LEGEND
- Učlanjen(a)
- 06.08.2009
- Poruka
- 24.424
Priča o Irisu
Iris je glasnik bogova i personifikacija duge. Grčki simbolizam za iris dolazi do nas putem usmenog predanja u formi mita koji je bio star još u Homerovo vreme.
Pre 3 do 4 hiljade godina jedan umetnik je dobio zaduženje da napravi na zidovima velike Minojske palate u Knososu reprezentaciju kralja-sveštenika. Kada je završio figuru u reljefu on je naslikao oko nje mnogo irisa.
Relativno kratko nakon što je iris "procvetao" na minojskim zidovima takođe se pojavio uklesan na kamenu u Karnaku u Egiptu. Tutmozis III (1504-1450 pne) je proslavio osvajanje većeg dela Azije na taj način što je napravio baštu blizu jedne od njegovih palata da bi pokazao neke od biljaka koje je doneo iz svojih pohoda. On je osećao da je veliki broj njih dovoljno egzotičan da bi bio uklesan u kamen velikog zida Anonovog hrama.
Skoknuvši unapred kroz vreme mi znamo da je Fleur-de-lis (stilizovani cvet irisa-amblem) kao konvencionalna forma datira iz ranijeg perioda nego što je njegova asocijacija sa kraljevima Francuske. Postoje različite legende o tome kako je došlo do toga da iris predstavlja francusku monarhiju, ali se najviše njih vrti oko dva istorijska incidenta vremenski razdojenih periodom od 600 godina.Za kralja Klovisa (Clovis) se kaže da je 496n.e. napustio simbol 3 žabe na njegovom barjaku u korist fleur-de-lisa (stilizovan cvet irisa). Njegova hrišćanska kraljica Klotilda (Clotilda) je dugo tražila način da konvertuje njenog muža ali je uvek ignorisao njenu molbu. Međutim kada se suočio sa moćnom armijom Alamana (Alamanni), germanskih plemena opsedajući njegovo kraljevstvo, on je rekao svojoj ženi da ako on dobije predstojeću bitku priznaće njenog Boga kao najjačeg i krstiće se. On je pobedio i žabe, čiji simbolizam bi bilo veoma interesantno za saznati, su nestale.
Drugi incident se zbio 1147 god. Luis VII od Francuske je imao san koji ga je ubedio da usvoji purpurne irise neposredno pre njegovog zlosudbinskog krstaškog pohoda. Nakon toga fleur-de-lis postao je simbol na barjaku Francuske narednih 600 godina. Ili 1200 godina ako računamo od vremena Klovisa kada je Iris postao simbol velike nacije.
Iris je bio toliko snažan simbol francuskih kraljeva da su revolucionari 1789 god. poništili simbol omražene monarhije. Isklesali su ih sa fasada i potrgali sa draperija. Ljudi su bili kažnjavani zbog nošenja fleur-de-lisa na njihovoj odeći ili kao nakit. Revolucija je uspela i sada je simbol fleur-de-lisa samo uspomena i smatra se tek konvencionalizovanim ornamentom ili dekoracijom.
Odgajan od strane Egipćana i prema Diroskideu (Dioscorides) i Grci i Rimljani su koristili rizome u medicinske svrhe i u parfimeriji. Galus (Pliny the Elder) je pisao o gajenu irisa i napomenuo je da je najveći izbor varijeteta dolazio sa Silistrije (Silistria) i Pamflije (Pamphylia). U mračnom veku Charlemagne je zabeležio kulturu irisa u Francuskoj i da su ih Arapi gajili u Španiji. Cvet irisa je amblem Firence (Italija). U 19 veku u Italiji , proizvodnja osušenih rizoma irisa je bila maltene glavna industrija . Troje ljudi su mogli da posade oko 5.000 komada u jednom danu.Tri godine kasnije bi bivala žetva, skinuta opna i bili bi sušeni na suncu. Oni su bili od najvažnijeg značaja za industriju parfema. Veliki deo toga je bio korišćen od strane poznatih destilerija u Firenci ali je odprilike 10.000 tona tokom 1876 bilo izveženo u druge zemlje uključujući i Sjedinjene Američke Države.
Premda je iris prvenstveno bio cenjen zarad parfema , takođe su imali veliki značaj kao lek. Rizomi su bili lekovi primitivnim Grcima čak i njihovim doktorima . Galus je napomenuo da bi Iris trebalo da bude sakupljan samo od strane onih koji su čedni.
Tokom mračnog srednjeg veka manastiri su čuvali kao blago nekoliko kopija zapisa koji su bili skriveni od strane školovanih ljudi i odnešeni do Konstantinopolja u vreme kada su takve knjige bile uništavane tokom pada Rima. Jedna od njih je u kontinualnoj upotrebi sve do modernih vremena, to je bila I.germanica. Ali ona je izgubila svoje medicinsko značenje i iris se ne koristi nizašta više nego za davanje ukusa pasti za zube.
U Nemačkoj se koren irisa stavlja u bačve sa pivom da bi sačuvali pivo od ustajalosti i u Francuskoj u buradima vina da bi se obogatio ukus vina. U Engleskoj se koren irisa koristio da da poseban ukus veštačkim brendijima koji su se tamo pravili. U Rusiji u carsko doba koren irisa je davao ukus bezalkoholnim pićima koja su pravljena sa medom i đumbirom i prodavani na ulicama.
Od najranijih vremena parfemi su korišćeni kao ponuda bogovima. Koren irisa kada se baci na vatru daje veoma prijatan miris. Takođe je imao kvalitet da pojačava mirise drugih mirišljavih supstanci, te je prema tome bio vredan kao fiksir.
Dugo vremena je koren irisa bio odgovoran za podnošljivost socijalnih interakcija. Korišćen je kao parfem za lanenu tkaninu i pomenut je u popisu garderobe kralja Edvarda IV. Nekoliko komadića osušenog korena irisa bi se stavilo u ključajuću vodu zajedno sa odećom. U to vreme dame iz visokog društva su nosile punđe visoke i po 60. cm, koje su učvršćivane mešavinom praha od irisovog korena( u svojstvu parfema), brašna ili skroba. Jedna od žalbi gladnih seljana u Francuskoj je bila da previše brašna koje je njima trebalo za hranu odlazi na pravljenje frizura plemstva.
Francuska revolucija je dokrajčila modu napuderisane kose ne samo u Francuskoj nego svugde širom Evrope. Moderna hemija je eliminisala potrebu za irisom kao lekom u medicini i dolaskom sintetike je zamenjena neophodnost irisa za parfeme i kozmetiku. Sada je jednostavno jedan ornament u našim baštama, međutim više od 1000 godina služio je čovečanstvu prvo kao religiozni simbol a onda kao najvažnija sporedna stvar na svetu.
Iris je glasnik bogova i personifikacija duge. Grčki simbolizam za iris dolazi do nas putem usmenog predanja u formi mita koji je bio star još u Homerovo vreme.
Pre 3 do 4 hiljade godina jedan umetnik je dobio zaduženje da napravi na zidovima velike Minojske palate u Knososu reprezentaciju kralja-sveštenika. Kada je završio figuru u reljefu on je naslikao oko nje mnogo irisa.
Relativno kratko nakon što je iris "procvetao" na minojskim zidovima takođe se pojavio uklesan na kamenu u Karnaku u Egiptu. Tutmozis III (1504-1450 pne) je proslavio osvajanje većeg dela Azije na taj način što je napravio baštu blizu jedne od njegovih palata da bi pokazao neke od biljaka koje je doneo iz svojih pohoda. On je osećao da je veliki broj njih dovoljno egzotičan da bi bio uklesan u kamen velikog zida Anonovog hrama.
Skoknuvši unapred kroz vreme mi znamo da je Fleur-de-lis (stilizovani cvet irisa-amblem) kao konvencionalna forma datira iz ranijeg perioda nego što je njegova asocijacija sa kraljevima Francuske. Postoje različite legende o tome kako je došlo do toga da iris predstavlja francusku monarhiju, ali se najviše njih vrti oko dva istorijska incidenta vremenski razdojenih periodom od 600 godina.Za kralja Klovisa (Clovis) se kaže da je 496n.e. napustio simbol 3 žabe na njegovom barjaku u korist fleur-de-lisa (stilizovan cvet irisa). Njegova hrišćanska kraljica Klotilda (Clotilda) je dugo tražila način da konvertuje njenog muža ali je uvek ignorisao njenu molbu. Međutim kada se suočio sa moćnom armijom Alamana (Alamanni), germanskih plemena opsedajući njegovo kraljevstvo, on je rekao svojoj ženi da ako on dobije predstojeću bitku priznaće njenog Boga kao najjačeg i krstiće se. On je pobedio i žabe, čiji simbolizam bi bilo veoma interesantno za saznati, su nestale.
Drugi incident se zbio 1147 god. Luis VII od Francuske je imao san koji ga je ubedio da usvoji purpurne irise neposredno pre njegovog zlosudbinskog krstaškog pohoda. Nakon toga fleur-de-lis postao je simbol na barjaku Francuske narednih 600 godina. Ili 1200 godina ako računamo od vremena Klovisa kada je Iris postao simbol velike nacije.
Iris je bio toliko snažan simbol francuskih kraljeva da su revolucionari 1789 god. poništili simbol omražene monarhije. Isklesali su ih sa fasada i potrgali sa draperija. Ljudi su bili kažnjavani zbog nošenja fleur-de-lisa na njihovoj odeći ili kao nakit. Revolucija je uspela i sada je simbol fleur-de-lisa samo uspomena i smatra se tek konvencionalizovanim ornamentom ili dekoracijom.
Odgajan od strane Egipćana i prema Diroskideu (Dioscorides) i Grci i Rimljani su koristili rizome u medicinske svrhe i u parfimeriji. Galus (Pliny the Elder) je pisao o gajenu irisa i napomenuo je da je najveći izbor varijeteta dolazio sa Silistrije (Silistria) i Pamflije (Pamphylia). U mračnom veku Charlemagne je zabeležio kulturu irisa u Francuskoj i da su ih Arapi gajili u Španiji. Cvet irisa je amblem Firence (Italija). U 19 veku u Italiji , proizvodnja osušenih rizoma irisa je bila maltene glavna industrija . Troje ljudi su mogli da posade oko 5.000 komada u jednom danu.Tri godine kasnije bi bivala žetva, skinuta opna i bili bi sušeni na suncu. Oni su bili od najvažnijeg značaja za industriju parfema. Veliki deo toga je bio korišćen od strane poznatih destilerija u Firenci ali je odprilike 10.000 tona tokom 1876 bilo izveženo u druge zemlje uključujući i Sjedinjene Američke Države.
Premda je iris prvenstveno bio cenjen zarad parfema , takođe su imali veliki značaj kao lek. Rizomi su bili lekovi primitivnim Grcima čak i njihovim doktorima . Galus je napomenuo da bi Iris trebalo da bude sakupljan samo od strane onih koji su čedni.
Tokom mračnog srednjeg veka manastiri su čuvali kao blago nekoliko kopija zapisa koji su bili skriveni od strane školovanih ljudi i odnešeni do Konstantinopolja u vreme kada su takve knjige bile uništavane tokom pada Rima. Jedna od njih je u kontinualnoj upotrebi sve do modernih vremena, to je bila I.germanica. Ali ona je izgubila svoje medicinsko značenje i iris se ne koristi nizašta više nego za davanje ukusa pasti za zube.
U Nemačkoj se koren irisa stavlja u bačve sa pivom da bi sačuvali pivo od ustajalosti i u Francuskoj u buradima vina da bi se obogatio ukus vina. U Engleskoj se koren irisa koristio da da poseban ukus veštačkim brendijima koji su se tamo pravili. U Rusiji u carsko doba koren irisa je davao ukus bezalkoholnim pićima koja su pravljena sa medom i đumbirom i prodavani na ulicama.
Od najranijih vremena parfemi su korišćeni kao ponuda bogovima. Koren irisa kada se baci na vatru daje veoma prijatan miris. Takođe je imao kvalitet da pojačava mirise drugih mirišljavih supstanci, te je prema tome bio vredan kao fiksir.
Dugo vremena je koren irisa bio odgovoran za podnošljivost socijalnih interakcija. Korišćen je kao parfem za lanenu tkaninu i pomenut je u popisu garderobe kralja Edvarda IV. Nekoliko komadića osušenog korena irisa bi se stavilo u ključajuću vodu zajedno sa odećom. U to vreme dame iz visokog društva su nosile punđe visoke i po 60. cm, koje su učvršćivane mešavinom praha od irisovog korena( u svojstvu parfema), brašna ili skroba. Jedna od žalbi gladnih seljana u Francuskoj je bila da previše brašna koje je njima trebalo za hranu odlazi na pravljenje frizura plemstva.
Francuska revolucija je dokrajčila modu napuderisane kose ne samo u Francuskoj nego svugde širom Evrope. Moderna hemija je eliminisala potrebu za irisom kao lekom u medicini i dolaskom sintetike je zamenjena neophodnost irisa za parfeme i kozmetiku. Sada je jednostavno jedan ornament u našim baštama, međutim više od 1000 godina služio je čovečanstvu prvo kao religiozni simbol a onda kao najvažnija sporedna stvar na svetu.