Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Prepoznavanje sopstvenog interesa
Srbiji predstoje veoma velika ulaganja u elektroprivredu, ali kako se izboriti da naša preduzeća dobiju što veći komad od tog kolača.
TENT – Obrenovac: Možemo li danas sami da izgradimo treći blok
Srbija spada u red zemalja s najneuređenijim investicionim tržištem u celom regionu. Samo iz ove ocene možete zaključiti s čime se sve suočavamo.
A tek javne nabavke posebna su priča. Tendersku dokumentaciju za bilo koji, pogotovo veći posao, može da otkupi ko god hoće, samo da je registrovana firma s jednim ili dva prijavljena čoveka. Ne moraju da budu čak ni bravari ili varioci. Osnivački kapital, reference, zaposleni, plaćanje poreza i doprinosa...
Ništa od toga. Ali zato mogu do beskonačnosti da opstruišu svaki tender žalbama i obaranjima konkursa. Radovi se, na koje se sa velikom izvesnošću računa, prolongiraju unedogled, a ozbiljne firme plaćaju pošteno radnike, uzimaju kredite, bankarske garancije, kupuju materijal, opremu... planiraju.
I na sve to dođu firme s radnicima, veoma često i penzionerima, da rade na crno. Po bagatelnim cenama – 300 do 400 dinara na sat. Tržište je sivo, a posledice razarajuće po nas i za nama slične koji, ipak, hoćemo i moramo da radimo poštujući sve zakone ove zemlje”, kaže za „Politiku” Branko Šljivar,generalni direktor „Goša montaže” – Velika Plana, uz neskrivenu bojazan za ono što ih čeka koliko sutra na domaćem investicionom tržištu.
Šljivar nije protiv konkurencije. Ona dobro dođe, ali da radi i posluje pod istim uslovima po kojima to čini i „Goša montaža”. Naša zakonska regulativa predviđa, kaže, pozitivnu diskriminaciju uobičajenu na svim tržištima u regionu gde domaće firme imaju preferencijal u odnosu na strance. Toga se niko ne drži, ali zato je pravilo da se od stranca, ma ko to bio, ne traži ni najosnovnije – radne dozvole,a neretko i licence. –On njih se ne traži čak ni kvota za zapošljavanje novih, domaćih ljudi. Ne. Oni tome lagano doskoče osnivanjem mešovite firme sa minornim početnim ulogom, pa nas, koji poštujemo propise, „biju” niskim cenama, kaže Šljivar.
Ima li rešenja?
Ima. Da svaki investitor postupi onako kako to čini, recimo, smederevski Ju es stil. Ne možeš da uđeš na kapiju s radnicima dok ne pokažeš popunjen original „M1” obrazac iz koga se vidi da je radnik koga si uputio na rad kod njih prijavljen i da su za njega plaćeni porezi i doprinosi,da je osiguran. Ako hoćemo red i imamo želju da sačuvamo dobre domaće firme, kojima je stalo do kvaliteta i budućnosti, recept je veoma jednostavan. Već u toku kvalifikacija za neki posao pravila igre mora da budu do kraja rigorozna. Problem je, međutim, u onome što kod nas još caruju siva ekonomija i lov u mutnom, upozorava Šljivar.
– Od značajnijih investicija najbliža je u narednom periodu revitalizacijapostojećih i izgradnja novog bloka u Kostolcu i to realizacijom kineskog kreditavrednog 1,2 milijardu dolara, ali i za njih su nam potrebne reference– iskustvo da smo radili na tim i sličnim poslovima, a mi smo poslednju termoelektranu napravili pre dve i po decenije. Sve su to pitanja koja ova država uz pomoć EPS-a mora da reši, jer elektroprivreda nije samo proizvođač struje, već i najveći domaći poslodavac, a o tome se, na žalost, često ne vodi dovoljno računa”, naglašava prvi čovek „Goše montaže”, Šljivar.
Maćehinski odnos države
S takvom ocenom u potpunosti se slaže i mr Milenko Nikolić, direktor Automatike Instituta „Mihajlo Pupin”.
„Pupin” je, tvrdi Nikolić, u gotovo svakom sistemu EPS-a. Od obrenovačkih blokova A1, A2, A4 i A6, sa DCS procesorima za sisteme upravljanja, preko „Međuvršja”, do „Đerdapa 1 i 2”. Malo mu je, priznaje, žao što je veliki posao na „Bajinoj bašti” dobio austrijski „Vatek”, ali i pored toga ta firma je okupila u konzorcijum najbolje, najveće naše kuće i na tom biseru naše elektroprivrede sada se složno i dobro radi. Ponovo nam se, međutim, događa da posao, za koji smo sami kadri da ga uradimo, naravno uz nabavku one opreme i uređaja koje u zemlji ne proizvodimo, dobiju strane kompanije. Sasvim je razumljivo, smatra Nikolić, da će one voditi računa o sopstvenom, a ne o našem interesu u onoj meri koliko se to njima isplati. Ako u Srbiji ima preduzeća koja su na tehnološkom i radnom nivou ravna njihovim, uzeće našu kuću, jer smo jevtiniji, a oni će „skinuti kajmak”. Tamo gde im nismo dorasli – neće nas ni pitati da li smo za posao ili ne. Dovode svoje i uvoze sopstvene mašine i opremu. Nema sentimentalnosti niti joj je, pošteno govoreći, tu i mesto, naglašava naš sagovornik.
Šta u svemu tome nije dobro za nas?
– Država se, nažalost, veoma često ponaša prema svojim firmama kao maćeha. Mi u dugim godinama sankcija i ratnih razaranja nigde nismo mogli da steknemo bilo kakvu međunarodnu referencu. Bili smo izopšteni iz sveta. Onda su sankcije pale, država se s demokratskim promenama otvorila i mi smo, kao čovek koji prima infuziju dospeli u situaciju da trčimo ubistvenu trku sa kondiciono, finansijski i proizvodno neuporedivo jačom konkurencijom. Neko se, tada, dosetio da nam obezbedi nekakvu „pozitivnu diskriminaciju” – da naše cene u ponudama budu prihvatljive za investitora čak i kada su do 20 odsto više od najpovoljnije strane. Zalud. Mi smo već i u pripremi uslova za tendere brisani iz takvih utakmica. Razumem konkurenciju i potrebu da u zdravoj tržišnoj, investicionoj, utakmici pobedi najbolji ili najjevtiniji, ali očekivati da mi u toj (ne)fer trci istrčimo ispred kuća od čijih se imena tresu kolena – više je nego iluzorno. Tu smo cenu debelo platili i, da nevolja bude veća –još je i danas skupo plaćamo. Teško prepoznajemo sopstveni interes ili ne umemo da ga valjano zaštitimo”, naglašava Nikolić i, onako usput, podseća na primere Hrvatske gde ta država uvek nađe način da takve i slične poslove uvek prepusti svom „Končaru”.
Slabe šanse za domaće ponuđače
Slobodan S. Petrović, sekretar Udruženja PKS za energetiku i energetsko rudarstvo tvrdi da naši propisi, konkretno Zakon o javnim nabavkama, nema „ni mrvu pozitivne diskriminacije u korist domaćih privrednih subjekata elektro, mašinogradnje, građevinarstva i uopšte svih delatnosti, koje i kada bi htele, zbog dugih godina sankcija, ne mogu niti imaju minimalnu šansu da se uključe u međunarodne utakmice za domaće poslove”.
U takvim okolnostima, pogotovo ako je u pitanju inostrani kreditor ili donator, posao po pravilu dobija inostrana firma koja za podizvođača angažuje domaće firme koje im, zbog rigoroznih uslova, ni po čemu, osim po stručnosti, nisu mogle biti konkurenti. Petrović to sažima samo u jednu reč – reference. Kako da ih imamo kada smo deceniju i neku godinu više bili van sveta i zakona? Kako da imamo desetine miliona dolara obrta u tim poslovima kada jedva preživljavamo sa milionima dinara? Po Zakonu o javnim nabavkama naša elektroenergetska ili mašinska preduzeća ne mogu ni da se pojave na tenderima skupljim od 100.000 evra na domaćem terenu, ali zato, kao podizvođači, za male pare – mogu. I, Bogu hvala, uverava nas sagovornik, oni to i urade na najbolji mogući način. Ali, suština nije u tome, već nečem sasvim drugom.
– Niko ne traži da nas država tetoši. Da nas forsira tamo gde i sami znamo da nismo dovoljno sposobni i jaki. Naši inženjeri i tehničari znaju gde je i dokle stigla svetska konkurencija, ali izvanredno poznaju i sopstvene mogućnosti. Niko ne treba da im priča o tome kako nemamo para pa su nam potrebni inostrani krediti. Uverili su se stotinama puta u činjenicu da nijedna „domaća” banka sa stranim kapitalom neće ili ne može da im izda valjanu garanciju da će dobijeni posao biti obavljen na vreme i po dogovorenom kvalitetu. Sve oni to znaju, naravno i konkurencija, ali je malo čudno da naša država ne uviđa da u svemu tome da nešto nije u redu. Da li je moguće, kada sve bogatije i privredno mnogo jače zemlje od naše, pogotovo u ovo vreme finansijske krize i ekonomske recesije, pomažu čak i multinacionalne kompanije i stoje iza njih sa milijardama evra ili dolara, da naša država insistira na poštovanju pravila koja nas direktno vode u podređen, da ne kažem kolonijalan položaj”, pita Petrović uz opasku da niko, pa ni PKS ne bi stala iza rđavih domaćih firmi. Za one, međutim, koje su dobre strancima, a ne mogu same da rade, jer ne ispunjavaju formalne uslove, šteta je za njih same, ali i za državu.
Za našeg sagovornika sve je jasno kao dan – ugled i renome stiču se, najpre, kod kuće.
Obećanje ministra Škundrića
U mnogim izlaganjima ministar za rudarstvo i energetiku Petar Škundrić zalagao se za to da javna preduzeća iz njegovog sektora u tenderima koje raspisuju ne diskriminišu domaće proizvođače, ako već ne mogu da im pomognu. Škundrić je potom najavio investicije vredne devet milijardi evra u termoelektrane i kopove koje treba da pokrenu srpsku privredu i zaposle više desetina hiljada ljudi. Na gradilištima dva nova termokapaciteta od 2010. do 2015. (treći blok „Nikole Tesle” u Obrenovcu i „Kolubara 3”) biće posla za oko tri hiljade ljudi. Domaća elektromašinogradnja, radeći na tim projektima, biće u prilici da zaradi pola milijarde evra. Procenjuje se da će u srpskim firmama, koje će raditi na izgradnji elektrana biti angažovano oko deset hiljada ljudi.
Labav konzorcijum
Najveće i najpoznatije srpske firme, poput „Energoprojekta”, „Termoelektra”, „Goše montaže”, Instituta „Mihaila Pupina” i „Nikole Tesle”, „Kolubara metala” i „Rudnap grupe”, uglavnom njih 12 do 13, osnovalo je dosta „labav” konzorcijum ne bi li se što ravnopravnije uključili u predstojeću konkurenciju za dobijanje domaćih veoma vrednih i izazovnih elektroenergetskih poslova. I to je, po oceni naših sagovornika, veoma dobar strateški potez. Ali...
Bilo bi dobro kada bi i naša država pokušala da svojim merama, koje uopšte ne moraju po svojoj prirodi da budu protekcionističke ili usmerene protiv strane konkurencije, da domaćim, najvitalnijim firmama omogući da dobiju bar 40 do 60 odsto od vrednosti budućih poslova, a ne – mrvice, jer samo tako možemo da se vratimo tamo gde smo u svetu bili pre tri do četiri decenije.
Izvor: Politika/ Slobodan Kostić
Srbiji predstoje veoma velika ulaganja u elektroprivredu, ali kako se izboriti da naša preduzeća dobiju što veći komad od tog kolača.
TENT – Obrenovac: Možemo li danas sami da izgradimo treći blok
Srbija spada u red zemalja s najneuređenijim investicionim tržištem u celom regionu. Samo iz ove ocene možete zaključiti s čime se sve suočavamo.
A tek javne nabavke posebna su priča. Tendersku dokumentaciju za bilo koji, pogotovo veći posao, može da otkupi ko god hoće, samo da je registrovana firma s jednim ili dva prijavljena čoveka. Ne moraju da budu čak ni bravari ili varioci. Osnivački kapital, reference, zaposleni, plaćanje poreza i doprinosa...
Ništa od toga. Ali zato mogu do beskonačnosti da opstruišu svaki tender žalbama i obaranjima konkursa. Radovi se, na koje se sa velikom izvesnošću računa, prolongiraju unedogled, a ozbiljne firme plaćaju pošteno radnike, uzimaju kredite, bankarske garancije, kupuju materijal, opremu... planiraju.
I na sve to dođu firme s radnicima, veoma često i penzionerima, da rade na crno. Po bagatelnim cenama – 300 do 400 dinara na sat. Tržište je sivo, a posledice razarajuće po nas i za nama slične koji, ipak, hoćemo i moramo da radimo poštujući sve zakone ove zemlje”, kaže za „Politiku” Branko Šljivar,generalni direktor „Goša montaže” – Velika Plana, uz neskrivenu bojazan za ono što ih čeka koliko sutra na domaćem investicionom tržištu.
Šljivar nije protiv konkurencije. Ona dobro dođe, ali da radi i posluje pod istim uslovima po kojima to čini i „Goša montaža”. Naša zakonska regulativa predviđa, kaže, pozitivnu diskriminaciju uobičajenu na svim tržištima u regionu gde domaće firme imaju preferencijal u odnosu na strance. Toga se niko ne drži, ali zato je pravilo da se od stranca, ma ko to bio, ne traži ni najosnovnije – radne dozvole,a neretko i licence. –On njih se ne traži čak ni kvota za zapošljavanje novih, domaćih ljudi. Ne. Oni tome lagano doskoče osnivanjem mešovite firme sa minornim početnim ulogom, pa nas, koji poštujemo propise, „biju” niskim cenama, kaže Šljivar.
Ima li rešenja?
Ima. Da svaki investitor postupi onako kako to čini, recimo, smederevski Ju es stil. Ne možeš da uđeš na kapiju s radnicima dok ne pokažeš popunjen original „M1” obrazac iz koga se vidi da je radnik koga si uputio na rad kod njih prijavljen i da su za njega plaćeni porezi i doprinosi,da je osiguran. Ako hoćemo red i imamo želju da sačuvamo dobre domaće firme, kojima je stalo do kvaliteta i budućnosti, recept je veoma jednostavan. Već u toku kvalifikacija za neki posao pravila igre mora da budu do kraja rigorozna. Problem je, međutim, u onome što kod nas još caruju siva ekonomija i lov u mutnom, upozorava Šljivar.
– Od značajnijih investicija najbliža je u narednom periodu revitalizacijapostojećih i izgradnja novog bloka u Kostolcu i to realizacijom kineskog kreditavrednog 1,2 milijardu dolara, ali i za njih su nam potrebne reference– iskustvo da smo radili na tim i sličnim poslovima, a mi smo poslednju termoelektranu napravili pre dve i po decenije. Sve su to pitanja koja ova država uz pomoć EPS-a mora da reši, jer elektroprivreda nije samo proizvođač struje, već i najveći domaći poslodavac, a o tome se, na žalost, često ne vodi dovoljno računa”, naglašava prvi čovek „Goše montaže”, Šljivar.
Maćehinski odnos države
S takvom ocenom u potpunosti se slaže i mr Milenko Nikolić, direktor Automatike Instituta „Mihajlo Pupin”.
„Pupin” je, tvrdi Nikolić, u gotovo svakom sistemu EPS-a. Od obrenovačkih blokova A1, A2, A4 i A6, sa DCS procesorima za sisteme upravljanja, preko „Međuvršja”, do „Đerdapa 1 i 2”. Malo mu je, priznaje, žao što je veliki posao na „Bajinoj bašti” dobio austrijski „Vatek”, ali i pored toga ta firma je okupila u konzorcijum najbolje, najveće naše kuće i na tom biseru naše elektroprivrede sada se složno i dobro radi. Ponovo nam se, međutim, događa da posao, za koji smo sami kadri da ga uradimo, naravno uz nabavku one opreme i uređaja koje u zemlji ne proizvodimo, dobiju strane kompanije. Sasvim je razumljivo, smatra Nikolić, da će one voditi računa o sopstvenom, a ne o našem interesu u onoj meri koliko se to njima isplati. Ako u Srbiji ima preduzeća koja su na tehnološkom i radnom nivou ravna njihovim, uzeće našu kuću, jer smo jevtiniji, a oni će „skinuti kajmak”. Tamo gde im nismo dorasli – neće nas ni pitati da li smo za posao ili ne. Dovode svoje i uvoze sopstvene mašine i opremu. Nema sentimentalnosti niti joj je, pošteno govoreći, tu i mesto, naglašava naš sagovornik.
Šta u svemu tome nije dobro za nas?
– Država se, nažalost, veoma često ponaša prema svojim firmama kao maćeha. Mi u dugim godinama sankcija i ratnih razaranja nigde nismo mogli da steknemo bilo kakvu međunarodnu referencu. Bili smo izopšteni iz sveta. Onda su sankcije pale, država se s demokratskim promenama otvorila i mi smo, kao čovek koji prima infuziju dospeli u situaciju da trčimo ubistvenu trku sa kondiciono, finansijski i proizvodno neuporedivo jačom konkurencijom. Neko se, tada, dosetio da nam obezbedi nekakvu „pozitivnu diskriminaciju” – da naše cene u ponudama budu prihvatljive za investitora čak i kada su do 20 odsto više od najpovoljnije strane. Zalud. Mi smo već i u pripremi uslova za tendere brisani iz takvih utakmica. Razumem konkurenciju i potrebu da u zdravoj tržišnoj, investicionoj, utakmici pobedi najbolji ili najjevtiniji, ali očekivati da mi u toj (ne)fer trci istrčimo ispred kuća od čijih se imena tresu kolena – više je nego iluzorno. Tu smo cenu debelo platili i, da nevolja bude veća –još je i danas skupo plaćamo. Teško prepoznajemo sopstveni interes ili ne umemo da ga valjano zaštitimo”, naglašava Nikolić i, onako usput, podseća na primere Hrvatske gde ta država uvek nađe način da takve i slične poslove uvek prepusti svom „Končaru”.
Slabe šanse za domaće ponuđače
Slobodan S. Petrović, sekretar Udruženja PKS za energetiku i energetsko rudarstvo tvrdi da naši propisi, konkretno Zakon o javnim nabavkama, nema „ni mrvu pozitivne diskriminacije u korist domaćih privrednih subjekata elektro, mašinogradnje, građevinarstva i uopšte svih delatnosti, koje i kada bi htele, zbog dugih godina sankcija, ne mogu niti imaju minimalnu šansu da se uključe u međunarodne utakmice za domaće poslove”.
U takvim okolnostima, pogotovo ako je u pitanju inostrani kreditor ili donator, posao po pravilu dobija inostrana firma koja za podizvođača angažuje domaće firme koje im, zbog rigoroznih uslova, ni po čemu, osim po stručnosti, nisu mogle biti konkurenti. Petrović to sažima samo u jednu reč – reference. Kako da ih imamo kada smo deceniju i neku godinu više bili van sveta i zakona? Kako da imamo desetine miliona dolara obrta u tim poslovima kada jedva preživljavamo sa milionima dinara? Po Zakonu o javnim nabavkama naša elektroenergetska ili mašinska preduzeća ne mogu ni da se pojave na tenderima skupljim od 100.000 evra na domaćem terenu, ali zato, kao podizvođači, za male pare – mogu. I, Bogu hvala, uverava nas sagovornik, oni to i urade na najbolji mogući način. Ali, suština nije u tome, već nečem sasvim drugom.
– Niko ne traži da nas država tetoši. Da nas forsira tamo gde i sami znamo da nismo dovoljno sposobni i jaki. Naši inženjeri i tehničari znaju gde je i dokle stigla svetska konkurencija, ali izvanredno poznaju i sopstvene mogućnosti. Niko ne treba da im priča o tome kako nemamo para pa su nam potrebni inostrani krediti. Uverili su se stotinama puta u činjenicu da nijedna „domaća” banka sa stranim kapitalom neće ili ne može da im izda valjanu garanciju da će dobijeni posao biti obavljen na vreme i po dogovorenom kvalitetu. Sve oni to znaju, naravno i konkurencija, ali je malo čudno da naša država ne uviđa da u svemu tome da nešto nije u redu. Da li je moguće, kada sve bogatije i privredno mnogo jače zemlje od naše, pogotovo u ovo vreme finansijske krize i ekonomske recesije, pomažu čak i multinacionalne kompanije i stoje iza njih sa milijardama evra ili dolara, da naša država insistira na poštovanju pravila koja nas direktno vode u podređen, da ne kažem kolonijalan položaj”, pita Petrović uz opasku da niko, pa ni PKS ne bi stala iza rđavih domaćih firmi. Za one, međutim, koje su dobre strancima, a ne mogu same da rade, jer ne ispunjavaju formalne uslove, šteta je za njih same, ali i za državu.
Za našeg sagovornika sve je jasno kao dan – ugled i renome stiču se, najpre, kod kuće.
Obećanje ministra Škundrića
U mnogim izlaganjima ministar za rudarstvo i energetiku Petar Škundrić zalagao se za to da javna preduzeća iz njegovog sektora u tenderima koje raspisuju ne diskriminišu domaće proizvođače, ako već ne mogu da im pomognu. Škundrić je potom najavio investicije vredne devet milijardi evra u termoelektrane i kopove koje treba da pokrenu srpsku privredu i zaposle više desetina hiljada ljudi. Na gradilištima dva nova termokapaciteta od 2010. do 2015. (treći blok „Nikole Tesle” u Obrenovcu i „Kolubara 3”) biće posla za oko tri hiljade ljudi. Domaća elektromašinogradnja, radeći na tim projektima, biće u prilici da zaradi pola milijarde evra. Procenjuje se da će u srpskim firmama, koje će raditi na izgradnji elektrana biti angažovano oko deset hiljada ljudi.
Labav konzorcijum
Najveće i najpoznatije srpske firme, poput „Energoprojekta”, „Termoelektra”, „Goše montaže”, Instituta „Mihaila Pupina” i „Nikole Tesle”, „Kolubara metala” i „Rudnap grupe”, uglavnom njih 12 do 13, osnovalo je dosta „labav” konzorcijum ne bi li se što ravnopravnije uključili u predstojeću konkurenciju za dobijanje domaćih veoma vrednih i izazovnih elektroenergetskih poslova. I to je, po oceni naših sagovornika, veoma dobar strateški potez. Ali...
Bilo bi dobro kada bi i naša država pokušala da svojim merama, koje uopšte ne moraju po svojoj prirodi da budu protekcionističke ili usmerene protiv strane konkurencije, da domaćim, najvitalnijim firmama omogući da dobiju bar 40 do 60 odsto od vrednosti budućih poslova, a ne – mrvice, jer samo tako možemo da se vratimo tamo gde smo u svetu bili pre tri do četiri decenije.
Izvor: Politika/ Slobodan Kostić
Poslednja izmena: