Približavanje kraja Berluskonijeve ere
Izvor: Politika
objavljeno: 09.11.2010.
Đanfranko Fini, premijerov dojučerašnji saveznik sa desnice, otvoreno zahteva od prvog čoveka italijanske vlade da se povuče
Od saveznika do rivala: Silvio Berluskoni i Đanfranko Fini
Od našeg dopisnika
Rim – Ulaskom u otvoreni rat između Silvija Berluskonija i njegovog bivšeg saveznika sa desnice koji se pretvorio u premijerovog najopasnijeg rivala, Italija sve više tone u ozbiljnu političku krizu i približava se prevremenim izborima.
Već oslabljen serijom seks skandala, Berluskoni je dodatno uzdrman zahtevom da se povuče koji je u nedelju uputio predsednik Donjeg doma parlamenta Đanfranko Fini.
„Vlada je na ivici kolapsa“, piše „Korijere dela sera“.
Berluskoni ponavlja da nema nameru da se povuče i dopusti formiranje nove koalicije centra desnice, kako to traži njegov dojučerašnji ključni saveznik, Fini, s kojim je 2008. formirao zajedničku stranku Narod slobode. Pošto ga je prošlog jula izbacio iz stranke, Fini je osnovao novu stranku Budućnost i sloboda za Italiju.
Fini je upravo na skupu svoje partije zatražio da Berluskoni odmah podnese ostavku.
Novi šamar Berluskonijevoj vladi jeste i sve slabija podrška udruženja italijanskih industrijalaca, Konfindustrija, čija je predsednica Ema Marčegalja prethodnih dana otvoreno kritikovala vladinu neefikasnost.
Na koji će način Berluskoni prevazići poslednje skandale – aferu sa 18-godišnjom Marokankom kao i gaf na račun homoseksualaca – sve manje interesuje italijansko javno mnjenje. Italijanski analitičari pre svega se pitaju koje su posledice sve teže krize vlade.
Istoričar, diplomata i kolumnista lista „Korijere dela sera” Serđo Romano jedan je od retkih koji u definitivnom krahu Berluskonijeve vlade ne vidi optimalno rešenje trenutne krize. U odnosu na ostale članice EU, piše on, Italija nije u zaostatku, mada priznaje da ni u jednoj državi Unije stil života i privatnost premijera nisu postali centralna tema nacionalne politike.
„Umesto improvizovanih i riskantnih izjava Berluskoni bi trebalo da se vrati u Palatu Kiđu (sedište vlade) gde bi, utoliko bolje ukoliko ima podršku predsednika parlamenta Finija, nastavio sa realizacijom mnogih nerešenih političkih tačaka“, piše Romano. „Ukoliko ova racionalna perspektiva nije moguća, definitivno je neophodno ići ponovo na glasanje jer bi prečica eventualnih tehničkih vlada u međuvremenu bila pogubna“,
Analitičari ističu da poslednji Berluskonijevi skandali ne predstavljaju više povod političke instrumentalizacije već sve glasnije traže da se stavi tačka na štetno upravljanje zemljom. Italijani su sve zabrinutiji.
„O drugim protagonistima italijanske političke scene danas se diskutuje i po barovima što je, kako potvrđuje Skalfari, znak da je politika konačno pogodila prosečnog Italijana“, konstatuje Euđenio Skalfari, osnivač rimskog lista „Republika” i Berluskonijev najveći medijski rival.
Neizvesnost u slučaju pada Beluskonijeve vlade danas ipak manje brine od neprekidne konfuzije privatnog i javnog u italijanskoj politici. Italija i njeni građani postali su tako stereotipni primeri jedne loše političke epohe.
Marina Lalović
Izvor: Politika
objavljeno: 09.11.2010.
Đanfranko Fini, premijerov dojučerašnji saveznik sa desnice, otvoreno zahteva od prvog čoveka italijanske vlade da se povuče
Od saveznika do rivala: Silvio Berluskoni i Đanfranko Fini
Od našeg dopisnika
Rim – Ulaskom u otvoreni rat između Silvija Berluskonija i njegovog bivšeg saveznika sa desnice koji se pretvorio u premijerovog najopasnijeg rivala, Italija sve više tone u ozbiljnu političku krizu i približava se prevremenim izborima.
Već oslabljen serijom seks skandala, Berluskoni je dodatno uzdrman zahtevom da se povuče koji je u nedelju uputio predsednik Donjeg doma parlamenta Đanfranko Fini.
„Vlada je na ivici kolapsa“, piše „Korijere dela sera“.
Berluskoni ponavlja da nema nameru da se povuče i dopusti formiranje nove koalicije centra desnice, kako to traži njegov dojučerašnji ključni saveznik, Fini, s kojim je 2008. formirao zajedničku stranku Narod slobode. Pošto ga je prošlog jula izbacio iz stranke, Fini je osnovao novu stranku Budućnost i sloboda za Italiju.
Fini je upravo na skupu svoje partije zatražio da Berluskoni odmah podnese ostavku.
Novi šamar Berluskonijevoj vladi jeste i sve slabija podrška udruženja italijanskih industrijalaca, Konfindustrija, čija je predsednica Ema Marčegalja prethodnih dana otvoreno kritikovala vladinu neefikasnost.
Na koji će način Berluskoni prevazići poslednje skandale – aferu sa 18-godišnjom Marokankom kao i gaf na račun homoseksualaca – sve manje interesuje italijansko javno mnjenje. Italijanski analitičari pre svega se pitaju koje su posledice sve teže krize vlade.
Istoričar, diplomata i kolumnista lista „Korijere dela sera” Serđo Romano jedan je od retkih koji u definitivnom krahu Berluskonijeve vlade ne vidi optimalno rešenje trenutne krize. U odnosu na ostale članice EU, piše on, Italija nije u zaostatku, mada priznaje da ni u jednoj državi Unije stil života i privatnost premijera nisu postali centralna tema nacionalne politike.
„Umesto improvizovanih i riskantnih izjava Berluskoni bi trebalo da se vrati u Palatu Kiđu (sedište vlade) gde bi, utoliko bolje ukoliko ima podršku predsednika parlamenta Finija, nastavio sa realizacijom mnogih nerešenih političkih tačaka“, piše Romano. „Ukoliko ova racionalna perspektiva nije moguća, definitivno je neophodno ići ponovo na glasanje jer bi prečica eventualnih tehničkih vlada u međuvremenu bila pogubna“,
Analitičari ističu da poslednji Berluskonijevi skandali ne predstavljaju više povod političke instrumentalizacije već sve glasnije traže da se stavi tačka na štetno upravljanje zemljom. Italijani su sve zabrinutiji.
„O drugim protagonistima italijanske političke scene danas se diskutuje i po barovima što je, kako potvrđuje Skalfari, znak da je politika konačno pogodila prosečnog Italijana“, konstatuje Euđenio Skalfari, osnivač rimskog lista „Republika” i Berluskonijev najveći medijski rival.
Neizvesnost u slučaju pada Beluskonijeve vlade danas ipak manje brine od neprekidne konfuzije privatnog i javnog u italijanskoj politici. Italija i njeni građani postali su tako stereotipni primeri jedne loše političke epohe.
Marina Lalović