "duhovne vođe". Za zabavište je utvrđen zadatak da sačuva decu od štetnih uticaja i nezgoda, te da unapređuje telesni, duhovni i moralni razvoj. Isticano je da decu treba navikavati na život u zajednici i pripremati ih za osnovnu školu (Vučetić, 1972).
Pitanje organizacije i sadržaja rada u predškolskim ustanovama nije bilo regulisano prosvetnim zakonodavstvom sve do pred Drugi svetski rat. Problemi su rešavani na osnovu dotadašnjih iskustava. Frebelova koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja je dopunjena iskustvima zabavilja i vaspitača, a u Vojvodini i saznanjima o sistemu rada u ugarskim predškolskim ustanovama, u periodu do Prvog svetskog rata. U predškolskim ustanovama se radilo prema Programu rada u zabavištu iz 1899. godine, sve do 1940. godine, kada je donet novi Program i način rada u zabavištu, koji je bio jedinstven na nivou cele države, i zasnivao se na koncepciji F. Frebela i M. Montesori. Međutim, u literaturi nailazimo na podatak da je ovaj program bio objavljen samo u Prosvetnom glasniku i da nije bio dostupan zabaviljama. (Vučetić, 1985). Čak i one zabavilje koje su pratile zbivanja u oblasti predškolskog vaspitanja i obrazovanja, s ciljem da što uspešnije obavljaju svoju delatnost, nisu bile informisane o postojećem programu i tvrdile su da ga nije ni bilo.
U ovom periodu ni metodičkog priručnika za rad zabavilja nije bilo, niti dovoljno stručne literature. Na osnovu pomenutog postojećeg programa i ličnih iskustava, kao i sopstvenih beležaka i zbirki koje su stvarale tokom školovanja, one su samostalno izrađivale svoje planove i programe rada. To podrazumeva da su same određivale način i organizaciju rada s decom do polaska u školu. U to vreme su u Vojvodini pripremljene dve publikacije, koje su vaspitači koristili kao metodička uputstva u radu s decom. Jedna od njih je Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola koji je pripremio Nikola Kirić. Predgovor za ovu knjigu je napisao tadašnji istaknuti književnik za decu i nastavnik Građanske škole, Sima Cucić, koji se u to vreme bavio problematikom stanja u oblasti predškolskog vaspitanja. Isticao je da je razvoj pred školskog vaspitanja i obrazovanja u stagnaciji i da je neophodno njegovo unapređivanje, što je bio i cilj pripreme pomenutog priručnika. Kritikovao je verbalizam, šablonizam i nepostojanje planske vaspitne igre u postojećim zabavištima. U predgovoru priručnika on apeluje na unapređivanje, odnosno "osvežavanje" rada u ovim ustanovama (Kirić, 1935).
Cucić se zalagao za organizaciju rada u zabavištu na frebelovskim osnovama. Smatrao je da je Frebelov sistem predškolstva najprihvatljiviji jer označava igru kao osnovnu aktivnost malog deteta, kroz koju ono usvaja pojmove i upoznaje sredinu koja ga okružuje. Takođe naglašava potrebu da se organizuje dečji "samorad", ukazujući na značaj ručnog rada za razvoj predškolskog deteta. Dalje napominje da Frebelov sistem sadrži i sredstva za obradu gradiva, a to su gestovi, pesme i govor. Ta sredstva su za vaspitača uputstvo kako se priča za decu može obraditi verbalno (prepričavanjem), dramatizacijom i njihov sadržaj likovno predstaviti crtanjem ili slikanjem.
Razmatrajući problematiku razvoja predškolskog vaspitanja u Vojvodini u periodu do Drugog svetska rata, autori ističu da je suština ovakvog nepovoljnog statusa predškolstva bila u tada prisutnoj dilemi da li zabavišta treba tretirati kao samostalne vaspitno-obrazovne ustanove za rad sa predškolskom decom ili kao škole za decu ovog uzrasta (Acigan, 1976; Popin, 1972). Konstatuju da su u Vojvodini tridesetih godina prošlog veka predškolske ustanove radile s velikim teškoćama, mada su već imale određenu tradiciju. Takođe, usled nedostatka prostora i opreme, zabavišta su često zatvarana.
Druga publikacija koja je takođe predstavljala priručnik za rad sa predškolskom decom, a koju su naročito koristile zabavilje severne Bačke i Novog Sada, bio je pedagoški časopis Vaspitanje mališana i obrazovanje zabavilja u Mađarskoj - istorija i sadašnje stanje, koji je 1939. godine priredio Pal Drašković. Sadržaj te publikacije je predstavljao plan i program rada sa decom u vrtićima, a u isto vreme i program rada škola za obrazovanje zabavilja (Acigan, 1976).
Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola
(Velika Kikinda, 1935. godina, štamparija J. Radak)
Ovaj priručnik je Nikola Kirić sačinio povodom obeležavanja predstojećeg značajnog jubileja, stogodišnjice od osnivanja Frebelovog dečjeg vrta. Priručnik je štampan 1935. godine u Velikoj Kikindi. On nije bio zvaničan program predškolskog vaspitanja i obrazovanja, već samo publikacija sa skromnim uputstvom zabaviljama za rad sa decom. Kako ističe S. Cucić, pisac predgovora, namera autora je bila da se izvrši "... regeneracija naših zabavišta. Potrebno je da ih osvežimo... Na taj način ona će postati prava dečja zabavišta, koja će biti dobra predsprema za narodnu školu" (Kirić, 1935: 3).
U Priručniku je sređeno gradivo za celu godinu, sa dijaloški obrađenim sadržajem i podelom zaduženja predškolske dece, po grupama. Celokupan sadržaj je predstavljen kroz trideset tema, koje su razrađene na jedinice zanimanja. U daljem tekstu su predstavljene sve teme iz priručnika i pojedine jedinice zanimanja:
- Igre (lutka, lopta, obruč, doboš, slikovnica...) - Voće (trešnja, jabukovo drvo, ribizla, poređenje šljive i kajsije...) - Životinje (mačka, krava, konj i magarac, lisica, slon, majmun...) - Ptice (pile, patka, golub, domaće ptice, ptice selice, ptice grabljivice...)
- Vodozemci (žaba, riba, zmija, rak)
- Bube i crvi (gusenica, leptir, pčela, bube, puž)
- Čula (oči, sluh, nos, ukus, pipanje)
- Obuća i odelo (cipele, šešir, odelo, zimsko odelo)
- Čistoća (umivanje, češljanje, pranje, glačanje)
- Hrana i piće (hleb, mleko, skorup, maslo, so, jaja, brašno, šećer...)
- Posuđe (čaša, tanjir, pribor za jelo)
- Nameštaj (stolica, sto, ogledalo, krevet, orman)
- Delovi sobe (vrata, prozor, zid, tavanica, patos)
- Raspored kuće (soba, kuhinja, komora, raspored kuće, kuća)
- Dan i noć (dan, noć)
- Porodica (o porodici, anđeo čuvar)
- Zabavište (o zabavištu, dvorište)
- Opadanje lišća (branje cvetnog semena, jesen)
- Povrće i usevi (luk, rotkva, paradajz, sočivo, kupus...)
- Prirodne pojave (sneg, led, vetar, Božić, topljenje snega)
- Proleće (oranje, žitno seme, bašta, ljubi č ica , Us k r s ...)
- Leto (kiša i duga, list drveta, šuma, reka, kosidba, žetva...)
(Kirić, 1935)
Tokom godine je s decom bilo obrađeno još osam tema koje nisu bile razrađene na pomenute jedinice zanimanja (crkva, dućan, ulica, grad, železnica, domovina, vojnici, kralj).
Za svaku jedinicu zanimanja dati su primeri i uputstva zabaviljama kako da obrade sadržaje sa decom, radeći po grupama. Tekst koji sledi je primer uputstva iz Priručnika.
Poređenje šljive i kajsije (2. grupa)
(Prethodi jedinica zanimanja pod naslovom "Šljiva", za drugu grupu)
Pogledajte, šta mi je u desnoj ruci? A u levoj? Kakve je boje ova šljiva? A kajsija, kakve je ona boje? Šljiva je plava, a kajsija je žuta; je li, dakle, kajsija iste boje kao šljiva? Liči li boja kajsije na boju šljive? Zašto ne? A boja Ankine marame, liči li na boju šljive? Zašto liči? Da, zato liči, što je Ankičina marama plava, a šljiva je plava. Kajsijina boja ne liči na šljivinu, jer je kajsija žuta, a šljiva plava. Boje kajsije i šljive razlikuju se među sobom. Zašto se razlikuju boje kajsije i šljive, Mirko? Kakvog je oblika kajsija? Da li je i šljiva okrugla kao kajsija? Dabogme da nije. Nego? ...Duguljasta. Šta tu ima još u zabavištu što je okruglo? Liči li oblik kajsije na oblik šljive? Je l' te da ne liči, nego... Razlikuju se. Zašto se razlikuje oblik kajsije od oblika šljive? A da li liči oblik lopte na oblik kajsije? Zašto? Šta je uradila juče tetka Mara (služiteljka) nožem Ankinoj jabuci? Šta je sljuštila s jabuke? A ima li šljiva ljusku?
A kajsija? Pošto svaka ima ljusku, liče li kajsija i šljiva jedna na drugu? Ko je već jeo šljiva? A kajsija? Kakav je ukus imala kajsija? A šljiva? Ako hoćemo da saznamo kakvog su ukusa šljiva i kajsija, šta treba da činimo s njima? (Damo deci da okušaju šljivu i kajsiju.)
Pošto su i kajsija i šljiva slatke, liče li zato jedna na drugu ili se razlikuju? A sad da vidimo šta je u sredini šljive. A ima li kajsija košticu? I jedna i druga imaju košticu, liče li zato jedna na drugu ili se razlikuju? Koliko koštica ima šljiva? A kajsija? Je li koštica kajsije meka ili tvrda? A koštica šljive?
(Kirić, 1935: 14-15)
Zabaviljama je pre svega lično iskustvo bilo izuzetno značajno za planiranje i realizaciju ovih sadržaja, jer je Priručnik sačinjen bez didaktičko-metodičkih uputstava za rad s decom. On nije predstavljao zvaničan program predškolskog vaspitanja i obrazovanja i u njemu nije data ni teorijska i stručna analiza koncepcije na kojoj je trebalo da bude zasnovan rad zabavilja, što je delimično nadoknađeno u predgovoru. Međutim, u literaturi je istaknuto da je ovaj Kirićev Priručnik u periodu između dva svetska rata ipak predstavljao značajan doprinos razvoju predškolskog vaspitanja u Srbiji (Vučetić, 1985; Kamenov, 1990; Milovuk, 1996).
Zaključna razmatranja
Činjenica je da u periodu između dva svetska rata dolazi do stagnacije u razvoju programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji. Već je rečeno da zvaničnog programa nije bilo, a kada je 1940. godine utvrđen, on nije bio dostupan zabaviljama koje su u to vreme radile sa decom u predškolskim ustanovama.
Društveno-istorijski uslovi nisu bili nimalo povoljni za otvaranje novih i opstanak već postojećih predškolskih ustanova, samim tim ni za pripremu programa za rad u njima. Mada su se tadašnji mislioci slagali u konstatacijama da dobru teorijsku podlogu programa čini Frebelova koncepcija vaspitanja predškolske dece, u zabavištima je organizovan rad pre svega na osnovu stečenih iskustava zabavilja za vreme njihovog školovanja i dotadašnjeg rada.
U ovakvim uslovima zabaviljama je veoma koristio Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, dokument koji je priredio N. Kirić. Mada sačinjen po idejama F. Frebela i zasnovan na modernim principima vaspitanja, on nije bio zvaničan program. N. Kirić i S. Cucić, pisac predgovora ovog priručnika, imali su nameru da ovaj dokument koriste zabavilje kao uputstvo za rad u narodnim zabavištima. Oni su isticali potrebu da se pitanjima otvaranja i rada zabavišta mora posvetiti više pažnje jer su ona nekada tretirana kao škole, a nekada kao predškolske ustanove. Zabavilje su mahom prepuštene same sebi u iznalaženju različitih načina rada s decom. Polazeći od Frebelovih ideja, isticali su značaj dečje igre i njihove samoaktivnosti ("samoradnje"), što predstavlja polaznu osnovu za rad s decom u zabavištu. Naglašavali su vaspitnu vrednost igre, kroz koju dete usvaja pojmove i upoznaje sredinu koja ga okružuje. U Priručniku su date teme s jedinicama zanimanja i mogući načini rada s decom. Međutim, u njemu nisu razrađena konkretna uputstva za primenu igara i materijala, organizaciju i tok igre, ulogu i angažovanje zabavilje, kao ni mogućnost evaluacije aktivnosti. Mada je u predgovoru istaknuto da je glavni cilj zabavišta "pomoći detetu da sebe slobodno izgradi", što ukazuje na savremenost Frebelovog shvatanja i ideal od koga treba poći u osnivanju dečjih zabavišta, u priručniku nisu razrađeni njihovi zadaci i funkcije. Prema idejama pomenutih autora, gestovi, pesma i govor predstavljaju osnovna sredstva zabaviljama u radu s decom, čime su data uputstva u velikoj meri bila slična uputstvima iz tada postojećih školskih programa. Među odabranim igrama, pričama, pesmama za čitanje, deklamovanje i pevanje, bilo je dosta sadržaja koji su se kasnije obrađivali u prvom i drugom razredu narodnih škola.
Zabavilje su organizovale rad s decom na osnovu uputstava iz Priručnika i ličnog iskustva. U to vreme one nisu imale obavezu da pripremaju sopstvene individualne planove i programe rada. Mada Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, kao nezvanični programski dokument, nije bio dovoljno razrađen, on je ipak zabaviljama predstavljao izvor novih ideja za rad s decom i podsticaj za ostvarivanje utvrđenog opšteg vaspitnog cilja.
Činjenica je da u ovom periodu između dva svetska rata nije bio rešen status predškolskog vaspitanja i obrazovanja u postojećem sistemu školstva u Srbiji, niti je bilo mogućnosti za sistemska proučavanja i stvaranje jedinstvene programske koncepcije za rad s decom. Međutim, ideje N. Kirića, S. Cucića, savremenih mislilaca i zabavilja iz tog perioda predstavljale su dobru polaznu osnovu za pripremu zvaničnog programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Napomena: Članak predstavlja rezultat rada na projektu "Obrazovanje za društvo znanja", broj 1490 01 ( 200 6 - 2010 ), čiju realizaciju finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.