Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Darko Matijašević
generalni direktor Executive Group
Sedam minuta do uspeha
Treba nam neko ko će reći šta želimo da budemo kad porastemo. Treba nam neko ko će odati najbolje čuvanu tajnu u svetu, a to je mesto za najluđi vikend u Evropi, jer ne postoji, osim Beograda, drugi grad koji 24 časa dnevno ne spava, kaže Beograđanin na „privremenom radu“ u Srbiji
Sa 17 godina preleteo je okean da bi studirao i igrao košarku.
Tih osam godina u SAD obojile su način njegovog života, mišljenja, bavljenja biznisom. Zbog toga su srpskih „dva obrtaja u sekundi“ spori za Darka Matijaševića, osnivača i generalnog direktora Executive Group, agencije koja se bavi odnosima s javnošću, konsaltingom i marketingom. Ipak, ne kaje se što se vratio u Srbiju, iako je tu samo došao na odmor jedne godine.
Bio je uveren da je njegov život u SAD, gde je diplomirao finansije i psihologiju i odmah našao posao kakav sanja svaki mladi diplomac. Jer, kako su ga u tome ohrabrile i američke kolege iz renomirane američke kompanije McKinseyConsulting, tranzicija se događa jednom u 100 godina. Ono s čim se Srbija muči već dve decenije američki intelektualci videli su kao profesionalni izazov. Šansu da se učestvuje u reformama, procesu koji će dalje usmeriti zemlju, šansu da se utiče.
I prihvatio je Matijašević poziv ljudi iz tadašnje vlade da radi u Srbiji. Spakovao je kofere za put od godinu dana, dok ga je posao u SAD čekao. Ima tome već osam godina.
Student sa VolstritaJoš kao student, Matijašević je „punio“ CV. Jedno leto je radio u kompaniji Johnosn&Johnson, da bi dve godine potom proveo u firmi na Volstritu koja se bavi investiranjem u farmaceutske kompanije. Po završetku fakulteta radnu knjižicu predaje u McKinsey Consulting, vodeću kuću za konsalting u strateškom menadžmentu (strategic menagement konsalting).
„Nisam verovao da mogu da uđem u tu kuću, koja regrutuje uglavnom top jedan ili dva odsto ljudi sa Harvarda, Jejla, Prinstona, Stenforda. Iako je moja škola bila među top 30, nisam verovao da ću ući, pa sam se fokusirao na banke na Volstritu. Ipak, poslao sam CV“, seća se Matijašević.
Dan kad su ga pozvali posle tri runde selekcija jedan je od najboljih u njegovom životu, kaže Matijašević. „Žiriju“ se dopao sportista s dobrim ocenama na fakultetu, pri tom stranac koji se „fino snalazio“ van kuće. S 23 godine ušao je u firmu za kojom čeznu mladi Amerikanci.
Onda je na odmoru u Srbiji pala sledeća poslovna ponuda. „Dobio sam ponudu da budem savetnik u reformi bankarstva i bankarskog sektora. To mi u prvom trenutku nije bilo interesantno jer sam sebe i profesionalno i privatno do kraja života video u SAD. Bio sam zadovoljan životom tamo“, kaže sagovornik Ekonom:easta.
Crv je ipak radio. Poneo ga je natrag u SAD. Američka korporativna kultura „puštanja“ radnika na duže odsustvo da udovolje intelektualnim prohtevima pogurala je ideju. Da bi ga zadržali, pustili su ga. Ipak, izgleda predaleko. Na „privremenom“ radu“ u Srbiji, sasvim slučajno napravio je Executive Group, agenciju koja je uveliko izgradila ime u PR-svetu, već tri puta nagrađivanu za agenciju godine u Srbiji i dobitnicu dve internacionalne PR-nagrade.
Firma nastala iz vesti„Došao sam u Srbiju u julu 2002. i nije mi se svidelo ono što sam video. Iako sam bio srećan što sam opet s familijom i prijateljima, profesionalno sam s bolom odlazio na posao jer sam navikao na intenzivan intelektualni naboj i brzinu“, kaže Matijašević.Seća se da je prvi instinkt tada bio da se vrati odmah. Uprkos tome, rešio je da pokuša da izdrži. Radio je na projektima Narodne banke Srbije za pojednostavljenje sistema izveštavanja poslovnih banaka. I pored rezultata, đavo mu nije dao mira. Trebalo mu je još posla. Jednog dana napravio je online-bilten Executive Newsletter s poslovnim vestima na engleskom i poslao ga na nekoliko e-mail adresa.
„Prijem je bio dobar i to je praktično početak Executive Group“, priseća se i dodaje da je video prazninu na tržištu, rupu od sedam minuta vremena direktora stranih kompanija u Srbiji kojima su ujutru bile potrebne kompresovane poslovne informacije.
U prvih godinu i po biznis je rastao, 10 novih klijenata svakog meseca. „Posle godinu dana smo imali stotinak klijenata. Pokrili smo sve banke, konsalting kuće, velike firme i investitore, sve one koji su na ovaj ili onaj način pratili šta se dešava u Srbiji. Orijentisali smo se na kompanije primarno stranog porekla. Postojala je potreba, ali nije postojao proizvod, trebalo je samo ponuditi ga“, objašnjava. „Ideja od sedam minuta“ sada, posle osam godina, zapošljava 40 ljudi u Srbiji i 11 saradnika na prostoru SFRJ.
Apetiti su rasli, pa se više ne „trguje“ samo vestima. Konsalting, PR i marketing Matijašević je uvezao u paket neophodan svakoj velikoj kompaniji, pa i manjima. Da je to biznis od kog se ne bi postideo pred američkim kolegama govore podaci istraživanja da svaku petu vest plasiraju PR-agencije. Da prostora za rast ima i te kako Matijašević argumentuje brojkama da u Velikoj Britaniji PR-agencije „potpisuju“ 60 ili 70 odsto informacija na tržištu.
Na pitanje kad će prestati „rat“ PR-ova i novinara u Srbiji, kada su oni u svetu prirodni saveznici, prvi čovek Executive Group odgovara da tu kulturu upravo pravimo. Jer, ozbiljan PR u Srbiji ne postoji duže od 10 godina i jedni se na druge još nisu navikli, ubeđen je.
Slobodno vreme za praznu stranuKako provodi slobodno vreme? Matijašević kaže da tu ostavimo praznu šlajfnu. Uz smeh priča da se za taj deo intervjua najviše pripremao. Radni dan počinje u 9.00, kafom, đusom i novinama. Na to potroši pola sata do 45 minuta i kaže da sad već malo toga može da ga iznervira. Eventualno politika, nezrelost i poneki naslovi u štampi. Crnu hroniku ne čita. Nervira ga i što zemlja ne napreduje brže. Frustriraju ga arogancija srpske političke scene i tempo reformi. „Treba nam neko ko će reći šta želimo da budemo kad porastemo, pa da u tom pravcu radimo. Kad to ne znaš, ne znaš ni u kom pravcu da ideš. Strategija zemlje je najbitnija“, priča u dahu.
Srbiji treba PR, nastavlja. Na pitanje ekipe Ekonom:easta da li bi, uz dužno poštovanje, za to bila adekvatna plavuša u Evropskom parlamentu, Matijašević uz osmeh samo kratko odgovara: „To ste vi rekli.“
Onda, uz gutljaj vina, ozbiljan dodaje: „Treba nam neko ko će odati najbolje čuvanu tajnu u svetu. To je mesto za najluđi vikend u Evropi. Ne postoji, osim Beograda, drugi grad koji ne spava 24 časa dnevno“, završava Beograđanin koji je pokušao da ostane zauvek negde drugde. Dobar PR će znati da ne sačuva tu tajnu.
izvor:ekapija
Nebojša Dugalić
glumac, režiser, profesor
U Srbiji, ako nisi s televizora, nemaš šta da tražiš!
Život u vremenu koje slavu i popularnost nameće kao osnovne merne jedinice ljudskih kvaliteta doveo je do toga da bavljenje nečim iz ljubavi, u ovom slučaju umetnošću zarad umetnosti, posmatramo kao incident, a ne kao normalnu pojavu. Iako svestan surove činjenice da pošalica iz naslova, koju njegov prijatelj koristi kako bi opisao trenutno stanje, pogađa u centar, Nebojša Dugalić nema nameru da se pridruži većini, uprkos tome što mu je jasno da će je teško pobediti
Još u tinejdžerskom uzrastu Nebojša Dugalić se našao na slatkim mukama, ne znajući pouzdano da li je rođen za glumca, slikara ili muzičara. Vagao je do poslednjeg trenutka, da bi na kraju pobedila velika strast koju je od ranog detinjstva iskazivao prema čaroliji koju su emitovale „daske koje život znače“. Onda, samo nekoliko godina po završetku pozorišne akademije, multitalentovani Kraljevčanin je uvideo da isključivim bavljenjem glumom ispoljava tek deo svojih umetničkih potencijala. Iz tog razloga se posvetio režiji, da bi nedugo zatim uplovio i u profesorske vode.
- Kao režiser sam debitovao 1996. godine s Čehovljevim Višnjikom, da bih dve godine kasnije počeo da predajem studentima. Sva tri posla sam radio uporedo i to je naprosto bio prirodni tok stvari. Kad čovek dostigne neku tačku, poželi da napravi iskorak u nešto drugačije. Trenutno sam preokupiran dramatizacijom Starih dana Bore Stankovića – kaže Nebojša Dugalić na početku razgovora za MOZZART Sport.
Jesi li se pred upis na akademiju dvoumio između glume i dramaturgije?
- Nisam, jer kad biraš sa 18 godina, malo toga možeš da pretpostaviš u vezi s poslom kojim želiš da se baviš. Tada me je zanimala samo gluma, međutim, sve su to srodne stvari. Naime, nema glume bez režije, scenografije, muzike, prostora... I onda, nekako, baveći se glumom, čovek paralelno nauči i druge stvari. Nekom se to desi kao neki unutrašnji poziv da se ogleda u drugačijim formama.
Sećaš li se trenutka kad si poželeo da postaneš glumac?
- Kao sasvim mali voleo sam da odlazim u pozorište čija me magija privukla. Ipak, u to vreme nisam imao ideju da time želim ozbiljno da se bavim. E sa 15 godina mi se učinilo da je pozorište nešto što objedinjuje mnogo različitih jezika. Ono podrazumeva literaturu, likovnu i muzičku umetnost, glumačku, rediteljsku... To mi je bilo inspirativno. Zanimljivo je da sam prvo hteo da budem slikar. Umeo sam tokom srednje škole po ceo dan da provedem slikajući. Jedno vreme me zanimala muzika. Svirao sam gitaru i klavir.
Po svemu sudeći, tebi baš nije bilo lako da prelomiš kojim putem da kreneš?
- Pa nije, međutim, prevagnulo je pozorište i ta čar živog događaja, to objedinjavanje svih izražajnosti koje sam posedovao.
Da li ti se čini da glavni motiv za upisivanje pozorišne akademije kod velikog broja kandidata jeste želja za sirovom popularnošću?
- Ta priča o slavi i popularnosti je proizvod duha vremena. Nama se sa svih mogućih televizija i novina sugeriše ono što jedan moj prijatelj objašnjava kroz sledeću pošalicu: „U Srbiji, ako nisi s televizora, nemaš šta da tražiš!“ Nameće nam se da je to sad nešto čemu treba težiti, odnosno da je biti poznat i slavan nešto značajno i veliko. Međutim, ono najlepše u umetnosti se ne događa u prostorima slave, nego u procesu stvaranja i u procesu pojavljivanja tog susreta između glumca i publike. To je jedino važno. S druge strane, čovek ima različite motive kad bira poziv i oni nikada nisu u skladu s onim što ga kasnije u tom poslu čeka. Može student da upiše nešto iz sasvim pogrešnih motiva, da bi kroz proces bavljenja tim shvatio da postoje ozbiljniji razlozi da se tome posveti. Da poseduje dar veći nego što je mislio da ima. S druge strane, neko može da ima ozbiljne motive prilikom izbora, a da nema pokriće u talentu da napravi nešto značajno.
Kako stoje stvari u praksi, da li akademiju upisuju deca iz imućnijih porodica ili tu nema pravila?
- Po tom pitanju apsolutno nema pravila. Postoji šarolika lepeza i karaktera i porekla. Sticaj nekih okolnosti odredi nekog za bavljenje glumačkim poslom.
Na koji način pripremaš studente za izlazak u životnu arenu, s obzirom na žestoku konkurenciju koja vlada na tržištu i postojanje takozvanih glumačkih klanova?
- To je vrlo teško i, nažalost, tako je sa svim zanimanjima kod nas. Nije da klanova nema, a ta reč, i čim se izgovori, ima negativan predznak. Istovremeno je potpuno prirodno da se ljudi okupljaju na osnovu neke bliskosti ili razumevanja i formiraju zajednicu koja radi u njihovom interesu. E sad, što se dogodi da neko ispliva pre nekih drugih, to je sticaj okolnosti, tako se poređaju karte. Studente učim poslu najbolje što mogu, a kasnije je u velikoj meri sve stvar sreće. S druge strane, povoljnost ovog posla je to što se ne moraju svi baviti glumom jednog dana, pošto je umeće glume primenjivo na mnoge oblasti i zanimanja. Mogu se baviti srodnim profesijama. Imaju dosta izbora.
Možeš li sebe da okvalifikuješ kao strogog pedagoga ili si tolerantan, kao u veoma gledanoj tinejdžerskoj seriji na RTS-u Priđi bliže, u kojoj si glumio profesora?
- Trudim se da budem strog, ne zbog same strogosti, nego zato što znam koliko je surovosti u ovom poslu. Ako ne budem strog prema njima na vreme, to bi im se kasnije vratilo u lošem smislu. Strogost je usmerena u tom pravcu da oni taj posao nauče najbolje moguće, da bi sutra imali s čim da izađu, nudeći sebe kao glumce i kao umetnike.
Vreme je da pređemo s terena duha na teren tela. Pored interesovanja za slikanje, muziku, glumu, koliko ti je ostajalo prostora za sport?
- Po završetku nastave svakodnevno sam igrao fudbal i košarku. To je bilo uobičajeno, jer je u Kraljevu bilo baš dosta terena. Voleo sam da igram i bio sam dobar, ali ne u toj meri da bih razmišljao o profesionalnoj karijeri. Rekreativno sam uživao u sportu koji angažuje čoveka na pravi način i taj umor koji on izaziva, kao i takmičarski duh, pokreću ga u celini, ne samo u sportskom smislu.
Jesi li opredeljen u navijačkom smislu – zvezdaš ili partizanovac?
- Nisam, i oduvek sam se pitao šta je to što nekoga opredeli da navija za Partizan ili Crvenu zvezdu ili bilo koji drugi klub. Ne znam prema kojim kriterijumima se to bira. Nikad mi to nije bilo jasno, niti mi je to iko objasnio. Ja volim Zvezdu, ti voliš Partizan, a zašto - ne zna se! Postoji strast oko toga i kraj priče. Uvek sam voleo da gledam dobar sport, kvalitetne utakmice i u trenutku gledanja se odlučujem za koga ću da navijam.
Šta najviše gledaš, Ligu šampiona verovatno?
- Obično ne propustim one važne mečeve, polufinala i finala, te ozbiljnije duele, kad se očekuje dobar fudbal. Sada sam pratio utakmice na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.
Da li si zadovoljan prikazanim kvalitetom igre?
- Svetska fudbalska prvenstva pamtim još od 1978. godine kada sam imao osam godina. Sećam se tog šampionata u Argentini i nekih utakmica na narednim prvenstvima, na kojima su mogli da se vide zaista virtuozni potezi. Među njima je bilo i antologijskih mečeva, na kojima se od prvog do poslednjeg minuta igralo na bravurozan način. Više je to bila umetnost, ples s loptom. Današnji fudbal mi deluje nekako kruto, previše industrijski i malo je poteza za oko i dušu navijača. Malo su po tom pitanju kao i uvek odskočili Brazilci. Nemci demonstriraju jak fudbal u kom se vidi matematika uvežbane, impresivne mašine.
Kako bi prokomentarisao učešće naše reprezentacije?
- Naši su, kao i uvek, bili u skladu sa sopstvenim mentalitetom. Nama izgleda najbolje ide kad nam je najteže, tad se nekako saberemo i odigramo vrhunski. Posle Gane sam mislio da nemamo čemu da se nadamo, onda smo dobili Nemce, da bi na kraju ipak ostali dosledni sebi i razočarali.
U kolikoj meri pratiš košarkaška dešavanja?
- Povremeno. I tu se opet iskazuje naš mentalitet. Umemo potpuno da bljesnemo, da čovek ne poveruje i o tome najbolje govore titule evropskih, svetskih i olimpijskih šampiona. Ali sledeći put umemo da padnemo na prvom koraku, što je potpuno poražavajuće.
Kad dođeš, ako uopšte dođeš do slobodnog vremena, kako ga koristiš?
- Slobodnog vremena gotovo da nemam i to je najgore od svega. Beograd je veliki grad i treba stići opslužiti sve obaveze, za šta je potreban ceo dan i sve moguće vreme da bi se obezbedio neki kakav-takav život. Ipak, uvek se ukrade neko vreme koje s porodicom koristim za izlaske u prirodu, najčešće odemo na Avalu ili Adu.
Pomenuo si televiziju na početku razgovora. Šta gledaš na TV-u i šta misliš o rijaliti programima?
- Polazim od toga da čovek nema vremena za previše ozbiljnih stvari u životu. Iz tog razloga prosto ne znam kako bih našao vreme i da hoću da pratim određene TV sadržaje. U principu, mislim da je reč o nametanju opasnog duha i bojim se da se on već u velikoj meri ustalio i da će tek da nam se vrati to što na taj način raspirujemo one najniže ljudske slabosti. Postavlja se pitanje da li će neki kulturni koncept zemlje afirmisati ono najgore u ljudima ili će se potruditi da ponude nešto bolje, sadržajnije, ozbiljnije.
Ima i onih koji kažu da je reč o zabavi po meri naroda.
- Strašno deluju svi ti TV prizori u vremenu sveopšte bede i nemaštine. Uprkos takvoj situaciji, ljudi sebi takvim sredstvima ispunjavaju vreme zavirujući u tuđe živote. Naprosto je tužno što se vreme troši tako što se prati ko je kome šta rekao, ko je koga pljunuo, opsovao. Najstrašnije delo tih stvari je što odvraćaju pažnju od pravih problema, što je samo po sebi otrovno.
Uplovismo tako u političke vode. Na koju meru si sveo bavljenje politikom?
- Na minus 20 odsto! Zaista duboko žalim ljude koji su zagazili u politiku. Mislim da stvarno treba imati posebnu vrstu dara i oguglalosti na prljavštinu politike da bi čovek opstao u njoj. Nažalost, neko i time treba da se bavi. Situacija je u samoj osnovi negativna i pogrešna, da ti sve i da hoćeš, ne možeš s nekim poštenjem da uđeš u tu priču. To praktično znači da moraš da pristaneš da budeš nedosledan, na to da govoriš neistine i tako dalje. Neko to može da podnese, neko ne. Meni to ni po jednoj osnovi nije inspirativno.
izvor:ekapija
generalni direktor Executive Group
Sedam minuta do uspeha
Treba nam neko ko će reći šta želimo da budemo kad porastemo. Treba nam neko ko će odati najbolje čuvanu tajnu u svetu, a to je mesto za najluđi vikend u Evropi, jer ne postoji, osim Beograda, drugi grad koji 24 časa dnevno ne spava, kaže Beograđanin na „privremenom radu“ u Srbiji
Sa 17 godina preleteo je okean da bi studirao i igrao košarku.
Tih osam godina u SAD obojile su način njegovog života, mišljenja, bavljenja biznisom. Zbog toga su srpskih „dva obrtaja u sekundi“ spori za Darka Matijaševića, osnivača i generalnog direktora Executive Group, agencije koja se bavi odnosima s javnošću, konsaltingom i marketingom. Ipak, ne kaje se što se vratio u Srbiju, iako je tu samo došao na odmor jedne godine.
Bio je uveren da je njegov život u SAD, gde je diplomirao finansije i psihologiju i odmah našao posao kakav sanja svaki mladi diplomac. Jer, kako su ga u tome ohrabrile i američke kolege iz renomirane američke kompanije McKinseyConsulting, tranzicija se događa jednom u 100 godina. Ono s čim se Srbija muči već dve decenije američki intelektualci videli su kao profesionalni izazov. Šansu da se učestvuje u reformama, procesu koji će dalje usmeriti zemlju, šansu da se utiče.
I prihvatio je Matijašević poziv ljudi iz tadašnje vlade da radi u Srbiji. Spakovao je kofere za put od godinu dana, dok ga je posao u SAD čekao. Ima tome već osam godina.
Student sa VolstritaJoš kao student, Matijašević je „punio“ CV. Jedno leto je radio u kompaniji Johnosn&Johnson, da bi dve godine potom proveo u firmi na Volstritu koja se bavi investiranjem u farmaceutske kompanije. Po završetku fakulteta radnu knjižicu predaje u McKinsey Consulting, vodeću kuću za konsalting u strateškom menadžmentu (strategic menagement konsalting).
„Nisam verovao da mogu da uđem u tu kuću, koja regrutuje uglavnom top jedan ili dva odsto ljudi sa Harvarda, Jejla, Prinstona, Stenforda. Iako je moja škola bila među top 30, nisam verovao da ću ući, pa sam se fokusirao na banke na Volstritu. Ipak, poslao sam CV“, seća se Matijašević.
Dan kad su ga pozvali posle tri runde selekcija jedan je od najboljih u njegovom životu, kaže Matijašević. „Žiriju“ se dopao sportista s dobrim ocenama na fakultetu, pri tom stranac koji se „fino snalazio“ van kuće. S 23 godine ušao je u firmu za kojom čeznu mladi Amerikanci.
Onda je na odmoru u Srbiji pala sledeća poslovna ponuda. „Dobio sam ponudu da budem savetnik u reformi bankarstva i bankarskog sektora. To mi u prvom trenutku nije bilo interesantno jer sam sebe i profesionalno i privatno do kraja života video u SAD. Bio sam zadovoljan životom tamo“, kaže sagovornik Ekonom:easta.
Crv je ipak radio. Poneo ga je natrag u SAD. Američka korporativna kultura „puštanja“ radnika na duže odsustvo da udovolje intelektualnim prohtevima pogurala je ideju. Da bi ga zadržali, pustili su ga. Ipak, izgleda predaleko. Na „privremenom“ radu“ u Srbiji, sasvim slučajno napravio je Executive Group, agenciju koja je uveliko izgradila ime u PR-svetu, već tri puta nagrađivanu za agenciju godine u Srbiji i dobitnicu dve internacionalne PR-nagrade.
Firma nastala iz vesti„Došao sam u Srbiju u julu 2002. i nije mi se svidelo ono što sam video. Iako sam bio srećan što sam opet s familijom i prijateljima, profesionalno sam s bolom odlazio na posao jer sam navikao na intenzivan intelektualni naboj i brzinu“, kaže Matijašević.Seća se da je prvi instinkt tada bio da se vrati odmah. Uprkos tome, rešio je da pokuša da izdrži. Radio je na projektima Narodne banke Srbije za pojednostavljenje sistema izveštavanja poslovnih banaka. I pored rezultata, đavo mu nije dao mira. Trebalo mu je još posla. Jednog dana napravio je online-bilten Executive Newsletter s poslovnim vestima na engleskom i poslao ga na nekoliko e-mail adresa.
„Prijem je bio dobar i to je praktično početak Executive Group“, priseća se i dodaje da je video prazninu na tržištu, rupu od sedam minuta vremena direktora stranih kompanija u Srbiji kojima su ujutru bile potrebne kompresovane poslovne informacije.
U prvih godinu i po biznis je rastao, 10 novih klijenata svakog meseca. „Posle godinu dana smo imali stotinak klijenata. Pokrili smo sve banke, konsalting kuće, velike firme i investitore, sve one koji su na ovaj ili onaj način pratili šta se dešava u Srbiji. Orijentisali smo se na kompanije primarno stranog porekla. Postojala je potreba, ali nije postojao proizvod, trebalo je samo ponuditi ga“, objašnjava. „Ideja od sedam minuta“ sada, posle osam godina, zapošljava 40 ljudi u Srbiji i 11 saradnika na prostoru SFRJ.
Apetiti su rasli, pa se više ne „trguje“ samo vestima. Konsalting, PR i marketing Matijašević je uvezao u paket neophodan svakoj velikoj kompaniji, pa i manjima. Da je to biznis od kog se ne bi postideo pred američkim kolegama govore podaci istraživanja da svaku petu vest plasiraju PR-agencije. Da prostora za rast ima i te kako Matijašević argumentuje brojkama da u Velikoj Britaniji PR-agencije „potpisuju“ 60 ili 70 odsto informacija na tržištu.
Na pitanje kad će prestati „rat“ PR-ova i novinara u Srbiji, kada su oni u svetu prirodni saveznici, prvi čovek Executive Group odgovara da tu kulturu upravo pravimo. Jer, ozbiljan PR u Srbiji ne postoji duže od 10 godina i jedni se na druge još nisu navikli, ubeđen je.
Slobodno vreme za praznu stranuKako provodi slobodno vreme? Matijašević kaže da tu ostavimo praznu šlajfnu. Uz smeh priča da se za taj deo intervjua najviše pripremao. Radni dan počinje u 9.00, kafom, đusom i novinama. Na to potroši pola sata do 45 minuta i kaže da sad već malo toga može da ga iznervira. Eventualno politika, nezrelost i poneki naslovi u štampi. Crnu hroniku ne čita. Nervira ga i što zemlja ne napreduje brže. Frustriraju ga arogancija srpske političke scene i tempo reformi. „Treba nam neko ko će reći šta želimo da budemo kad porastemo, pa da u tom pravcu radimo. Kad to ne znaš, ne znaš ni u kom pravcu da ideš. Strategija zemlje je najbitnija“, priča u dahu.
Srbiji treba PR, nastavlja. Na pitanje ekipe Ekonom:easta da li bi, uz dužno poštovanje, za to bila adekvatna plavuša u Evropskom parlamentu, Matijašević uz osmeh samo kratko odgovara: „To ste vi rekli.“
Onda, uz gutljaj vina, ozbiljan dodaje: „Treba nam neko ko će odati najbolje čuvanu tajnu u svetu. To je mesto za najluđi vikend u Evropi. Ne postoji, osim Beograda, drugi grad koji ne spava 24 časa dnevno“, završava Beograđanin koji je pokušao da ostane zauvek negde drugde. Dobar PR će znati da ne sačuva tu tajnu.
izvor:ekapija
Nebojša Dugalić
glumac, režiser, profesor
U Srbiji, ako nisi s televizora, nemaš šta da tražiš!
Život u vremenu koje slavu i popularnost nameće kao osnovne merne jedinice ljudskih kvaliteta doveo je do toga da bavljenje nečim iz ljubavi, u ovom slučaju umetnošću zarad umetnosti, posmatramo kao incident, a ne kao normalnu pojavu. Iako svestan surove činjenice da pošalica iz naslova, koju njegov prijatelj koristi kako bi opisao trenutno stanje, pogađa u centar, Nebojša Dugalić nema nameru da se pridruži većini, uprkos tome što mu je jasno da će je teško pobediti
Još u tinejdžerskom uzrastu Nebojša Dugalić se našao na slatkim mukama, ne znajući pouzdano da li je rođen za glumca, slikara ili muzičara. Vagao je do poslednjeg trenutka, da bi na kraju pobedila velika strast koju je od ranog detinjstva iskazivao prema čaroliji koju su emitovale „daske koje život znače“. Onda, samo nekoliko godina po završetku pozorišne akademije, multitalentovani Kraljevčanin je uvideo da isključivim bavljenjem glumom ispoljava tek deo svojih umetničkih potencijala. Iz tog razloga se posvetio režiji, da bi nedugo zatim uplovio i u profesorske vode.
- Kao režiser sam debitovao 1996. godine s Čehovljevim Višnjikom, da bih dve godine kasnije počeo da predajem studentima. Sva tri posla sam radio uporedo i to je naprosto bio prirodni tok stvari. Kad čovek dostigne neku tačku, poželi da napravi iskorak u nešto drugačije. Trenutno sam preokupiran dramatizacijom Starih dana Bore Stankovića – kaže Nebojša Dugalić na početku razgovora za MOZZART Sport.
Jesi li se pred upis na akademiju dvoumio između glume i dramaturgije?
- Nisam, jer kad biraš sa 18 godina, malo toga možeš da pretpostaviš u vezi s poslom kojim želiš da se baviš. Tada me je zanimala samo gluma, međutim, sve su to srodne stvari. Naime, nema glume bez režije, scenografije, muzike, prostora... I onda, nekako, baveći se glumom, čovek paralelno nauči i druge stvari. Nekom se to desi kao neki unutrašnji poziv da se ogleda u drugačijim formama.
Sećaš li se trenutka kad si poželeo da postaneš glumac?
- Kao sasvim mali voleo sam da odlazim u pozorište čija me magija privukla. Ipak, u to vreme nisam imao ideju da time želim ozbiljno da se bavim. E sa 15 godina mi se učinilo da je pozorište nešto što objedinjuje mnogo različitih jezika. Ono podrazumeva literaturu, likovnu i muzičku umetnost, glumačku, rediteljsku... To mi je bilo inspirativno. Zanimljivo je da sam prvo hteo da budem slikar. Umeo sam tokom srednje škole po ceo dan da provedem slikajući. Jedno vreme me zanimala muzika. Svirao sam gitaru i klavir.
Po svemu sudeći, tebi baš nije bilo lako da prelomiš kojim putem da kreneš?
- Pa nije, međutim, prevagnulo je pozorište i ta čar živog događaja, to objedinjavanje svih izražajnosti koje sam posedovao.
Da li ti se čini da glavni motiv za upisivanje pozorišne akademije kod velikog broja kandidata jeste želja za sirovom popularnošću?
- Ta priča o slavi i popularnosti je proizvod duha vremena. Nama se sa svih mogućih televizija i novina sugeriše ono što jedan moj prijatelj objašnjava kroz sledeću pošalicu: „U Srbiji, ako nisi s televizora, nemaš šta da tražiš!“ Nameće nam se da je to sad nešto čemu treba težiti, odnosno da je biti poznat i slavan nešto značajno i veliko. Međutim, ono najlepše u umetnosti se ne događa u prostorima slave, nego u procesu stvaranja i u procesu pojavljivanja tog susreta između glumca i publike. To je jedino važno. S druge strane, čovek ima različite motive kad bira poziv i oni nikada nisu u skladu s onim što ga kasnije u tom poslu čeka. Može student da upiše nešto iz sasvim pogrešnih motiva, da bi kroz proces bavljenja tim shvatio da postoje ozbiljniji razlozi da se tome posveti. Da poseduje dar veći nego što je mislio da ima. S druge strane, neko može da ima ozbiljne motive prilikom izbora, a da nema pokriće u talentu da napravi nešto značajno.
Kako stoje stvari u praksi, da li akademiju upisuju deca iz imućnijih porodica ili tu nema pravila?
- Po tom pitanju apsolutno nema pravila. Postoji šarolika lepeza i karaktera i porekla. Sticaj nekih okolnosti odredi nekog za bavljenje glumačkim poslom.
Na koji način pripremaš studente za izlazak u životnu arenu, s obzirom na žestoku konkurenciju koja vlada na tržištu i postojanje takozvanih glumačkih klanova?
- To je vrlo teško i, nažalost, tako je sa svim zanimanjima kod nas. Nije da klanova nema, a ta reč, i čim se izgovori, ima negativan predznak. Istovremeno je potpuno prirodno da se ljudi okupljaju na osnovu neke bliskosti ili razumevanja i formiraju zajednicu koja radi u njihovom interesu. E sad, što se dogodi da neko ispliva pre nekih drugih, to je sticaj okolnosti, tako se poređaju karte. Studente učim poslu najbolje što mogu, a kasnije je u velikoj meri sve stvar sreće. S druge strane, povoljnost ovog posla je to što se ne moraju svi baviti glumom jednog dana, pošto je umeće glume primenjivo na mnoge oblasti i zanimanja. Mogu se baviti srodnim profesijama. Imaju dosta izbora.
Možeš li sebe da okvalifikuješ kao strogog pedagoga ili si tolerantan, kao u veoma gledanoj tinejdžerskoj seriji na RTS-u Priđi bliže, u kojoj si glumio profesora?
- Trudim se da budem strog, ne zbog same strogosti, nego zato što znam koliko je surovosti u ovom poslu. Ako ne budem strog prema njima na vreme, to bi im se kasnije vratilo u lošem smislu. Strogost je usmerena u tom pravcu da oni taj posao nauče najbolje moguće, da bi sutra imali s čim da izađu, nudeći sebe kao glumce i kao umetnike.
Vreme je da pređemo s terena duha na teren tela. Pored interesovanja za slikanje, muziku, glumu, koliko ti je ostajalo prostora za sport?
- Po završetku nastave svakodnevno sam igrao fudbal i košarku. To je bilo uobičajeno, jer je u Kraljevu bilo baš dosta terena. Voleo sam da igram i bio sam dobar, ali ne u toj meri da bih razmišljao o profesionalnoj karijeri. Rekreativno sam uživao u sportu koji angažuje čoveka na pravi način i taj umor koji on izaziva, kao i takmičarski duh, pokreću ga u celini, ne samo u sportskom smislu.
Jesi li opredeljen u navijačkom smislu – zvezdaš ili partizanovac?
- Nisam, i oduvek sam se pitao šta je to što nekoga opredeli da navija za Partizan ili Crvenu zvezdu ili bilo koji drugi klub. Ne znam prema kojim kriterijumima se to bira. Nikad mi to nije bilo jasno, niti mi je to iko objasnio. Ja volim Zvezdu, ti voliš Partizan, a zašto - ne zna se! Postoji strast oko toga i kraj priče. Uvek sam voleo da gledam dobar sport, kvalitetne utakmice i u trenutku gledanja se odlučujem za koga ću da navijam.
Šta najviše gledaš, Ligu šampiona verovatno?
- Obično ne propustim one važne mečeve, polufinala i finala, te ozbiljnije duele, kad se očekuje dobar fudbal. Sada sam pratio utakmice na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.
Da li si zadovoljan prikazanim kvalitetom igre?
- Svetska fudbalska prvenstva pamtim još od 1978. godine kada sam imao osam godina. Sećam se tog šampionata u Argentini i nekih utakmica na narednim prvenstvima, na kojima su mogli da se vide zaista virtuozni potezi. Među njima je bilo i antologijskih mečeva, na kojima se od prvog do poslednjeg minuta igralo na bravurozan način. Više je to bila umetnost, ples s loptom. Današnji fudbal mi deluje nekako kruto, previše industrijski i malo je poteza za oko i dušu navijača. Malo su po tom pitanju kao i uvek odskočili Brazilci. Nemci demonstriraju jak fudbal u kom se vidi matematika uvežbane, impresivne mašine.
Kako bi prokomentarisao učešće naše reprezentacije?
- Naši su, kao i uvek, bili u skladu sa sopstvenim mentalitetom. Nama izgleda najbolje ide kad nam je najteže, tad se nekako saberemo i odigramo vrhunski. Posle Gane sam mislio da nemamo čemu da se nadamo, onda smo dobili Nemce, da bi na kraju ipak ostali dosledni sebi i razočarali.
U kolikoj meri pratiš košarkaška dešavanja?
- Povremeno. I tu se opet iskazuje naš mentalitet. Umemo potpuno da bljesnemo, da čovek ne poveruje i o tome najbolje govore titule evropskih, svetskih i olimpijskih šampiona. Ali sledeći put umemo da padnemo na prvom koraku, što je potpuno poražavajuće.
Kad dođeš, ako uopšte dođeš do slobodnog vremena, kako ga koristiš?
- Slobodnog vremena gotovo da nemam i to je najgore od svega. Beograd je veliki grad i treba stići opslužiti sve obaveze, za šta je potreban ceo dan i sve moguće vreme da bi se obezbedio neki kakav-takav život. Ipak, uvek se ukrade neko vreme koje s porodicom koristim za izlaske u prirodu, najčešće odemo na Avalu ili Adu.
Pomenuo si televiziju na početku razgovora. Šta gledaš na TV-u i šta misliš o rijaliti programima?
- Polazim od toga da čovek nema vremena za previše ozbiljnih stvari u životu. Iz tog razloga prosto ne znam kako bih našao vreme i da hoću da pratim određene TV sadržaje. U principu, mislim da je reč o nametanju opasnog duha i bojim se da se on već u velikoj meri ustalio i da će tek da nam se vrati to što na taj način raspirujemo one najniže ljudske slabosti. Postavlja se pitanje da li će neki kulturni koncept zemlje afirmisati ono najgore u ljudima ili će se potruditi da ponude nešto bolje, sadržajnije, ozbiljnije.
Ima i onih koji kažu da je reč o zabavi po meri naroda.
- Strašno deluju svi ti TV prizori u vremenu sveopšte bede i nemaštine. Uprkos takvoj situaciji, ljudi sebi takvim sredstvima ispunjavaju vreme zavirujući u tuđe živote. Naprosto je tužno što se vreme troši tako što se prati ko je kome šta rekao, ko je koga pljunuo, opsovao. Najstrašnije delo tih stvari je što odvraćaju pažnju od pravih problema, što je samo po sebi otrovno.
Uplovismo tako u političke vode. Na koju meru si sveo bavljenje politikom?
- Na minus 20 odsto! Zaista duboko žalim ljude koji su zagazili u politiku. Mislim da stvarno treba imati posebnu vrstu dara i oguglalosti na prljavštinu politike da bi čovek opstao u njoj. Nažalost, neko i time treba da se bavi. Situacija je u samoj osnovi negativna i pogrešna, da ti sve i da hoćeš, ne možeš s nekim poštenjem da uđeš u tu priču. To praktično znači da moraš da pristaneš da budeš nedosledan, na to da govoriš neistine i tako dalje. Neko to može da podnese, neko ne. Meni to ni po jednoj osnovi nije inspirativno.
izvor:ekapija
Poslednja izmena: