- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
PRAVDA: ZAŠTO SRBI TUŽE SVOJU DRŽAVU?
Pred Evropom se prave Englezi
Kada jedan običan sudski spor nasledite od predaka a predate potomcima, kada shvatite da šut sa rogatim ne može i kada izgubite svaku nadu da ćete ikada isterati pravdu, jedini lek je Strazbur. U poslednjih sedam godina više od pet hiljada naših građana tužilo je Srbiju Evropskom sudu za ljudska prava
Najgore je što je šteta zbog nesavesnog rada naših pravosudnih organa udar na džep svih poreskih obveznika
Života Milanović iz Jagodine poslednji je u nizu kome će država Srbija, na osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, morati da isplati odštetu u iznosu od deset hiljada evra. U proteklih sedam godina, protiv srpskog pravosuđa žalilo se čak pet hiljada naših građana, a od pedesetak do sada donetih presuda samo tri su bile u korist države! Ova neslavna statistika doprinela je da se Srbija od 47 zemalja potpisnica Konvencije o ljudskim pravima, nađe na visokom osmom mestu.
Zašto Srbi tuže svoju državu, odnosno koji su razlozi doprineli da “dignu ruke” od domaćeg sudstva, presaviju tabak i obrate se Sudu u Strazburu? Praktično zbog svega! Počev od beskonačno dugih parnica, koje često ostanu bez epiloga i posle nekoliko decenija, višegodišnjeg otezanja da se izvrše pravosnažne presude, neosnovanog produženja pritvora, kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda, pa sve do namerne opstrukcije nekog slučaja kako bi došlo do njegovog zastarevanja. Najgore u svemu je što se račun zbog nesavesnog rada, javašluka, sporosti ili zloupotreba u radu pravosudnih organa retko ili nikako ne isporučuju direktno odgovornima, već se šteta isplaćuju iz budžeta, odnosno iz džepova svih poreskih obveznika.
Povoljna odluka Suda u Strazburu ne znači da će oštećeni dobiti milionsku premiju
Pred Evropom se prave Englezi
Kada jedan običan sudski spor nasledite od predaka a predate potomcima, kada shvatite da šut sa rogatim ne može i kada izgubite svaku nadu da ćete ikada isterati pravdu, jedini lek je Strazbur. U poslednjih sedam godina više od pet hiljada naših građana tužilo je Srbiju Evropskom sudu za ljudska prava
Najgore je što je šteta zbog nesavesnog rada naših pravosudnih organa udar na džep svih poreskih obveznika
Života Milanović iz Jagodine poslednji je u nizu kome će država Srbija, na osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, morati da isplati odštetu u iznosu od deset hiljada evra. U proteklih sedam godina, protiv srpskog pravosuđa žalilo se čak pet hiljada naših građana, a od pedesetak do sada donetih presuda samo tri su bile u korist države! Ova neslavna statistika doprinela je da se Srbija od 47 zemalja potpisnica Konvencije o ljudskim pravima, nađe na visokom osmom mestu.
Zašto Srbi tuže svoju državu, odnosno koji su razlozi doprineli da “dignu ruke” od domaćeg sudstva, presaviju tabak i obrate se Sudu u Strazburu? Praktično zbog svega! Počev od beskonačno dugih parnica, koje često ostanu bez epiloga i posle nekoliko decenija, višegodišnjeg otezanja da se izvrše pravosnažne presude, neosnovanog produženja pritvora, kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda, pa sve do namerne opstrukcije nekog slučaja kako bi došlo do njegovog zastarevanja. Najgore u svemu je što se račun zbog nesavesnog rada, javašluka, sporosti ili zloupotreba u radu pravosudnih organa retko ili nikako ne isporučuju direktno odgovornima, već se šteta isplaćuju iz budžeta, odnosno iz džepova svih poreskih obveznika.
Povoljna odluka Suda u Strazburu ne znači da će oštećeni dobiti milionsku premiju
Odšteta 10.000 evra
Slučaj Živote Milanovića možda nije tipičan, ali predstavlja drastični primer kršenja ljudskih prava. Naime, ovaj pripadnik verske zajednice Hare Krišna već desetak godina je izložen najgorim oblicima zlostavljanja i verske netolerancije, počev od anonimnih telefonskih pretnji, pa sve do fizičkih napada i ubadanja nožem. Čak četiri puta je zbog toga završio u bolnici i svaki put se obraćao policiji. Nažalost, umesto da mu pomognu i pokušaju da pronađu napadače, Milanović je dodatno šikaniran upravo od policije.
“Ja odem u bolnicu, lekari obaveste policiju, oni dođu, nešto zapišu i pozovu me na razgovor. Međutim, tokom ispitivanja, retko kada ih zanima ko me je i gde napao, mnogo ih više interesuje koliko nas ima u Jagodini, gde se okupljamo, ko nas finansira... Štaviše, neretko su me savetovali da tokom noći ne izlazim napolje, jer svojim fizičkim izgledom iritiram okolinu”, žalio se Milanović u tužbi koju je podneo Evropskom sudu u Strazburu.
Odšteta od deset hiljada evra koju će država morati da mu isplati zbog javašluka svoje službe, samo je deo iznosa od 332.000 koliko je, do sada, Sud u Strazburu presudio u korist građana Srbije. S obzirom na to da većina tužbi još nije rešena, odnosno da se tek očekuje da stotine odluka pristignu iz grada na istoku Francuske, postavlja se logično pitanje hoće li država zbog ovakvih odšteta uskoro da bankrotira. Ili, hoćemo li ikada promeniti svoj odnos prema potpisanim i preuzetim obavezama?
- Broj onih koji su presavili tabak i tužili državu, dovoljno govori o tome kakvo je stanje u našem pravosuđu, ali i celoj državi - uveren je advokat Toma Fila. - U našoj psihologiji je da sve potpisujemo bez problema, vođeni geslom “lako ćemo”, a kada to treba da se primeni u praksi obično se pravimo “Englezi”. Nismo naučili da poštujemo zakon, a još manje ono što smo sami prihvatili i dogovorili. Tako smo, na primer, svojevremeno prihvatili i Badinterovu arbitražu, ali kako nam njegova odluka nije bila po volji, jednostavno smo rešili da je ignorišemo i krenemo u rat. Dokle nas je to dovelo, svima je poznato.
Stanje pravosuđa u Srbiji je kamen spoticanja u svim pregovorima sa Evropskom unijom: dr Predrag Simić
Slučaj Živote Milanovića možda nije tipičan, ali predstavlja drastični primer kršenja ljudskih prava. Naime, ovaj pripadnik verske zajednice Hare Krišna već desetak godina je izložen najgorim oblicima zlostavljanja i verske netolerancije, počev od anonimnih telefonskih pretnji, pa sve do fizičkih napada i ubadanja nožem. Čak četiri puta je zbog toga završio u bolnici i svaki put se obraćao policiji. Nažalost, umesto da mu pomognu i pokušaju da pronađu napadače, Milanović je dodatno šikaniran upravo od policije.
“Ja odem u bolnicu, lekari obaveste policiju, oni dođu, nešto zapišu i pozovu me na razgovor. Međutim, tokom ispitivanja, retko kada ih zanima ko me je i gde napao, mnogo ih više interesuje koliko nas ima u Jagodini, gde se okupljamo, ko nas finansira... Štaviše, neretko su me savetovali da tokom noći ne izlazim napolje, jer svojim fizičkim izgledom iritiram okolinu”, žalio se Milanović u tužbi koju je podneo Evropskom sudu u Strazburu.
Odšteta od deset hiljada evra koju će država morati da mu isplati zbog javašluka svoje službe, samo je deo iznosa od 332.000 koliko je, do sada, Sud u Strazburu presudio u korist građana Srbije. S obzirom na to da većina tužbi još nije rešena, odnosno da se tek očekuje da stotine odluka pristignu iz grada na istoku Francuske, postavlja se logično pitanje hoće li država zbog ovakvih odšteta uskoro da bankrotira. Ili, hoćemo li ikada promeniti svoj odnos prema potpisanim i preuzetim obavezama?
- Broj onih koji su presavili tabak i tužili državu, dovoljno govori o tome kakvo je stanje u našem pravosuđu, ali i celoj državi - uveren je advokat Toma Fila. - U našoj psihologiji je da sve potpisujemo bez problema, vođeni geslom “lako ćemo”, a kada to treba da se primeni u praksi obično se pravimo “Englezi”. Nismo naučili da poštujemo zakon, a još manje ono što smo sami prihvatili i dogovorili. Tako smo, na primer, svojevremeno prihvatili i Badinterovu arbitražu, ali kako nam njegova odluka nije bila po volji, jednostavno smo rešili da je ignorišemo i krenemo u rat. Dokle nas je to dovelo, svima je poznato.
Stanje pravosuđa u Srbiji je kamen spoticanja u svim pregovorima sa Evropskom unijom: dr Predrag Simić
Jedni greše, drugi plaćaju
Ovaj ugledni advokat upozorava da se zakoni ne mogu primenjivati selektivno, da se moraju poštovati i da moraju važiti podjednako za sve.
- Najgore u svemu je to što se račun za svačiji javašluk isplaćuje iz budžeta, tačnije iz džepa poreskih obveznika a da se, pri tom, niko i ne trudi da nešto sistemski promeni.
Naši građani se žale na torturu policije, neosnovano i neopravdano produženje pritvora, sporost u izvršavanju pravosnažnih presuda, ali ponajviše na dužinu trajanja parnica koje se često otegnu i decenijama. Vest koja je kao kuriozitet postavljena na sajtu upravo Suda u Strazburu, da je najduži sudski postupak u britanskom pravosuđu trajao pune dve godine, kod većine naših parničara može izazvati samo kiseo osmeh.
Setimo se samo Ljubiše Aćimovića iz sela Majlovac kod Velikog Gradišta čija je parnica trajala 37 godina ili, na primer, spora između Vidoja i Sretena Jankovića, braće iz dragačevskog sela Kotraže, koji su se sudili 32 godine. O oba slučaja je svojevremeno pisala i “Ilustrovana”, pa je lako zaključiti gde je najveći problem našeg pravosuđa. Uostalom, više od polovine presuda donetih protiv Republike Srbije, odnosi se upravo na dužinu traganja za pravdom.
- Stanje pravosuđa u Srbiji je jedan od najvećih problema i predstavlja kamen spoticanja u svim pregovorima sa Evropskom unijom - podseća i Predrag Simić, stručnjak za međunarodno pravo. - Ne samo da imamo problem sa Unijom, već i sa potencijalnim stranim investitorima, koji shvataju da nijedan eventualni spor ne bi mogli da reše u razumnom roku. Ili će naše pravosuđe početi da radi po pravilima i dogovorenim principima, kako se to čini u Evropi, ili ćemo i dalje plaćati visoku cenu nemara i javašluka.
Advokat Toma Fila: „Zakoni se ne mogu primenjivati selektivno”
Ovaj ugledni advokat upozorava da se zakoni ne mogu primenjivati selektivno, da se moraju poštovati i da moraju važiti podjednako za sve.
- Najgore u svemu je to što se račun za svačiji javašluk isplaćuje iz budžeta, tačnije iz džepa poreskih obveznika a da se, pri tom, niko i ne trudi da nešto sistemski promeni.
Naši građani se žale na torturu policije, neosnovano i neopravdano produženje pritvora, sporost u izvršavanju pravosnažnih presuda, ali ponajviše na dužinu trajanja parnica koje se često otegnu i decenijama. Vest koja je kao kuriozitet postavljena na sajtu upravo Suda u Strazburu, da je najduži sudski postupak u britanskom pravosuđu trajao pune dve godine, kod većine naših parničara može izazvati samo kiseo osmeh.
Setimo se samo Ljubiše Aćimovića iz sela Majlovac kod Velikog Gradišta čija je parnica trajala 37 godina ili, na primer, spora između Vidoja i Sretena Jankovića, braće iz dragačevskog sela Kotraže, koji su se sudili 32 godine. O oba slučaja je svojevremeno pisala i “Ilustrovana”, pa je lako zaključiti gde je najveći problem našeg pravosuđa. Uostalom, više od polovine presuda donetih protiv Republike Srbije, odnosi se upravo na dužinu traganja za pravdom.
- Stanje pravosuđa u Srbiji je jedan od najvećih problema i predstavlja kamen spoticanja u svim pregovorima sa Evropskom unijom - podseća i Predrag Simić, stručnjak za međunarodno pravo. - Ne samo da imamo problem sa Unijom, već i sa potencijalnim stranim investitorima, koji shvataju da nijedan eventualni spor ne bi mogli da reše u razumnom roku. Ili će naše pravosuđe početi da radi po pravilima i dogovorenim principima, kako se to čini u Evropi, ili ćemo i dalje plaćati visoku cenu nemara i javašluka.
Advokat Toma Fila: „Zakoni se ne mogu primenjivati selektivno”
Sa Evropom nema „lako ćemo”
Naravno, može se postaviti i pitanje zašto preuzimamo obaveze za koje znamo da ne možemo ili nećemo da ispunimo.
- Srbija je morala da ratifikuje Konvenciju o ljudskim pravima da bi uopšte mogla da postane član Saveta Evrope - objašnjava Vladimir Beljanski, advokat iz Novog Sada, koji je imao više sporova pred ovim Sudom. - To je urađeno 2003. godine, a već naredne počela je i njena primena. Svako ko želi da se obrati Evropskom sudu najpre mora da se obrati Ustavnom sudu Srbije, odnosno da u zemlji iscrpi sve pravne lekove. Najčešći razlog za obraćanje Sudu u Strazburu, ne samo kada je o Srbiji reč, jeste povreda prava na pravično suđenje, odnosno prekoračenje razumnog roka da se parnica okonča.
Beljanski za “Ilustrovanu” objašnjava da države moraju da ispune odluke ovog Suda, jer postoji kontrolno telo Saveta Evrope, koje se upravo time bavi.
Da li je pravda stizala brže u 14. veku, u vreme cara Dušana i njegovog zakonika?
- Reč je o konačnim presudama protiv kojih nema prava žalbe - kaže naš sagovornik. - Kada dobije presudu Suda, svaka država mora da je prevede, objavi u Službenom glasniku i sprovede najkasnije u roku od tri meseca. Nakon toga, Sud se pismom obraća stranci ili njenom advokatu, proverava da li je presuda izvršena i preduzima konkretne mere ako to nije. Koliko znam, to nije učinjeno samo u jednom ili dva predmeta u Turskoj.
Značaj Evropskog suda za ljudska prava je višestruka. Pre svega, reč je o satisfakciji i pravnoj konstataciji da su nečija prava povređena, a onda se, po pravilu, dosuđuje i određena odšteta. Međutim, većina naših građana greši da će povoljnom odlukom Suda u Strazburu dobiti milionsku premiju. Vodi se računa o ekonomskoj snazi države, lokalnim prilikama i nizu drugih okolnosti, tako da je ono što oštećeni dobija u Srbiji, po pravilu, znatno manje nego što bi dobio građanin neke druge, bogatije zemlje. Najčešće je reč o iznosu od dve do četiri hiljade evra, iako ima i drugačijih primera. Tako je, na primer, vlasniku hotela “Union”, Miloradu Majkiću, država morala da isplati iznos od 38 hiljada evra, jer njeni sudovi nisu uspeli da sprovedu jednu arbitražnu odluku donetu još davne 1996. godine.
I Sud u Strazburu prebukiran
Iako se većina građana Srbije, ali i drugih evropskih zemalja najviše obraćaju Sudu u Strazburu zbog sporosti sudskog postupka u svojim država, sličan problem zadesio je i sudije Evropskog suda za ljudska prava. Naime, zbog broja tužbi, sudska pisarnica je prebukirana tužbama koje stižu iz svih krajeva Evrope, pa se postupak pred ovim sudom rastegne i pune četiri godine.
Više od polovine presuda donetih protiv Srbije odnose se na preterano dug put do pravde
Postupci države koje je teško braniti
Koliko je nezahvalno braniti zemlju od opravdanih pritužbi svojih građana nedavno je pred našim medijima priznao i Slavoljub Carić, pravni zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji je podsetio i na drastičan slučaj povrede prava na život, zbog kojeg smo se ponovo našli pred Sudom u Strazburu.
- Reč je o tragediji u preduzeću “Grmeč” u kojoj je jedanaest ljudi stradalo u eksploziji - rekao je Carić. - Stranke su se žalile na dužinu trajanja postupka koji ni posle 15 godina nije okončan, i premda se nisu žalili na povredu prava na život, Evropski sud je upravo na to obratio pažnju. Zaključio da država ništa nije učinila da bi se sprovela efikasna istraga, pa kad imate takav slučaj zaista je teško da se odbranite.
U “moru” sličnih predmeta treba spomenuti i slučaj 30 policajaca sa Kosova i Metohije, koji su tužili Srbiju zbog neisplaćenih duplih plata. Naime, oni su najpre tužili državu Prvom opštinskom sudu, koji je krajnje volšebno, na osnovu istih činjenica, doneo potpuno suprotne presude za svakog od njih ponaosob, što je i bio razlog da se obrate Evropskom sudu.
U čak tri presude, sud u Strazburu je utvrdio da su zatvorske vlasti neovlašćeno otvarale pisma zatvorenika, a jedan takav slučaj bi lako mogao da se svrsta i u rubriku “verovali ili ne”. Naime, kada se osuđenik u KPZ Niš Nebojša Jovančić obratio Sudu zbog povreda nekih svojih prava, sudije u Strazburu su ga obavestile da su na koverti koju im je poslao našao pečat i delovodni broj zatvora, te su ga pitali da li zna za to. On je odgovorio da je to uobičajeno i da zatvorenici predaju svu poštu otvorenu i da im ona, takođe, takva stiže, kako bi zatvorska uprava mogla najpre da je pročita. Da je to normalno i opravdano, očigledno, smatrala je i uprava zatvora, jer i pored toga što je bila upoznata sa sadržajem prepiske između Suda i oštećenog, nije želela ništa da preduzme da se za to ne sazna. Ceh slobodnog tumačenja “normalnog i opravdanog”, po običaju, ponovo će platiti građani Srbije.
Vladimir KRSTIĆ
Izvor: Ilustrovana Politika
Naravno, može se postaviti i pitanje zašto preuzimamo obaveze za koje znamo da ne možemo ili nećemo da ispunimo.
- Srbija je morala da ratifikuje Konvenciju o ljudskim pravima da bi uopšte mogla da postane član Saveta Evrope - objašnjava Vladimir Beljanski, advokat iz Novog Sada, koji je imao više sporova pred ovim Sudom. - To je urađeno 2003. godine, a već naredne počela je i njena primena. Svako ko želi da se obrati Evropskom sudu najpre mora da se obrati Ustavnom sudu Srbije, odnosno da u zemlji iscrpi sve pravne lekove. Najčešći razlog za obraćanje Sudu u Strazburu, ne samo kada je o Srbiji reč, jeste povreda prava na pravično suđenje, odnosno prekoračenje razumnog roka da se parnica okonča.
Beljanski za “Ilustrovanu” objašnjava da države moraju da ispune odluke ovog Suda, jer postoji kontrolno telo Saveta Evrope, koje se upravo time bavi.
Da li je pravda stizala brže u 14. veku, u vreme cara Dušana i njegovog zakonika?
- Reč je o konačnim presudama protiv kojih nema prava žalbe - kaže naš sagovornik. - Kada dobije presudu Suda, svaka država mora da je prevede, objavi u Službenom glasniku i sprovede najkasnije u roku od tri meseca. Nakon toga, Sud se pismom obraća stranci ili njenom advokatu, proverava da li je presuda izvršena i preduzima konkretne mere ako to nije. Koliko znam, to nije učinjeno samo u jednom ili dva predmeta u Turskoj.
Značaj Evropskog suda za ljudska prava je višestruka. Pre svega, reč je o satisfakciji i pravnoj konstataciji da su nečija prava povređena, a onda se, po pravilu, dosuđuje i određena odšteta. Međutim, većina naših građana greši da će povoljnom odlukom Suda u Strazburu dobiti milionsku premiju. Vodi se računa o ekonomskoj snazi države, lokalnim prilikama i nizu drugih okolnosti, tako da je ono što oštećeni dobija u Srbiji, po pravilu, znatno manje nego što bi dobio građanin neke druge, bogatije zemlje. Najčešće je reč o iznosu od dve do četiri hiljade evra, iako ima i drugačijih primera. Tako je, na primer, vlasniku hotela “Union”, Miloradu Majkiću, država morala da isplati iznos od 38 hiljada evra, jer njeni sudovi nisu uspeli da sprovedu jednu arbitražnu odluku donetu još davne 1996. godine.
I Sud u Strazburu prebukiran
Iako se većina građana Srbije, ali i drugih evropskih zemalja najviše obraćaju Sudu u Strazburu zbog sporosti sudskog postupka u svojim država, sličan problem zadesio je i sudije Evropskog suda za ljudska prava. Naime, zbog broja tužbi, sudska pisarnica je prebukirana tužbama koje stižu iz svih krajeva Evrope, pa se postupak pred ovim sudom rastegne i pune četiri godine.
Više od polovine presuda donetih protiv Srbije odnose se na preterano dug put do pravde
Postupci države koje je teško braniti
Koliko je nezahvalno braniti zemlju od opravdanih pritužbi svojih građana nedavno je pred našim medijima priznao i Slavoljub Carić, pravni zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji je podsetio i na drastičan slučaj povrede prava na život, zbog kojeg smo se ponovo našli pred Sudom u Strazburu.
- Reč je o tragediji u preduzeću “Grmeč” u kojoj je jedanaest ljudi stradalo u eksploziji - rekao je Carić. - Stranke su se žalile na dužinu trajanja postupka koji ni posle 15 godina nije okončan, i premda se nisu žalili na povredu prava na život, Evropski sud je upravo na to obratio pažnju. Zaključio da država ništa nije učinila da bi se sprovela efikasna istraga, pa kad imate takav slučaj zaista je teško da se odbranite.
U “moru” sličnih predmeta treba spomenuti i slučaj 30 policajaca sa Kosova i Metohije, koji su tužili Srbiju zbog neisplaćenih duplih plata. Naime, oni su najpre tužili državu Prvom opštinskom sudu, koji je krajnje volšebno, na osnovu istih činjenica, doneo potpuno suprotne presude za svakog od njih ponaosob, što je i bio razlog da se obrate Evropskom sudu.
U čak tri presude, sud u Strazburu je utvrdio da su zatvorske vlasti neovlašćeno otvarale pisma zatvorenika, a jedan takav slučaj bi lako mogao da se svrsta i u rubriku “verovali ili ne”. Naime, kada se osuđenik u KPZ Niš Nebojša Jovančić obratio Sudu zbog povreda nekih svojih prava, sudije u Strazburu su ga obavestile da su na koverti koju im je poslao našao pečat i delovodni broj zatvora, te su ga pitali da li zna za to. On je odgovorio da je to uobičajeno i da zatvorenici predaju svu poštu otvorenu i da im ona, takođe, takva stiže, kako bi zatvorska uprava mogla najpre da je pročita. Da je to normalno i opravdano, očigledno, smatrala je i uprava zatvora, jer i pored toga što je bila upoznata sa sadržajem prepiske između Suda i oštećenog, nije želela ništa da preduzme da se za to ne sazna. Ceh slobodnog tumačenja “normalnog i opravdanog”, po običaju, ponovo će platiti građani Srbije.
Vladimir KRSTIĆ
Izvor: Ilustrovana Politika